Porođaj je protekao uredno
Lekari Doma zdravlja Obrenovac pokazali da su spremni da se snađu i odreaguju u svakoj situaciji. Danas, u jutarnjim satima, obavili su porođaj u novom krilu ovog Doma zdravlja, jer je jedna curica požurila da dođe na svet.
– Jutros se u Domu zdravlja porodila gospođa, šestorotka. Rodila je zdravo žensko dete. Porođaj je protekao uredno – rekao je dr Obrad Isailović, direktor Doma zdravlja Obrenovac.
Koje su zadnje namere mitropolita crnogorskog?
Kao grom iz vedra neba sa Ostroga odjeknula je vest da se mitropolit Amfilohije zalaže za Vladu Crne Gore u kojoj nema Srba, kao i u kojoj niko iz Demokratskog fronta neće biti sastavni deo nje. Šta se iza kamena valja i da li se ispred moštiju sv. Vasilija ostvarila neka čudna popovsko-albansko-četnička koalicija ostaje da se vidi.
Kako nezvanično kažu iz DF-a mitropolit Amfilohije u svim stavovima podržao je Dritana Abazovića, a i zahtevao je da Vlada bude bez Srba. On je čak, navodno u jednom govoru udario i na patrijarha SPC Irineja, rečima: “ne može on najbolje da zna šta se dešava u Podgorici iz Beograda”.
Mediji u Srbiji i prosrpski u Crnoj Gori prenose i podatak da je Željko Ivanović, postao udarna pesnica Abazovića, onoga koji je izglasao Tačija za počasnog građanina Ulcinja, ali i Amfilohija koji je sa svog episkopskog portala još pre sedam godina sklonio prefiks srpski i sada je rešio da gospodari Crnom Gorom, ali bez Srba.
Poznati su stavovi Amfilohija da kada mu nešto ne ide na ruku, udara i kune Beograd, predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a sada se obrušio i na patrijarha SPC.
Svi postavljaju jedno pitanje: “Koju igru igra Amfilohije?”
Mnogi u Crnoj Gori pričaju da Amfilohije želi da potpuno osamostali svoju mitropoliju, koja je zahvaljujući Ostrogu upravo jedna od najbogatijih, a kako prenose pojedini mediji možda i jednog dana zatraži i potpunu autokefalnost “svoje Crkve” u Crnoj Gori.
Verski analitičar Draško Đenović za Objektiv.rs komentarisao je dešavanja podno Ostroga i pisanja medija o stavovima mitropolita Amfilohija.
– Amfilohija samo interesuje njegov cilj. Želi da ukine sporni Zakon i da se onda pojavi kao spasitelj. Ako je izračunao da će mu jedan glas Albanca doneti to što želi on će sklopiti pakt i sa njima samo da bi ostvario svoje namere. Znate, tu se može gledati i iz drugog ugla. Možda je taj sukob odgovarao i režimu Mila Đukanovića? Po principu da se svi zavade pa da on (Milo) ostane na vlasti, a neko je trebao da ih zavadi – kaže nam Đenović.
On dodaje da to što je mitropolit skinuo prefik srpski i sa naziva svoje mitropolije ali i sa sajta nije toliki greh.
-Amfilohije, ponavljam je pragmatičar. Želi da tako “kupi” podršku i Crnogoraca i svih drugih, a i da vrati ime Crkvi koju je ona vekovima u Crnoj Gori imala – kaže nam Đenović.
Daleko od toga da je to bio jedini kamen spoticanja tokom jučerašnjih pregovora predstavnika crnogorske opozicije u Ostrogu. Liderima DF očigleno smetaju tri ključne stvari:
1) pomirljivost i dobar odnos između Krivokapića i Dritana Abazovića.
2) zahtevi da Abazović ili ljudi koje njegova kolacija predloži preuzmu sve ključne pozicije u aparatu sile: vojsku, policiju, državnu i vojnu bezbednost…
3) indirektni zahtevi da najviđeniji lideri DF ne uzmu učešća u novoj Vladi Crne Gore.
