Poslednjeg dana oktobra, Beograđanka Nataša Gajić, trudnica koja je nosila blizance, u devetom mesecu trudnoće saznaje da je pozitivna na koronu. Temperatura, kašalj malaksalost, simptomi postaju sve jači, međutim, prema rečima njenog supruga, Hitna pomoć odbija da je preveze u bolnicu upravo zato što je kovid pacijent.

“Mi smo mislili da je pukao vodenjak i na poziv njenog doktora Kikanovića, koji je vodio trudnoću, mi smo uspeli da dođemo do Narodnog fronta. Tamo je urađen ginekološki pregled, sa bebama je bilo sve ok, moja supruga je molila da joj daju infuziju, pošto je bila iscrpljena. Jednostavno nam je rečeno – to je ono što mi možemo da uradimo i možete slobodno kući”, priča suprug Branko Gajić.

Dan kasnije, Nataši, koja kod kuće već ima dvoje dece, još je lošije. Njen suprug priznaje da je pronašao, kako kaže, vezu da bi ih kola hitne pomoći prevezla do KBC Dragiša Mišović.

“Ne bih da imenujem doktorku koja je sačekala ispred i rekla – šta vi tražite ovde? Pitala je moju suprugu da li ima ginekoloških problema, ona rekla da nema i da joj je juče rađen pregled u Narodnog Fronta. Moja supruga je molila da joj daju nešto, infuziju, da joj kažu da li da ide negde drugde ili tu da ostane. Ta doktorka je rekla da nema zakonski način i tehničke uslove da joj daju infuziju i zadrže je dok joj se ne stabilizuje stanje”, nastavlja Branko.

Porodica Gajić pomoć ponovo traži u Narodnom frontu. Kažu, izneverio ih je upravo lekar koji je i vodio Natašinu trudnoću.

“Odlazimo tamo, reči doktora Kikanovića su bile ‘samo joj oborite temperaturu i nek ide kući’. Ja ga zovem lično kao otac i muž, molim da je zadrži u bolnici, da nađe način, on je rekao ‘nema razloga da se zadrži u bolnici’”, dodao je Gajić.

Branko Gajić tvrdi da njegovu suprugu u bolničku postelju nije htela da primi ni doktorka u Frontu koja je uradila pregled.

“Ljutito je rekla – ‘slušajte i ovo da budete zadovoljni što ste dobili pažnju 15 minuta, zovite muža i recite mu da vam za 10 minuta ističe infuzija, da vas pokupi o odvede odavde’”, navodi Gajić.

Trudnici je temperatura i dalje rasla, a 2. novembra predveče dobila je i kontrakcije.

“To je dan pošto sam molio doktora da je ostavi u bolnici, molio, bukvalno molio, dan kasnije dobija kontrakcije, krvari i odlazimo u Narodni front. Ona je molila da se odmah uradi ultrazvuk i carski rez jer je osećala da nešto nije uredu. Na kasnom ultrazvuku se utvrđuje da jedna beba ne daje srčane reakcije, onda se porodila, prošla kroz svu tu muku i onda su se borili i za Natašin život, nekih dva sata”, priča njen suprug.

Jedan blizanac je mrtvorođen, drugi je i dalje na aparatima i lekari se bore za njegov život, dok je majka, sa upalom pluća, hitno prebačena u kovid bolnicu “Dragiša Mišović”.

“Kroz kakav pakao smo prošli, cilj ovoga što se ja javljam je da sutra, prekosutra, spasimo život nekom drugom detetu, da roditelje poštedimo pakla kroz koji mi prolazimo, a još ni ne znamo koji su nam sve gubici. Ovde ako nemaš vezu ili prijatelje neke, ne možeš ništa, sistem ne postoji, takva je zemlja, nismo ravnopravni, nažalost”, emotivan je ovaj otac.

Branko Gajić kaže i da su tek u sredu, pošto je njegova supruga prebačena u “Dragišu Mišovića”, nadležni iz Zavoda za javno zdravlje došli da je pitaju kada je testirana i sa kim je bila u kontaktu. Potom je porodici Gajić naložena izolacija, dok čekaju rezultate testa na koronavirus.

U “Frontu” kažu – formirana komisija, “Mišović” – nije bila pacijent za nas

Televizija N1 povodom slučaja porodice Gajić kontaktirala je i Ginekološko-akušersku kliniku Narodni front, kao i KBC Dragiša Mišović. U GAK Narodni Front kažu da je formirana Komisija za sprovođenje unutrašnjeg stručnog nadzora nad zbrinjavanjem pacijentkinje.

