U nedelju, 11. oktobra, preminuo je pevač Bora Drljača nakon duge i teške borbe sa opakom bolešću u 80. godini života.
Na Novom bežanijskom groblju danas su se članovi porodice, prijatelji i kolege oprostili od legendarnog pevača.
Foto: Srbija Danas
Foto: Srbija Danas
Ukoliko uzmemo u razmatranje narodno verovanje da se veliki i dobri ljudi sahranjuju na velike praznike, Drljača je ispraćen na dan bitan za pravoslavce.
Foto: Srbija Danas
Pravoslavni vernici danas slave Pokrov Presvete Bogorodice. U našem narodu ovaj praznik naročito slave žene, poste i veruju da će lakše da rađaju i podižu decu.
Na današnji dan 911. godine, za vreme cara Lava Mudrog, Sveta Deva Marija tokom službe javila se okupljenom narodu na molitvi u Bogorodičinoj crkvi u Carigradu.
U četvrtom času svenoćnog bdenija, vernici su ugledali Presvetu Majku Božiju sa raširenim omoforom, odnosno pokrovom na rukama, kojim je pokrila sve prisutne, dajući znak da pod svoje okrilje uzima sve koji veruju u nju i njenog sina.
Tako je uveden praznik, u narodu poznat i kao Pokrovica, koji proslavlja Bogorodicu kao pokroviteljku i zaštitnicu hrišćanskog roda, koja moli Gospoda za milost prema grešnima.
Borislav Bora Drljača danas je sahranjen na Bežanijskom groblju. Istaknuti estradni umetnik izgubio je bitku sa teškom bolešću u 80. godini života.
Poslednju počast legendi odalo je mnogo kolega iz sveta estrade. Tu su Era Ojdanić, Ćana, Baja Mali Knindža, Vera Matović, i mnogi drugi.
Pogledajte u galeriji spod kako se više od stotinu ljudi oprašta od krajiške legende.
Posle opela krenula je tužna povorka, a najbolnija scena bio je momenat kada je Borin drug i saborac Era ojadnić pao na kovčeg svoj prijatelje jecajući sve vreme.
U nedelju, 11. oktobra, preminuo je pevač Bora Drljača nakon duge i teške borbe sa opakom bolešću u 80. godini života.
Na Novom bežanijskom groblju sve je spremno za oproštaj od legendarnog “starog vuka”. Porodica, kolege i prijatelji okupili su se da odaju poštovanje i upute poslednje “zbogom”.
Na stotine ljudi prilazi da položi cveće, ali i da se pokloni kovčegu sa posmrtnim ostacima pevača. Prisutni su gledali u čudu kada se pojavila Borina koleginica koja se već dugo nije medijski eksponirala.
Stanojka Mitrović, poznatija kao Ćana, bila je prijatelj i saradnik pokojnog pevača, a došla je iz Bosne kako bi se oprostila sa Drljačom.
Foto: Srbija Danas
– Bio je gromada ljudska, duše kao flis papir. U njegovom društvu niko nije bio tužan – progovorila je pevačica, vidno potresena, pred našim kamerama.
Poznati pevač narodne muzike Bora Drljača danas će biti ispraćen na večni počinak na Novom bežanijskom groblju u Beogradu, a porodica, prijatelji i rodbina uveliko se okupljaju.
FOTO: PINK.RS
Borin sin Vladimir i njegova supruga, snajka pokojnog pevača primaju saučešće u kapeli, a Drljačin veliki prijatelj i kolega sa kojim je često zajedno nastupa i kog je smatrao članom porodice Era Ojdanić plakao je kao kiša sve vreme.
FOTO: PINK.RS
FOTO: PINK.RS
Sve prisutne potresla je scena kada je Era ušao da Borinoj porodici izjavi saučešće i kada je zakukao i zaplakao nad sandukom, a te potresne scene možete videti u nastavku:
Ljubica Lazić je okružena je izmaglicom, prirodom i psima. Nije ranoranilac, ali buđenje joj uvek počinje oko sedam sati ujutro, a leti i malo ranije. Izlazi svako jutro iz kuće i kreće prema svojoj štali. “Kravama moram da dam suvu hranu, seno na prazan želudac. Počistim kod njih, posle toga muža“, započinje priču o svom danu.
I kad je metar snega i kad su jutarnje magle. Leti kad priroda buja i zimi kad se ustaje još po mraku. Ljubici su jutra uvek ista. Jerčekaju je njene životinje, piše Dnevnik.hr.
