Category: Uncategorized

Slavko T. (50) iz Mokrina, otac četrnaestogodinjeg dečaka, koji je prethodne noći nađen mrtav u kadi punoj vode, ćutke je ispred porodične kuće primao izraze saučešća

Nesrećni otac potvrđuje da je njegov mlađi sin M. T. voleo dugo da se kupa. Prethodne noći, oko 20 sati i 15 minuta, otišao je u kupatilo. Uživao je, pričao je otac glasom slomljenim od tuge, da se dugo kupa:

– Stariji sin otišao je do kupatila da mu kaže da požuri i da će uskoro početi prenos rukometne utakmice. Na njegove pozive nije odgovarao. Stariji sin me je probudio, nešto pre 21 sat i rekao da se mlađi ne javlja. Ranije sam legao, jer smo tog jutra imali svinjokolj. U kupatilu sam zatekao strašan prizor. Sin je bio potopljen u kadi punoj vode. Šta da vam pričam… Izvadio sam ga iz kade i pokušao da ga oživim veštačkim disanjem. Pozvali smo Hitnu pomoć. Došli su za petnaestak minuta. Reanimirali su ga dugo, sat vremena, ali bezuspešno – ispričao je Tucakov.

Nesrećni čovek kaže da je telo njegovog mlađeg sina poslato na obdukciju.

Ne znamo kako je umro moj sestrić

Ekipa “Srbija gasa” pregledom u kući u nedelju ujutro ustanovila je da je gasni bojler ispravan, tvrdi ujak stradalog M.T.

– Jutros, nešto pre četiri sata, ekipa iz “Srbija gasa” bila je u kući moje sestre, pregledala instalacije i bojler u kupatilu i ustanovili su da je to u ispravnom stanju. Ne znamo još šta je dovelo do smrti mog sestrića. Telo je jutros odneto u Novi Sad na obdukciju tako da ćemo to znati tek posle te intervencije – rekao je Stojan Janić za Novosti.

– Ovo je nezamisliva tragedija. Ne daj bože nikome – tiho je rekao unesrećeni otac.

Dodaje da njihov gasni bojler ima petnaestak, možda i 20 godina.

– Sve je po propisu i dimnjak. Da nije možda vetar koji je jako duvao vratio ugljen monoksid? Dugo se kupao. Vrela voda, para… Ne znam… Voleo je sport, trenirao je tenis. Bio je atleta, a po konstitucij izgledao kao da je nekoliko godina stariji – ispričao je otac.

Kuća je puna komšija i rođaka i svi su nemi od bola.

Nesrećno stradali dečak M. T. je 27. oktobra proslavio 14 rođendan. Porodica se tada okupila na lepom slavlju. Sada roditelji majka Bosiljka, otac Slavko, stariji brat Branislav i rodbina, pripremaju njegovu sahranu.

Dvije tinejdžerke Sajra Veladžić i Ema Tevšić nestale su 4. decembra iz Bihaća, prenosi federalni mediji.

Obje imaju 15 godina i od ranih jutarnjih sati im se gubi svaki trag, a prema posljednjim informacijama viđene su kako u autobusu putuju prema Sarajevu.

Porodice i prijatelji su objavili njihov identitet i fotografije moleći za pomoć.

Portparol MUP USK Ale Šiljedić je za Klix potvrdio da su majke ove dvije nestale tinejdžerke prijavile nestanak u petak oko 18.30 sati.

– Te dvije tinejdžerke se inače poznaju, majke su u prijavi navele da su ujutro otišle u školu, ali da navodno nisu bile tu što su naknadno saznale te da nemaju informacije gdje se trenutno nalaze. Policija je nakon toga raspisala potragu i traga se za njima – rekao je Šiljdedić.

S obzirom na to da su se pojavile informacije da su ih migranti kidnapovali, Šiljdedić je naglasio da se takvo nešto ne može potvrditi.