Izvor: Objektiv.rs
Iako su testovi obavezan deo na putu do vozačke dozvole i pravila su uvek ista i važe za sve, neretko na Internetu pronalazimo zadatke pred kojima padaju i najiskusniji vozači, kakva je i ova raskrsnica.
Dakle imamo četiri znaka, dva puta su sa pravom prvenstva, jedan znak stop i znak koji obaveštava o ukrštanju puteva sa pravom prvenstva, dakle obavezno je da propustite sva vozila pre nego izađete?
Šta vi mislite? Hajde da se igramo, a vi nam pišite u komentarima vaše odgovore… Da li je rešenje 123 ili možda 132? Neki bi, kako nam rekoše, ovde prošli uz dogovor sa ostalim vozačima ili na “Bože pomozi”.
Jedno vreme čuvao je stan na Novom Beogradu sve dok ga vlasnik nije prodao. Nakon toga – opet ulica.
Rade Vinčić, pravnik i bivši vlasnik firme od 32 zaposlena, živi na ulici od 5. maja 2014. godine. Pažnju je privukao nedavno kada su ga reporteri zatekli dok je čekao svoj obrok u “Solidarnoj kuhinji”.
Na ulici ga zovu “deda Rade”. Evo kako izgleda njegova priča:
“Živeo sam na više lokacija, jedna od lokacija je samački hotel „Trudbenik“ na Zvezdari, zadnja stanica tramvaja 7. To je napušteni samački hotel koji je pod upravom stečajnih upravnika, o tome ne vodi niko računa. Ima 4, 5 objekata u tom jednom objektu i tu ko zna ko i ko zna iz kojih razloga bez saglasnosti ičije, 33 naplaćuje po 100 dinara krevet. Vrlo neprijatne situacije, nema struje, nema vode, nema higijene. Ja sam morao iz tog razloga da napustim taj objekat i da se povučem u podzemni prolaz „Terazije“ priča nam on svoju tešku priču.
Ipak, u nekom trenutku, sreća mu se bar na kratko osmešila.
“U međuvremenu, iz ličnih razloga, živeo sam s jednom ženom, živeo sam sa njom u vanbračnoj zajednici, to je trajalo godinu i po dana. Posle je ona dobila imovinu neku u Americi i ona je otišla, na moj predlog. Ima dvoje dete, tamo će i deca imati svoj prosperitet.” ni ovde deda Rade nije bio sebičan i pustio je ostale da pronađu svoju sreću, dok se on snalazio kako je znao i umeo.
Jedno vreme čuvao je stan na Novom Beogradu sve dok ga vlasnik nije prodao. Nakon toga – opet ulica.
“Ja sam po obrazovanju diplomirani pravnik. Imao sam firmu, imao sam tridesetak radnika, 32 radnika precizno, imao sam i popularnost i tako dalje u Republici Srpskoj.” priča Rade o životu pre ovoga, a iz koga se izrodila i jedna svetla tačka izbog koje danas bar malo bolje živo.
“Jedini svetli trenutak je jedna divna dama koja se zove Biljana, a igrom slučaja ili spletom okolnosti, Biljana je bila konkurisala kod mene u firmi, ali pošto je dobila posao u većoj firmi sa većom platom i većom sigurnošću za egzistencijom, i danas radi. Jednog dana je došla kući, upalila televizor i vidi mene na televiziji, „Beogradska hronika“, novinar Vlada Palikuća je snimio emisiju za Novu godinu o meni, kako se živi u podzemnom prolazu.” počinje čika Rade priču čiji srećni epilog tek sledi.