U dopisu N1, između ostalog, navode i da je Nataša Gajić, 01. novembra, nakon pregleda u KBC “Dr Dragiša Mišović”, upućena u dežurnu službu “Narodni front”, gde odbija pregled, kao i hospitalizaciju koja joj je savetovana radi intenzivnog nadzora blizanačke trudnoće, a bez znakova aktivnog porođaja.

U saopštenju stoji i da pacijentkinja nije kontrolisala trudnoću u GAK-u.

Prvi pregled blizanačke trudnoće kod njih je, kažu, obavljen 31.oktobra u dežurnoj službi, gde se trudnica u 35-oj nedelji trudnoće, javlja zbog subjektivnog osećaja da joj otiče plodova voda. Kompletno je pregledana i utvrđeno je da nije došlo do prsnuća plodovih ovojaka.

“Pacijentkinji je zakazana kontrola u našoj ustanovi i savetovana je za nastavak već započetog lečenja kovid infekcije”, kažu u Frontu.

Tvrde i da je 2. novembra smrt prvog blizanca dijagnostikovana na prijemu, te da je živorođeni blizanac kovid negativan i zbrinut na Odeljenju neonatologije i stabilnog je stanja.

U KBC “Dragiša Mišović” navode da Nataša Gajić nije bila pacijent njihove bolnice, te da je zbog visokorizične blizanačke trudnoće trebalo da se kontroliše i da bude smeštena u tercijarnoj ustanovi.

Dodaju da je pacijentkinja zbog kovida-19, posle porođaja, iz Narodnog fronta, na molbu direktora te ustanove prebačena u KBC “Dragiša Mišović”, uz odobrenje profesora doktora Vladimira Đukića.

Ukoliko volite mozgalice i matematičke zadatke, danas vam donosimo jednu koja je namučila mnoge.

Ovu matematičku mozgalicu nije baš jednostavno rešiti, ali vi dajte sve od sebe.

U komentarima nam pišite do kojeg ste rezultata došli.

Amanda Oleander je svojim zanimljivim ilustracijama puno bolje prikazala čari ozbiljnih veza i brakova, a neke od njenih najboljih radova možete pogledati u nastavku.

Jesu li vam poznate ove situacije?

Internetom kruži neobična mozgalica koja je iznervirala milione korisnika. Naizgled bizaran matematički zadatak posvađao je veliki broj ljudi i odmah postao viralan.

Pitanje glasi kako 29-1 može biti 30. Da biste došli do iole smislenog rešenja, potrebno je da razmišljate na nešto drugačiji način. Jasno je da 29-1 nije 30, već 28, ali kako se može dobiti rezultat 30.

Verovali ili ne, nije reč o još jednoj medijskoj „patki“, već je rešenje zaista izvodivo. Istina, postupak za dobijanje mnoge je iznenadio. Sve brojeve treba napisati rimskim brojevima i kada se to učini, dobija se rezultat 30.

Pogledajte video:

ŽENA iz zapadne Ukrajine optužena je jer je istukla na smrt svoju četvorogodišnju ćerku, javlja ukrajinska novinska agencija Unian.

Devojčica je došla u bolnicu u teškom stanju

Vika Šelestova pretrpela je teške povrede pre nego što je pala u komu u bolnici. U bolnicu je došla prepuna modrica, s povredama unutrašnjih organa i sa slomljenom rukom.

34-godišnja majka negirala je optužbe i tvrdi kako je ćerka imala epileptične napade. Ipak, njeno objašnjenje već su opovrgnuli doktori i socijalni radnici.

Nesretna devojčica već je ranije živela u hraniteljskoj porodici a nedavno je zajedno sa starijom sestrom vraćena majci.

Ako bude proglašena krivom, majku čeka zatvor od sedam do deset godina

Majci je sud odredio pritvor u trajanju od dva meseca. Optužena je za namerno nanošenje teških telesnih povreda koje su rezultirale smrću. Ako bude proglašena krivom, čeka je kazna od sedam do deset godina zatvora.

Dr Aleksandra Janković, radiolog, obratila se javnosti otvorenim pismom u kome poručuje da država i političari, radi sopstvene popularnosti, ne rade na sprovođenju postojećih mera i dodaje da se “dobrom delu naroda dozvoljava bahato ponašanje, nenošenje maski, žmuri nad radom noćnih klubova bez poštovanja minimuma mera”.