– To je veoma teško fizički izvodivo jer migranti nemaju ovdje nikakvih prevoznih sredstava niti mogućnost da takvo nešto urade. Sada svako govori o tome šta želi, mi smo zaprimili prijavu da su nestale, tragamo za njima i ishod istrage će utvrditi sve činjenice. Prema određenim informacijama koje smo dobili od kolega iz Sarajeva, one su navodno putovale autobusom na relaciji Bihać-Sarajevo, ali da u tom trenutku nije bilo osoba afroazijskog porijekla, ali to sve provjeravamo – naglasio je Šiljdedić.

OPET smo intubirali još jednog pacijenta. Sada ih je ukupno četvoro u besvesnom stanju. Oni koji su svesni, a nalaze se u šok-sobi, znaju koliko su ugroženi i vidi im se strah u očima.

Ovim rečima počinju razgovor za “Novosti” medicinski tehničari Nemanja Pavlović (25) i Miloš Ličanin (27), iz Vojnomedicinskog centra “Karaburma” u Beogradu, sredinom ove nedelje.

Dvojica mladića nalaze se na prvoj liniji borbe protiv kovida 19 od početka aprila. Od tada je VMC “Karaburma” zbrinuo oko 1.300 pacijenata obolelih od korone.

– Imam iskustvo rada u šok-sobi i pre pandemije, međutim ova situacija je sada potpuno drugačija – priča nam Nemanja. – U redovnim okolnostima oboleli koji završe na intenzivnoj nezi imaju veliku šansu da se oporave, ali u kovid šok-sobi smrt je svakodnevna. Situacija se menja iz minuta u minut. U jednom trenutku pacijent ima sve parametre da mu se stanje poboljšava, a samo nekoliko minuta kasnije to počne da se urušava i završi se fatalno. Rad u kovid šok-sobi je kao pravljenje kule od peska ili karata, date sve od sebe, a molite Boga da ne dune vetar.

Radni dan Nemanje i Miloša traje po 12 sati. Od toga, polovinu vremena provode u skafanderima u crvenoj zoni. Već su se navikli da sa tri para rukavica i kroz zamagljene zaštitne naočare pacijentu probuše venu ili daju injekciju.

– Školovao sam se za ovaj poziv i donekle sam bio pripremljen na teške situacije i smrt – iskren je Nemanja. – Ali, nisam ni mogao da pretpostavim da ću u jednom trenutku da budem medicinski tehničar koji nekome pomaže da se oporavi, a samo nekoliko dana kasnije da ću i sam da legnem u postelju. Srećom, imao sam blažu formu kovida, ali neke moje kolege su u kritičnom stanju. To mi najteže pada, jer smo se zajedno borili lečeći druge, a onda su oni zbog iste bolesti došli u situaciju da se bore za sopstveni život.

U borbi protiv kovida 19 ova dva mlada tehničara su rame uz rame sa lekarima.

– Korona ostavlja posledice i na lekare i na tehničare, ali mislim da tehničari imaju malo veći psihološki teret, jer smo mi neprestano sa pacijentima – priča Miloš. – Mi smo tu da im damo terapiju, da ih nahranimo, da im pomognemo da ustanu. Ne prestaju da nas pitaju da li će se oporaviti, kakvo je njihovo stanje, da li će biti posledica. Jer, nema poseta porodice, pacijenti su potpuno upućeni samo na medicinsko osoblje, a pri tome mogu da nam vide samo oči. Možete da zamislite koliko su uplašeni i zabrinuti.

NA ODMORU BIO PRE GODINU DANA

NA odmoru je Miloš Ličanin poslednji put bio pre gotovo godinu dana. Kaže da ga sada, čak i da može, sigurno ne bi koristio, jer to vreme bi morao da provodi uglavnom sam.

– Pod velikim smo pritiskom da ne donesemo zarazu u kuću – kaže Miloš. – Sve kontakte smo sveli na minimum i ne viđamo ni rodbinu, ni prijatelje, već mesecima.

