– Posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao
Jedna majka je napisala tekst o vaspitanju dece, i podelila ceo svet, kad je reč o mišljenju o onome što ona tvrdi.
“Sećate li se vremena kada su stariji bili autoritet?
Ja se sećam vrlo dobro. Volela sam te čvrsto utemeljene granice. Bio je dovoljan očev prekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se supa ne srče i da se ne priča punih usta.
Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim: Dobar dan, gotovim domaćim i urednom školskom keceljom.
Roditelji su bili red i zakon. Babe i dede smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem.
Ako nisi dobar u školi, jednostavno si nadrljao, nema se tu šta dalje pričati. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan si ako ne dobiješ papučom po guzi odmah posle roditeljskog. Reč roditelja je poslednja.
Ako posle izgovoriš makar “Dobro.” – sledi upozorenje: “Ako li te ja opandrči, ima da zujiš tri dana, jes ‘čuo? Moja je zadnja. “I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se rizikovati da dobiješ kaznu, ide vikend. Najgore što ti se može dogoditi je da ceo vikend trebiš sa babom pirinač.
Puno pirinča. Ili da čistiš klice sa dvesta kila proklijalih krompira u podrumu. Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvatali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš grašak za ručak? Ješćeš ih za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te to isto za doručak.
Onda ukapiraš koliko je to ogavno, pa ih pojedeš za ručak kad ti ih posluže. Šta ima slatko? “Ima – jabuke”. Nešto slađe? “Ima – naribaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam … ima još pet dana do penzije, tada će biti sladoleda.
“Nagrade za odličan uspeh u školi i opšte dobro vladanje su bile vrlo skromne i mi smo im se beskrajno radovali. Za odličan uspeh od roditelja sam dobijala nešto posebno.
Pamtim prvi vokmen. I učila sam za taj vokmen dan i noć, pisala referate, popravljala ocene samo da u hodu mogu slušati Blondie i Depeche Mode u zelenim starkama koje sam dobila prošle godine za odličan uspeh.
Starke su bile najbolje što si mogao u to vreme imati od obuće, ako ti ih neko donese iz Amerike, u suprotnom dobiješ neke patike na čičak iz Borova i vozi, dok se ne unište. Ne mogu shvatiti što se u međuvremenu promenilo u vezi vaspitanja dece i sistema nagrađivanja.
Deca danas imaju toliko toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lenjost i obest se tretiraju kao “pa takav je, što ću mu ja”. Šta se dogodilo sa igrama ledena kraljica, žmurke, lastiž, “care, care gospodare”? Internet se dogodio. Parkove i dvorišta su zamenile socijalne mreže. Preko noći. Podmuklo.
Mi smo to prihvatili. Pozdravili. Pridružili se tom vidu druženja za koje je potrebno samo računar i struja. Deca se druže online. Unutra. Kao roditelj, sledila sam starinski recept mojih roditelja kako da ti deca ne pojedu mozak ili kako ostati normalan, autoritativan i da imaš neograničenu slobodu kretanja. Kao da je postao trend da granice ne postoje ili ih roditelji ne znaju postaviti i održati stabilnim.