Author: ollo

Srđan Gligorijević (46) iz Beograda, godinama je putovao po svetu kako bi pronašao pravo mesto da ispuni svoj životni san, i postane vlasnik kluba. Nije ni slutio, da će posle Majamija, Ekvadora i Šri Lanke, svoju sreću naći u Albaniji.

– Sedam godina sam živeo u Majamiju, a potom sam posetio Ekvador na kratko i odatle otišao u Šri Lanku, gde sam ostao skoro dve godine. nakon toga vratio sam se u Beograd, ali mi je u glavi bio isti cilj – da nađem mesto pored vode, gde ću da otvorim svoj klub – kaže za “Blic” Gligorijević.

– U Beogradu sam sreo prijatelja, koji je znao za moju želju i on mi je dao ideju da odem u Albaniju. Da budem iskren, u početku sam imao strah. Ali ipak sam odlučio da ideju mog prijatelja sprovedem u delo, i krenuo sam put Albanije. Kada sam zakoračio na tlo države o kojoj sam čuo dosta negativnih stvari, plašio sam se jednog pitanja – odakle si!” – počinje svoju priču za “Blic” Srđan Gligorijević.

Nije bilo onako kako su mi pričali

– Kada je trebalo da iznajmim stan, naišao sam na čoveka koji je bio jako korektan, kod njih vam je dogovor sve. Uselio sam se u stan, a svoj automobil sa beogradskim tablicama parkirao sam u blizini, mislio sam da će preko noći biti polupan, ali na moje iznenađenje to se nije desilo. Tada sam već uvideo da nije sve kao što su mi pričli, već da je totalno drugačije – priseća se Srđan.

Preko noći, Srđanov san postao je java

– Tokom šetnje po Sarandi, u kojoj živim i sada radim, ugledao sam veliku terasu, gde je nekada bio veliki restoran. Tada sam došao na ideju da pronađem vlasnike i iznajmim taj lokal; bio je pored mora i to je ispunjavalo sve moje dugogodišnje želje.

Počeo sam da tragam za vlasnicima lokala i našao ih. U tom momentu lokal nije radio, i bilo je potrebno ulaganje kako bi se neke stvari popravile. Ja sam na to pristao i renovirao lokal, od kog sam napravio restoran naše domaće kuhunje – kaže Srđan.

“Ovu državu krasi lepota i poštenje”

“Kako su dani prolazili, uvideo sam da je ova država sjajna, da im nije bitno odakle je ko, već je najbitnije da svako ko ovde dođe bude srećan i ode sa najlepšim uspomenama.

Ja živim u Sarandi, koja je tek od 2008. godine počela aktivno da radi na razvoju turizma; oni u tome nisu mnogo vešti, ali znaju kako da vam ulepšaju dan, ispoštuju dogovor i ugoste vas.

Tokom sezone, kao što je sada trenutno, Albanci su doneli zakon da se jedan sat posle ponoći isključuje muzika u svim lokalima, kako bi turisti mogli da se odmore i budu orni za naredne dane boravka, i verujte mi to svi poštuju. Ovde se svi pridržavaju zakona – priča srpski ugostitelj.

“Ne slušajte priče, vi ste ovde dobrodošli”

– Imam važnu poruku za sve ljude iz Srbije: molim vas ne verujte glasinama, ovde ste svi dobrodošli. Albanci su divan narod koji poštuje sve nacije, ja ovde živim i radim i znam kako je. Da je istina sve što se priča, da li bih ja ostao ovde i pokrenuo sopstveni biznis – završava svoju priču za “Blic” Srđan Gligorijević.

2Ova žena heroj je svojim humanitarnim radom pomogla velikom broju ljudi

Žena koja se zove Marina Adamović je širom Srbije postala sinonim za humanost.

Priča o njoj zaista je neverovatna, a pokazala je kako za neke ljude prepreke za činjenje dobročinstava jednostavno – ne postoje.

Ova Nišlijka boluje od multiple skleroze koja ju je vezala za invalidska kolica. Marina je uspešno podnosila bolest dok je samostalno upravljala mehaničkim kolicima, uobičajeno koristila ruke i dok je bila psihički uravnotežena.

