Author: ollo

Srpski teniseri u prijateljskoj atmosferi.

Novak Đoković, Foto: Instagram printscreen

Najbolji teniser sveta Novak Đoković je samo od nagrada na turnirima inkasirao gotovo 150 miliona dolara, a kad se tu uključe sponzorski ugovori, samo nebo je granica. Naravno, takve zvezde neretko imaju i vlastite avione s kojima putuju po turnirima, po svetu.

Ipak, Nole još uvek nije iz te ekipe, ali ima svoj avion kojim putuje tj. iznajmljuje ga već neko vreme.

Unutrašnjost aviona u kom putuje Đoković, Foto: Instagram printscreen

A kako izgleda unutrašnjost aviona nije otkrio vlasnik 17 Grend slem naslova, već njegov prijatelj iz reprezentacije – Dušan Lajović.

Unutrašnjost aviona u kom putuje Đoković, Foto: Instagram printscreen

Popularni Duci je objavio fotografije sa jednog od putovanja, a na fotografijama je, osim Novaka, i još jedno dobro poznato lice – Viktor Troicki.

Unutrašnjost aviona u kom putuje Đoković, Foto: Instagram printscreen

Novak avion koristi na svojoj evropskoj turneji, a bio je u akciji i nedavno tokom turnira u Zadru.

Unutrašnjost aviona u kom putuje Đoković, Foto: Instagram printscreen

Zanimljivi kadrovi u svakom pogledu, improvizovani krevet za spavanje je posebnu pažnju privukao, ali i dosta toga drugog…

Ko umije, njemu dvije.

Snimak na kojem se vidi kako se dvoje starijih ljudi snašlo da unese drva u stan brzo je postao hit na društvenim mrežama. 

“Odavno jači video nismo imali”, stoji u opisu videa objavljenog na Fejsbuk stranici “Uživo sa balkanskih ulica” gde je navedeno da je snimak nastao u Bugojnu. 

Na snimku vidimo kako stariji čovek dobacuje drva, cepanicu po cepanicu, ženi koja stoji na prozoru na spratu porodične kuće. 

Mnogi komentatori su konstatovali da će primeniti ovaj sistem prilikom unošenja drva.  

Direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije Danica Grujičić izjavila je da Covid-19, iako je respiratorna infekcija, izaziva buru u čitavom organizmu.

Grujičić je na televiziji B92 rekla da ceo organizam odgovara na infekciju i izaziva buru u organizmu gde čitav organizam učestvuje u bolesti.

Ona je rekla da je od 1.000 pacijenata samo sedam imalo antitela, te je jasno da kao društvo nemamo imunitet na Covid-19.

“Oni ljudi koji su zaista preživeli slom u organizmu i imaju. Psihički se nije lako sa tim izboriti”, rekla je Grujičić.

Ona je pozvala onkološke pacijente da zakazuju svoje termine za terapije, kako ne bi bilo čekanja i zastoja.

“Moja molba onima koji dolaze jednom godišnje ili jednom u šest meseci – molim vas nemojte dolaziti sad u ovom jeku”, rekla je ona i dodala da ljudi moraju da čuvaju zdravstvene radnike.

Ukoliko neko ima temepraturu ili je pozitivan mora biti vraćen sa onkološkog odeljenja, rekla je ona, jer nije bilo moguće čekati da zaraze čitavo odeljenje.

“Može da vam se ne sviđa (Aleksandar) Vučić, ali on je institucija. Mislim da je potrebno da poštujemo državu. Mi se nalazimo u vanrednoj situaciji, jer imamo veliki broj zaraženih i moramo da zbrinemo taj broj zaraženih. Daj nosite te maske i ubeđena sam da ćemo u avgustu sve završiti”, rekla je doktorka Grujičić.

Grujičić je rekla da se 25 dece trenutno leči u Srbiji od malignih bolesti u Institutu za radiologiju, te da je to dokaz o posledicama bombardovanja.

“Zalažemo se za naučno istraživanje toga”, rekla je ona.

Grujičić je navela da se vidi da su tumori sve agresivniji, da napadaju sve više mlađe, te da postaju sve nepredvidljiviji.

Ona se zalaže da Ministarstvo zdravlja i životne sredine budu jedna ustanova.

“Oni ljudi koji su zaista preživeli slom u organizmu i imaju. Psihički se nije lako sa tim izboriti”, rekla je Grujičić.

Ona je pozvala onkološke pacijente da zakazuju svoje termine za terapije, kako ne bi bilo čekanja i zastoja.

“Moja molba onima koji dolaze jednom godišnje ili jednom u šest meseci – molim vas nemojte dolaziti sad u ovom jeku”, rekla je ona i dodala da ljudi moraju da čuvaju zdravstvene radnike.