“Svinje mi sve pojedu zob i pšenicu. Ovo sam sad morala da kupim, a imam malo od prošle godine pšenice pa samo dajem pilićima, kokoškama zob“, nastavlja Ljubica dok starijim kokošima pomaže da siđu na pod jer ne mogu same.
Nema dovoljno za sve.Skupo je. Ona ne doručkuje. Ni kafu ne pije. A s kim bi je i pila, kaže. U zaseoku od svega par kuća, do najbliže prodavnince je sedam kilometara. Vodoteč , selo uu srcu Like mesto je koje zove dom. “Ovde su mi uništili cveće, a ovi ih tuku stare. Jarac i koze sa strane pojedu, pilići iznutra i tako što mi ostane“, žali se na životinje Ljubica.
VIhor rata je prekinuo njeno uspešno studiranje medicine
Živi onako kako ima, od onoga što voli
Što joj ostane, za drugačije ni ne zna. U životu kakav nije želela, jedino je priroda lepa. Sve drugo teško je i surovo. “Pa za nekoga je ovo nepojmljivo, da bude sam i da radi ovo što ja radim u ovom veku u kojem jesmo, ne koristim internet, ne gledam televiziju, teško je, ali što ja znam, naviknešse“, skromno nastavlja.
Tri krave, četiri koze, dva jarca i tridesetak kokoški velika su obveza, ali i izazov. Jer s nekima nije baš lako. Tako joj jarac Janko beži dok snimamo. Ali, Janko tačno zna gde – što dalje od štale.Pobegle su joj i koze, a ona se vraća i govori nam “pobedile su“. Ali, u štali je samo jedna mezimica.
Svaki dan je ispunjen napornim radom i brigom o životinjama
“Kaća moja, ma curice moja, lutkice moja lepotica. Ajde dobro ti si ljubomoran. Samo tebe volim, dobro“, priča Ljubica sa psom Šarkom. Mezimica joj tu nema što dodati, tako je kako je. Iako ima 14 godina, da je se reši kako joj mnogi savetuju, Ljubica nema srca.
Pre par godina Kaća je, kaže Ljubicajedva ostala živa. Veruje da ju je ugrizao poskok nakon čega pola godine nije ustala na sve četiri. Ali ona od nje nije odustajala. “Ono grožđe jel vidiš, došla je u fazu da ništa nije mogla da jede. I onda ja uzmem list, naberem punu kantu i otvorim joj usta, na silu joj gurnem, ona me ugrize i svašta, ali ja joj držim na silu“, prisetila se ona za Dnevnik.
Nakon toga telila se nekoliko puta i još daje mleko. Za svaku je svoju životinju ona vezana pa i za Jagodinoposlednje tele kojeg je teška srca ipak prodala. “Četiri meseca sam ga držala s tim da on je dve imao, a dve sam ja muzla. Jer on bi stigao za dva meseca, za mesec i pol, a ja samo da mu produžim život. Mnogo je bio presladak“, prisetila ga se tužno.
Ide zima, a sneg i hladnoća predtavljaju velike probleme za Ljubicu i njene životinje
Sve daje životinjama, ali nema se…
Krave muze tri puta dnevno. Od onoga što zaradi od prodaje mleka i sira, osnovno se jedva pokrije. Ipak zadovoljna je što dobije bilo šta.
“Pa s obzirom da ona ne jede sirota, ja sam zadovoljna. Samo na travi. Recimo sad pet, u podne neka mi da četiri i uveče za junicu zadovoljna sam. A recimo kad bi joj davala zrnje ili nešto, bilo bi više. Majka joj na travu ima 18. Recimo ono kad je maksimum“, objašnjava. Pitali smo ju zašto je ne hrani više, ali kaže da nije išla da kupi. Dodaje, nema dovoljno…
Poslednje dve godine radila je kao gerontodomaćica, brinula o starijima i nemoćnima. Ali od juna je bez posla, a život nema pauzu, ne čeka da bude bolje. Ljubica zna da joj u životu nije lako, ali i dalje je skromna
O životinjama, čini se, brine više nego o sebi
“Pa nije bajan, čini mi se da je nekome majka, nekome maćeha. Meni je maćeha, eto tako“.
Život kojima sada živi njoj se dogodio. A za njega je imala drugačije, velike planove. “Studirala sam u Rijeci, bila sam godinu dana na medicini. To sam volela, obožavala sam i htela sam da budem hirurg, volim anatomiju. Nažalost, to sam prekinula. bila sam dobar student“, priseća se nekih boljih vremena.