Onda je nastupio iznenadni poremećaj – Marina je ostala bez mogućnosti vladanja rukama, a dobila je i pojačane kognitivne smetnje kao što su smanjenje koncentracije, deficit pažnje, pamćenja i rasuđivanja sa depresivnošću i puno sličnih akata.

Tada je Marina shvatila da joj je prirodom usađena potreba da pomaže ljudima i da je to održava u životu.

Kada su joj prijatelji 2012. godine obezbedili elekromotorna kolica, Marina se usmerila na svakodnevno prikupljanje novca za lečenje mlađih stanovnika naše zemlje. Činila je to i po kiši i po snegu i po paklenim vrućinama…

Marina je od države dobila nepokretan, udoban objekat u centru Niša gde svakodnevno prikuplja donacije od sugrađana, posetilaca, prijatelja širom sveta…

Marina tako već 10 godina sakuplja novac za lečenje teško obolele dece i mladih. Samo u okviru organizacije Budi human sakupila je skoro 12 miliona dinara.

– Ovo što radim traje već desetak godina, a posebno me je ojačalo kada sam postala deo Fondacije “Budi human”i posebne akcije “Banka Dobročinstva” – rekla je ona za Espreso.

Ova žena, ne samo što radi to što radi , već ona na dobro podstiče i druge ljude. Primera radi, u banci su joj odobrili da novac za lečenje dece uplaćuje bez provizije.

Na ulicama Niša je svakodnevno, tamo bude jedno celo radno vreme. SVi je znaju, a za bolesnu decu u proseku sakupi 10.000 dinara dnevno. O njoj su mediji pisali više puta kao o velikoj heroini što i jeste. 

Ekpa iz “Radio Bankera” setila se dana kada je rođendan Marini Adamović, ženi heroju koja je svojim humanitarnim radom pomogla velikom broju ljudi.

Program tokom jučerašnjeg dana posvetili su upravo njoj i dali priliku onima kojima je pomogla da joj upute reči zahvalnosti.

Iznenadili su je i snimili dok sluša lepe reči o sebi na radiju. Žena se od sreće rasplakala, a ovu dirljivu scenu moguće je pogledati na stranici “Banker radio 98,3”.

Ovim povodom kontaktirali smo Marinu kako bismo saznali kako se osećala kada su joj priredili iznenađenje koje je najmanje što je ova hrabra žena zaslužila. 

– Banker me je oduševio! Rasplakali su me ljudi koji su mi čestitali! Među njima je bila i mala koja je lečena od tumora, a u čijem sam prikupljanju sredstava takođe učestvovala. Ona mi je donela čokolade, čestitku i 10.000 dinara ! Odmah smo ih ubacili u kutiju – ispričala je Marina i za kraj dodala kratku i jasnu poruku:

– Bitno je da se širi broj pozitivnih osoba…

Ukoliko želite da Marini uputite čestitku za njen rođendan to ćete najbolje učiniti ako pošaljete SMS sadržine 330 na broj 3030, a ona će ta sredstva usmeriti tamo gde je ovog trenutka najpotrebnije.

Orgoniti su poznati još odavno, a njihovim tvorcem se smatra naučnik Vilhelm Rajh

Čitava planeta se bori protiv korona virusa već devet meseci, ali leka ni vakcine još uvek nema. To, svakako, ne sprečava one koji se kunu u alternativnu medicinu da očajnom narodu nude spasonosna rešenja.

,,Bolje sprečiti, nego lečiti”, navode. 

Najnovije rešenje protiv korone, tvrdi Mirjana Domonji, jeste orgonit. Za nju je šira javnost čula danas, kad se s orgonitom pojavila pravo kod kontroverznog doktora Branimira Nestorovića.

Kako je navela na svom Fejsbuk profilu, orgonit deluje u prostoru od 500 metara kvadratnih, a štiti od štetnog zračenja i korona virusa.

Redakcija Espresa je kontaktirala gospođu Domanji kako bismo videli na koji način orgonit štiti od korona virusa.

Ona nam je objasnila da je orgonit deo kvantne medicine i kvantne fizike, a evo kada se prvi put susrela sa njim:

Imala sam rak dojke pre dve godine i nosila sam orgonit oko vrata. Imala sam zakazanu operaciju i tri dana pred operaciju rekli su mi da nema kancera, nema tumora, da je to običan hematom. Koristila melam kraljicu i ekstrakt od kombuhe. Za manje od dva meseca rak je nestao.