Ukoliko neko ima temepraturu ili je pozitivan mora biti vraćen sa onkološkog odeljenja, rekla je ona, jer nije bilo moguće čekati da zaraze čitavo odeljenje.

“Može da vam se ne sviđa (Aleksandar) Vučić, ali on je institucija. Mislim da je potrebno da poštujemo državu. Mi se nalazimo u vanrednoj situaciji, jer imamo veliki broj zaraženih i moramo da zbrinemo taj broj zaraženih. Daj nosite te maske i ubeđena sam da ćemo u avgustu sve završiti”, rekla je doktorka Grujičić.

Grujičić je rekla da se 25 dece trenutno leči u Srbiji od malignih bolesti u Institutu za radiologiju, te da je to dokaz o posledicama bombardovanja.

“Zalažemo se za naučno istraživanje toga”, rekla je ona.

Grujičić je navela da se vidi da su tumori sve agresivniji, da napadaju sve više mlađe, te da postaju sve nepredvidljiviji.

Ona se zalaže da Ministarstvo zdravlja i životne sredine budu jedna ustanova.

“Oni ljudi koji su zaista preživeli slom u organizmu i imaju. Psihički se nije lako sa tim izboriti”, rekla je Grujičić.

Ona je pozvala onkološke pacijente da zakazuju svoje termine za terapije, kako ne bi bilo čekanja i zastoja.

“Moja molba onima koji dolaze jednom godišnje ili jednom u šest meseci – molim vas nemojte dolaziti sad u ovom jeku”, rekla je ona i dodala da ljudi moraju da čuvaju zdravstvene radnike.

Ukoliko neko ima temepraturu ili je pozitivan mora biti vraćen sa onkološkog odeljenja, rekla je ona, jer nije bilo moguće čekati da zaraze čitavo odeljenje.

“Može da vam se ne sviđa (Aleksandar) Vučić, ali on je institucija. Mislim da je potrebno da poštujemo državu. Mi se nalazimo u vanrednoj situaciji, jer imamo veliki broj zaraženih i moramo da zbrinemo taj broj zaraženih. Daj nosite te maske i ubeđena sam da ćemo u avgustu sve završiti”, rekla je doktorka Grujičić.

Grujičić je rekla da se 25 dece trenutno leči u Srbiji od malignih bolesti u Institutu za radiologiju, te da je to dokaz o posledicama bombardovanja.

“Zalažemo se za naučno istraživanje toga”, rekla je ona.

Grujičić je navela da se vidi da su tumori sve agresivniji, da napadaju sve više mlađe, te da postaju sve nepredvidljiviji.

Ona se zalaže da Ministarstvo zdravlja i životne sredine budu jedna ustanova.

“Oni ljudi koji su zaista preživeli slom u organizmu i imaju. Psihički se nije lako sa tim izboriti”, rekla je Grujičić.

Ona je pozvala onkološke pacijente da zakazuju svoje termine za terapije, kako ne bi bilo čekanja i zastoja.

“Moja molba onima koji dolaze jednom godišnje ili jednom u šest meseci – molim vas nemojte dolaziti sad u ovom jeku”, rekla je ona i dodala da ljudi moraju da čuvaju zdravstvene radnike.

Ukoliko neko ima temepraturu ili je pozitivan mora biti vraćen sa onkološkog odeljenja, rekla je ona, jer nije bilo moguće čekati da zaraze čitavo odeljenje.

“Može da vam se ne sviđa (Aleksandar) Vučić, ali on je institucija. Mislim da je potrebno da poštujemo državu. Mi se nalazimo u vanrednoj situaciji, jer imamo veliki broj zaraženih i moramo da zbrinemo taj broj zaraženih. Daj nosite te maske i ubeđena sam da ćemo u avgustu sve završiti”, rekla je doktorka Grujičić.

Grujičić je rekla da se 25 dece trenutno leči u Srbiji od malignih bolesti u Institutu za radiologiju, te da je to dokaz o posledicama bombardovanja.

“Zalažemo se za naučno istraživanje toga”, rekla je ona.

Grujičić je navela da se vidi da su tumori sve agresivniji, da napadaju sve više mlađe, te da postaju sve nepredvidljiviji.

Ona se zalaže da Ministarstvo zdravlja i životne sredine budu jedna ustanova.

Grupa od oko 350 lekara okupljenih u neformalnoj grupi “Ujedinjeni protiv kovida” u otvorenom pismu upućenom Vladi Srbije i ostalim nadležnim institucijama oštro se ogradila od republičkog Kriznog štaba za borbu protiv kovida-19 i zatražila njegovu smenu, navodeći da se Srbija našla u javno-zdravstvenoj katastrofi.

