Svake godine, 16. aprila bračni par Irena (33) i Dragan (39) Ilić iz sela Donje Vranovce kod Lebana slavi rođendan svom sinu Nemanji kojeg nema, a to će ove godine učiniti 12. put zaredom, koliko traje borba da saznaju šta se desilo sa njihovom zdravom rođenom bebom dva dana posle rođenja, piše jugmedia.rs.
– Slavimo rođendan sa tortom i svećicama jer verujemo da je naš sin živ, da je ukraden – kažu u glas Irena i Dragan, roditelji još dvoje dece.
Nemanja je kao drugo dete Ilića rođen u porodilištu Leskovac 16. aprila i njegovo zdravstveno stanje odmah posle porođaja ocenjeno je sa dve desetke. Majci je rečno da će sa bebom biti otpuštena 18. aprila oko podneva, ali beba je tog jutra proglašena mrtvom.
Podojila sam bebu i kao iskusna majka sačekala da podrigne i potom je spustila u krevetić i stavila da leži na na bok, a ne na leđa. Nešto pre 6 ujutru, kada se porodilje spremaju za vizitu, otišla sam u kupatilo da se sredim. Kada sam se vratila videla sam prazan krevetac. Počela sam da vrištim. Za tren su se stvorili zdravstveni radnici oko mene špricali me i govorili da bebi nije bilo dobro i da je premeštena na četvrti sprat radi bolje nege. Ubrzo mi je rečno da je umrla, a tri i po sata kasnije su mi dozvolili da je vidim, iako sam ja odmah tražila da budem uz nju. U bebi koju su mi pokazali nisam prepoznala moje dete i zato, i ne samo zato, i dan-danas verujem da je Nemanja živ. Majka to, prosto, oseća“, priča Irena u suzama.
Obdukcioni nalaz je pokazao da je beba umrla prirodnom smrću, a Ireni je rečeno da se ugušila plodovom vodom. U izveštaju zdravstvenog inspektora od 19.juna iste godine stoji da je „poštovana medicinska doktrina i uobičajeni procedura“, a DNK analiza, rađena na zahtev roditelja, da su Ilići biološki roditelji bebe.
„Iako smo od početka verovali da nam je dete ukradeno, kada smo dobili DNK rezultat, pomirili smo se sa sudbinom i zatražili posmrtne ostatke kako bi ga sahranili na porodičnom groblju po pravoslavnim običajima. I tu nastaje problem koji ponovo otvara Pandorinu kutiju u našim dušama“, priča Igor.
Posmrtni ostaci se iz bolnice predaju JKP Komunalcu koji ih u plastičnoj kesi sahranjuje na obeleženom mestu. Ilići su se po dobijanju DNK rezultata odmah uputili u to preduzeće ali u njihovim knjigama takvo mrtvo novorođenče i pohranjivanje njegovih ostataka nije bilo ubeleženo. Čak su dva puta i pisanim putem odgovorili da nikada nisu dobili posmrtne ostatke bebe Ilića.
„Tada se naša sumnja čak i u validnost DNK analize rasplamsava. Kako je moguće da leš naše umrle bebe nije predat Komunalcu, kako je moguće da procedura nije ispoštovana?“, pita se otac.
Ilići su potom sudskim putem zatražili od bolnice da im preda kalupe u kojima su posmrtni ostaci njihove bebe sa obdukcije, a na osnovu kojih je rađena DNK analaiza. Hteli su, zapravo, da o svom trošku u inostranstvu ponove DNK analizu, ubeđeni da su u prvom slučaju izigrani.
„Na kraju smo dobili pravosnažnu presudu da se naš zahtev odbija jer bolničkim pravilnikom nije dozvoljeno da se radi privatna analiza DNK. U međuvremenu smo pisali predsednicima države i presdecima Vlade Srbije, ministrima policije, zdravstva i pravde. Nikada nismo dobili odgovor. Pre godinu dana smo se žalili i sudu u Strazburu, ali ni otuda odgovor nije stigao“, objašnjava bračni par.
Posle tolikih mučnih godina, 33 kalupa sa posmrtnim ostacima, svaki veličine šibice, konačno su predata ovim izmučenim ljudima pre 5 do 6 dana, a posle reakcije Vladine komisije za nestale bebe i Udruženja za istinu i pravdu o bebama.
„Dobili smo sa Odeljenja patologije Opšte bolnice 33 kalupa sa ostacima od odbukcije rađene 19.aprila 2007. Ja ovde ne vidim ni jednu kost dugačku 3 centimetra na osnovu koje je vršena prva DNK analiza“, ređa jednu do druge kutije otac Dragan dok mu iz oči vire suze. „Ko zna čije ostatke mi sada imamo kod sebe“, komentariše.
Pitamo šta će raditi ako i nezavisna analiza pokaže iste rezultate kao prva, ali oni takvu mogućnost odbijaju.
„Ja znam da je naše dete živo. Majka to najbolje oseća. Sanjam ga svaku noć. Kroz pakao sam prošla za ovih skoro 12 godina. Moji roditelji su umrli od stresa brzo posle nestanka našeg deteta, a muževljevi se razboleli, ali samo moja duša zna kroz šta sam sama prolazila. Uvek vrtim isti događaj – zdravo dete kako pravilno diše i nekoliko minuta kasnije prazan krevetac i zaprepašćene poglede žena koje su sa svojim bebama bile u istoj sobi i koje su mi ispričale da za tih par minuta mog odsustva nisu čule da se dete gušilo i da su se zapanjile kada su odjednom u sobu uletele medicinske sestre i odnele dete bez reči“, priseća se majka Irena.
Čak i da nova DNK analiza potvrdi biološku povezanost bebe Nemanje i Irene i Dragana Ilića iz Donjeg Vranovca, oni svoje čedo nikada neće moći da sahrane u porodičnoj grobnici jer je telo – nestalo. A predmet je zastareo, pa eventulani krivci mogu mirno da spavaju. Preostaje im jedino tužba protiv države za pretrpljenu duševnu bol gde se nadoknada, orijentaciono, kreće oko 20.000 evra. No njima, kažu, to ništa ne znači.
„Mi smo za ovih 12 godina potrošili toliko novca po sudovima i tražeći istinu na drugim mestima, da bismo sa tom sumom tom našem sinu koga nismo videli od 18.aprila 2007.godine mogli da podignemo novu kuću“, računa otac Igor.