Meni je sestra umrla od raka, a samo je htela klasičnu medicinu

Mirjana dodaje da ne želi da se obogati.

3.500 dinara je manja piramida, može da pokrije prostor u poluprečniku od sedam metara i ide dva metra u visinu.

Veća košta 6.000 dinara – 20 metara poluprečnika i dva metra visine

Inače, Mirjana nam je otkrila da nije lekar, odnosno da nema formalno medicinsko obrazovanje. Bavi se ekologijom već više od 30 godina, ali je završila ekonomsku školu.

Šta su orgoniti?

Orgoniti su poznati još odavno, a njihovim tvorcem se smatra naučnik Vilhelm Rajh (1897-1957). On je bio psihoanalitičar i naučnik koji je uveo radikalne metode u psihijatrijskom lečenju. Jevrejin po poreklu beži iz Nemačke pred nacistima u Sjedinjenje Američke Države 1939. godine kako bi mogao nesmetano da nastavi svoj rad na orgonskoj energiji.

Orgon predstavlja životnu energiju. To je “stvarna, fizička energija koja nas okružuje i isijava iz svih živih bića, kao i iz svih neorganskih materijala”. Orgoniti su specijalni uređaji koji su napravljeni od metalne strugotine, smole i kristala kvarca. Služe da prikupljaju negativnu orgonsku energiju koja je najčešće produkt električnih uređaja, transformišu je i sa svoje gornje strane emituju orgonsku energiju koja je, kako kažu, korisna i lekovita.

Za nadrilekarstvo novčana ili zatvorska kazna

Prema članu 254 krivičnog zakonika, ko se bez odgovarajuće stručne spreme bavi lečenjem ili pružanjem drugih medicinskih usluga, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

 Kaznom iz stava 1 ovog člana kazniće se i ko se bez odgovarajuće stručne spreme bavi spravljanjem ili izdavanjem lekova.

Kakvo je vaše mišljenje o ovome? Smatrate li da je promovisanje alternativne medicine opasno ili da može biti korisno?

Ubrzo nakon objavljivanja njihovih fotografija na društvenim mrežama, veliki broj komentara se nanizao na današnje slike predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić u voćnjaku predsednikovog oca u Jajincima. I dok se neki pitaju zbog čega Vučić na plus 33 stepena nosi šorc i duboke patike, drugi su potrudili da montažama dočaraju kako su doživeli popodnevno druženje prvog čoveka države i predsednice vlade.

Poznati komičar Srđan Dinčić, postavio je fotografiju premijerke Ane Brnabić sa jabukama u rukama, uz interesantnu montažu o čemu je u tom trenutku razmišljala.

Jedan tviteraš se zapitao zbog čega predsednik na izuzetno visokoj temperaturi nosi duboke patike.

Dok je jedan drugi korisnik ove društvene mreže otišao malo dalje, pa je, uz predsednika i premijerku, u kadar ubacio i poznatog svetskog glumca Roana Etkinsona, odosno sveštenika iz filma “Četiri venčanja i sahrana”.

Pored glumaca, u kadru sa Vučićem i Anom Brnabić, našle su se i neke istorijske ličnosti. Tako je jedan korisnik Tvitera u njihovo društvo “ubacio” i Jozefa Gebelsa.

S druge strane, komičar Nikola Silić je u dve najvažnije ličnosti srpske političke scene video junake iz Harija Potera.

Među brojnim montažama, nisu izostale ni one muzičke konotacije, pa su se tako predsednik i premijerka našli u spotu Dragane Mirković.

Pogledajte na kakve su još načine tviteraši videli današnje druženje predsednika i premijerke.

Tokom proteklog vikenda na području Unsko-sanskog kantona zabeležena su četiri požara, od kojih tri u Velikoj Kladuši i jedan u Ključu, a pretpostavlja se da su požare izazvali migranti. Nema veće materijalne štete zahvaljujući brzoj intervenciji vatrogasaca.

Na području Velike Kladuše goreli su lovačka kuća u naselju Glinica i napuštene proizvodne hale “Agrokomerca” u naselju Polje, dok je u ključkom selu Velagići požar zahvatio jednu napuštenu kuću, prenose banjalučke Nezavisne.

Veća materijalna šteta u svim ovim slučajevima sprečena je pravovremenom intervencijom vatrogasaca, a počinioci nisu otkriveni.

