Danas je Srbiju zatekla vest da je jedan od omiljenih članova poznatog muzičkog sastava ” Amadeus bend” Bojan Zlatanović izgubio bitku sa koronavirus i preminuo u 45. godini života.
Od ovog muzičara se počeli mnogi da se opraštaju putem društvenih mreža a na fejsbuk stranici ljubitelja i poštovaoca ove grupe osvanuo je dirljiv i tužan status povodom iznenadne smrti bubnjara koje su mu uputili članovi njegovog benda.
Dragi prijatelji,
Sa velikim bolom u srcu obaveštavamo vas da nas je danas prerano napustio naš Bojan Zlatanović Tokan. Tokanov neizbrisiv trag nastaviće da živi kroz Amadeus i sve nas, kroz sve ono čime nas je zadužio kao veliki čovek pre svega, kroz ritam koji je utkao u naša srca i uspomenama kojima je oplemenio naše duše.
Vole te zauvek tvoji Amadeusi
Zahvaljujemo se kompletnom osoblju bolnice “Dragiša Mišović” na njihovom nesebičnom požrtvovanju i trudu u borbi sa ovom opakom bolešću.
Bojan Zlatanović Tokan, bubnjar “Amadeus benda” preminuo je nakon borbe sa opakim koronavirusom. On je bio nekoliko dana u veštačkoj komi, nakon što su mu otkazala oba plućna krila, a sada je ovu borbu nažalost izgubio.
Pre samo nekoliko meseci ništa nije slutilo na ovu tragediju koja je pogodila popularni sastav.
Poslednji put kada su se momci iz “Amadeus benda” sastali nastao je selfi koji će vam naterati suze na oči. Na ovoj fotki svi članovi benda nose zaštitne maske, što je samo još jedan dokaz da su vodili računa o svom zdravlju, a tada niko nije ni mogao da pomisli kakva će ih nesreća pogoditi kroz samo nekoliko meseci.
Pevačica Ana Bekuta podelila je na popularnoj društvenoj mreži Instagram šta joj leži na duši.
Ona ne krije da joj je dosta loših vesti u jeku pandemije korona virusa, koja je zahvatila čitav svet.
– Najdraža moja Srbijo… Kad ćemo ponovo da pevamo zajedno? Kad ćemo da se grlimo i ljubimo? Kad ćemo o ovom vremenu pričati u anegdotama? Svaki dan hiljade zaraženih, stotine na respiratorima, uvode se nove mere. Kao da danima nisam čula lepe vesti. Dajte mi neku lepu vest. Da li je neko dobio dete? Neki dobar nalaz u bolnici? Neko položio težak ispit? Neko spremio zimnicu? Neko se zaljubio? Pišite mi lepe vesti u komentarima, ajde da se nečemu radujemo večeras. – napisala je Ana Bekuta.
Jako puno pevača jeusled križe sa pandemijom pronašlo spas u neki drugim poslovima jer ne nastupaju vec skoro godinu dana i većini to teško pada.
Viši sud u Negotinu osudio je danas na 40 godina zatvora Zorana Albića (25) zbog prebijanja na smrt pastorke, dvoipogodišnje Lune F. u maju 2019. godine, prenose mediji. Ovo je maksimalna kazna za teško ubistvo.
Albić ima pravo da uloži žalbu na ovu presudu. On je optužen da je u noći izmedu 26. i 27. maja 2019. do smrti pesnicama tukao Lunu, nanevši joj čak 39 povreda, pošto je pobesneo jer je zaplakala, nakon njegovog povratka iz provoda.
Majka devojčice Vesna Firulović je pre godinu dana priznala krivicu za nepomaganje svojoj ćerkici i zaključila je sporazum sa tužilaštvom, prema kojem je osuđena na maksimalnu kaznu zatvora od osam godina.
Tanjugu je u Višem javnom tužilaštvu u Negotinu rečeno da je sporazum sa okrivljenom zaključen povodom kririvčnog dela napuštanje nemoćnog lica na maksimalnu zakonom zaprećenu kaznu od osam godina.