Bitka sa koronom nije samo očuvanje zdravlja vitalnih organa, već i pravi psihološki rat.

– Nije retko da oboleli ima dobre nalaze i da očekujemo da će se oporaviti, ali psihički potone u strah i zabrinutost i onda mu to pogorša opšte stanje – nastavlja Miloš. – Zato mi od aprila u bolnici imamo psihologe koji su angažovani da pomognu pacijentima, jer strah od smrti usled korone je vrlo opravdan. To je zlokobna bolest i za svakoga je drugačija. Imali smo pacijenta od 99 godina koga smo izlečili, a čovek od 35 godina je preminuo. Onima koji još ne shvataju koliko je situacija ozbiljna savetujem da popričaju sa nekim ko je izgubio svog najbližeg, ili je preležao koronu na intenzivnoj nezi. Za mnoge ona nije samo blago povišena temperatura od par dana, već dramatična borba za život. Mi to gledamo već punih osam meseci.

Nemanja i Miloš su saglasni da je vrlo moguće da će se, kada korona prođe, suočiti sa posttraumatskim sindromom.

– Zasad još nemamo teške snove, borimo se zajedno sa lekarima iz dana u dan – kažu nam. – Okolnosti su zaista vanredne, čak nam i lekari pomažu da transportujemo pacijente, da ih podignemo. Jer, kada su zauzete sve bolničke postelje, svaka pomoć je dobrodošla.

“USKAČU” UMESTO ZARAŽENIH KOLEGA

DVOJICA tehničara rade po 12 sati dnevnu, a sutradan 12 sati noćnu smenu. Nakon toga imaju tri dana odmora, ali to nije zagarantovano. Kada kolega zbog kovida 19 ne može na posao, oni “uskaču” da bi u smeni bilo dovoljno osoblja.

EPIDEMIOLOG i član Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti kovid 19 Predrag Kon rekao je danas da u Beogradu dolazi do blagog opadanja broja novozaraženih virusom korona, ali da je pritisak na bolnice i broj hospitalizacija u celoj zemlji još uvek ekstremno veliki.

Kon je za TV Pink kazao da smo u nedelji kada se očekuju efekti uvedenih mera i da se u poređenju sa podacima od prošlog petka i subote naslućuje da će ih biti.

On je, međutim, ukazao na to da je pritisak na bolnice još uvek ekstremno veliki, da je u Beogradu skoro 1.000 hospitalizacija dnevno, a manje od 700 otpusta, kao i da je u celoj Srbiji oko 300 prijema dnevno.

– Sistem je prenapregnut, ali još uvek ima mesta, nijedan pacijent se ne ostavlja da nije zbrinut – rekao je Kon.

O novim merama

Na pitanje da li će biti jačeg zatvaranja, ukoliko mere ne daju rezultate, Kon je kazao da su pred nama novi izazovi, slave, katolički Božić, Nova godina i dodao da postoje informacije da se prodaju aranžmani za doček Nove godine.

– Ovo usporavaće će ići mnogo sporije, sve zavisi od rezultata mera, ali moramo na neki način odvratiti upliv naših građana iz inostranstva kao pred Uskrs, kada je došlo oko 400.000 naših državljana iz zaraženih pordručja – rekao je Kon.

Vakcinacija dugotrajan proces

Komentarišući navode da pandemija neće biti završena ni nakon vakcinacije, Kon je kazao da se ne mogu odjednom svi vakcinisati i da je to dugotrajan proces koji će trajati tokom cele sledeće godine na globalnom nivou u zavisnosti od pristizanja novih količina vakcine.

Kon je naveo da će se najverovatnije uspostaviti sezonska tipičnost za virus korona, kao i da je mutagena sposobnost tog virusa manja nego kod gripa zbog čega je, kaže, veća mogućnost da će vakcina biti stabilnija i da neće biti neophodna svake sezone.