“Posle izvesnog vremena ona dolazi kod mene, u podzemni prolaz, sa malim skromnim poklonom, neke čokolade itd. i jedna od žena koja je isto živela ovde u podzemnom kaže:
“Traži te jedna dama“. Ja gledam šta je, ko je, vidim nije policajac, nije socijalni radnik, čudna neka žena. Kad je prišla na 2, 3 koraka vidim tople oči pune sreće. To se retko vidi u žene. Ja joj poljubim ruku i sednemo da razgovaramo na beton. Ona kaže da je konkurisala kod mene u firmi i ja ću tebi da pomognem. Ali to kaže apsolutno ubedljivo. „Kako ćeš ti meni da pomogneš, kad ja ni sam sebi ne mogu da pomognem“, kažem ja njoj.”
I nije Rade više ni obraćao pažnju na ovaj događaj sve do jednog dana kada se desilo nešto potpuno neočekivano:
“I tako je i prošlo nekoliko dana, ljudi su me pozvali, ja sam otišao u policiju i dobio svoju ličnu kartu. Tada su mi prvi put u životu krenule suze. Nikada ja nisam zaplakao. Krenule su mi suze, vratim se natrag, nemam telefon. Dobri ljudi iz prodavnice obuće dadu mi telefon, ja zovem Bilju, reko „Biljo, ja dobih ličnu kartu“. Kaže Bilja: „U redu“.”
Tu je Rade odlučio da život, onoliko koliko može u tom trenutku, uzme život u svoje ruke.
“Ja nakon dan, dva u vrh glave, odem u dom zdravlja Stari grad, u životu nisam imao zdravstveni karton, izvadim karton, izvadim i zdravstvenu knjižicu i tu počinje moje lečenje koje i danas traje, jer pre dve godine na ortopetskoj klinici, kad sam dobio sepsu na obe noge i hteli su da mi odseku noge do kolena. Ali zahvaljujući mladom lekaru, dr Ukropini, ja danas hodam, još malo kad ozdravim moći ću i da potrčim.”
Ali borba nije gotova, ovde tek počinje. Ono što Radu fali je, normalno, krov nad glavom.
“Sasvim normalno ja iz zdravstvenih razloga moram imati rešeno stambeno pitanje na bilo koji način. Ulogu igra i najobičnija mala soba i kupatilo, to je osnovno ali i jedino neophodno. Kvalitet nije bitan, ali je bitno da imam ta dva”.
Ipak, najteže od ovoga mu pada ono što bi i svakom čoveku teško palo, ali u njegovom slučaju tu su i doza stida i samoprekora:
“Najgore mi pada što ne mogu da vidim decu koju imam, a ne mogu da ih vidim jer ima nisam rekao istinu u kakvom sam ja problemu. To ne bi bilo dobro. Sredina u kojoj se nalazim je puna džeparoša, kriminalaca, pijanaca, narkomana, tako da je to jedno opasno okruženje. Mogu da se hranim u kuhinji Srpske pravoslavne crkve, tu ima i humanitarne pomoći za odeću, obuću, to sve može da se snađe. Dobijanjem zdravstvene knjižice imam i zdravstvenu zaštitu, sada mi jedino nedostaje stan gde mogu da sakrijem glavu, ja sam ipak čovek u godinama. Ima puno dobrih ljudi, čistih duša, sa verom u Boga, ja verujem u dobrotu i poštenje” završava Rade svoju priču sa beogradskih ulica.
Tukli su me u glavu. Vukli me, udarali u testise. Psovali su mi majku i govorili su: “vidi ga, j*** majku, još je živ”.
Kazao je ovo u šokantnoj ispovijesti za Dnevni avaz Eldin Buljina (20), mladić iz Mostara koji je 14. septembra brutalno pretučen u mjestu Bukovlje kod Konjica. On je nakon oporavka detaljno ispričao ko je i kako ga tukao tog dana.
– Zvao me komšija da mu popravim traktor. Otišao sam do njega da to uradim i kada sam krenuo od njega oni su iskočili iz žubnja i počeli da me udaraju. Prvo sam vidio Safeta Brkića koji je u rukama imao paliju. Onda su izašli i ostali. Tukli su me, vukli, bacili u provaliju. Osjetio sam kako je jedan od njih uriniriao po meni. Čuo sam kako govore “da smo imali pištolj, da mu skratimo muke” – prisjeća se najgoreg dana u svom životu Eldin Buljina.
