Kada se u emisiji „Nikad nije kasno“ pojavio Saša Janjić Janja iz Vlasotinca, svojom životnom pričom privukao je veliku pažnju javnosti, a nastupom rasplakao čitav region, te ni voditelji nisu uspeli da ostanu ravnodušni. Žika Jakšić nije mogao da se obuzda od plača.
Saša je, naime, u emisiji priznao da je 16 godina samohrani otac i da ga je žena ostavila kada je njegov mlađi sin Srećko imao samo sedam meseci, dok je stariji Danilo imao dve godine.
Foto: Printscreen/You Tube
Pevač je tada ispričao da se kroz život sam borio za svoje sinove, ali mlađi sin nikako nije mogao da se pomiri sa iznenadnim odlaskom žene koja ga je rodila, te je godinama postavljao isto pitanje: “Zašto je to uradila?!”
Foto: Printscreen/You Tube
Tokom takmičenja, Saši su deca bila najvernija publika i podrška dok se on na Grandovoj sceni borio za svoje mesto na estradi, a zajedničkim snagama u emisiji otpevali su pesmu Šabana Šaulića „Majko, sve ti opraštam“ koja je rasplakala sve u studiju. Upravo ovom numerom Janjići su poslali poruku da je sve to život i da su bivšoj supruzi i majci oprostili što ih je napustila.
Foto: Printscreen/You Tube
„Ovo mi je prvi nastup i sve vreme sam razmišljao o majci. Emotivan sam previše, sudržavao sam se da ne zaplačem“, rekao je Srećko za Grand online.
I posle svih nedaća oni imaju razlog za slavlje. Srećko se nedavno oženio i postao tata, dok je Saša postao deda.
Premda mozak nije mišićno tkivo, potrebna mu je redovna vežba jer pomoću nje jačaju neuroni i veze među njima
Sposobnost da se koncentrišemo na neku aktivnost temelj je svakog učenja. Igre za mozak koje od vas traže sposobnost koncentracije i primećivanja detalja pomažu mozgu da bolje obrađuje podatke i poboljšavaju naš ukupan raspon pažnje i fokus na detalje.
Nauka savetuje – vežbanjem sprečite bolesti i propadanje mozga
Na donjoj ilustraciji skriveno je 11 ljudskih lica. Možete li ih pronaći?
Od 14. do 18. godine Njegoš je čak tri puta sebi pokušao da oduzme život
Svetlana Stević je majka koja je prihvatila da je njen sin Njegoš zapravo žena zarobljena u telu muškarca. Njoj je sreća deteta bila preča od toga šta će ko da misli i da kaže.
Ovo je priča o bezuslovnoj ljubavi majke i deteta, podršci, i snazi da se prebrode najveće nedaće.
Od 14. do 18. godine Njegoš je čak tri puta sebi pokušao da oduzme život, poslednji put sa malim šansama da preživi.
– Najgore je bilo kada je krenuo pubertet, tad kreću lomovi, anksioznost, depresija… Ceo život samo laži… Kome da kažem ja da nisam Njegoš. Ko će da razume – danas priča Nikolina koja je rođena kao Njegoš.
Svetlana je to negde oduvek predosećala, iako nije htela da prizna sebi. “Gajila sam muško dete, a negde sam znala da nije muško”, dodaje ona. Onda je, kako je Njegoš ulazio u pubertet, primetila da se povlači u sebe, da je loše i da gubi želju za životom.
– Gubite dete, dete nestaje, postaje jedna senka, biljka… Jedna beživotna duša koja nema volju da ustane, da ide u školu, da jede, da spava, da se druži. Prosto beži – priseća se Nikolinina majka Svetlana, i dodaje:
“Ja njih doživljavam kao blizance. Nikolina je jaka, zadovoljna, vesela, a Njegoš je bio jedan dobar dečko, vaspitan, ali nesrećan.”
Njegošu i njegovoj majci trebalo je 18 godina da jedno drugo pogledaju u oči kako bi konačno došlo do velikog priznanja, da se iako rođen u telu muškarca, Njegoš zapravo potpuno oseća kao žensko.
Kada je Svetlana konačno saznala da je njen sin zapravo transrodna osoba, ona ga je podržala
Njegoš je godinama osećao da je zarobljen u telu muškarca. A onda je gledajući u bioskopu film u kojem je devojka promenila pol spoznao svoje rešenje. Sestri koja je sedela do njega rekao je: „ovako ću i ja isto“. I tako je Njegoš danas Nikolina. Srećna, zadovoljna, sa majkom koja je voli i podržava.