Sve joj je snove rat brzo odneo
Međutim, došao je rat. Vremena u kojima je, kaže, tata smatrao da će joj kao Srpkinji biti bolje ako napusti dom, ode u Beograd. Tada joj se srušio san. Odluka zbog koje i trideset godina nakon Ljubica plače. Odluka koja je od budućeg hirurga napravila seosku ženu.
Nikada joj, kaže onako ispod glasa, nije bilo lako. Ni u braku, ni u zajednici u kojoj su živeli. Ona, muž i sin s njegovima. “Bog ti da, đavo ti ne da, a kad mi kažu sam kreiraš svoju sudbinu mislim da to nije tako“, tvrdi.
Pre pet godina vratila se u Vodotečda brine o svojima. U pet godina sahranila je i oca i majku, ostala sama. Ali setno priznaje, nije usamljena. “Pa onako, sa životinjama sam i svađam se s njima“, govori pa dodaje da joj nedostaju ljudi i neko blizak. “Nedostaje mi sin“.
U mislima je stalno i volela bi da su skupa. Dok se to ne dogodi, sva silna ljubav koju u sebi ima ide njima. Životinjama koje zahvaljujući njoj žive sretne, pa pomalo i razmažene živote. Iseče im hleb i stavi sol jer ju, kako daje, obožavaju. To im je kao desert. Ne vezuje ih pa ni na paši. Žao joj je, kaže, neka im slobode. Zato ih satima čuva.
I životinje koje najviše vole joj uginule
Tamo gde su obzori široki, a ljudski pogledi skučeni, biti sama i biti žena teret je koji obeleži život. “Plus ova sredina, ipak smo mi Balkan, valjda ne prihvataju da žena može sama funkcionisati. Pa mogu sve sama maltene“, uverava ona novinare portala Dnevnik.hr.
Mora. Međutim, neki su dani posebno teški, poput prošle srede kada je u svega par sati ostala bez četiri koze. Samo su uginule, od čega – ne zna. “I ujutro ta četvrta što sam se borila dok sam otišla kod veterinara i vratila se i ona je uginula i onda mi je baš, od 9 do 12 sam maltene urlikala“, prisetila se.
Pre par meseci vukovisu joj u dva navrata zaklali čak pet ovaca. Problemi o kojima nastoji ne razmišlja. A dolazi zima i snegovi. Za Ljubicu strepnja. Krov štale poslednje dve godine stoji napola urušen. Hoće li izdržati i ovu zimu, ne zna.
Budućnost joj nesigurna, ali glavno da stoka preživi
“Kroz rad, preko dana i tako, ali uveče kad legneš, složim kockice ne znam. nije baš jednostavno. Vidiš ona greda se skroz odvojila, kad je bio sneg i jugo, one su tamo sve popucale, a onaj krov tamo drže bale“, objašnjava koliko je štala nestabilna.
Ako snegpadne, kaže, ne zna šta će sa stokom, ali, šta je tu je, dodaje. Za popravak krova dovoljno novca nema. Sama ne može. Pa ni sanjati, imati želje. “Volela bih da sve ovo sredim, da dovedem u neki red, a nemam pojma“, kaže za štalu i životinje. Kad su je novniari Dnevnika.hr pitali šta želi za sebe, rekla je da o tome nije ni razmišljala pošteno.
Snove je ostavila tamo negde početkom rata. Zaboravljene među knjigama o anatomiji, na medicini u Rijeci. Nesuđeni hirurg čija su jedina radost danas one njene životinje.
Duško Knežević, suprug poznate folk pevačice Milene Plavšić, preminuo je danas u bolnici na Zvezdari.
Ovu tužnu vest potvrdila je Milena koja je skrhana bolom zbog gubitka životnog partnera.
– Nažalost, danas je moj suprug Duško izgubio životnu bitku! Jako mi je teško i u ovom trenutku nisam u mogućnosti da više pričam o tome, molim vas za razumevanje. Ovo je veliki udarac za mene – rekla je Plavšićeva za medije.
Milenin muž se neko vreme borio protiv kancera jetre, a ona je na sve načine pokušavala da mu pomogne u lečenju.
Pre samo dva dana preminuo je i pevačicin kolega Bora Drljača, inače kućni prijatelj njene porodice, zbog čega je takođe vrlo utučena i tužna. Teško joj pada što sutra, zbog suprugove smrti, neće moći da isprati svog dragog prijatelja na večni počinak.