Prema izjavama meštana, u svim tim objektima primećen je boravak migranata, a u policiji ističu dako povećanjem njihovog broja na području Unsko-sanskog kantona raste i broj provala. Oni navode da su takvi incidenti dosta česti u poslednjih nekoliko meseci i da migranti biraju napuštene i kuće bez nadzora kako bi boravili u njima. Tom prilikom, kako ističu, oni često lože vatru kako bi se ugrejali ili pripremili sebi nešto za jelo, upotrebljavajući različite zapaljive supstance, usled čega dolazi do izbijanja požara.

Osim provala, rapidno raste i broj drugih krivičnih dela čiji su počinioci ilegalni strani državljani, zbog čega građani osećaju sve veći strah za sopstvenu i bezbednost svoje imovine.

“U prvih šest meseci ove godine zabeležili smo 35 krivičnih dela čiji su počinioci migranti i preko 500 različitih incidentnih situacija u kojima su oni bili glavni akteri. Kada je reč o krivičnim delima, imamo jedno ubistvo, dva pokušaja ubistva, nanošenje teških telesnih povreda, razbojništva, krađe i provale, a imamo i krivično delo silovanje. U poslednje vreme od svih intervencija policije oko devedeset odsto se odnosi na migrante”, naveo je Ale Šiljdedić, portparol policije USK-a.

Dečak je imao lep dan i samo je želeo da ga uz majku privede kraju

Bilo je to jedno krajnje obično veče u kući Škotlanđanke Kler Marfi.

Sela je u sofu sa osmogodišnjim sinom da pogleda jedan film. Sin Kilijan bio je srećan jer je tokom dana igrao čuvenu igru “Fortnajt” i pred film je zagrlio majku i rekao joj da je voli.

Samo nekoliko trenutaka kasnije, dečak je pao na pod. Prestravljena majka počela je da vrišti i doziva pomoć iako je videla da tu ni Hitna pomoć verovatno ne bi mogla da pomogne.

Kad su doktori došli, Kilijan je još davao kakve-takve znake života ali je po dolasku u bolnicu preminuo. Prethodno je čak i deda Brus (51) pokušao da ga reanimira na licu mesta i vrati u život.

Kler je u razgovoru sa policijom i doktorima otkrila i najverovatniji uzrok iznenadne smrti sina – još kao beba imao je težak oblik astme od koje se nikad nije izlečio. Stalno je uzimao pumpicu za disanje i lekove takođe, a kad je počeo karantin zbog koronavirusa, cela porodica zbog njega gotovo nijednom nije izašla iz kuće, već su njima donosili hranu i ostale potrepštine.

Sahrana malog Kilijana u Dandiju bila je u znaku “Fortnajta”. Zbog njegove ljubavi prema igri, svi drugari došli su obučeni u kostime junaka igrice, zbog čega su odrasli neutešno plakali ceo dan.

Kad su doktori došli, Kilijan je još davao kakve-takve znake života ali je po dolasku u bolnicu preminuo. Prethodno je čak i deda Brus (51) pokušao da ga reanimira na licu mesta i vrati u život.

Kler je u razgovoru sa policijom i doktorima otkrila i najverovatniji uzrok iznenadne smrti sina – još kao beba imao je težak oblik astme od koje se nikad nije izlečio. Stalno je uzimao pumpicu za disanje i lekove takođe, a kad je počeo karantin zbog koronavirusa, cela porodica zbog njega gotovo nijednom nije izašla iz kuće, već su njima donosili hranu i ostale potrepštine.

Sahrana malog Kilijana u Dandiju bila je u znaku “Fortnajta”. Zbog njegove ljubavi prema igri, svi drugari došli su obučeni u kostime junaka igrice, zbog čega su odrasli neutešno plakali ceo dan.

Borba protiv korone utiče i na najhrabrije.