“Zamislimo dva scenarija – prvi, u kom i narod i država timski rade sve što je do njih da bi se epidemija držala pod kontrolom. Postoji briga jednih za druge, solidarnost među sugrađanima, svest o teškom položaju zdravstvenog sistema i zdravstvenih radnika u doba pandemije. Odgovorno tvrdim – da je takva praksa, nijednom zdravstvenom radniku ne bi bilo teško da se žrtvuje, da radi i preko svojih mogućnosti stavljajući na prvo mesto opšte dobro i zdravlje svog naroda. Radio bi sa dodatnom motivacijom, nošen ponosom i ljubavlju prema profesiji koju je izabrao.

Sa druge strane, imamo situaciju kakva je trenutno – situaciju u kojoj pre svega država i političari, radi sopstvene popularnosti, ne rade na sprovođenju postojećih mera, gde se dobrom delu naroda dozvoljava bahato ponašanje, nenošenje maski, žmuri se nad radom noćnih klubova bez poštovanja minimuma mera, i gde teoretičari zavera imaju jednak tretman kao članovi naučne zajednice.

FOTO: Printscreen
U takvim okolnostima, mi kao zdravstveni radnici se osećamo izdano, kao nekakvi žrtveni jaganjci koji će platiti svojim psihičkim ili fizičkim zdravljem, radeći do iznemoglosti da ljudi ne bi umirali po ulicama. Mi treba da budemo žrtve te nakaradne predstave, nekakvog privida normalnog života?! I to isključivo žrtve onog dela naše zajednice koji ne haje za druge, već isključivo za sebe i zadovoljenje svojih sebičnih potreba.

Ne treba nam ponižavajućih 10.000 dinara. Ljudi, stavite te maske na lice, jedno vreme izbegavajte aktivnosti koje vam nisu od vitalne važnosti, a država nek radi ono što je do nje da bi se pojedinci disciplinovali, a sistem funkcionisao. Možda neka uređenija zemlja može sebi da dozvoli i opuštenije ophođenje zahvaljujući jačem zdravstvu. Naše je nazalost takvo da nemamo prava na taj luksuz.

I za kraj – država bi konačno mogla da edukuje ljude zbog čega je važno da se maske nose. Da je tačno da ne štite 100%. Kao što ni pojas u kolima ne stiti 100%, pa ga vezujemo. Vezujemo ga jer se pokazalo da spasava živote, a ko to ne radi plaća kaznu. Apsolutno isto bi moralo da važi i za maske u doba najveće pandemije u poslednjih 100 godina. Očekujemo od države da edukuje ljude da ovo nije najsmrtonosniji virus i da ne moraju konstantno da žive u strahu. Ali da zbog njegovog potencijala da napravi kolaps u bolnicama mora da se insistira na preventivnim merama i usporavanju epidemije, jer u suprotnom nećemo moći da dođemo do lekara ni za druge bolesti i stanja.

Očekujemo od države da insistiranjem na merama (ne samo deklarativno nego i u praksi) pokaže da brine o svom narodu. O svojim zdravstvenim radnicima. A tih 10.000 dinara, nek slobodno sačuvaju za sebe”, navodi se u pismu.

Zamisli završiš glumu i dr*a te jedan profesor 3 godine al ipak položiš zadnji ispit kod tog namćora uzmeš diplomu i zaposliš se na pijaci valjaš zelene salate krompire i ostale namirnice nikada nijedna kamera te ne snimi ni kao nekog statistu

Pevač Peđa Medenica izazvao je brojne reakcije na Fejsbuku statusom koji je danas napisao, a u kom je iskritikovao društvo koje ne ceni obrazovanje, talenat i rad, nego ličnosti koje nemaju šta da pokažu i koje uspevaju da postanu poznate i bogate bez imalo truda.

– Zamisli, završiš muzičku akademiju i posle toga otvoriš menjačnicu ili trafiku, završiš mesec sa 400 evra zarade, a imaš dvoje dece. Zamisli, dođeš u neki rijaliti, uđeš kao niko, a izađeš da se producenti i menadžeri slome oko tebe da snimiš album. Zamisli, završiš glumu i dr*a te jedan profesor 3 godine, al ipak položiš zadnji ispit kod tog namćora. Uzmeš diplomu i zaposliš se na pijaci, valjaš zelene salate, krompire i ostale namirnice, nikada nijedna kamera te ne snimi ni kao nekog statistu.

