Emotivan status Novosađanka je objavila na svom Fejsbuk profilu
Emotivan status koji je Novosađanka Nataša Kondić Šobot objavila na svom Fejsbuk profilu, a koji je za kratko vreme podeljen više od hiljadu puta, natraće vas da se zamislite…
“Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se. Babica mi prilazi i kaže: „Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala“. „Kako se zoveš“, pitam i prilazim ženi. „Milica“, kaže jedva čujno.. „Odakle si“, nastavljam sa pitanjima. „Odavde“, kaže, „tu sam se udala“.
„Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte?“, pitam. „Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se“, priča. Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
„Milice, koga imaš? Brata, sestru?“, upitam. „Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. I tako sam se ja udala“, kaže. „I, je l’ ti lep muž?“, pokušavam da se našalim. „Dobar je“, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.
Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija. „Znate“, nastavlja… „Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.“ „Napni se Milice“, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli. „Hajde Milice, najjače što možeš, napni se.“ Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa. „Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim“, kaže. Uzima je grli, ljubi i plače od sreće. „Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka“, pita.