Čak 50 odsto zdravstvenih radnika koji učestvuju u borbi protiv pandemije ima blage simptome depresije, 30 odsto nesanicu, dok oko 15 odsto ima klinički izraženu depresivnost, pokazala su svetska istraživanja. Najveći broj njih nakon radnog vremena odlazi kući te razvija anksioznost zbog straha da će preneti infekciju deci, supružnicima, roditeljima…

Civilizacija se u aktuelnom trenutku nalazi pred izazovom u vidu pandemije koja je već dovela do znatnih zdravstvenih, društvenih, ekonomskih i psiholoških promena na globalnom nivou, a samo saznanje o postojanju epidemije teške bolesti koja je nedovoljno poznata i lako prenosiva kod svih ljudi izaziva određeni stepen straha i anksioznosti, koji se smatraju očekivanim psihološkim odgovorima na neočekivano nastupanje promena velikih razmera.

Upravnik Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine doc. dr Vladimir Knežević objašnjava da je anksioznost čak poželjna i korisna u izvesnim situacijama, jer mobiliše sve potencijale jedne osobe u savladavanju životnih izazova.

– Pored anksioznosti, kao najčešće psihološke posledice pandemijske konstelacije, javljaju se depresivno raspoloženje, nesanica, kao i problemi sa koncentracijom i apetitom. Poznato je da su osobe koje su podložnije negativnom psihološkom uticaju pandemije stariji ljudi i ljudi sa odranije postojećim hroničnim somatskim i mentalnim poremećajima. Pored samog saznanja o postojanju pandemije, činioci koji mogu doprineti nastanku psiholoških posledica jesu protivepidemijske mere u vidu fizičkog distanciranja, karantina i smanjenja socijalnih kontakata, najčešće zbog osećaja usamljenosti i osećaja gubitka kontrole nad životom. Sve prethodno navedeno svakako može biti potencirano razdvajanjem porodice, nedostatkom materijalnih sredstava, kao i neadekvatnim informisanjem – smatra dr Knežević.

koronavirusFoto: ProfimediaZdravstveni radnici

Kao posebnu populaciju kod koje treba razmatrati psihološki uticaj pandemije, dr Knežević kaže da moramo izdvojiti zdravstvene radnike koji učestvuju u lečenju kovid pozitivnih pacijenata.

– Poznato je da su oni pored izloženosti visokom riziku od infekcije, povećanim radnim obavezama i posledičnim problemima sa mentalnim zdravljem, izloženi i strahu zbog mogućnosti transmisije virusa sa radnog mesta u porodicu. Zbog toga, zdravstvenog radnika moramo posmatrati ne samo kao profesionalca, nego i kao roditelja, supružnika ili dete. Najveći broj zdravstvenih radnika koji leče obolele od Covida 19 nakon radnog vremena odlazi kući te razvija anksioznost zbog straha da će preneti infekciju svojim ukućanima, deci, supružnicima ili roditeljima, posebno ako žive sa vulnerabilnim kategorijama kakvi su stariji ljudi sa komorbidnim bolestima jer oni imaju veću šansu za nepovoljan ishod bolesti – objašnjava.U KCV formiran tim psihologa za podršku

korona virus u SrbijiFoto: Reuters

Nakon što je prepoznata potreba da se kako ljudima iz opšte populacije tako i bolesnicima, ali i zdravstvenim radnicima pruži psihološka podrška u prevazilaženju potencijalno kriznih perioda uslovljenih epidemijom, u Kliničkom centru Vojvodine je formiran tim psihologa koji kontinuirano pružaju podršku zainteresovanim pojedincima.

– Jasno je da svi moramo dati svoj doprinos u borbi protiv epidemije, svako na način za koji je osposobljen, a svi zajedno pridržavanjem protivepidemijskih mera – poručio je dr Knežević.Lični rizici

Ističe da je jasno da su lekari i medicinske sestre spremni na lične rizike koje nosi njihova profesija, dok se porodice ovih ljudi mogu smatrati kolateralnim žrtvama.

– Supružnici zdravstvenih radnika žive u strahu kako za svog supružnika tako i za ostale ukućane, a prethodno navedeno je još intenzivnije kada imamo u vidu da veliki broj zdravstvenih radnika ima za supružnika drugog zdravstvenog radnika. Porodice se suočavaju s nedostatkom slobodnog vremena, premorenošću i sličnim posledicama pandemije kod svojih ukućana zdravstvenih radnika – napominje dr Knežević.Simptomi depresije

korona virus u SrbijiFoto: Reuters

U svetskoj literaturi je opisano da kod zdravstvenih radnika koji učestvuju u napornom lečenju velikog broja teških bolesnika postoji velika šansa za pojavu depresivnih simptoma, nesanice i razdražljivosti, a prema rečima dr Kneževića, dodatni faktori koji mogu doprineti nastanku ovih simptoma kod zdravstvenih radnika su izloženost virusu, boravak u karantinu, kao i smrt ili obolevanje rođaka i prijatelja od Covida 19.

