Miloš Karna ima samo 23 godine, bivši je košarkaš i student prava iz Beograda, koji je učešćem u kvizu “Slagalica” oduševio Srbiju.
On je takođe došao i do superfinala, gde je pobedio protivnika Radeta Lazića, osvojio prvo mesto i milion dinara.
“Pre svega, velika mi je čast što sam učestvovao u jednom svojevrsnom brendu kao što je Slagalica, a posebno mi je drago što sam uspeo da ostvarim zapažen rezultat. Upoznao sam nove prijatelje i drago mi je što sam se susreo s kolegama, s kojima imam višegodišnje poznanstvo. Takođe mi je drago što me je podržao veliki broj ljudi. Koliko je ‘Slagalica’ popularna dokaz je i to što sam dobio čestitke i iz Švajcarske, Australije i Amerike”, rekao je Miloš. Miloševo takmičenje u kvizu obeležila je igra asocijacije koju je rešio za samo 12 sekundi.
“Za pripreme za učešće u ‘Slagalici’, veoma mi je pomoglo to što se bavim organizacijom pab kvizova i pisanjem pitanja za iste, zajedno s bratom i drugom”, objasnio je on.
Miloš je skrenuo pažnju na sebe još kao tinejdžer, kada je prvi put učestvovao u “Slagalici”, ali i u kvizu “Zlatni krug”.
“Bilo bi poželjno da i nagrade budu adekvatnije, jer bi se samim tim i više ljudi prijavljivalo, tako bi se ulagalo u kulturu, a preko nje i u zdrav sistem vrednosti u društvu. A što se tiče novčane nagrade osvojene u ‘Slagalici’, zadovoljan sam njome, dobro će doći da se pokriju troškovi života i ulaganja u obrazovanje”, ispričao je Miloš Karna.
Četiri godine provešće iza rešetaka zbog onoga što je uradio
Devojka iz Velike Britanije, koju je silovao dečko dok je bolesna spavala u krevetu, uspela je da ga smesti iza rešetaka nakon što je tajno snimila njegovo priznanje užasnog čina.
Džejd Bejli Riks (21) otkrila je da je seksualno iskoristio Hajdon Davis Paton (23) nakon što se probudila iz dubokog sna i videla da na sebi nema pola stvari, piše Dejli mejl.
U početku devojka nije bila sigurna da li će napad policija prihvatiti kao silovanje jer je bila na početku veze sa Hajdonom.
Međutim, mesec dana kasnije, kada je videla da je obrisao poruke u kojima su raspravljali o napadu, bila je sigurna da je počinio zločin.
Znajući da joj niko neće verovati ukoliko nema dokaze, tajno je snimila njegovu izjavu u kojoj priznaje šta je uradio.
– Ne znam zašto sam to uradio, nemam nikakvo objašnjenje. Sve je trajalo oko minut, nije bilo kao da sam to radio 20 minuta – čuje se na snimku koji je predočila policiji.
Mladić je osuđen na četiti godine zatvora. Sudija je rekao kako je izdao njeno poverenja, kao i da je Džejd bila ranjiva na dva načina: bila je bolesna i spavala je.
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave dan majki i žena – Materice
Ovaj praznik se slavi dve nedelje pred Božić i najveći je hrićanski praznik majki i žena. Običaj je da deca porane i da, unapred spremljenim koncem, maramom ili šalom na prepad zavežu svoju majku za noge.
Na taj način deca majci čestitaju praznik, a majka im zauzvrat deli poklone kolače, slatkiše, igračke i druge sitnice i tako se “dreši”.
Na isti način se vežu sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.
Na Materice se prema običaju sastaju muškarci i devojke koji planiraju brak, a tom prilikom treba da se daruju nekom sitnicom.
– Dobro jutro gazdarice, došle su vam Materice. Mi smo došli znaš, da nam nešto daš – nekada se na Materice pevalo.
Veruje se i da muževi treba da vežu svoju tek udatu ženu i tako prizovu dobijanje potomstva u narednoj godini.
Materice predstavljaju deo tronedeljnog ciklusa praznika koji se slavi pred Božić, nedelju dana ranije su Detinci, a nedelju dana kasnije Oci.
Materice se nalaze u središtu tog ciklusa simbolizujući majku u centru porodice, kao čuvara ognjišta i porodične ljubavi, kao onu koji sve to povezuje, poput stezaljke i duhovnog mosta. Ona je “stezaljka dece” i očeva, ali i porodice i Isusa Hrista, po hrišćanskom verovanju.