Lekari koji su svojim potpisima stali iza otvorenog pisma zahtevaju i da se formira novi Krizni štab, da se istraže navodi o zataškavanju podataka, kao i da se “stane na put zastrašivanju i politizaciji koji narušavaju lično dostojanstvo zdravstvenih radnika”.

Kao lekari koji su položili zakletvu u kojoj, između ostalog, piše “održavaću svim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja”, potpisnici proglasa smatraju da im je “moralna i profesionalna obaveza da ukažu na ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze”.

“Naša ljudska i profesionalna reakcija na stvarnost sa kojom se medicinski radnici svakodnevno susreću u svom radu dovela je do ove inicijative”, navela je ova grupa lekara.

Kako su istakli, tehnički organizatori su prvi potpisnici proglasa. “Ne postoje formalni organizatori mimo potpisnika proglasa, i on pripada svima nama”, naglasili su inicijatori, dodajući da inicijativa ostaje otvorena za sve lekare koji svojim potpisima žele da pruže podršku nastojanju da se vrati poverenje građana u zdravstveni sistem Srbije.

Otvoreno pismo koje je dosad potpisalo više od 350 lekara iz zdravstvenih ustanova širom Srbije prenosimo u celosti:

“Mi, dole potpisani medicinski radnici Republike Srbije, odlučujemo se na javno istupanje jer ne vidimo drugo rešenje za javno-zdravstvenu katastrofu u kojoj se naša država nalazi.

Ne samo Hipokratova zakletva, već i opšta etika nalaže da ukažemo na probleme koji su zdravstvene radnike doveli u ovu situaciju i otežavaju im dalji rad.

U interesu je javnosti da se ovi problemi istraže, odgovorni pojedinci i institucije procesuiraju i naprave koraci ka zdravstvenom sistemu bez straha i prevage politike nad stručnošću.

Potpuno popuštanje protivepidemijskih mera u predizbornom periodu (mitinzi, utakmice, turniri, proslave i sl.) dovelo je do gubitka kontrole nad epidemiološkom situacijom i to se nikako ne može opravdati stručnim motivima.

Konfuzija povodom broja obolelih i preminulih je izazvana neslaganjem sa statističkim i epidemiološkim očekivanjima, saznanjima iz svakodnevnog rada, te kontradiktornim izjavama u javnosti.

Sve to je ozbiljno uzdrmalo zdravstveni sistem i narušilo poverenje i građana i zdravstvenih radnika u isti. Iz tog razloga želimo da se oštro ogradimo od republičkog Kriznog štaba za borbu protiv kovida-19.

Tražimo:

– Da se javnosti objasni nadležnost nad bazom iza COVID portala.

– Da se organizuje postupak pouzdanog utvrđivanja broja zaraženih, obolelih i umrlih od kovida-19, kako u opštoj populaciji, tako i među zdravstvenim radnicima.

– Nezavisnu istragu; ukoliko se utvrdi da su podaci bili namerno zataškavani, za odgovorne koji su u tome svesno i namerno učestvovali treba tražiti profesionalnu, a i svaku drugu odgovornost.

– Da odgovornost za nastalu štetu preuzme Krizni štab u celini.

– Da se formira novi Krizni štab koji bi činili eksperti sa dokazanim stručnim i moralnim kvalitetima. Javnosti i novim članovima bi pod hitno trebalo razjasniti uzroke neuspeha trenutnog Kriznog štaba.

– Da se stane na put zastrašivanju i politizaciji koji i inače, a naročito u epidemiji, ometaju dobru praksu i narušavaju lično dostojanstvo zdravstvenih radnika.

Pozivamo vlasti da brzo reaguju, u skladu sa teškom trenutnom situacijom. Pozivamo građane da poštuju epidemiološke preporuke uprkos njihovom kasnom dolasku. Pozivamo kolege da stanu uz nas, jer jedini način da pobedimo strah koji vlada u zdravstvu je da svi stanemo zajedno.

Samo zajedno možemo pomoći jedni drugima. Samo zajedno možemo pomoći građanima Republike Srbije u ovoj borbi. Borba protiv kovida je zajednička borba. Ujedinjeni protiv kovida”

Slobodan Stojanović, srpski dečak iz sela Donja Kamenica, u bratunačko-zvorničkom kraju, imao je samo jedanaest godina kada su ga, jedne junske noći 1992. godine, zverski ubili muslimani pod vođstvom ratnog zločinca Nasera Orića i žena-monstrum Elfeta Veseli.

Naime, napeta situacija oko sela Donja Kamenica eskalirala je 29. maja 1992. Porodica Ilije Stojanovića se našla na strani koju su kontrolisali Muslimani.