– Veliki doprinos potenciranju anksioznosti i ranjivosti za nastanak mentalnih poremećaja donosi i situacija kada zdravstveni radnici leče svoje prijatelje ili kolege od infekcije. Pored epidemioloških faktora, značajno je pomenuti i druge koji dovode do psiholoških posledica kod zdravstvenih radnika, a to su naglo povećanje radnih obaveza, prekovremeni rad, kao i frustracija zbog nemogućnosti da se bolesnicima pomogne u dovoljnoj meri. U svetskim istraživanjima se pominje da do 50 odsto zdravstvenih radnika koji učestvuju u borbi protiv pandemije zarazne bolesti ima blage simptome depresije, 30 odsto nesanicu, dok oko 15 odsto ima klinički izraženu depresivnost – priča dr Knežević.

Republika.rs saznaje da se tinejdžerka koja je u subotu teško povređena na pešačkom prelazu na Košutnjaku u povratku iz provoda zove Teodora R. (19). Ona je kobne noći izašla u provod sa dečkom i drugaricama u kafanu “Bajka” u koju inače često svraća kada su večeri rezervisane za provod uz živu muziku. Koliko je Teodora bila vesela i da ništa nije nagoveštavalo da će posle nekoliko sati voditi bitku za život, najbolje pokazuje snimak koji je pred vama.

– Teodora je bila super raspoložena. Pevala je, plesala sa dečkom i igrala sa drugaricama. Desetak minuta pred zatvaranje kafane Teodora je krenula kući na Petlovo brdo i dok je prelazila ulicu na nju je prema rečima očevidaca, naletela crvena škoda fabija i teško je povredila. Vozač se nije ni zastavio i odjurio je dalje. Bila je u fluorescentno žutoj haljini i pravo je čudo kako je vozač nije video na pešačkom. Izgleda da je bio pijan ili drogiran i vozio je strašno brzo iako je ograničenje na tom delu puta 40 kilometara na sat – rekli su očevidci nesreće koja je šokirala punu kafanu koja se sjatila oko tinejdžerke kojoj je automobil ogulio meso do kosti potkolenice i istrgao stopalo.

Vozač je zadržan i sutra će biti priveden na saslušanje u tužilaštvo.

Kako se saznaje, policija je uhapsila osumnjičenog za izazivanje teške saobraćajne nesreće koja se desila na pešačkom prelazu na Košutnjaku.

Vozač je zadržan i sutra će biti priveden na saslušanje u tužilaštvo.

Podsetimo, devojka Teodora R. (21) je zadobila teške telesne povrede u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Košutnjaku, u Ulici kneza Višeslava, kada je na nju naleteo automobil.

Automobil je naleteo na devojku i “otkunuo joj nogu”.

Podsećanja radi, tinejdžerka koja je u subotu teško povređena na pešačkom prelazu na Košutnjaku u povratku iz provoda zove se Teodora R. (19). Ona je kobne noći izašla u provod sa dečkom i drugaricama u kafanu “Bajka” u koju inače često svraća kada su večeri rezervisane za provod uz živu muziku. Koliko je Teodora bila vesela i da ništa nije nagoveštavalo da će posle nekoliko sati voditi bitku za život, najbolje pokazuje snimak koji je pred vama.

– Teodora je bila super raspoložena. Pevala je, plesala sa dečkom i igrala sa drugaricama. Desetak minuta pred zatvaranje kafane Teodora je krenula kući na Petlovo brdo i dok je prelazila ulicu na nju je prema rečima očevidaca, naletela crvena škoda fabija i teško je povredila. Vozač se nije ni zastavio i odjurio je dalje. Bila je u fluorescentno žutoj haljini i pravo je čudo kako je vozač nije video na pešačkom. Izgleda da je bio pijan ili drogiran i vozio je strašno brzo iako je ograničenje na tom delu puta 40 kilometara na sat – rekli su očevidci nesreće koja je šokirala punu kafanu koja se sjatila oko tinejdžerke kojoj je automobil ogulio meso do kosti potkolenice i istrgao stopalo.