Pevačica Aleksandra Mladenović pre nekoliko nedelja gostovala je u emisiji “Amidži šou” kod voditelja Ognjena Amidžića, a svojim izgledom tada je privukla buru komentara zbog svog lica.
Za medije su se oglasile i komšije poznate pevačice iz sela Žitorađa, gde je Aleksandra rođena i odrasla. Oni kažu, prema pisanju jednog tabloida, da su i roditelji pevačice zabrinuti zbog njenog lica.
– Ja sam među prvim komšijama Aleksandrinih roditelja u Žitorađi i od kada su je videli u emisiji, samo se hvataju za glavu. Ne znaju da li je botoks, peglanje, filteri… Ma šta mi znamo na selu šta se to sve danas radi, ali nije im pravo. Kuka mi njena majka svaki dan, kaže: „Rodila sam je zdravu i pravu, lepu, rumenu, a vidi je sad! Natekla sva, izobličila se! Kuku, kao da nije moje dete! Ja ne znam šta joj je trebalo da se onako unakazi, a ne smem ni da je pitam, uvrediće se, zameriće mi” – priča jedna od komšinica porodice Mladenović.
Foto: Alo.rs
– Posle sam videla da je ona dete sama objasnila da ima neki hormonski poremećaj i da je krenula na neke specijalne tretmane. Kaže da to u početku mora tako da izgleda, a da će posle biti sve normalno i ja joj verujem. Pametna je ona, zna šta radi! – dodala je komšinica.
Rođena sam u jednom osamljenom selu na planitni.Dan za danom, moji roditelji su uzorali žuto suvo zemljište sa njihovim leđima ka nebu.Jednog dana sam htjela da kupim maramicu,koju su sve cure oko mene imale.Tako, jednog dana sam ukrala 50 centi iz fioke moga oca.Otac je odmah primijetio da je novac ukraden
”Ko je ukrao novac?”Upitao je mog brata i mene.Bila sam zapanjena, previše sam se plašila da razgovaram.Niko od nas nije priznao krivicu, pa je rekao : ”Dobro, ako niko ne želi da prizna, oboje bi trebali da budete kažnjeni!”Odmah je moj mlađi brat prekinuo oca i reka :”Tata, ja sam to uradio!” Preuzeo je krivicu i kaznu na sebe.
Sredinom noći, iznenada, počela sam glasno da plačem.Moj brat mi je prekrio usta sa svojom malom rukom i rekao : ”Seko, ne plači više.Sve se završilo.”Nikada neću zaboraviti izraz svog brata kada me je zaštitio.Te godine, moj brat je imao 8 godina, a ja 11 godina.Još uvijek mrzim sebe što nisam imala hrabrosti da priznam da sam to bila ja.Prošle su godine, ali i dalje mi se činilo da se to dogodilo juče.
Kada je moj brat bio posljednja godina škole, primljen je u srednju školu u centru grada.U isto vrijeme, ja sam primljena na univerzitet u pokrajini.Te noći, otac je čučao u dvorištu, pušio cigaretu za cigaretom.Mogla sam ga čuti kako pipta moju majku : ”Oboje naše djece, imaju dobre ocjene? Veoma dobre ocjene?” Majka je obrisala suze i uzdahnula, ”Kakva korist?Kako ćemo da finansiramo oboje?”
U to vrijeme, moj brat je izašao napolje, stao je ispred oca i rekao : ”Tata, ne želim više da nastavim školovanje, pročitao sam dovoljno knjiga.”Otac se naljutio.”Zašto imaš tako slab duh?Čak iako znači da ću morati prositi na ulici, školovat ću vas sve dok ne završite!”A onda, počeo je da kuca na vrata svake kuće da bi pozajmio novac.
Stavila sam nježno svoju ruku na lice moga brata , i rekla mu ,”Dječak mora da nastavi sa školovanjem.Ako ne, onda neće moći da prevaziđe ovo siromaštvo koje mi prolazimo.” S druge strane, odlučila sam da ne nastavim školovanje na univerzitetu.
Niko nije znao sljedećeg dana, prije zore, moj brat je napustio kuću sa nekoliko komada iznošene odjeće i nekoliko suhih zrna pasulja.Ušunjao se kraj mog kreveta i ostavio poruku kod jastuka, ”Seko, nije lako ići na univerzitet.Ići ću da nađem posao i poslat ću vam novac.”Držala sam poruku dok sam sjedila na krevetu, i plakala dok nisam izgubila glas.