Radosni običaj vezivanja na ovaj praznik podseća nas da ljubav ne može biti prisilno “vezana” i stečena, ali i da treba za nju nešto učiniti, to jest dati i uzvratiti ljubav.
Pogrešan odgovor u saobraćaju može da bude i fatalan u tom slučaju. Većina bi se složila da je ovo najteže pitanje na vozačkom ispitu koje neko može dobiti.
Da li znak Stop ima jaču zabranu u odnosu na Obrnuti trougao – pitanje je zbog kog mnogi padaju na teorijskom delu vozačkog ispita. Još je veći problem to što zbog te iste nedoumice na raskrsnici mnogi sa vozačkom dozvolom izazivaju teške nesreće sa poginulima i povređenima.
Ovo pitanje na teorijskom delu vozačkog ispita izaziva polemiku već dugo i na društvenim mrežama. Od budućih vozača se očekuje da tačno odgovore vozač kojeg vozila ima pravo prvenstva i kojim redosledom.
Dok jedni misle da plavi automobil ide poslednji jer je za njega znak Stop, a žuti mora da propusti crvenog! Crveni je u ulici sa pravom prvenstva. Međutim, ovo je netačno.
– Među vozačima postoji jedan potpuno neosnovan i veoma opasan stav o međusobnom odnosu znaka Stop i Obrnuti trougao. Ne postoji pravilo da Stop ima jaču zabranu u odnosu na Obrnuti trougao, pa zato vozači što imaju Stop prolaze poslednji. To je ozbiljna i opasna zabluda – pojavio se odgovor na Tviteru.
Dakle, tačan odgovor je sledeći: na priloženoj raskrsnici pravo prvenstva ima, najpre, crveni automobil, pa plavi koji ide pravo, a tek onda žuto vozilo koje skreće levo.
Pevačica Tijana Dapčević na samom kraju 2020. godine odlučila je da napiše emotivno pismo Deda mrazu, a njene reči mnogima su izmamile suze.
Tijana se osvrnula na probleme koje svakodnevno uviđa u svom okruženju, te ih je pretočila u pismo Deda mrazu, sa željom da se u 2021. godini reše.
– Dragi Deda Mraze, možda je malo glupo što ti pišem tek sada, kada sam uveliko i majka i tetka. Sada, kada bi trebalo da ti i ja sarađujemo samo oko sadržine poklona jer nam je svima jasno da su sva deca bila dobra, uvek su dobra, dok se za nas odrasle to baš i ne može reći. Izvini što te ne pitamo za zdravlje u julu i avgustu, dok odmaramo u slanijoj verziji sebe. Jedva dočekali sunce i dane bez tačkica u kalendaru koje označavaju obaveze – počela je Tijana, a zatim nastavila:
– Izvini što, ponekad, onako krišom, maznemo poneku čokoladicu iz novogodišnjih paketića. Znaš kako je, padne šećer, padne roletna (u saobraćaju), padne tu i neki PMS – on baš nikad ne bira ni praznik ni mesto. Oprosti što nemamo dovoljno SMS poruka. Oprosti što mnogi i dalje uče decu da postoje boje koje su za dečake i one koje su za devojčice, ali nisam sigurna da li uopšte želim da tražim oproštaj za one koji se svoje dece odreknu ako se uhvate za sve boje odjednom i na sebe navuku dugu. Oprosti onima koji ubeđuju decu da su mami modricu ispod oka napravila vrata, kao da deca ne znaju da vrata služe samo za sakrivanje pogleda od stvarnosti – napisala je pevačica.
– Ako budeš baš raspoložen, oprosti i onima koji dečacima oduzimaju pravo na suze, tvrdeći da im time dodaju muškost. Nikad nisam volela matematiku, a pogotovo ne kad je ovako glupa. I podseti sve roditelje da ispod jelke ne ostavljaju skupe stvari ubeđeni da su deci poklonili snove, a svim ostalim danima paketić svoje pažnje ostave negde u kancelariji, na radnom mestu… i na kraju tebe okrive da ne postojiš. Ljubi te T – završila je ona, a pratioci su je u velikom broju podržali u komentarima.