Albić je tukao devojčicu koja je zadobila prelom nadlaktice i višestruke prelome lobanje od čega je preminula na licu mesta. Za to vreme majka je bila ispred kuće i kako je priznala, ništa konkretno nije uradila kako bi spasila dete.
Nakon smrti deteta, majka je dva sata sa očuhom razgovarala o tome šta se dogodilo, potom su sakrili tragove i odveli dete u dom zdravlja gde su dežurnim lekarima saopštili da je dete palo sa terase, ali su istražni odrgani utvrdili drugačiju sliku celog događaja.
Otac Tijane Jurić je prokomentarisao suđenje muškarcu koji je ubio ćerku svoje nevenčane supruge
Igor Jurić, Foto: Alo / Nenad Vujanović
Povodom slučaja ubistva male Lune, koje se dogodilo u noći između 26. i 27. maja 2019. godine kada je Zoran Albić brutalno do smrti pretukao ćerku svoje nevenčane supruge, oglasio se na društvenoj mreži Facebook Igor Jurić, osnivač fondacije “Tijana Jurić”:
“Danas su izrečene završne reči u slučaju ubistva male Lune. Ne pamtim da sam bio potrešeniji i da sam se gore osećao. Reči tužioca, naše Maje a posebno ubice ću pamtiti dok sam živ. Dokazano je da je ubica besomučno udarao dete, slomio joj nadlakticu, čupao kosu… Na sve dokaze, ubica je rekao:”Za šamare mogu da odgovaram, za ubistvo neću…” Još je mnogo toga rekao samo da bi ubedio sudiju i sve nas u sudnici kako je žrtva u stvari on i kako bi maksimalna kazna bila nehumana. Nije ni jednom spomenuo dete, niti je rekao “žao mi je”. Od Tijanine smrti i suđenja Draganu Đuriću bio sam prisutan na nekoliko suđenja ubicama i zlostavljačima dece. Model ponašanja im je isti. Ni trunke kajanja, ali ogroman strah za sopstvenu kožu. Kukavice! Upravo zato i zlostavljaju bespomoćnu decu.
Sutra je izricanje presude. Sudi se po starom zakonu jer se zločin desio pre izmene krivičnog zakonika.
Ne mogu, ne smem i nemam prava da pomislim da je moguća manja kazna od maksimalne. Ni 39 godina i 11 meseci. Ne pristajemo ! Samo 40. I zbog ovakvih ljudi je uvedena doživotna kazna. I ako je neko zaslužuje to je upravo Zoran Albić”, napisao je Igor Jurić na društvenoj mreži.
Bila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla živeti sa sinom, snahom i unukom.
Svakog dana njen vid i sluh su se pomalo pogoršavali. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanira otkotrljao na pod, a supa bi se prosipala iz kašike.
Sin i snaha joj nisu mogli pomoći, ali ih je živcirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili jedan poseban s gde sama jede sve obroke. Za vreme jela, ona bi ih prosmatrala s drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali s njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška.
Jedne večeri, upravo pre večere, mala devojčica je sedela na podu igrajući se sa kockama. – Šta spremaš? – upitao je otac u znatiželji i ozbiljno. – Spremam mali sto za tebe i mamu.Tako da možete sami jesti u ćošku kada ja budem velika. Otac i majka su ostali bez teksta i to je izgledalo kao da traje celu večnost. A onda su počeli da plaču. U tom trenutku su postali svesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali. Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mjesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvek jela s njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to.
Monstrum iz Belorusije, Viktar Sjarhel (48), na Vrhovnom sudu je izgubio žalbu koju je podneo nakon što je osuđen na smrtnu kaznu zbog ubistva osmomesečne devojčice kojoj je odrubio glavu.
To znači će biti pogubljen metkom u glavu, a egzekuciju će obaviti državni izvršitelj.