Sa novcem koji je otac pozajmio od cijelog sela, i novcem koji je moj brat zaradio noseći cement na leđima na gradilištu, konačno, uspjela sam da stignem do treće godine fakulteta.Te godine, moj brat je imao 17 godina a ja 20.
Jednog dana, dok sam učila u svojoj sobi, moj cimer je ušao i rekoa mi, ”Seljak te čeka napolju!” Zašto bi mene tražio seljak?Izašla sam, i vidjela sam svog brata izdaleka.NJegovo čitavo tijelo bilo je prekriveno prljavštinom, prašinom, cementom i pijeskom.PItala sam ga, ”Zašto nisi rekao mom cimeru da si mi brat?”
Uzvratio je sa osmijehom, ”Pogledaj kako izgledam.Šta bi oni pomislili kada bi znali da sam ti ja brat?Zar te ne bi ismijavali?”Bila sam dirnuta i oči su mi se napunile suzama.Očistila sam prljavštinu i prašinu sa moga brata.I rekla mu sa knedlom u grlu, ”Ne zanima me šta će ljudi reći!Ti si moj brat bez obzira kako izgledaš!”
Iz džepa je izvadio lepti ukosnicu.Stavio je na kosu i rekoa : ”Vidio sam da ovo sve djevojke u gradu nose.Mislim da i ti trebaš imati.” Nisam više mogla izdržati.Zagrlila sam brata i zaplakala.Te godine, moj brat je imao 20 godina a ja 23.
Nakon što sam se udala, preselila sam se u grad.Mnogo puta je moj muž zvao moje roditelje da žive sa nama , ali oni nisu željeli.Rekli su ako bi napustili selo, ne bi znali šta da rade.Moj brat se složio s njima.Rekoa je: ”Seko, ti se brini za roditelje svog muža.A ja ću se brinuti za naše roditelje.”
Moj muž je postao direktor fabrike.Pitali smo brata da prihvati ponudu menadžera u odjeljenju za održavanje.Ali moj brat je odbio.On je insistirao da umjesto toga radi kao domar za početak.
Jednog dana, moj brat je bio na vrhu ljestvice popravljao kabal, kada ga je udarila struja i odvezli su ga u bolnicu.Moj muž i ja smo ga posjetili.Gledajući u gips na njegovoj nozi, progunđala sam , ”Zašto nisi prihvatio ponudu da budeš menadžer?Menadžeri ne rade ništa opasno.Pogledaj se sad – imaš ozbiljnu ozljedu.Zašto nas nisi poslušao?”
Sa ozbiljnim izrazom na licu, odbranio je svoju odluku, ”Zamisli svog zeta, koji je upravo postao menadžer.Da sam ja neobrazovan dobio mjesto menadžera kakve glasine bi kružile?” Oči moga muža su se napunile suzama, a ona sam ja rekla, ”Ali ti nemaš obrazovanje zbog mene!”
”Zašto pričaš o prošlosti?” rekoa je i onda me uhvatio za ruku.Te godine on je imao 26 godina a ja 29.Moj brat je imao 30 godina kada se oženio djevojkom sa sela.Tokom vjenčanja, majstor ceremonije ga je pitao , ”Ko je osoba koju najviše voliš i poštuješ?”
bez razmišljanja odgovorio je , ”Moja sestra.”Nastavio je pričanjem priče koje se ja čak ni ne sjećam.”Kada sam bio u osnovnoj školi, škola je bila u drugom selu.Svakog dana, moja sestra i ja bi pješačili 2 sata do škole i nazad do kuće.Jednog dana, izgubio sam jednu moju rukavicu.Moja sestra mi je dala jednu svoju.Nosila je samo jednu rukavicu i morala je daleko hodati.Kada smo došli kući, njene ruke su se tresle od zime.Nije čak mogla držati svoj pribor za jelo.Od toga dana, kunem se dok god budem živ, brinuću se o svojoj sestri i biću uvijek dobar prema njoj.”
Aplauz je ispunio salu.Svi gosti su obratili pažnju na mene.Bilo mi je teško govoriti, ”U mom životu, najviše bih željela da se zahvalim mom bratu,”I u ovoj srećnoj prilici, ispred gomile, suze su mi opet krenule niz lice.
Moral : Volite i brinite za one koje volite svakog dana do kraja života.Možete misliti da je ono što ste uradili smao mali postupak, ali nekome to će značiti mnogo.Neki odnosi su stvoreni da traju duže ali i dalje im je potrebno da budu ispunjeni ljubavlju i brigom.