Narednog dana, 30. maja 1992. u porodičnu kuću došao je Muhamed Čikarić iz Kamenice, zaseok Alići, koji je Iliji Stojanoviću zabranio da beži. Istog dana započeli su pregovori između srpske i muslimanske strane na barikadama u mestu Kruške. Muhamed Čikarić je poslao Iliju Stojanovića da odnese poruku srpskoj strani, da ih pita da li su za pregovore i napomenuo je da im nedostaje pet njihovih boraca. Ilijia je odneo poruku i zatim se vratio kući. Sa svojom porodicom bio je u kućnom pritvoru sve do 4. juna 1992. kada su na mestu Kruške Stojanovići i tri poginula srpska borca razmenjeni za 6 živih pripadnika tzv. ARBiH. Stojanovićima je u selu ostala sva pokretna i nepokretna imovina. Porodica Stojanović se smestila kod svog kuma Zorana Miloševića u zaseoku Dženarike.

Slobodan je tugovao za svojim psom koji mu je ostao kući. Često je tražio da ode nazad u selu da odveže psa i da ga dovede kući. Roditelji su ga odvraćali od te ideje, ali se dvanaestogodišnji Slobodan teško mirio sa tim. Neodustajući od svoje namere Slobodan je 27. jula 1992. otišao od svoje kuće, prošao kroz barikade i otišao u pravcu rodne kuće da bi doveo svog psa. Njegovog oca Iliju koji je u to vreme bio u Zvorniku o Slobodanovom nestanku obavestila je lokalna komanda srpske vojske.

Ova priča je potresla mnoge, pogotovo što je u pitanju dečak koji želeo samo da spasi svog psa, ali je nažalost tragično završio. 

Upravo je i na društvenim mrežama fotografija groba u kojem počiva ovaj dečak raznežila mnoge, kao i jednog tviteraša koji je napisao kako mu je veoma teško pao prizor koji je zatekao na grobu, a to je dečji sokić, kao i buket crvenih ruža. 

Ништа ме одавно није потресло као данас овај дечији сокић на гробу Слободана Стојановића pic.twitter.com/hHFFqH3Zc2

— Инћун (@noelemas) July 20, 2020

Podsetimo, Apelaciono veće Suda BiH drugostepenom presudom povećalo je Elfeti Veseli zatvorsku kaznu sa 10 na 13 godina za ubistvo dvanaestogodišnjeg dečaka Slobodana Stojanovića 1992. na području Zvornika, potvrdila je Srni advokat Lejla Čović.

Optuženoj Veseli će u kaznu biti uračunato vreme koje je provela u pritvoru od 24. marta 2017. godine, kao i vreme koje je provela u ekstradicionom pritvoru.

Čovićeva je izjavila da je njen branjenik Sakib Halilović oslobođen optužbe da je u svojstvu komandanta Diverzantskog voda združenih jedinica Liplje-Kamenica posmatrao kako je Veseli izvršila ubistvo, te da je propustio da poduzme mere da izvršilac tog ubistva bude kažnjen.

Tužilaštvo BiH tereti drugooptuženu Elfetu Veseli da je kao pripadnik Diverzantskog voda Komande združenih jedinica Liplje, Kamenica, u drugoj polovini jula ili prvoj polovini avgusta 1992. godine ubila dvanaestogodišnjeg Slobodana Stojanovića u naselju Bajrići-Novo Selo, na području Kamenice.

Lusijan P., državljanin Rumunije koji živi i radi u Mađarskoj, optužen je da je pre dve godine silovao svoju tada četvorogodišnju ćerku Andiku.

On je nedavno pušten iz pritvora nakon što nakon višemesečne istrage nisu prikupljeni dokazi da je on odgovoran za seksualno zlostavljanje devojčice.

Stravičan slučaj nasilja nad devojčicom otkriven je pre dve godine, kada je dete prilikom igre u dvorištu slomilo nogu. Devojčici je, naime, na butinu pao težak kamen, što je dovelo do preloma kosti. Međutim, dok su joj lekari u bolnici stavljali gips, primetili su fleke od krvi na donjem vešu. Devojčici je tada urađen ginekološki pregled i ustanovljeno je da je dete silovano, najverovatnije više puta.

Zbog sumnje da je otac odgovoran za ovaj zločin, policija ga je nakon izvesnog vremena privela, a malenu Andiku i njenog brata Centar za socijalni rad smestio je u hraniteljsku porodicu. Roditelji su rekli da sumnjaju da je dete silovao neko ko je živeo u istom hostelu gde i oni. Ipak, drugi počinilac nije pronađen, a kako nisu prikupljeni dokazi o seksualnom zlostavljanju u porodici, otac je nakon pušten da se brani sa slobode.

On kategorički negira da je umešan u zlostavljanje i kaže da živi za dan kada će se otkriti prava istina i kada će svoju decu dobiti nazad.