Sjarhel je na sudu samo odmahnuo rukom nakon što mu je ponuđena i poslednja opcija da izbegne smrt zbog monstruoznog zločina, a reč je o pravu da zatraži pomilovanje od beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka. To je značilo da neće tražiti pomilovanje, a taj je trenutak zabeležen je i na snimku.
Podsetimo, monstruozno je ubio devojčicu Hanu, a majka Natalija Kolb bi zbog saučesništva trebalo da dobije 25 godina zatvora.
Njih dvoje su bili u alkoholisanom stanju kada su ubili dete, a Hanin otac Leonid je zatekao užasan prizor kada se vratio kući.
Po beloruskom zakonu, samo muškarci mogu da dobiju smrtnu kaznu, a ovo je jedina država u Evropi koja još izriče smrtnu kaznu za teška krivična dela. Od 1991. godine do danas, u Belorusiji je pogubljeno 400 muškaraca.
Na društvenim mrežama možete pročitati svakakve situacije koje na dnevnom nivou zadese ljude. Neke su krajnje trivijalne, neke vas nasmeju, a neke na vas ostave toliko dubok trag, da o tim pričama i sudbinama razmišljate danima.
Takve karakteristike ima priča jednog fakultetskog profesora, ovo su njegove reči:
– Sedeo sam u kafiću u kome sedim skoro svakog dana. Poručio sam kafu i uzeo da pročitam novine. Kelner mi je doneo kafu i dosta glasno rekao: „Komšija zašto čitate to đubre?” Nije bilo zlobe u njegovom glasu. Osećala se čak iskrena zabrinutost za moje mentalno zdravlje. „Oni objavljuju samo laži i obmane”, to je već rekao povišenim tonom. Ljudi u kafiću su se okrenuli prema meni. Odjednom se atmosfera promenila. Ili se meni tako učinilo. Ljudi su me gledali nekako drugačije. Nisam bio uplašen, ali mi je bilo neprijatno, u meni se pojavio nekakav osećaj krivice, bez razloga i bez povoda. Shvatio sam koliko se suzio prostor opšte i lične slobode. Pomislio sam: danas mi propisuju šta da čitam, sutra će šta da govorim, prekosutra šta da mislim…. kao spas zazvonio je mobilni telefon. „Ja sam doktor iz psihijatrijske ustanove ’Laza Lazarević’. Da li ste vi gospodin P.?” – „Da.” – „Imamo ovde jednog pacijenta koji tvrdi da vas poznaje i da vi da garantujete za njega ako ga pustimo.” – „Kako se zove?” – „Đorđe V.” – „Ne poznajem čoveka.” – „Tako smo i mi mislili… On umišlja razne stvari, pa je tako verovatno izmislio i vaše ime. Izvinite na uznemiravanju.”
Te noći iznenada sam se probudio… i setio… Đorđe V je moj drug sa Fakulteta. Prokleta starost. Prokleti zaborav. Đorđe V je bio briljantan student svetske književnosti, paralelno je studirao i Fakultet dramskih umetnosti. Bio je aktivni učesnik studentskih nemira ’68 godine, držao vatrene govore u Kapetan Mišinom zdanju, pisao za „Student” i „Vidike”, držao tribine u Studentskom kulturnom centru o književnosti i politici. I onda iznenada nestao iz javnosti. Šta se dogodilo sa njim? Gde je nestao? Nisam imao pojma, nisam ga video, dvadeset, trideset godina…
Ujutru sam seo u auto i krenuo prema „Lazi”. Zagrlio sam svog druga i pitao: „Otkuda ti ovde? U čemu je problem?”