Zamisli, baviš se prostitucijom i doživiš da te prati 300 hiljada ljudi, novine prenose tvoje statuse i misli i ne silaziš sa TV-a. Zamisli završiš medicinu i doguraš da budeš jedan od najboljih keramičara u Minhenu. Zamisli samo da si talentovan ni za šta, ne znaš ni čime se baviš, nacija se bavi tvojom trudnoćom, tvojim ljubavnim životom, tvojim doručkom. Zamisli da se boriš da školuješ svoje dete, učiš ga nekim moralnim kodeksima, plaćas knjige, moliš Boga da upadne na budžet, izgubiš zadnji živac da ga izvedeš na neki put, sa svojim mizernim mogućnostima, da bi ti dete jednog dana spakovalo diplomu i stvari i reklo da je predaLo za mađarski pasoš i da pali. Eto, zamisli – napisao je pevač.

Ovaj status dobio je više od 5000 lajkova, a podeljen je više od 1000 puta.

„Surova realost”, „voleo bih da zamišljam, da nije stvarno”, „strašno, istinito i tužno” samo su neki od komentara njegovih prijatelja i pratilaca na pomenutoj društvenoj mreži.

Porodična drama koja se odvija između pevačice Tanje Savić i njenog supruga Dušana Jovančevića mesecima unazad potresa domaću javnost.

Tanja je bila na snimanju emisije “IDJHOT Specijl” koja će se emitovati sutra, a pevačica je tom prilikom do detalja ispričala sve detalje pakla kroz koje prolazi i iznela i stvari koje su do sada nepoznate javnosti.

Pevačica je tokom razgovora otkrila da joj je loše, te se uznemirila kada je pričala o suprugu Dušanu, a onda se požalila na stezanje u grudima pa je tom prilikom i zamolila za kratku pauzu i napustila emisiju.

– Čekaj, moram pauzu da napravim, ma beži bre, kažem vam ovo je strašno – rekla je Tanja vidno uznemirena.

Dve Beograđanke juče ujutru su napravile pravi haos u autobusu GSP kada su se sukobile zbog zaštitne maske. Naime, jedna od njih je nije nosil, druga jeste, te je zbog potpuno različitih stavova po tom pitanju njihva svađa umalo eskalirala u fizički sukob.

“Egocentrični skote, treba da se lečiš… To je poremećaj. Stoka si zato što ne nosiš masku, kad ti umre neko tvoj bližnji, onda ćeš shvatiti. A i da nije tako, iz pristojnosti bi nosila masku. Sediš prekoputa mene, emituješ to!”, poručila je između ostalog starija žiteljka Beograda, povremeno koristeći bujicu psovki upućenoj devojci koja je sedela prekoputa nje u autobusu.

Sa druge strane, devojka koja masku nije nosila adekvatno, a kojoj su ove reči gospođe preko puta i bile namenjene, mirno je odgovarala, nimalo uzbuđena, i još je sve to snimala mobilnim telefonom.

“Nisam ja stoka, to je vaše mišljenje. Ne nosim je i ja ću da platim kaznu, ne vi. Iz pristojnosti je nosim, imate i druih varijatni. Ima i drugih ljudi bez maske, ustvari, ja i nisam. Emitujem vas jer me vređate i nemam nameru da padnem na vaš nivo. Evo vam kontorle, žalite se njima”, nakon čega je zamolila kontrolore Bus plusa da “smire gospođu jer je vređa”.

Nakon više od dva minuta svađanja, umešali su se i ostali putnici u autobusu, kao i sami kontolori, te je svađa umalo eskalirala u fizički sukob.

Od sledeće nedelje, rigoroznije mere

Od sledeće nedelje verujemo da će ipak svi nositi maske tamo gde su obavezne, a gradski prevoz je jedno od takvih mesta. Naime, podsetimo, Skupština Srbije bi 10. novembra trebalo da usvoji izmene dva ključna zakona koja će omogućiti naplatu kazni za one koj ne nose maski, ali i za nepoštovanje drugih epidemioloških mera, i to na licu mesta, bez suđenja, kao što je slučaj sada. Konkrento za one koji ne nose maske kazna će biti 5.000 dinara.