(Blic)

Na meti bila braća Dejan i Nebojša

Dvojica muškara poginula su u pucnjavi jutros oko 8.30 časova u mestu Jarak kod Sremske Mitrovice.

Kako piše Objektiv, na braću Dejana E. (38) i Nebojšu E. (36) su dvojica napadača nasrnula sa sekirama dok su bili u obližnjoj šumi.

Braća su u tom trenutku izvadila svoje pištolje i izrešetali ih, navode.

Dejan i Nebojša su nakon krvavog okršaja prebačeni u bolnicu u Sremskoj Mitrovici.

Prošlo je skoro devet meseci borbe sa pandemijom kovida 19, usred smo najjačeg trećeg talasa, ali konačno se vidi svetlo na kraju tunela! Vakcine protiv kovida 19 stižu na testiranje u Srbiju i sa istoka i sa zapada. A kada stignu, na testu ćemo biti mi kao razumna bića.

Ako pružimo ruku svetskoj nauci i medicini i okanemo se besmislenih teorija zavere rešićemo se ove pošasti daleko brže i efikasnije nego naši preci španske groznice pre 100 godina. Naučnici procenjuju da će uz pomoć vakcine borba protiv korone trajati do kraja sledeće godine.

Međutim, ukoliko većina ostane podložna neutemeljenim teorijama zavere o vakcini pitaćemo se svi zajedno, i oni koji su za i oni koji su protiv vakcinacije, kada ćemo se vratiti normalnom životu? Zato je sada najvažnije da se izborimo pritiv jedne druge pošasti – suludih stavova antivakserskog lobija i – nepoverenja. Uostalom, jedan istoriji osvrt u ne tako daleku budućnost i stav onih koje treba da slušamo – naših lekara, dovoljno je da razum pobedi.

Epidemiolozi i virusolozi upozoravaju da bi u tom slučaju ishod borbe protiv korone bio daleko tragičniji.

Svaki peti Beograđanin spreman da primi vakcinu

Poslednje istraživanje Instituta za epidemiologiju pokazuje, nažalost, koliko u Beogradu vlada strah i nepoverenje prema vakcinaciji protiv Covida 19.

Naime, ovaj institut uradio je je Studiju o pravcima adekvatnog odgovora zdravstvenog sektora izazovima epidemije Covid 19 koja je pokazala da je svega 23 odsto građana prestonice spremno da primi vakcinu dok je čak 45 procenata još neodlučno.

S druge strane, svet se uveliko priprema za vakcinaciju. Tako je jedna od najpriznatijih zemalja u svetu medicine Velika Britanija postala prva država koja je odobrila upotrebu vakcine američke i nemačke kompanija “Fajzer” i “Biontek” i najavila da će one moći da se koriste od početka sledeće nedelje.

Britanski regulator MHRA objavio je kako je vakcina, koja prema poslednjim podacima ima 95-procentni učinak u zaštiti od kovida 19, bezbedna za distribuciju. To je u svetu odjeknulo kao fantastična vest!

Vakcine protiv kovida samo što nisu stigle u Srbiju

Inače, kompanije “Fajzer” i “Biontek” već su predale Agenciji za lekove i medicinska sredstva neophodnu dokumentaciju za registraciju vakcine u Srbiji.

To je potvrdila i premijerka Ana Brnabić koja je istakla da država pregovara sa američkom kompanijom “Fajzer” u vezi sa vakcinom, a da se na istu temu razgovaralo i sa Rusima odnosno kineskim predsednikom Si Đinpingom.

Dobra vest je da je 20 doza vakcine “Sputnjik V” već stiglo u Srbiju i da je naša Agencija za lekove već tesitra. Ideja je da se ide na to da se nabaviti što više vrsta vakcina, kako bi naši ljudi imali izbora, jer neko više veruje ruskoj, neko nemačkoj, neko kineskoj.