Govorio je tihim, jedva čujnim glasom: „Sinoć oko ponoći izašao sam iz stana da bacim đubre. Obukao sam na golo telo bade mantil jer je kontejner ispred moje zgrade. Bacio sam đubre u kontejner i sa kesom đubreta bacio i ključeve od stana koje sam držao u ruci.. Bila je noć, padala je kiša, nisam znao šta da radim. Popeo sam se i ušao u kontejner prepun đubreta… nisam uspeo da nađem ključeve. U blizini je policijska stanica. Otišao sam onako sav prljav u stanicu i zamolio da mi pomognu, gledali su me prilično sumnjičavo. U međuvremenu dok sam objašnjavao šta mi se dogodilo, naišao je kamion, ispraznio kontejner i otišao. Poludeo sam, počeo da urlam, da vičem… Policajci su me zatvorili i ujutru prevezli u ’Lazu’. Da maler bude veći bio je vikend, opet sam se drao i besneo jer su mi rekli da će doktor doći u ponedeljak, tako da su me zadržali i dali mi sredstva za smirenje. Kada me je pregledao, doktor je tražio da navedem nekog prijatelja ili rođaka koji bi garantovao za mene. Nećeš mi verovati: nisam mogao da navedemo ni jedno ime. Žena mi je umrla. Ćerka mi živi na Novom Zelandu, znaš gde je to? Na drugom kraju Zemljine kugle… ja ne znam kada je tamo ponoć a kada podne? I uvek zovem u pogrešno vreme kada oni spavaju, tako da sam prestao da zovem i ja njih i oni mene. Odjednom sam shvati da sam sam na svetu, da nemam nikoga…
„Ma daj svi smo u ovim godinama sami, pa živimo…”
„Nemam razloga da živim. Nikome ne trebam. i nikome neću nedostajati kada me ne bude bilo. Kada sam se našao u nevolji odjednom sam shvatio da nemam kome da se obratim za pomoć. Ceo život pomagao sam drugima, a kada je meni potrebna pomoć nema nikoga. Tebe sam se setio slučajno. Čitam tvoje tekstove u novinama. Hvala, što si došao.”
„Ja ću sutra otići u tvoj stan sa bravarom. Promeniću bravu, doneću ti ključ i biće sve u redu”
Sutradan sam otišao sa bravarom u stan svoga prijatelja. Stan mi je delovao kao da je neko upravo izašao: na stolu novine i šoljica napola popijene kafe, upaljeno svetlo i uključen televizor. Promenili smo bravu, uzeo sam novi ključ i krenuo u bolnicu. U sobi sam zatekao prazan krevet.
„Gde je moj prijatelj”” pitao sam. – „Umro je noćas”, odgovorio je doktor. „Jel’ bio bolestan? – „Nije..” – „Pa od čega je umro?” – „Od samoće i tuge..” – „Zar može da se umre od samoće i tuge?” – „Kao što vidite, može.”
Organizovao sam sahranu. Na sahrani smo bili samo pokojnik i ja.. Od njegove ćerke sam dobio poruku da ne može da stigne sa Novog Zelanda jer je razvedena i nema ko da joj čuva decu. Javiće mi se kada dođe u Beograd da proda očev stan. Zamolila me je da snimim sahranu i da joj pošaljem sliku da stavi na „Fejsbuk”. Odgovorio sam da ne znam kako se to radi…
Dao sam čitulju za svoga prijatelja, Došao sam u kafić i raširio novine da svi vide šta čitam. Konobar mi je doneo kafu. Nije ništa rekao. Samo me je čudno pogledao. Kafa je bila hladna i gorka…
Autor: Predrag Perišić, profesor Fakulteta dramskih umetnosti
Trinaestogodišnji Dušan, dečak romske nacionalnosti, preminuo je usled brutalnog prebijanja od strane dvojice tinejdžera u Beogradskoj ulici u centru prestonice
Tražio je tada od oca novac za “koka-kolu” koju je jako voleo, a nesrećni čovek, ni ne sluteći da će sina umesto u prodavnicu poslati pravo u smrt, detetu je dao pare. Sada, 23 godine kasnije smrt malog Dušana Jovanovića (13) ostala je nezaceljena rana zbog koje će Srbija dugo patiti.