“Ja sam rekao policiji da ja to nisam uradio, a oni su me ipak optužili. Ja obožavam svoju decu, a oni mi ne veruju. Srećom, veruje mi moja žena, moja porodica, bili su uz mene sve ovo vreme”, rekao je otac za mađarski Blikk.

On je rekao da zbog svega već dve godine proživljava pakao.

“Znam da treba da krive mene i suprugu jer je nismo zaštitili, ali neću da preuzmem odgovornost za nešto što nisam uradio. Znam da je istraga završena, a na sudiji je da kaže zadnju reč”, kaže otac koji strahuje od presude.

On je rekao da su Andika i njegov sin bili odmah smešteni u hraniteljsku porodicu u kojoj su preživeli pakao.

“Sad neki normalni ljudi brinu o njima. Tražio sam da decu daju mojoj majci, odbili su. Žena i ja živimo za dan kada će nam decu vratiti. Supruga bar ponekad sme da ih vidi, ja ne”, kaže Lusijan.

Očekuje se da do kraja avgusta bude doneta presuda o ovom slučaju. Ukoliko se dokaže da je otac kriv za zlostavljanje preti mu do 10 godina zatvora.

Izvor: Telegraf

Reporteri su se zaputili u njegov rodni Obrenovac i prekinuli više od dve nedelje dugo ćutanje omiljenog doktora

– Tu sam, u Obrenovcu, malo se odmaram, a po podne radim. Dopizdelo ovo sve, već je postalo ludilo.

Ovo su prve reči prof. dr Branimira Nestorovića od 5. jula i gostovanja na televiziji, posle kog je kao u zemlju propao i zabrinuo srpsku javnost, naviknutu na njegove gotovo svakodnevne komentare situacije sa koronavirusom. Novinarska ekipa ga je zatekla ispred porodične kuće kako kosi travu u dvorištu. Delovalo je pomalo umorno i zabrinuto, kao da mu je dosta svega – i popularnosti i kritika.

Reporteri su se zaputili u njegov rodni Obrenovac i prekinuli više od dve nedelje dugo ćutanje omiljenog doktora. Na prvi pogled bilo je vidno da članu kriznog štaba za suzbijanje epidemije nedostaje mir, koji je našao u gradu u kom je odrastao, među rođacima i prijateljima.

Reporteri su naišli na zaključanu kapiju, činilo se da od razjašnjenja dugog odsustva nema ništa, a onda se doktor pojavio da pre odlaska na posao pokosi travu u dvorištu. Dočekao nas je kulturno i prijatno, uz osmeh, iako je bilo vidno da mu je zaista preko glave medija i izjava. Sve što je rekao bile su dve rečenice sa početka teksta.

O njemu u Obrenovcu ljudi imaju samo reči hvale. Novinarskoj ekipi su slučajni prolaznici čak i sami prilazili kako bi rekli poneku reč o omiljenom sugrađaninu. Svi do jednog su se složili da je doktor uvek bio voljan da porazgovara sa svakim koga sretne, da je kao lekar pomogao deci mnogih sugrađana i da je u vreme koronapošasti njegova reč zvučala umirujuće i bila dobrodošla u svakom trenutku.

Nestorovićev prvi komšija, koji se predstavio kao Rafailović, kaže da ga u poslednje vreme viđa stalno, kao i to da mu je uvek zadovoljstvo da “proturi” koju sa čovekom pored kog je odrastao.

– Svi se pitaju gde je, a mi znamo i ćutimo. U doba korone najviše njemu verujem. Odrasli smo zajedno, svi tu, na čaršiji, to je jedan veliki gospodin, uzoran građanin i dobar čovek, drag komšija. Nedeljom stalno ide na pijac, svakoga dana u obližnju prodavnicu i ponaša se kao i svaki drugi običan čovek – navodi Rafailović.

Komšije kažu da u obližnjoj radnji kupuje voće i povrće, često ga okruže žene i pitaju svašta, a on strpljivo razgovara, a ponekad i posavetuje.

– Ćuti, pij smederevku – ume ponekad da se našali dr Branimir, tvrdi njegov poznanik.

Sumnjičav prema vakcinama

Podsetimo, dr Nestorović se poslednji put oglasio 5. jula u jednoj televizijskoj emisiji. U jeku priče o vakcinama rekao je da misli da treba da dajemo sigurne vakcine svojoj deci.

– Mislim da treba da se revitalizuje “Torlak” i da mi proizvodimo vakcine i da onda neće biti nikakvih problema. Mi smo izvozili vakcine 35 godina. Što bismo sad uvozili vakcine, pogotovo od tih zapadnih firmi, gde i ne znamo šta dobijamo?! Ljudi su uplašeni i to treba poštovati – rekao je tada.

Takođe je tvrdio da je “gomila ljudi preležala virus u januaru i februaru” i da mu je malo čudno da maske ne štite od gripa, a štite od korone. Dodao je i da ne zna da li je i on preležao koronu “jer ti testovi nisu naročito pouzdani”.