Predsednik Aleksandar Vučić nedavno je izjavio da će država dati sve od sebe da pokuša da nabavi 500.000 do milion doza vakcina protiv kovida 19 do kraja godine kako bi se smanjio pritisak na bolnice. Podsetimo i to da je više puta istaknuto da će ona biti besplatna za sve naše građena.

Povaratak u normalu

Prema najavama, najpre, će biti vakcinisani zdravstveni radnici, potom vojska i policija, a onda ostali. Procena stručnjaka je da bi samo uz pomoć vakcinacije mogli da se nadamo da će pandemija biti završena do kraja sledeće godine, zapravo tada bi moli da se vratimo u dugo očekivanu normalu.

Zbog čega je vakcinacija toliko značajna za spas čovečanstva od kovida 19 tema je o kojoj je “Blic” razgovarao sa epidemiolozima i virusolozima.

Tomislav Radulović, epidemiolog i specijalista za imunizaciju u penziji, ističe da je kraj pandemije moguć krajem sledeće godine ako uz pomoć vakcinacije dođemo do toga da barem 60 odsto ljudi ima kolektivni imunitet.

– Prema poslednjim istraživanjima trenutno nam je kolektivni imunitet na oko 20 odsto što znači da bi barem 30-40 odsto ljudi trebalo da se vakciniše. To je nemoguće pre kraja sledeće godine. Problem je što se još ne zna koliko dugo traje imunitet kod ljudi koji su preležali koronu. Takođe, kovid 19 se genetski menja. Ako se bude menjao kao grip onda bi mogao da se javlja doživotno. Ako se potpuno promeni imaćemo opet pandemiju – apostrofira Radulović.

“Ja ću se prvi vakcinisati”

Naš sagovornik je zabrinut što je mali broj ljudi spreman da primi vakcinu protiv korone.

– Kada pričamo o kovidu 19 moramo imati u vidu da takav virus nije sličan ni sa jednim drugim virusom i zato smatram da jedino vakcina može spasiti ovaj svet. Kada dođe vakcina ja ću se prvi prijaviti da je primim i ne samo ja nego i desetoro članova moje porodice u tri kuće – tvrdi Radulović.

Nemoguća da vakcina bude nebezbedna

Pitanje zbog čega nije mu trebalo postavljati.

– Zbog čega? Zato što je nemoguće da proizvođač pusti u promet vakcinu koja nije bezbedna i imugena odnosno vakcinu koja ne proizvodi antitela i ne daje zaštitu od kovida 19. Takođe, nemoguće je da takva vakcina proizvede postvakcinalne reakcije osim onih koje ćemo unapred znati ili lokalnih reakcija – naglašava za “Blic” Radulović.

S druge strane, borba protiv kovida 19 bez vakcine osuđena je na još veću neizvesnost.

– Ili ćemo se vakcinisati ili ćemo se svi razboleti pa ko preživi. Mlađi će, naravno, tu bolest lakše podnositi, a stariji teže i više umirati. Koliko će to da traje retko ko može da predvidi – upozorava naš sagovornik.

Od španske groznice je umrlo više nego tokom Prvog svetskog rata

Kako kaže, ne želi da plašim ljude, ali istorija nas uči da je tokom španske groznice duplo više ljudi umrlo nego tokom Prvog svetskog rata.

– Rat je odneo oko 20 miliona ljudi, a španska groznica oko 40 miliona. Tek tada se bolest sama od sebe ugasila pošto je određeni broj ljudi preležao i uspeo da preživi. Slično je bilo i sa kugom u srednjem veku kada je polovina stanovnika na planeti bukvalno nestala – naglašava naš sagovornik.

Pre MMR vakcine od malih boginja umrlo čak 130 miliona dece

Sumnje u vakcinu postale su, nažalost, globalni trend. Kao da je sa svakom vakcinom nestajala i svest o njenom značaju u iskorenjavanju brojnih pošasti čovečanstva kroz istoriju. Nažalost, Srbija se u to uverila tokom poslednje epidemije malih boginja koja je počela 2017. godine i odjavljena tek dve godine kasnije, tokom koje je 15 ljudi umrlo, a oko 6.000 zaženo jer je obuhvat vakcinacijom MMR drastično opao.