Vozač je zadržan i sutra će biti priveden na saslušanje u tužilaštvo.

Podsetimo, devojka Teodora R. (21) je zadobila teške telesne povrede u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Košutnjaku, u Ulici kneza Višeslava, kada je na nju naleteo automobil.

Automobil je naleteo na devojku i “otkunuo joj nogu”.

Podsećanja radi, tinejdžerka koja je u subotu teško povređena na pešačkom prelazu na Košutnjaku u povratku iz provoda zove se Teodora R. (19). Ona je kobne noći izašla u provod sa dečkom i drugaricama u kafanu “Bajka” u koju inače često svraća kada su večeri rezervisane za provod uz živu muziku. Koliko je Teodora bila vesela i da ništa nije nagoveštavalo da će posle nekoliko sati voditi bitku za život, najbolje pokazuje snimak koji je pred vama.

– Teodora je bila super raspoložena. Pevala je, plesala sa dečkom i igrala sa drugaricama. Desetak minuta pred zatvaranje kafane Teodora je krenula kući na Petlovo brdo i dok je prelazila ulicu na nju je prema rečima očevidaca, naletela crvena škoda fabija i teško je povredila. Vozač se nije ni zastavio i odjurio je dalje. Bila je u fluorescentno žutoj haljini i pravo je čudo kako je vozač nije video na pešačkom. Izgleda da je bio pijan ili drogiran i vozio je strašno brzo iako je ograničenje na tom delu puta 40 kilometara na sat – rekli su očevidci nesreće koja je šokirala punu kafanu koja se sjatila oko tinejdžerke kojoj je automobil ogulio meso do kosti potkolenice i istrgao stopalo.

Svašta ovih dana pokušavaju da nam prodaju kao “srpsko more”. Neki se i upecaju.

Situacija s koronavirusom i zatvaranjem granica zbog pandemije mnoge je naterala da koriguju i prilagode svoje letnje planove. Umesto popularne Grčke ili Crne Gore u kojoj su, uprkos svemu, Srbi najbrojniji turisti, ove godine nam se sa svojim morima nameću egzotična Albanija i novootkriveni Neum u BiH, a u nedostatku pravog “srpskog mora” pažnja nam skreće na nekoliko poznatih jezera koja bi mogla da ponesu tu titulu. Među njima su svakako Srebrno jezero i Perućac.

Prvo, da se ne lažemo, more je more (osim onog u Bugarskoj) i nijedno jezero, pa čak ni ono najbistrije, ne može da mu konkuriše, što, naravno, ne znači da jezera nemaju svojih lepota i prednosti. Jednostavno, u pitanju su različite kategorije. Međutim, u nastojanju da se jezera silom prilika ponude i prodaju kao adekvatna alternativa za more, srpski turizam pokazuje svoje iskrivljeno i nemušto lice.

Perućac, “nova Ada Bojana”

“Perućac je nova Ada Bojana”, pročitala sam na Facebooku pripremajući se za odmor i prepoznala paralelu s kućicama na vodi, ali i novom popularnošću jezerceta pod Tarom među mladim ljudima. Ali, tu negde svaka sličnost staje.

Organizacija je bila dosta jednostavna, iz prve sam uspela da rezervišem apartman i to po ceni od 25 evra za noć – ispostavilo se da je neko baš tog dana otkazao, jer je dobio simptome korone. Kolima smo bili tamo za manje od tri sata, spremni da provedemo nekoliko dana u fantastičnoj razglednici netaknute prirode i mirne, bistre vode “srpskog mora”. Detaljno sam ih proučavala pokušavajući sebe da ubedim da će ova godina opušteno proći i bez Grčke, usput zaključivala da je sve ovo baš super, jer ne moraš da planiraš mesecima unapred, ni da se klackaš 12 sati, a i povoljnije je, jer po ceni sobice na moru, dobiješ ceo veliki apartman za četiri osobe sa velikom terasom i pogledom na jezero… U našem slučaju, ispostavilo se da je taj “apartman” do juče bio spavaća soba vlasnika, u koju su uglavljena dva kauča na rasklapanje, odmah ispod porodičnih fotografija i ikona. Terasa je bila mnogo uža nego što je delovalo na slikama, ali je pogled bio “na nivou”.