Svedoci smo toga da nam često fali ljudskosti i ematije. Stavljajući naše probleme na prvo mesto smatramo da su oni jedini bitni, najveći i nerešivi. Dok, sa druge strane, u mnogim situacijama bismo stidljivo mogli da pognemo glavu na dečiju iskrenost i njihove nesebične postupke.
Tako je psihoterapeut Vladimir Đurić podelio na svom fejsbuk profilu izjavu dečjeg hirurga Džima Klarka te uzdrmao mnoge zbog iste.
– Odavno nisam pročitao ništa potresnije… I lepše… I divnije… U pitanju je objava Džima Klarka…dečjeg hirurga… – napisao je Đurić uz objavu koja je glasila:
– Danas sam operisao jednu devojčicu. Trebala joj je nulta negativna krvna grupa. Mi je nismo imali, ali njen brat blizanac je ista krvna grupa kao i ona. Objasnio sam mu da je pitanje života ili smrti. Umirio se, sedeo malo u tišini i nakon što je razmislio, otišao je da se pozdravi sa svojim roditeljima. Nisam pridavao značaj ovom postupku, sve dok mu nismo izvadili krv, tada me je upitao: “I kada ću da umrem?” On je mislio da treba da da svoj život da bi spasio njen. Na sreću, oboje su sada dobro.
– Deca su to. Neiskvarena, puna ljubavi. I jako dobro sve osećaju i znaju, iako mislimo da možemo da se nasmejem i da sakrijemo nešto od njih. – O divna duša suze su mi pošle. – Na šta je bio spreman brat? Vredan poštovanja i divljenja – neki su od komentara mnogobrojnih koje je dirnuo ovaj tekst.
Psiholozi tvrde da je ponekad dovoljno pokušati da rešimo neki logički zadatak kako bi proverili kako nam rade vijuge, ali i kako bi i razmdrali i provežbali.
Nedavno se Internetom proširio zanimljiv zadatak, koji naizgled nije težak, ali je ipak izazvao brojne polemike i podeljena mišljenja, a veliki broj ljudi na kraju nije odgovorio tačno.
Naime, potrebno je da odgovorite na pitanje koji biste automobil pomerili na priloženoj ilustraciji kako biste rešili problem i omogućili normalan tok saobraćaja.
Naravno, moguće je dati nekoliko tačnih odgovora, ali cilj je ponuditi najlakše i najlogičnije rešenje. Promućkajte malo glavom, pa dajte odgovor, a ukoliko želite da proverite da li je način na koji razmišljate ispravan – rešenje vas čeka ispod.
Tačan odgovor je automobil broj 3. Pišite nam u komentaru da li ste tačno odgovorili.
Poslanica SPS Jelena Mihailović obratila se poslanicima u Narodnoj skupštini u maniru mlade generacije kojoj pripada i ”odrepovala” stihove pesme koja se bavi temama o kojima se, kao kaže, i danas raspravlja u parlamentu.
”Mnoge mi stvari kipte u glavi i okupiraju moždane hemisfere, mozak ko treger, ko na bini Džeger, rasteže se, prati ali ne može da shvati, te ovakvi mandati, te onakvi mandati, te skoro isti kandidati. Kandidat koji pokuša da rastegne mandate po meni nije pravi demokrat”, stihovi su pesme za koju je Mihailović rekla da su napisani još 1981.godine.
Poslanica socijalista izrazila je očekivanje da će kultura dobiti zasluženo mesto u radu nove vlade i izrazila zadovoljstvo što je mnadtarka Ana Brnabić u svom ekspozeu apostrofirala važne teme kao što su kultura, sport, omladina i obrazovanje.
Predsednik Skupštine Ivica Dačić je rekao da se Mihailović do sada nije bavila politikom, već umetnošću i da svira violončelo, te da je bio tolerantan i dozvolio joj da prekorači dozvoljeno vreme obraćanja jer joj je danas prvo obraćanje u republičkom parlamentu.
Vaspitačica i vlasnica privatnog vrtića u Umčarima J. J. (51), koja je bila uhapšena i sudilo joj se zbog sumnje da je 7. jula 2014. tada trinaestomesečnoj devojčici nanela opekotine, uspela je da izbegne pravdu. Punomoćnica devojčice, advokat Slavka Babić, kaže da je Drugi osnovni sud doneo 13. jula 2020. doneo rešenje kojim je prema J. J. obustavljen postupak zbog apsolutne zastarelosti krivičnog postupka, piše “Kurir”.