Jovan Nikolić ima 16 godina, živi potpuno sam u neuslovnoj kući bez struje u selu Vrmdža u okolini Sokobanje.
Društvo brine o njemu, ali su nesrećne porodične okolnosti i odnosi učinili da mu život ne bude lak. Ne želi da bude u hraniteljskoj porodici kao i da živi u kući koju je njegova porodica ranije dobila od jedne fondacije.
Kada dođete kod Jovana, morate da se zapitate kako u 21. veku vreme provodi jedan 16-godišnjak. Potpuno sam, bez struje i vode u kući.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
“Ujutru ustanem, doručkujem, nahranim prase i pse i posle idem da radim. Sa strujom je dobro ali kad nema struje, šta da radiš – ništa”, kaže Jovan.
Osim duga za struju od 200.000 dinara, otac, koji je preminuo, ostavio mu je trošnu kuću, nedovršenu štalu. Sestra se udala, a majku, koja ih je davno napustila, Jovan ne pominje.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
Koliko mogu pomažu mu meštani i opština. Zvanično o njemu brine sokobanjski centar za socijalni rad, ali Jovan ne želi da ode iz kuće u Vrmdži.
Ne bismo želeli da ga silom negde smeštamo, niko ne može licisama da ga drži u hraniteljskoj porodici, jer kao što sam kaže: ‘odmah iste večeri, ja se vraćam kući'”, priča Vladimir Pavlović iz Centra za socijalni rad u Sokobanji.
“Ovde sam navikao, ovde imam svoje ljude, uvek će da mi pomogne svako, u svako vreme, imam gde da radim ovde u selu”, kaže mladi Jovan.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
Slaviša Krstić iz Vrmdže kaže za Jovana da je dobar dečak, poslušan, druželjubiv, druži se sa meštanima, odlazi do komšija, pomaže drugima.
Životinje Jovanu ispunjavaju dan, imao je i magarence s kojim je i zarađivao. Čini se da mu ono najviše nedostaje.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
“Dok sam imao magarence tada je bilo bolje, sa magarencetom dovezem seno, drva”, žali se Jovan.
Jovanu se ne vidi tuga zbog samoće, život ga je naučio da bude skroman, jedino što je dečački tvrdoglav i ne želi da napusti svoju kuću.
– Život je njen poklonila meni, podelila ga sa mnom – kaže Predrag
Predrag Bošković (59) iz Kosjerića od rođenja se bori sa cerebralnom paralizom. Gde god je stigao, stigao je na plećima svoje majke, za koju kaže da je Majka hrabrost.
Olga je pronašla način da pomogne svom sinu, i u školu ga je nosila, a danas i u svojoj 77. godini ona ga prenosi do trema gde Predrag ima drvorezbarsku radionicu. Sve što vidi on jedno rukom može i da napravi.
foto: RINA
– Život je njen poklonila meni, podelila ga sa mnom – kaže Predrag.
Olga je za svog sina bila spremna i maljenska brda da pomeri.
– Četiri godine sam ga nosila u školu, i zimi, i leti – priseća se Olga.
Ni Predrag se nije predavao. Ispred trema rodne kuće smestio je svoju drvorezbarsku radionicu. Tom zanatu okrenuo se pre 30 godina. Sve što vidi, Predrag od drveta može da napravi jednom rukom, a zanat je učio od starog stolara.
– Malo sam zanat krao, a malo sam, čini mi se, i talenta imao u sebi. To nekako leži u meni, u nekom kutku. A i to jednostavno volim, pa mi verovatno zato i ide. Kad vidim da sam nešto završio, za mene je to uspeh – skroman je Predrag.
Nijedna tehnika mu nije strana: od gravure, do dekupaža i pirografije. Svaki predmet koji izađe iz njegove radionice je novi podvig.
foto: RINA
Sada, u kući staroj 120 godina, Predrag živi okružen stvarima koje je sam napravio.
Velika ljubav ovog veštog drvodelje je i muzika. Radio je decenijama bio sastavni deo njegovog života.
Pre nego što sam počeo da se bavim ovim zanatom, svaki dan provodio sam uz radio. Mnogo sam naučio slušajući razne obrazovne i zabavne emisije, kroz njih sam upoznao i različite profesije, predele, zanimanja… To je bio moj prozor u svet. Tada nije bilo mogućnosti kao sada, da možete da čujete pesmu koju volite kad god poželite, nego sam čekao i po nekoliko dana da snimim to što želim. A kada mi to uspe, ne mogu vam opisati moju sreću. Ove mlađe generacije teško da bi to mogle da razumeju – sa radošću u glasu seća se Predrag prošlih vremena.