Samo lepe reči u bifeu Kod Radeta Čupavog

U bifeu preko puta Nestorovićeve kuće opet samo reči hvale. Vlasnik Rade Antonijević, zvani Čupavi, vadi stare fotografije i pokazuje kako su se nekada davno tu na ulici sakupljali mladići i devojke, među njima i dragi Branimir, koga Antonijević ni pomoću lupe ne može da prepozna na fotografiji.

– Tu je negde Branimir (pokazuje fotografiju uz osmeh). Nema čijem detetu nije pomogao. Tu je sada i njegov brat iz Norveške, takođe lekar. Na igralištu je često igrao šah, uvek je nosio neke knjige i učio, on i njegov brat su bili najbolji đaci. I žena mu je draga, to su fini i dobri ljudi – navodi Antonijević.

Kako svedoče i drugi poznanici, poznati pulmolog dođe u Obrenovac da se odmori, tvrde da kada je tu, ne koristi ni telefon, a privilegovani su što su baš oni odrasli zajedno sa čovekom u koga su uprte oči cele Srbije.

– Možemo da razumemo da se malo sklonio od svega – potvrđuje Rafailović.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

Doljevačko selo Orljane danas je utihnulo nakon vesti da je meštanka A.P. (27), samo dan nakon što joj je preminula beba, i sama podlegla opakoj bolesti.  Na njivama nikoga nema, a na ulicama se može videti tek po neki prolaznik.

Ispred dragstora nalazi se petoro ljudi, koji ćutke ispijaju po flašu piva ne gledajući jedan u drugog. Novinari nisu dobrodošli, kažu već na početku, tuga njihovih komšija je i njihova.

“Svaki dan dolaze novinari, niste vi prvi… niko nije ušao u njenu kuću. Nisam ni ja, a prvi sam joj komšija… Šta da im kažemo, svi smo se nadali da će na najbolje izaći, juče umre beba… Seljaci smo, navikli na svakakvu nevolju, pomislio sam da je mlada, biće još dece , neka samo ona bude živa… A, sad i ona ode”,  pričao je jedan meštanin odbijajući da mu se pomene ime, jer kako reče, ne želi da se zamera porodici koja jedino ima prava da progovori o nevolji koja ih je zadesila.

A, svi su se nadali svadbi, i pridošlicu u Orljane prihvatili raširenih ruku.

“Došla je prošle godine oko Svetog Nikole, rodom je iz Gornjeg Matejevca i osvojila celo selo. Toliko je bila pozitivna, osmeh joj nije silazio s lica, svako je voleo da je sretne. Prava žena za našeg komšiju, za njega se može reći samo “suvo zlato”. Taj ne ume nekome da kaže lošu reč, cela porodica je dobra. Planirali su svadbu, radovali se prinovi ali naiđe ovo zlo”,  komentariše za Telegraf nesreću ove porodice drugi meštanin Orljana.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

“Ne nosimo maske, računamo, mala je sredina, družimo se kao i ranije… Pa, nije ovo Niš. Koliko sam ja čuo, ona je sve vreme bila negativna na koronu, ali je imala upalu pluća. Kakvo je to čudo, nije mi jasno… Onakva žena, mlada, jedra, kao jabuka… a ode”,  žalio je komšinicu jedan seljanin.

Niko od njih nije znao ni kada će biti sahranjeni majka i beba.

“Pogledasmo po banderama, nema nijedne plakate… Pretpostavljamo da ni rodbina ne zna još ništa, koliko smo čuli, radiće se obdukcija, pa sahrana sigurno neće biti sutra”,  navodi ovaj čovek.

A, svi su se nadali svadbi, i pridošlicu u Orljane prihvatili raširenih ruku.

“Došla je prošle godine oko Svetog Nikole, rodom je iz Gornjeg Matejevca i osvojila celo selo. Toliko je bila pozitivna, osmeh joj nije silazio s lica, svako je voleo da je sretne. Prava žena za našeg komšiju, za njega se može reći samo “suvo zlato”. Taj ne ume nekome da kaže lošu reč, cela porodica je dobra. Planirali su svadbu, radovali se prinovi ali naiđe ovo zlo”,  komentariše za Telegraf nesreću ove porodice drugi meštanin Orljana.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

“Ne nosimo maske, računamo, mala je sredina, družimo se kao i ranije… Pa, nije ovo Niš. Koliko sam ja čuo, ona je sve vreme bila negativna na koronu, ali je imala upalu pluća. Kakvo je to čudo, nije mi jasno… Onakva žena, mlada, jedra, kao jabuka… a ode”,  žalio je komšinicu jedan seljanin.

Niko od njih nije znao ni kada će biti sahranjeni majka i beba.