Vlasnica vrtića, kako navodi, godinama nije dolazila na suđenja, a sud je odbio da joj sudi u odsustvu.
– Okrivljenoj se sudilo za dva krivična dela: neovlašćeno bavljenje delatnošću i napuštanje nemoćnog lica. Od samog početka odbrana okrivljene je pokušavala da opstruiše postupak i dovede do zastarelosti krivičnog postupka. Kao punomoćnik maloletnog deteta u poslednje dve godine sam se obraćala i sudu i tužilaštvu pre svega sa predlogom u kom se traži suđenje u odsustvu okrivljene, kao i s predlogom da se prema njoj odredi pritvor kao mera obezbeđenja prisustva na glavnom pretresu, s obzirom na to da je za njom već bila raspisana poternica, koja se nije realizovala nikada – objašnjava advokat Slavka Babić zbog čega sud nikada nije doneo presudu.
Porodica devojčice, kako kaže, ima informaciju da je vaspitačica pobegla iz Srbije.
– Porodica oštećene ima saznanja da se okrivljena nalazi u Americi, o tome sam obavestila i sud. S punim pravom porodica je nezadovoljna postupanjem, odnosno nepostupanjem suda – dodaje Babićeva.
Vlasnica vrtića i vaspitačica J. J. se sumnjiči da je dete polila vrelom vodom, a potom ga stavila da spava kao da se ništa nije desilo. Da je dete povređeno, primetila je majka kada je došla u vrtić. Zatekla je dete u opekotinama, a vaspitačica joj je rekla da “beba ima osetljivu kožu i da su rane od sunca”.
– Slučaj je prijavljen policiji, jer je utvrđeno da je reč o opekotinama drugog stepena. Policija je šest dana kasnije uhapsila vaspitačicu, a ona se branila da je dete opekla prilikom tuširanja. Međutim, veštaci su opovrgli ovaj njen iskaz, jer su ustanovili da je dete poliveno vrelom vodom – objašnjava izvor i dodaje da je vaspitačica bila u pritvoru, ali je posle puštanja da se brani sa slobode prestala da dolazi na suđenja.
Majka: Razočarana sam
M. V., majka devojčice koja je povređena u vrtiću pre šest godina kaže da njena ćerka nema posledice, ali da je razočarana ishodom sudskog postupka.
– Bogu hvala, dete je dobro, ali ne mogu da poverujem da ovako nešto može da zastari i da se stavi tačka kao da se ništa nije dogodilo. Na kraju nikom ništa. Oni koji su mogli da preduzmu zakonske mere prstom nisu mrdnuli, iako je reč o malom detetu – kaže M. V.
Usvojila ju je još kao bebu, mislila je da je dobila savršeno dete no uskoro je život s njom postao nemoguć, pun straha i boli… Iako se ni danas ni u potpunosti pomirila sa svojom odlukom, morala ju je dati na novo usvajanje.
– Čujemo vas. Verujemo vam. Tu smo da vam pomognemo, niste sami – to su bile reči koje su ovoj majci iskočile na njenoj naslovnoj stranici profila na društvenoj mreži. Bio je to oglas organizacije protiv nasilja dece nad roditeljima, a ovoj su majci pružile olakšanje i nadu da ipak postoji neko ko će ju čuti i razumeti.
– Nikad nisam osećala da me iko razume ili čuje, osećala sam se kao da sam sama sa svojim problemima. Osećala sam se izovano. Jer, ja sam majka koja je odustala od svoje kćeri. Ja sam majka koja je svom detetu spakovala kofere i odvela ju u socijalnu službu jer više nisam mogla – prepričava svoju priču žena koja se susrela s teškom situacijom posvajanja.
– Znam da je to nezamislivo i neoprostivo. Koja bi se majka odrekla svoga deteta? Prijatelji i porodica nisu verovali da ću to zaista učiniti, bili su u šoku. Socijalni radnici jasno su mi iskazivali svoj prezir – kaže nesrećna majka.
Međutim, ona je skupila hrabrosti i ispričala svoju priču.
– Podbacila sam kao usvojitelj. Nisam se dovoljno trudila. Da sam samo išla na još jedan tečaj o tome kako biti dobar roditelj, ili da sam barem bila čvršća s njom, ili konzistentnija u tome što tražim od nje.