Trenutno kazne za nepoštovanje protivepidemioloških mera mogu da izriču samo republički sanitarni inspektori, kojih na teritoriji cele Srbije ima svega 140.

Izmenama zakona deo njihovih ovlašćenja dobiće i gradski komunalni inspektori i komunalni milicajci, koji će moći da kontrolišu i sankcionišu nenošenje maske ili nepoštovanje fizičke distance u otvorenom i zatvorenom prostoru. To konkretno znači da će kada se izmene zakona usvoje u Skupštini, komunalni milicajac ili gradski komunalni inspektor (turistički, ekološki, tržišni…) moći da napiše na licu mesta kaznu od 5.000 dinara svakome ko, recimo, u zatvorenom prostoru ne nosi masku ili ne poštuje propisanu fizičku distancu.

Ko dobije kaznu zbog nenošenja maske u zatvorenom prostoru, ima mogućnost da odmah ili u roku od osam dana plati upola manje (2.500 dinara) dana ili podnese zahtev za sudsko odlučivanje u tom roku.

Ako lice ne plati kaznu u roku od osam dana ili ne podnese zahtev za sudsko odlučivanje, u sud stiže konačan nalog na izvršenje. Takav nalog izvršava se tako što se kažnjenom obustavi deo zarade preko poslodavca, blokira račun do naplate kazne ili se izrečena novčana kazna menja za rad u javnom interesu (osam sati rada u javnom interesu za 1.000 dinara) ili kaznu zatvora po principu jedan dan zatvora jednak kazni od 1.000 dinara.

Za nepoštovanje protivepidemioloških mera

• 50.000-150.000 dinara za fizičko lice
• 50.000-500.000 dinara za pravno lice
• 50.000-150.000 dinara za ovlašćeno lice u pravnom licu
• 50.000-150.000 dinara za preduzetnike

Istanbul Başakşehir bio je duboko u svojoj polovici terena i branio se kada je Deniz Türüc ukrao loptu Juanu Mati na sredini terena. Krenuo je lijevom stranom prema golu, sustigla su ga dvojica igrača Manchester Uniteda, a kao najbolje i jedino rješenje činilo se dodavanje u sredinu gdje je bio markirani Demba Ba. Senegalski veteran dovoljno je iskusan i mudar da bi znao kako se neće tek tako izboriti za udarac, pa je loptu naprosto propustio u prazni prostor. Iz drugog plana onamo je brzo dotrčavao igrač s brojem sedam; potpuno sam, namjestio se i iz prve desnom raspalio po lopti koja je prozujala pokraj vratara i zakoprcala se u mreži.

Za nekoga bi tih 10 sekundi bilo vrhunac karijere. Najveća i najvažnija stvar koju je napravio u životu. Pobjednički pogodak velikom Manchester Unitedu u Ligi prvaka, i to nakon što je pola sata prije preko čitavog terena dodao za prvi pogodak; asistencija i gol u istoj noći najjjačeg klupskog natjecanja na svijetu, nešto što je posljednji protiv Uniteda uradio Arjen Robben prije šest godina. Ali za malenog Bosanca bila je to samo još jedna uobičajena istanbulska noć. Hladna egzikucija, još hladnija proslava, 90 minuta teškog i napornog rada, kapetanska vrpca oko ruke.

Edin Višća je već dugo vrlo važan kotačić i pravi vođa ekipe koja je osvojila tursko prvenstvo. Uglađeni majstor, velikog osmjeha preko lica, čovjek koji je u stanju napraviti sve što zamisl.

Ni mjesec dana nije prošlo otkako je još uvijek aktualni izbornik nogometne reprezentacije Bosne i Hercegovine izašao pred novinare i objašnjavao zašto Višće uopće nije bilo u zapisniku utakmice s Nizozemcima u Zenici. Edin nije dobro, teškim je glasom rekao Dušan Bajević, nije dobro jer je čitavu krivicu preuzeo na sebe. Višća je promašio jedanaesterac u raspucavanju sa Sjevernim Ircima i BiH je ostala bez plasmana u finale baraža, bez još jedne šanse za veliko natjecanje; bio je tužan i shrvan. Ali nije samo Edin krivio sebe — krivili su ga svi. Bio je jedan od najlošijih igrača na terenu, potpuno izgubljen u oba pravca i skoro beskoristan.