Iz Tužilaštva Hercegovačko – Neretvanskog kantona su se oglasili povodom slučaja brutalnog premlaćivanja Eldina Buljine (20) iz Mostara.
– Prijavljene osobe S.B., I.B., A.G., S.B., V.B. i A.B. su privedene, lišene slobode i ispitane u PU Konjic, obavljen je uuviđaj lica mjesta na kojem se događaj desio. Područno tužilaštvo Konjic je od SKB Mostar zatražilo ljekarsku dokumentaciju o vrsti i težini povreda oštećenog E.B. Oštećeni E.B. je otpušten iz bolnice i dao je svoju izjavu u PU Konjic. Pripadnici PU Konjic, po nalogu kantonalnog tužitelja nastavljaju sa poduzimanjem i drugih istražnih radnji u cilju utvrđivanja svih okolnosti pod kojima se desio ovaj događaj, dakle istraga u ovom predmetu je u toku – navela je Ana Rajič,portparol Tužilaštva HNK.
Podsjetimo, Eldin Buljina je inspektorima rekao da su ga pretukli tetak Safet Brkić i njegovi sinovi. Nakon premlaćivanja su ga bacili u kanjon i urniirali po njemu.
Na proslavu našeg boksera Marka Nikolića, koji je ponovo odbranio titulu, sjatilo se mnogo naših pevača poput Slobe Radanovića, Jovana Perišića, Ljube Perućice, Baje Malog Knindže i drugih, a mikrofona se latio i poznati klupski pevač Pule Skandal koji je pred prepunim prestoničkim lokalom uzvratio koleginici Jadranki Barjaktarović na provokacije.
Svima je dobro poznato da je ona na nastupu u Crnoj Gori izmenila tekst pesme Mitra Mirića i otpevala “Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije”, a evo kako je pevač uzvratio:
– Ne može nam niko ništa, jači smo od Jadranke – pevao je Pule, a Marko, koji je okačio snimak, poručio je: “Srbija uzvraća udarac. Pozdrav za Jadranku Barjaktarović”.
Pevačica Jadranka Barjaktarović nedavno je bila u centru skandala nakon što je na nastupu pevala “Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije”, zbog čega je bila na meti žestokih osuda.
Međutim, taj njen ispad i provokacija naišla je na revolt većine, a sada su joj na istin način uzvratili.
“Ne može nam niko ništa, jači smo od Jadranke”, pevali su pevači, ali i gosti na jednoj proslavi.
Šta se desilo u utorak veče u selu Vukovci, u Zeti, za Novosti priča sin Miloš.
-To veče, u kući su bili moji roditelji i spremali se za spavanje. Jeste bilo nevreme, grmljavina, ali nisu ni slutili da će grom udariti u kuću. Dogodilo se. Grom je udario u kumin (dimnjak). Samo sreća ih je spasila da nisu povređeni. Majka, inače srčani bolesnik je preživela veli šok. Bila je to, kaže otac, jaka eksplozija. Iz utičnica se pojavio dim. Sva tehnika u kuhinji je izgorela, srećom reagovalo se pa se požar nije proširio, priča Miloš.
Kad je došao u kuću roditelja, ni sam nije verovao sopstvenim očima.
-U jednoj od spavaćih soba, plafon je pao u površini oko jednog metra. Pao je plafon iznad krevetca, ali i to je sreća da u sobi nije bilo nikoga. U drugoj sobi probijen zid. Ostali zidovi popucali, lusteri se otkačili. Crep polomljen, pao u dvoriše. Kuća izgleda kao da smo bili na prvoj borbenoj liniji te je objekat bio izložen granatiranju, kaže Miloš.