Nismo imali problem s tim, posebno zato što nismo ni planirali mnogo vremena da provodimo u smeštaju, a kad smo čuli da sobu u Guči izdaju za 1.700 evra, shvatili smo da smo još dobro prošli u ovom prilagođavanju srpskih “ugostitelja” na novonastalu situaciju.

S terase smo čuli žamor – plaža je, iako nismo mogli da je vidimo, smeštena na samo stotinak metara od nas. Brzo smo se spustili da se bućnemo, još brže ukočili pred prizorom pontonske plaže na kojoj su peškiri već bili zbijeni jedan do drugog. “Ok, ovde ne priznaju koronavirus”, pomislila sam, zauzimajući mesto u kafiću s drvenim klupicama nadvijenim nad jezerom i s direktnim pogledom na plažu. A tamo – vaistinu “srpsko more”. Klinci skaču u vodu i jure se po pontonskoj plaži preskačući gospođe koje se sunčaju, mladi se voze kanuima i pedalinama, seče se lubenica… I sve to na par desetina metara.

Odlučeno je da negde uzmemo vodu i prošetamo duž obale kako bismo našli neku mirniju varijantu za kupanje. Ljubazna konobarica naoružana maskom i rukavicama objasnila nam je da trafiku ili radnjicu možemo naći tek u naselju, na oko 2,5 km od plaže (na šta smo već u glavi razvijali potencijalni biznis), a uskoro smo shvatili da i mirnu varijantu za kupanje možemo da zaboravimo jer se pontonska plaža nastavlja u niz kafića i privatnih splavova i da, ne samo da nema nekih manjih plažica usput, već je prilaz jezeru skoro potpuno nepristupačan.

Seli smo u kola i otišli na Zaovinsko jezero na Tari, koje (još) nije mnogo posećeno i gde smo se šetali i bućkali do kraja odmora. Perućac smo ostavili za neku drugu priliku, kad prestane da pretenduje na titulu “srpskog mora”.

U tome mu je svakako, glavna konkurencija Srebrno jezero.

S terase u Srebrno jezero

Kafići na samoj plaži, šetalište puno ljudi, tereni za odbojku na pesku, pedaline… Ako Perućac “kopira” Adu Bojanu, Srebrno jezero bi u aktuelnoj sezoni moglo da parira Sutomoru, samo da nije zabrane rada kafića od 23 sata.

Tu sam srećom imala obezbeđen smeštaj, jer bih u suprotnom morala da se pridružim turistima koji prolaze po naselju raspitujući se za sobe u kućama koje su preko noći od privatnih vikendica preuređene u hostele. Cene idu i do 50 evra po noćenju, kako sam čula. Ipak, čini se da su domaćini prilično fleksibilni, pa se tako u apartman u  mojoj ulici naguralo 7-8 tinejdžera iz Vršca, koji su svake večeri partijali u dvorištu uz teške narodnjake, pevajući na sav glas sve do svitanja. Ne znam da li bi mogli tako da su na moru ili bi ih najurili na plažu.

Mada, na plaži Srebrnog jezera sad su retka mesta na kojima bi neki novi klinci mogli da sede uz gitaru, celom dužinom su nanizani kafići koji se skoro do vode protežu s terasama i suncobranima. Ipak, iznenađenje mi je bilo dokle je stigla izgradnja apartmana na samoj plaži – uz šetalište se sad umesto zelenila gužvaju četvorospratnice spremne da prime što veći broj turista koji će pravo s terase moći da skaču u jezero. Dobro, preterujem, ali čini se da je neko preozbiljno shvatio reputaciju Srebrnog jezera kao turističke senzacije.

A dok se na obali gradi u slavu uspešne turističke sezone, samo jezero i dalje nije očišćeno od trave i daleko je od srebrnkastog sjaja po kojem je dobilo ime. Srećom, dovoljno je veliko da se napravi distanca, a i Dunav je tu kao možda bolji izbor…

Kad se sve sabere, slogan “Letujmo u Srbiji” ove godine ima smisla više nego ikada, ali se ugostitelji baš i nisu najbolje snašli sa tolikim interesovanjem. Osim toga, ako birate između avanture u prirodi i uživanja na “srpskom moru” – imajte na umu šta to zapravo znači. Ja sam sad bila na “srpskim morima” i nikad više – vratiću se kad ponovo budu “samo” naša jezera.