“Pogledasmo po banderama, nema nijedne plakate… Pretpostavljamo da ni rodbina ne zna još ništa, koliko smo čuli, radiće se obdukcija, pa sahrana sigurno neće biti sutra”,  navodi ovaj čovek.

A, svi su se nadali svadbi, i pridošlicu u Orljane prihvatili raširenih ruku.

“Došla je prošle godine oko Svetog Nikole, rodom je iz Gornjeg Matejevca i osvojila celo selo. Toliko je bila pozitivna, osmeh joj nije silazio s lica, svako je voleo da je sretne. Prava žena za našeg komšiju, za njega se može reći samo “suvo zlato”. Taj ne ume nekome da kaže lošu reč, cela porodica je dobra. Planirali su svadbu, radovali se prinovi ali naiđe ovo zlo”,  komentariše za Telegraf nesreću ove porodice drugi meštanin Orljana.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

“Ne nosimo maske, računamo, mala je sredina, družimo se kao i ranije… Pa, nije ovo Niš. Koliko sam ja čuo, ona je sve vreme bila negativna na koronu, ali je imala upalu pluća. Kakvo je to čudo, nije mi jasno… Onakva žena, mlada, jedra, kao jabuka… a ode”,  žalio je komšinicu jedan seljanin.

Niko od njih nije znao ni kada će biti sahranjeni majka i beba.

“Pogledasmo po banderama, nema nijedne plakate… Pretpostavljamo da ni rodbina ne zna još ništa, koliko smo čuli, radiće se obdukcija, pa sahrana sigurno neće biti sutra”,  navodi ovaj čovek.

Ne postoji osoba koja prođe pored kuće u Orljanu, gde je živela trudnica Aleksandra Pavlović, koja je preminula od korone, a da mu oči nisu uplakane. Komšinice prolaze pored kuće i plaču

Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

NIŠ – Ne postoji osoba koja prođe pored kuće u Orljanu, gde je živela trudnica Aleksandra Pavlović, koja je preminula od korone, a da mu oči nisu uplakane. Komšinice prolaze pored kuće i plaču.

Jedna od njih je Gorica Tasić… Prolazi pored kuće i plače “kao kiša”…

Aleksandra Pavlović je bila na aparatima za kiseonik, ali nije izdržala. Pre toga lekari su pokušali da spasu sedmomesečni plod ali nisu uspeli.

– Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

Njihov prvi komšija Vojin Cvetković, koji je bio radnik Intenzivne nege KC Niš, a sada je u penziji drži prodavnicu na nekoliko metara od njihove kuće. On kaže da je već zakazana i svadba, dogovoren restoran, muzika, a sada svi umesto toga preživljavaju tugu.

– Strašno je to što se dogodilo, ne samo za njih, nego za celo selo. Sreća im je kucala na vrata. Imali su veridbu tu u dvorištu do kasno u noć. Radovali su se deci, ali kad đavo zakuca na vrata… Saša je pored stalnog posla radio malo i nešto oko građevine, mnogo radan momak. Ona je završila Ekonomski fakultet, ali ova nesreća dođe i sada celo selo tuguje – priča Cvetković.

Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

NIŠ – Ne postoji osoba koja prođe pored kuće u Orljanu, gde je živela trudnica Aleksandra Pavlović, koja je preminula od korone, a da mu oči nisu uplakane. Komšinice prolaze pored kuće i plaču.

Jedna od njih je Gorica Tasić… Prolazi pored kuće i plače “kao kiša”…

Aleksandra Pavlović je bila na aparatima za kiseonik, ali nije izdržala. Pre toga lekari su pokušali da spasu sedmomesečni plod ali nisu uspeli.

– Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

Njihov prvi komšija Vojin Cvetković, koji je bio radnik Intenzivne nege KC Niš, a sada je u penziji drži prodavnicu na nekoliko metara od njihove kuće. On kaže da je već zakazana i svadba, dogovoren restoran, muzika, a sada svi umesto toga preživljavaju tugu.

– Strašno je to što se dogodilo, ne samo za njih, nego za celo selo. Sreća im je kucala na vrata. Imali su veridbu tu u dvorištu do kasno u noć. Radovali su se deci, ali kad đavo zakuca na vrata… Saša je pored stalnog posla radio malo i nešto oko građevine, mnogo radan momak. Ona je završila Ekonomski fakultet, ali ova nesreća dođe i sada celo selo tuguje – priča Cvetković.

Čuveni dečji pulmolog dr Branimir Nestorović je nedugo pre nego što je postao deo Kriznog štaba za borbu protiv koronavirusa, otvorio dušu u emisiji “Govornica” RTV Marš, gde je pričao o svom privatnom životu.