Stručnjaci kažu da je najbolja zaštita od udara groma preventiva jer je reč o prirodnoj nepogodi od koje se ne možemo u potpunosti zaštiti, osim ako nismo u zatvorenom objektu. Slučaj iz sela Vukovci potvrđuje da je sreća jako važna jer u suprotnom posledice od udara groma mogu biti fatalne.
Miloš kaže da je kontaktirao Elektro- distribuciju, ali su mu rekli da su oni odgovorni samo do stuba. Svakako će štetu prijaviti u opštini Golubovci.
Inače, kuća Radičevića nije bila osigurana.
U osigiravajućim kućama Novosti saznaju da osiguranje od posledica požara pokriva i štetu nastalu udarom groma.
Povređenima je ukazana lekarska pomoć u Službi hitne pomoći.
Kako “Novosti“ nezvanično saznaju, baka je sinoć oko 20 sati izašla iz dvorišta da izbaci đubre i nije lepo zatvorila kapiju.
Njen pas, mešanac, izašao je na ulicu i ujeo sedmoro prolaznika.
Nedavno je bila veridba!
Lepa Brena se konačno vratila u Beograd posle dva meseca krstarenja Azurnom obalom i Jadranskim morem, pa je odmah održala sastanak sa sinom Viktorom. Nju je vest o Viktorovovj veridbi zatekla na moru, kada joj je ostalo samo da mu čestita.
Kada je otišla u Srbiju, svi zajedno su otišli na večeru da se lepo ispričaju. Brena im je tom prilikom dala neke savete za budućnost.
Foto: Printscreen/Facebook
– Brena se do sada nije mešala u njihovu ljubav jer je mnogo zavolela Sandru koja je iz dobre poštene kuće. Mešutim, jedan njihov prijatelj dojavio je da Viktor planira da se oženi krajem godine, pa je Brena to htela da čuje lično od njega. Međutim, njoj je jedan prijatelj dojavio da on želi da se oženi do kraja godine, pa je Brena htela to da lično čuje od njega – kaže izvor blizak porodici, a pošto Viktor nije govorio o svojim planovima za svadbu, ona ga je pitala da li planira ove godine da se ženi, na šta je on odogovori da ne zna.
Brena ga je zatim posavetovala da je najbolje da to ostave za sledeću godinu.
Foto: Masanori Jošida
Sandrina reakcija je oduševila Brenu. Rekla je da svakako ne žure sa svadbom jer sada ima dosta posla kao šminkerka, što je oduševilo Brenu, koja ceni što je Sandra samostalna.
Viktor sada štedi za stan, koji će najverovatnije kupiti početkom sledeće godine.
Reč je o jednom deki i bedi zbog koje zastaje knedla u grlu…
“Odem juče u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilo brašna, kilo šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vredno ili samo za sladokusce.
Starac izvrne ceo novčanik, sa sve par metalnih novčića. Kasirka prebroji i dođe na skoro 1000 dinara. Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa.
On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.
Ja dajem kasirki 200 dinara i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni dinar.
Vraća pogled i kaže: „Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim“.
Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.
Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: „A šta ja sad da radim?“
„Ništa“, ja mu odgovaram, „Uzmite Vaš bakaluk i idite kući, sve je u redu.“
“Ali, meni se ovo nije nikada desilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. “Stvarno ne znam šta da radim?”, kaže on i gleda zbunjeno u kasirku.
“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže kasirka, a i ona obara pogled.
“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam doneti 200 dinara, kad budem imao”, kaže deda.
“Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još pre mnogo godina”, pokušavam da uz osmeh razbijem njegovu muku.
“Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…” kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.
Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi verovatno za 25 ili 30.000 i zna sigurno i sama šta znači nemati.
“Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim”, jeca starac.
“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam da ga uz osmeh nekako smirim.
Pruža mi ruku, “Kako se Vi zovete?”
“Marko”, odgovaram.
“Ja sam Milan i pamtiću Vas dok sam živ.”