Džej Ramadanovski preminuo je u nedelju 6. decembra, a sahranjen je uz zvuke pesme “Nedelja”
Na Novom Groblju 11. decembra bolnu tišinu na sahrani prekinuli su zvuci 50 violina odsviranih po poslednjoj želji pevača Džeja Ramadanovskog da uz nju ode na večni počinak.
Svi već znaju da Džej nije imao lak život i da je bio kao mali u domu, a njegov prijatelj, takođe štićenik ove institucije, Anastas Skakoski ispričao je svoja sećanja o Džeju i o periodu koji su zajedno proveli u Zavodu za vaspitanje dece i omladine na Voždovcu.
“Ja sam u dom došao dve godine pre njega. Ni on ni ja u domu nismo bili zbog nekakvih prestupa ili problema sa zakonom, već po odluci suda i Centra za socijalni rad. Dakle, tamo je bilo dosta dece iz marginalizovanih porodica, siromašnih”, rekao je Skakoski i prisetio se Džeja iz tog perioda.
“Dete od deset godina, poslušno i drago svima. Slušao je vaspitače, jeste imao neke ispade, normalno, ali su mu to tolerisali jer je uvek bio veseo, vedrog duha. Sećam se jedne situacije, povredio je nogu i bila mu je u gipsu, pa je napravio neku glupost i vaspitač je hteo da ga bije, a on se u takvom stanju popeo na drvo. Mene su jednom ošišali na ćelavo jer nisam bio dobar, a kad su Džeja hteli da ošišaju, on je rekao: ‘Pa ja ionako imam malo kose, šta ćete meni da odsečete?’”, ispričao je Anastas.
U Domu na Voždovcu snimao se film “Specijalno vaspitanje” a po rečima Anastasa, baš zbog tog snimanja nastala je i pesma “Nedelja”:
“Moj vaspitač Miroslav Simić je pisao scenario. Ali Džeju, kao ni drugoj deci romske nacionalnosti, nisu dali da budu statisti, ne znam zašto. Druga deca iz doma su se pojavljivala u kadrovima. Džeja je jako bolelo što mu majka nije dolazila u posete. Mnogo je bio tužan i povređen. Jednom, kad je bio nestašan i nisu hteli da ga puste u subotu po podne da ide kući, što je bio običaj, on je onako tužan pevušio ‘Nedelja, a mene s vama nema’. To je kasnije ispričao Marini Tucaković i ona je napisala maestralan tekst za pesmu ‘Nedelja’”, otkriva Skakoski.