Ovaj hrabri i duhom snažni Kosjerac, kaže da je oduvek imao i podršku porodice, brata Tomislava, snahe i bratanica, ali i rodbine i komšija, koji su uvek bili tu za njega.
foto: RINA
Kad krene komšija da kosi livadu, povede i mene. Ja ne mogu da mu pomognem, ali napravim neku lepu fotografiju, malo se ispričamo, i brže prođe dan i njemu i meni. Bio sam sa rođakom i na Divčibarama, Zlatiboru… Neke od mojih najlepših fotografija napravio sam upravo na tim mestima – kaže Predrag pokazujući nam fotografije koje su završile na društvenim mrežama.
Detinjstvo i život dvogodišnjeg Marka Simića nesrećno su se završili kobnog 31. maja 1999. godine kada ga je u naručju oca Vladana usmrtila NATO bomba prilikom bombardovanja stambene zgrade u Novom Pazaru. Ovaj mališan, ispostaviće se, bio je jedna od najmlađih žrtava bombardovanja Jugoslavije.
Rođaci porodice Simić prisećali su se kako je Marko samo desetak dana pre pogibije veselo duvao svećice na rođendanskoj torti, trčkarao oko kuće i igrao se.
– Posle šetnje gradom, Vladan i Marko su svratili do prodavnice u toj zgradi kada je počeo napad. U trenutku kada je pala bomba, Vladan je Marka držao u naručju, pokušavajući da ga zaštiti, ali su zajedno nastradali – s knedlom su govorili za “Blic” mališanovi rođaci ranijih godina.
Marko bi danas imao 22 godine, verovatno bio treća godina fakulteta i živeo život dostojan jednog mladog čoveka, međutim, ušao je istoriju kao najmađa osoba koja je stradala od “Milosrdnog anđela”.
Marko SimiĆ
Porodica nastradalog Marka i pojedina udruženja već godinama predlažu da jedan od vrtića u Novom Pazaru ponese ima po najmlađoj žrtvi NATO bombardovanja Jugoslavije.
Podsećamo, u trenutku kada se na ovu stambenu zgradu u Novom Pazaru obrušila NATO bomba život je izgubilo 11 civila među kojima su bili Marko i njegov otac.
Beba Bojana najmlađa žrtva
Beba Bojana Tošović, iz Merdara, sa ocem Božinom, početkom aprila 1999. godine, nastradala je od NATO bombi. Tada jedanaestomesečna devojčica poginula je u očevom naručju kada su rakete, koje su zasule maleno selo na administrativnoj liniji kuršumlijske i podujevske opštine, pale na njihovu kuću. U ovom napadu jedina je preživela devojčicina majka Marija i sama teško ranjena u sedmom mesecu trudnoće.
Sa grupom mališana lečenih i izlečenih od raka otputovala je na Kopaonik
Predsednica Nurdora Joland Korora majka je dečaka koji je pobedio rak,a ove godine je i dobitnica Februarske nagrade Novog Sada.
U aktivizam je uključena bukvalno 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, a celu sebe daje deci i roditeljima u čijoj se koži već i sama snašla.
Sa grupom mališana lečenih i izlečenih od raka otputovala je na Kopaonik, a to nije moglo da prođe bez jednog od njenih statusa koji umeju da pogode u dušu.
– Stojim među 45-oro dece i mladih, lečenih i izlečenih od raka. Koliko borbe i ljubavi na jednom mestu! Tako su mladi, a tako su Veliki! Osećaj je neprocenjiv i ne može se ničim porediti.
Juče na Kopaoniku počeo je VIII NURDOR-ov ZimSki kamp. Hvala donatorima, hvala Skijalištima Srbije i hvala Domu učenika Mašinac. NURDOR-ova zimska čarolija može da počne! – napisala je ona.
Police pune fotografija nasmejane dece, igračke, novogodišnji pokloni i neizmerna ljubav dvoje ljudi… ovo je trenutno dom malog borca Stefana, bebe pronađene pre četiri meseca u kontejneru u Žarkovu, u plastičnoj kesi.