Na putu do prodavnice dečaka su presreli tinejdžeri, za koje se kasnije ispostavilo da su “skinhedsi”. Ubice, tada sedamnaestogodišnjaci, prvo su mu tražili novac, a onda počeli da ga udaraju i šutiraju…
Bacili su ga na pod, a udarci su se ređali jedan za drugim – šutirali su nesrećno dete po telu i glavi čizmama koje su bile ojačane metalom, sve dok nije prestao da daje znake života. A on je sve vreme grčevito držao pare za omiljeni sok.
Mali Dušan preminuo je od posledice preloma vrata, a sahranjen je u belom kovčegu dva dana kasnije uz prisustvo više stotina ljudi koji su sa raznih strana došli da se poslednji put oproste od nesrećnog deteta.
Dušanov otac, Aleksandar Jovanović, ispričao je kasnije za medije da je, videvši da se duže vreme ne vraća kući, krenuo za sinom.
– Našao sam ga da leži na stepenicama, glava mu je bila pognuta unazad. Tada sam viknuo: “Ko mi ubi sina?” Izašle su komšije, a ja nisam znao šta da radim. Utrčao sam kod komšinice, rekao joj da pozove policiju, a onda je izašla i moja žena. Rekao sam joj: “Ubili su nam sina”, a ona je počela da vrišti – ispričao je davne 1997. Dušanov otac opisujući to pakleno veče, ni ne sluteći da će nekoliko godina kasnije nestati gotovo cela njegova porodica.
Tragedije su krenule jedna za drugom
Nesrećna sudbina porodice Jovanović nije se zaustavila na smrti dečaka. Dušanova majka, nije mogla živi bez sina i više puta je, prema rečima Dušanove rođene sestre koja je rođena tri godine nakon njegove smrti, pokušala da se ubije.
– Nikada nije pokušala da oduzme sebi život dok sam bila u kući. Čak su kad sam se rodila svi govorili da je postala sasvim druga osoba. Međutim, nikada nije mogla da prihvati da njenog sina više nema. Nedelju dana pre nego što je oduzela sebi život, primetili smo da je u depresiji. I jednog dana kada sam došla kući, ja sam bila ta koja sam je prva i zatekla – ispričala je ranije za “Blic” Kristina Jovanović.
Tog 12. jula 2015. godine, u smrt je otišla i Dušanova majka.
– Duletu je rođendan bio 1. avgusta. Tokom svih tih 18 godina pričala je kako hoće da bude sa svojim sinom za njegov rođendan. I tako je čekala i čekala. I te poslednje godine više nije mogla. Htela je da bude sa njim. I pored Dušana je i sahranjena.
Nije dobila priliku da upozna brata
– Nisu mi dali priliku da ga upoznam. Iako nikada neću znati kakav je stvarno bio, kroz priču sam stvorila jasnu sliku o njemu. Dule je bio druželjubiv, voleo je životinje, satove. Bio je veliki ljubitelj košarke, fudbala, a mnogo je voleo i da ide na pecanje – ispričala je tada Kristina.
Tada 15-godišnja devojčica, živeći pretežak život za jednu tinejdžerku, rasla je sa uspomenom na svog malog brata kog nikada nije upoznala.
– I tog poslednjeg dana njegovog života radio je baš sve što je voleo. Išao je na pecanje, igrao košarku, proveo vreme sa mamom i tatom. Mama mi je rekla da je bio veliki ljubitelj satova, ali i te koka-kole, koju je to veče hteo da kupi, ali nije uspeo…
Pored svih nedaća koje su joj se dogodile, morala je da vodi računa i o bolesnom ocu, jer su Aleksandru bile amputirane obe noge usled teške bolesti.
Tri godine nakon svoje supruge i preminuo je i Aleksandar, a mlada Kristina ostala je sama da se bori sa surovim životom i neizmernom tugom.
– Htela bih da se o Duletu snimi dokumentarni film, da se nikada ne zaboravi njegova tragična smrt – zaključila je tada Kristina Jovanović.