Majka je imala urođenu srčanu manu, od toga je umrla

– Moja majka je imala urođenu srčanu manu, od koje je kasnije i umrla… Kada je rodila mog starijeg brata, sledeći put su joj rekli da ne može u Obrenovcu da se porodi… I onda sam se ja rodio u Beogradu u Višegradskoj.

Moja baba koja je bila spiritus movens naše porodice je došla iz Like sa zavežljajem na leđima. I pošto je bila veoma sposobna uspela je da za 30 godina napravi imperiju.

I danas se u Obrenovcu to zove Lekino sokače. Tu su moji imali vunovlačaru, krojačku radionicu, prodavnicu, 40 šegrta, kuće. Bili su jako bogata porodica. Moja baba je živela skromno do kraja života iako su imali pare. Onda je došao Drugi svetski rat posle koga im je sve oduzeto.

Moja porodica je bila na ozbiljnom nišanu za istrebljenje. Moj ujak pokojni je bio već viđen za Sremski front. E moja baba je namestila da moja majka upozna mog oca. Moj otac je bio šef Saveza komunista za valjevski srez. U to vreme je Obrenovac pripadao Valjevu. On je bio veliki partijac.

Kada je on upoznao moju majku i kada se zaljubio u nju otklonjena je bila opasnost za eksterminaciju. Godinu dana je partijski aktiv odlučivao da li on može da se oženi sa njom ili ne. I kad se oženio sa njom morao je da abdicira sa mesta funckionera. Ali baba je spasla porodicu.

Posle rata smo postali siromašni

Porodica je posle rata postala siromašna. Bilo je da se jede i obuče. U to vreme niko nije imao Bog zna šta, pa ni mi. Ali sve što je baka stvorila je nacionalizovalo. Ostala je kuća gde sam ja sad koju je kupio moj deda za rezervnu varijantu.

Ja sam prilično rascepljena ličnost. Moja majka je bila građanska opcija, a otac je bio do kraja komunista. Pravi iskreni komunista. Umirao je u bolnici i kaže mi – Idi plati članarinu, nisam je platio za dva meseca, buniće se ovi. Staljina je obožavao ali nije smeo da priča o tome.

Baba je mrzela Tita. Kad je on umro baba je rekla – Sad sam izvršila svoj životni zadatak da nadživim onog skota. Ona je umrla sa 89 godina. Nije bila bolesna, jednostavno je odlučila da umre. Legla je u krevet i rekla – Dosta. I nije više htela da jede… Imala je 30 kilograma kada je umrla. Tad sam video da čovek može da umre zato što je odlučio da umre.

Otac mi je umro u strašnim mukama, od tada se borim, najviše zbog žena koje ista stvar jako uništava.

– Otac je bio strastveni pušač, pušio je tri pakle dnevno. Dobio je rak usne duplje i umro je u velikim mukama. I od tad ja vodim tu kampanju protiv duvana, ali ide slabo… Znate kad pričamo o drogama, najstrašnija droga je duvan. To je najstrašniji otrov koji postoji. Njegova zavisnost je na nivou kokaina. Duvan, a o tome se malo priča, oštećuje kod žene jajne ćelije i to su promene koje se prenose na sledeće generacije. Ako je baba bila strastan pušač, unuka će imati sve bolesti koje imaju pušači iako nikad nije pušila – rekao je dr Nestorović.

– Kada je moj otac umro mi smo ostali bez prihoda. Desilo se nešto u penzionom fondu, oni su zagubili neke papire. On je imao 44 godine radnog staža kada je umro. Bio je trgovac i imao je baš težak život. Rano je počeo da radi, sa svega 14 godina.

I kad je on umro majka i ja smo 7 meseci bili bez novca.

Snalazili smo se, pozajmljivali…

Nisam imao kaput, morao sam da izmislim izgovor zašto dolazim u sakou na fakultet po ciča zimi

Meni je to tada to izgledalo kao smak sveta, ali sada kad gledam, i to je imalo neku pozitivnu stranu. Nisam imao kaput pa sam samo u sakou po zimi dolazio na fakultet. E kako je na Medicinskom fakultetu bilo studenata sa parama oni mi kažu:

– Pa gde ti je sako?

– Ma, pravi šmekeri idu samo u skaou, odgovorim im tada.

Onda shvatite da možete da se oslonite samo na sebe i par najodanijih prijatelja. Bila je to prilično dobra lekcija u mom životu.

Radio sam dve tri godine kao građevinski radnik. Radio sam uglavnom na mešalici. Najbolji posao je bio kada smo se ja i moj kum ubacili jedne godine da pomažemo u kampanji prskanja gubara. Mi smo razmućivali one otrove. Bila je jako dobra plata.

Mislim da sam tad upoznao Srbiju i kako žive obični ljudi. Srbi su solidaran narod ali nas otuđuju – završio je…