Kragujevčanin Đorđe Joksimović, kome su 2015. godine oduzete tri maloletne ćerke, zaplakao se u programu uživo govoreći o svojoj deci čiji povratak kući još čeka
Juče, na njegovu krsnu slavu Svetog Jovana, kuća mu posle toliko vremena nije bila prazna. Ćerke su tu bile, barem na tih šest sati, nakon čega je morao da ih vrati u hraniteljsku porodicu.
– Sve tri žele da ostanu, da žive sa mnom. Tužne su kada moram da ih vratim, meni je taj rastanak najteži.
Teško mu je i da objasni ćerkama (starim 10, 9 i 7 godina) zašto pet godina traje njegova borba da ih vrati u njihov dom.
– Trudim se da im objasnim da mora da bude tako, da se borim da se vrate, da ostanu kući. Najmlađoj su pune oči suza, primećujem njenu ljutnju, da neće da ide od mene – rekao je Đorđe, sve teže tražeći reči.
Kaže da je ispunio sve uslove koje mu je Centar za socijalni rad tražio.
– Komisija je dolazila, pravila zapisnik, bio sam na sastanku kod direktora. Našao sam i posao za stalno. No, kada sam ispunio taj poslednji uslov koji je Centar za socijalni rad tražio od mene, oni mi se više ne javljaju na telefon i ne žele da me prime na razgovor. U ministarstvu se niko ne javlja. Podneo sam 130. zahtev za vraćanje dece, ali i dalje nemam nikakav odgovor.
Od Kragujevca do zgrade Vlade Đorđe je četiri puta pešačio peške, želeći da skrene pažnju da više nema način kako da se izbori za ćerke koje već godinama rastu daleko od njega. Ipak, kaže da to nije poduhvat – poduhvat je vratiti decu.
– Imao sam volju i želju hoću da vratim svoju decu. Obećanja koja su mi data nisu ispoštovana. Deca mi nisu vraćena. Niko me nije kontaktirao povodom nove kontrole mog slučaja. Do dolaska novog direktora nije bilo ni razgovora. Govorili su: “Nemamo šta da pričamo, dođite sutra”. Trebalo je od početka da viđam decu svakog drugog petka, ali viđao sam ih jednom u mesec dana, ako i tada. Pozovu me i kažu da će tad i tad biti u centru, ja dođem, one nisu tamo. Najbolje informacije dobijao sam od hraniteljske porodice telefonom.
Kako kaže, devojčice imaju dobre uslove u hraniteljskoj porodici u Topoli.
– Oni su osećajni ljudi. Uspostavili smo lep kontakt u početku, ali njima više ne dozvoljavaju da imaju kontakt sa mnom i da ja viđam svoje ćerke. To je centar uradio, ne oni.
– Ne smem sebi da dozvolim da se ne borim, da ne znam šta da radim. To je krajnje. Majku nemaju, a da ostanu bez oca… to je… moraš da se strpiš i sve izdržiš. Izgubile su najbolji deo svog života, detinjstvo pored oca i majke. Za njihovim izgubljenim detinjstvom najviše žalim – rekao je Đorđe i zaplakao se.
Deca su mu oduzeta zbog, kako kaže, bolesti njegove žene. Supruga mu je i dalje na lečenju, a Đorđe, koji nije radio u vreme kada su mu oduzeta deca, sada ima stalno zaposlenje. Tvrdi da sada ima sve uslove da mu deca budu vraćena.
Po Đorđevoj sudbini snimljen je film “Otac”, koji ni njemu nije bilo lako da odgleda.
– To je moj život, koji je bolan. Film mi je dao još veću snagu i pokazao istinu šta se dešava u centrima, ne samo ono što se desilo meni, već mnogima. Nadu ne gubim nikada. Odustajanje, kada su deca u pitanju, nikada nema – zaključuje Đorđe.