Taj turski Edin Višća, nogometni doktor Henry Jekyll, u bosanskim se noćima neželjeno transformira u nesretnog, tužnog, lošeg Edina Višću

Slika je bila potpuno drugačija od one istanbulske, siva i tužna, i takva je prečesto kada Višća oblači dres svoje reprezentacije. Skrivajući se od suigrača na terenu, od navijača pored njega, spuštene glave, umoran i nesretan.

Nogometni Dr. Jekyll i Mr. Hyde.

Njegova karijera zapravo je sasvim atipična za moderni bosansko-hercegovački nogomet i lakše bi je bilo smjestiti u neko davno svršeno vrijeme. Mjesto rođenja ovog 30-godišnjaka je Olovo, ali je odrastao u mjestu Čuništa, malenom selu s jedva 500-tinjak glava, tamo negdje na pola puta između Olova i Zavidovića. Njegov nogometni talent nije se brusio u školama i akademijama, nego na blatnjavim livadama. Prvo je, još kao 15-godišnjak, preselio u Banoviće, gdje je dobio priliku igrati za tamošnju Budućnost.

Jedan je to od mnogih BiH klubova sa rudarskom tradicijom, koji je tek u tri sezone nastupao u Premijer ligi, a najveći je uspjeh ostvario na početku 2000-ih kada je dogurao i do Kupa UEFA. U vrijeme kada je maleni i štrkljasti Višća počeo dobivati priliku, Budućnost se borila za život u Prvoj ligi Federacije Bosne i Hercegovine, drugom rangu natjecanja poznatom po svojoj surovosti i brojnim, nikad procesuiranim sudačkim malverzacijama. Ipak, i na takvim divljim terenima Višća je već sa 17 privlačio pozornost boljih i većih, a u ljeto 2009. ga je (navodno) Senijad Ibričić preporučio Hajduku.

Ante Miše vodio je momčad na otvaranju stadiona u Dugopolju kada je potpuno nepoznati dječak na poluvremenu zamijenio Mirka Oremuša i odradio pola minutaže na poziciji desnog bočnog. Nije ostavio spektakularni dojam, malo tko to i može za 45 minuta nogometa, pa su mu su se u Splitu zahvalili, a mladić je produžio za Sarajevo.

Ondje ga je na Grbavici poželio tadašnji (i opet današnji) Željezničarov trener Amar Osim, kojemu se svidjela njegova brzina, skromnost i umijeće s loptom. Osim tvrdi da je za Višću Željo isplatio 10.000 eura odštete, mada čak i tako malo novca zvuči previše za nedokazanog mladića pristiglog iz nižeg ranga natjecanja u BiH. Međutim, i u Sarajevu je, zbog problema s papirima, Višća pola godine proveo na tribinama i tek trenirajući s momčadi, više gladan nego sit, očekujući svoju prvu priliku.

Ona je došla 27. veljače 2010. kada je Edin prvi put obukao plavi dres, i to u pobjedi nad Čelikom (4-2). Osim mu je našao idealnu poziciju; iako je Višća pokušavao na desnom beku, jedno vrijeme i na poziciji zadnjeg veznog, Osim je bio svjestan da njegova brzina, pogotovo u sporoj domaćoj ligi, najviše do izražaja dolazi na krilnim pozicijama. Ponekad bi mijenjao strane, ali s desnog krila je sudjelovao u osvajanju titule prvaka te 2010., a onda i Kupa sezonu kasnije.

Za njegovu karijeru ključna je zapravo bila prijateljska utakmica koju su u ljeto 2011. — skoro točno dvije godine nakon probe u Hajduku — Željezničari igrali sa Istanbul Başakşehirom. Bili su na pripremama u Sloveniji, u Moravskim Toplicama su dobili Turke s 4-3, a ovi su se, preko tadašnjeg vratara Kenana Hasagića, angažirali i za navodnih 400.000 eura Višću iz Sarajeva preselili u Istanbul.

Nije nikakva tajna da je klub, osnovan 1990. kao sportsko društvo lokalnog vodovoda, svoj uspon i procvat doživio zahvaljujući povezanosti s aktualnim predsjednikom i vladarom Turske Recepom Tayyipom Erdoğanom. Bez navijačke baze, ali s podrškom vlasti, Istanbul BB je na početku Višćine turske karijere bio tek prosječna momčad koja je 2013. čak ispala u niži rang natjecanja. Međutim, stvari su se brzo posložile, a klub polako izrastao u važan faktor u turskom nogometu, i to s Višćom kao jednim od najvažnijih igrača.