Socijalni radnik zadužen za nas slučaj, svaki puta kada bih mu se požalila na probleme koje imam s njom, rekao bi mi neka to ‘nekako izguram’. Rekao bi mi da koliko god je život loš, u nekom će trenutku postati bolji i sve što trebam je izdržati.
Lakše reći nego učiniti. Nitko od njih nije znao u kakvom paklu živim. Kako da im samo objasnim svakodnevni strah i bol koju proživljavamo?
Kada je moja kćer napunila 16 godina imala je strašne ispade besa, tukla bi moga supruga, grizla ga i terala ga do suza gotovo svakodnevno. Naša druga usvojena deca bila su prestravljena i bojala su se biti pored nje. Bojali su se ići spavati noću jer je pretila kako će nas sve izbosti u snu.
Pet dugih godina slala mi je poruke kako sam za sve ja kriva, da bi svima bilo bolje bez mene, da bi volela da završim negdje mrtva u jarku, da bi njena biološka majka odradila bolji posao nego što sam to ja uspela i da ju nikada nisam volela.
Foto: Profimedia/ilustracija
I svejedno, što god da je učinila ili rekla, ja ju nisam prestala voleti. Volela sam je od prvog trenutka kada je došla u našu porodicu.
Jednog dana, kada nam je odobreno da budemo usvojitelji, u našu kuću i u naša srca došla je devetomjesečna devojčica. Proživela je strašno zanemarivanje, to smo znali. Ono što nismo znali je kako će to kasnije utiecati na nju i njene odnose. Nismo dobili posebnu obuku kako se nositi sa situacijom. Mislili smo da će ljubav biti dovoljna.
Hranili smo je i oblačili, podsticali ju na sve načine, a ona se razvijala i napredovala. Kada je napunila dve godine pružila se prilika da ju usvojimo, što se tada činilo kaj najlogičniji i najprirodniji izbor.
Sve je bilo prekrasno, a onda se približio njen 11 rođendan i počele su laži, krađe i verbalno zlostavljanje. Uzimala je tuđe stvari bez ikakve grižnje savesti, no najviše se usmerila na mene. Rekli su mi da testira koliko je volim i da je to očekivano ponašanje. Nisam, međutim, očekivala da će me stalno privlačiti pa odbacivati, da će odbacivati moju pomoć i ljubav i da će mi iz dana u dan nagrizati moje samopouzdanje kao roditelja.
Nisam očekivala da ću se boriti za pomoć svih profesionalaca koji su me ponižavali na sastancima kada bi ona odbila učestvovati, a ja sam je trebala naterati. Kao da sam ju ja mogla naterati na bilo što.
Pitali bi me:“Zašto joj to dozvoljavaš? Zašto joj dozvoljavaš da se tako odnosi prema tebi?
Nitko nije razumeo. Prestala sam o tome pričati s prijateljima jer sam se samo gore osećala. Znala sam da nije ona kriva, ali nisam znala kako da joj pomognem. Niko nije vidio ono što smo mi videli jer se znala ponašati pred drugima kada je nešto htela postići. Svi su je doživljavali kao prekrasnu kćer, a nas kao problem. Nismo mogli pobediti. I nismo pobedili.
To je bilo zlostavljanje. Zlostavljanje koje je vršilo dete nad roditeljima. Emocionalno, fizički, mentalno i verbalno. Nismo se imali kome obratiti pre deset godina. Pokušala sam, ali niko me nije slušao.
Foto: Profimedia
Razumijete li sada? Dan kada sam otišla u socijalnu službu to je bila najteža, najhrabrija stvar koju sam ikada učinila. Nisam odustala od svoje kćeri nego sam nam svima pokušala pomoći, uključujući i nju.
Nije verovala da ćemo to uraditi, mislila je da će ju moj suprug odvesti kući. Rekla nam je da ju više nikada nećemo videti ako to učinimo. Svejedno smo to učinili. Bili smo toliko očajni.
Kada sretnemo druge parove koji razmišljaju o usvojenju, ne znam što bih im rekla ili savetovala.
Pre deset godina roditeljima poput nas nije bilo podrške ni pomoći, no čini se da se sada stvari menjaju. Danas, moja kćerka i ja razgovaramo no naš odnos majke i kćeri trajno je narušen. Čeznem za još, ali se suzdržavam jer moram kako bih se zaštitila. Sve što mi ostaje je nada da će jednoga dana stvari biti drugačije.
