Imam veliku nadu da ću uskoro pronaći svog brata, da ću ga videti i zagrliti jako i odvesti kod naše majke
Zorica Malić je odrasla kao jedinica.
Nije ni sanjala da će doći dan kad će saznati da je mlađa sestra i da negde ima starijeg brata.
Ima 23 godine i hrabro je uzela svoj život u ruke i odgovorno obavlja funkciju predsednika ’’Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine’’. Godine nisu prepreka za nju. Posvećena je borbi i ne odustaje od nje dok njena majka ne zagrli svog sina, a Zorica svog mlađeg brata. Na pitanja ljudi da li se ima razloga da se plaši sa puno hrabrosti odgovara: – Nemam ja strahova, ja samo mog brata tražim.
Ovo je pismo koje je ona napisala svom bratu:
TRAŽIM TE BRATE MOJ
Iako sam jedinica, odrasla sam sa braćom od rođene tetke i volim ih puno. Uvek sam posebno bila vezana za braću. Kao da sam nešto predosećala da se dešavalo i da se dešava oko mene.
Sećam se, bio je 6. april 2015. godine. Bila sam u Parizu kod brata od tetke. Mama me je nazvala i rekla da ima nešto jako važno da mi saopšti. Bila sam uplašena da se nešto nije dogodilo, ali nisam mogla da pretpostavim ovo. Rekla mi je: “Zorice, odrasla si devojka, sad mogu da ti kažem nešto važno. Ti imas rođenog brata koji je od tebe stariji dve godine. Sanjala sam ga noćas. Vreme je da krenemo da ga tražimo. Rodila sam ga živog, ali su mi rekli da je umro. Nisam im poverovala tad, ni sad im ne verujem. Hteli su ludom da me naprave”.
Moja osećanja u tom trenutku bila su pomešana, u isto vreme bila sam srećna i tužna. Plačem i smejem se. Poželela sam da budem u Srbiji tog trena, da budem uz mamu, da joj dokažem da nije sama. Preko noći sam postala mlađa sestra u potrazi za bratom i neko ko ima jednu jedinu želju, da ga pronađe.
Imala sam samo jedno pitanje za mamu, a to je “Zašto mi ranije nije rekla da imam negde rođenog brata”? Verovatno se plašila moje reakcije.
Majka se porodila 19.12.1993. godine u Sremskoj Mitrovici, oko 23:00h. Čula je i videla ŽIVO MUŠKO DETE.
Uspavana je nakon porođaja, a u međuvremenu su joj dali neki papir koji je jedva potpisala i odmah potom zaspala. Nikad nismo uspeli da nađemo taj papir u dokumentaciji u bolnici.
Sutradan, kada se probudila, dr Pingović je pozvao u kancelariju i saopštio joj je da je beba umrla. Prema njegovim rečima, bebi se obmotala pupčana vrpca oko vrata i beba se udavila. Mama ga je odmah pitala kako je to moguće kada je videla živu mušku bebu i čula plač?! Na to pitanje nije imao odgovor. Kada je pitala za papir koji je potpisala nakon porođaja, nažalost je i za to ostala uskraćena.
Otpuštena je iz bolnice 24.12.1993. bez deteta. Jedino što je dobila je otpusna lista koju je potpisao dr Pingović.
Inače, mama je poslata iz Inđije 14 dana pre porođaja u Sremsku Mitrovicu. Na ginekologiji u Inđiji nema maminog kartona.
Odmah, tog dana krenula sam da tražim po internetu bilo kakvu informaciju o nestalim bebama. Nisam bila svesna da se tako nešto dešavalo. Informisala sam se preko raznih medijskih izvora, ali sve je ličilo jedno na drugo. Prolazili su dani i noći, a ja u Parizu, daleko od mame, daleko od te Sremske Mitrovice, grada u kojem je moj brat nestao.
Posle 22 godine krećemo u borbu. Tražimo mog jedinog brata, a njenog sina prvenca.
Nailazim na jednu emisiju i na jednu divnu ženu, Anu Pejić. Pozvala sam je i ispričala joj našu priču. Stpljivo je saslušala, uputila me na prava mesta i dala mi sve zahteve koji su mi bili potrebni.
U junu stižem u Srbiju i krećem zajedno sa mamom put Sremske Mitrovice. Odlazimo kod matičara gde dobijamo dva papira, izvod iz matične knjige rođenih na kojem piše da je beba MRTVOROĐENA, što nije moguće. Mama je videla živog dečaka i čula plač.