Ostao je u ekipi i nakon ispadanja iz lige i već do 2014. je skupio 100 nastupa za klub. Sada ih već u službenim natjecanjima — igrao je s ovim klubom i Europa ligu i Ligu prvaka — ima 357, gol Unitedu bio mu je 104. a asistencija točno 100. Zato je trijumf nad Englezima samo dijelić slagalice koja ima mnogo važnije dijelove — Višća je Istanbul Başakşehir prošle sezone vodio do prve titule u povijesti kluba, a bio je i najbolji igrač turskog prvenstva te daleko najbolji igrač svoje momčadi, za koju je u 51 utakmici postigao 20 golova i imao 14 asistencija. Bolje od svega toga teško da može, barem ne u toj ligi i u tom društvu. Savršeni doktor Edin.

Reprezentativni dres prvi put mu je dao Safet Sušić još dok je bio u Željezničaru, u prijateljskoj utakmici s Poljacima igranoj u Turskoj u kojoj su nastupili većinom igrači iz domaćeg prvenstva i koja nije bila u službenom FIFA-inu terminu.

Tri godine kasnije dobio je prvih 20 minuta u društvu najboljih, u gostujućem prijateljskom trijumfu nad Slovencima. Prošao je Višća i juniorsku i mladu reprezentaciju i nije bilo nikakve sumnje da je jedan od najtalentiranijih, igrač na kojemu će nacionalna selekcija graditi budućnost. Čitavih 90 minuta prvi put je odigrao protiv Argentinaca, dobivao je i minute na Svjetskom prvenstvu, a s novim ciklusom i kasnije dolaskom Mehmeda Baždarevića unaprijeđen je u standarnog reprezentivca.

No, stvari su u plavom dresu išle mnogo teže nego u onom narančastom.

Prije svega, razumljivo je da performanse u klubu i reprezentaciji nisu iste. Na sličan način žrtve javnosti postajali su i mnogo bolji igrači od Višće od kojih su Bosanci i Hercegovci očekivali čuda. Za uspjeh reprezentacije potrebna je prilagodba samoj momčadi i suparnicima, sustav kakav Bosna i Hercegovina nije imala doslovno nikad. Prečesto su izbornici imena tek tako razbacivali po terenu, bez pravog koncepta i ideje kako ih iskoristiti. Neki su se na takvu improvizaciju sposobni prilagoditi i izvući najbolje za sebe, a za momčad koliko je moguće. Višća, bar dosad, nije bio jedan od takvih.

Njegove su igre oscilirale — od nekoliko sjajnih utakmica do onih u kojima su se ljudi doslovno pitali je li uopće bio u momčadi i tražili mu ime u zapisniku. Sve bolje partije u Turskoj u domovini su stvarale sve veća očekivanja od Edina, a s očekivanjima je dolazio i sve veći pritisak. Njegov je odgovor, s druge strane, bivao sve lošiji. Igranje za nacionalnu momčad Bosne i Hercegovine za njega je sasvim sigurno značilo mnogo više nego za mnoge u toj ekipi, ali spoj vlastitih i tuđih očekivanja na njegova je leđa strovalilo veliko i teško breme. Individualna kvaliteta, njegova volja i želja, ništa od toga niti u jednom trenutku nije bilo upitno, ali njegova sposobonost da se nosi s očekivanjima pretvarala ga je u nogometnog Edwarda Hydea.

Uglađeni majstor, čovjek koji zna što hoće i kako to napraviti, kako biti najbolji i kako trpati najbolje, taj turski Edin Višća, nogometni doktor Henry Jekyll, u bosanskim se noćima neželjeno transformira u nesretnog, tužnog, lošeg Edina Višću.

Nogometna reprezentacija BiH čeka novog izbornika koji tek treba predstaviti svoju ideju i plan po kojem bi se trebalo boriti za Svjetsko prvenstvo za dvije, odnosno Europsko za četiri godine. Višća je igrač koji je na vrhuncu svoje nogometne karijere, koji će u veljači proslaviti 31. rođendan i koji bi po svemu što radi u svom klubu u tom ciklusu morao biti jedan od ključnih igrača reprezentacije.

Ali čudnovatu će priču umjesto nas morati okončati sam Edin; odložiti olovku, istrčati na teren, završiti ispovijest i reprezentativni život jednog od dvojice likova. Nadajmo se da će, za razliku od Roberta Louisa Stevensona, ostaviti samo Jekylla.