Tek rođenu bebu, u posteljici i sa pupčanom vrpcom, na sreću, našao je Slobodan Cvetković dok je šetao psa. Zvuk plača otkrio mu je uznemirujući prizor, nakon čega je odmah pozvao Hitnu pomoć i policiju. Iako je provela, prema tvrdnjama komšija, oko tri sata u kontejneru, beba je preživela, a kada je pregledana u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, bila je dobrog opšteg stanja i bez povreda. Majka deteta uhapšena je istog dana zbog teškog ubistva u pokušaju. Ona je priznala da se porodila u stanu bez nadzora lekara, a potom bebu stavila u kesu i bacila je u kontejner u blizini svog stana.
Ekipa “Blica” obišla je hraniteljsku porodicu u kojoj je mali Stefan smešten nekoliko nedelja nakon ovog događaja. Praznična atmosfera je u jeku, Stefan čas spava, čas plače jer ga muče zubići… Po kući sa lutkama u rukama trčkaraju i dve devojčice, jedna koja je sada smeštena u ovoj porodici, i jedna koja je bila ranije…
Hraniteljka (ime zaštićeno) umiruje dečaka i započinje svoju priču.
– Zvali su me iz Doma za nezbrinutu decu i pitali me da li želim da ga uzmem i mi smo prihvatili. Videli smo tu priču u novinama i znali smo o kome je reč. Kada su ga doneli, bio je mrvica od 2,6 kilograma. Previše sam emotivna osoba i prva reakcija kada su ga doneli bila je takva da sam se isplakala zbog situacije kakva je bila. Posle je sve išlo glatko, on je dobra beba – priča naša sagovornica.
Stefan je jedanaesto dete koje je toplinu doma našao u ovoj porodici. Da budu hranitelji, ovi supružnici odlučili su se 2004. godine. Kako priča naša sagovornica, to je bio period kada je ona ostala bez posla, a njena dva sina i ćerka već odrasli, odselili se i stvorili svoje porodice. Od tada je njihova kuća puna dečje graje, a oni prezadovoljni…
– Nekoliko meseci nakon što smo aplicirali za hranitelje, došlo nam je prvo dete. Deca su kod nas u proseku oko dva godine, nakon čega su bila usvojena ili su se vratila u svoje biološke porodice, a jedna devojčica je bila kod nas punih devet godina. Svako dete doživljavam posebno, na svoj način. Rastanci sa njima su teški, sa svakim detetom ode i deo mene. Ali, sa svima smo u kontaktu i dalje, svi su nas zvali da bi nam čestitali Novu godinu, a i redovno dolaze u posetu. Mi smo jedna velika porodica – dodaje ona.
Stefanova priča je, dodaje ona, najteža od svih prethodnih sa kojima se susrela.
– Deca su kod nas dolazila iz Zvečanske ili iz porodilišta. Dete iz porodilišta doživljavamo kao svoje. Možda je sramota i reći, ali oni su meni iznad mojih unučića, jer moji unučići imaju svoje mame i tate, ima ko da ih pomazi, da ih zagrli, da ih razume, a oni nemaju nikoga. Ako ih ja ne shvatim i ne razumem, neće niko. Volim decu i nenormalno se vežem za njih. Njima samo treba ljubav, a ovde ljubavi imaju napretek – priča žena dok gleda fotografije mališana u stanu.
Đorđević: Brinemo o svakom detetu
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević posetio je, treći put, malog Stefana i ovu porodicu i doneo deci poklone.
Đorđević je tom prilikom rekao za “Blic” da ukoliko neko želi da ostavi svoje dete, nije način da ga ostavi na ulici, u kontejneru ili na drugom mestu na kojem bi život deteta mogao da se ugrozi.
– Postoje institucije kao što je to Centar za socijalni rad, zdravstvene ustanove, porodilišta i druga mesta gde dete može da bude zbrinuto, a bez posledica po osobu koja ga u tom slučaju ostavlja. Nažalost, postoje ljudi koji uzmu sebi za pravo da ne urade tako nešto, ali na našu sreću, ta deca su jača i od takve sudbine. Ipak, ne znam kako će se jednog dana ta deca da se osećaju kada budu saznali na koji način su ostavljena i zarad njihovih života treba drugačije postupati – kaže ministar, dodajući da se sve zatim čini da napušteno dete se smesti u hraniteljsku porodicu, jer se to pokazalo kao najbolje.