– Antivakcinaški lobi jak je svuda u svetu. A treba pogledati samo šta bi se dogodilo da nema vakcine protiv malih boginja i još deset drugih bolesti. Izveštaj Svetske zdravstvene organizacije pokazao je da pre otkrivanja MMR vakcine od malih bolginja umrlo čak 130 miliona dece od čega četiri do pet miliona godišnje – podvlači Radulović.

Kako kaže, mi sad više nemamo takvu opasnost.

– Zahvaljujući vakcinama nemo ni druge bolesti poput dečije paralize, difterije, velikog kašlja, dečijeg tetanusa od kojih je umiralo i po nekoliko miliona dece – objašnjava Radulović.

Kako kaže, da u Srbiji postoji sve veće nepoverenje prema cepivu pokazala je prethodnih godina i vakcinacija protiv gripa.

– Ta vakcina postoji već 60-70 godina. Svake godine država nabavi 350.000 do 400.000 doza, ali u poslednjih 30 godina mali broj ljudi hoće da primi tu vakcinu pa se konstatno dešavalo da se 10 do 15 odsto vakcina baci jer imaju rok trajanja od oko šest-sedam meseci – apostrofira naš sagovornik.

Tek ove godine zbog kovida 19 se narod uplašio pa je dato 700.000 vakcina protiv gripa, ocenjuje Radulović.

– Narod se uplašio da se ne spoje grip i korona i mi trenutno nemamo grip iako treba imati na umu da je kod nas grip na vrhuncu tek u februaru ili martu. Takođe, i maske su zaštita od gripa – apostrofira Radulović.

Omogućiti ljudima da biraju između više različitih vakcina

Virusolog u penziji i šef laboratorije u vreme borbe protiv epidemije velikih boginja (variole vere) 1972. godine, čuvena dr Ana Gligić, ističe za “Blic” da se poverenje u vakcinu može uspostaviti na više načina.

– Prvo, Krizni štab mora da oformi tim stručnjaka koji će animirati stanovništvo pozitivnim primeri upotrebe vakcine u istoriji medicine. Jedan od takvih primera je i vakcina protiv variole vere koja je iskorenila tu bolest. Ako vakcina protiv kovida 19 stigne do Nove godine treba osmisliti pravu strategiju i kupiti ako je moguće dve-tri različite vrste vakcine. Da ljudi mogu da biraju da li će englesku, američku, rusku ili kinesku vakcinu – podvlači dr Gligić.

Kako kaže, na taj način nadležni će izbeći bilo kakve optužbe da imaju loše namere prilikom vakcinacije.

– Moramo imati u vidu da imamo ovde rusofile i da mnogi neće, na primer, primiti američku vakcinu samo zato što su nas bombardovali ili englesku vakcinu zato što misle da su Englezi pokvareni prema nama. S druge strane, videli smo da su ispred “Batuta” bili protesti zbog najava da ćemo nabaviti kineske vakcine. U svako slučaju, i da stigne vakcina do Nove godine ne može se očekivati završetak pandemije pre kraja sledeće godine – smatra Gligić.

O ishodu borbe bez vakcine naša sagovornica ne želi ni da razmišlja.

– Uzmimo, na primer, kako bismo se samo izborili sa malim boginjama da nije MMR vakcine. Lično sam gledala svoju decu kakve bolove trpe usled takve bolesti i sa temperaturom od 40 stepeni dva-tri dana. Bukvalno, samo da plačete. Ljudima se samo kroz takve primere može podići svest o značaju vakcine – zaključuje Gligić.

Visok procenat uspešnosti vakcine

Američka kompanije “Moderna” nedavno je objavila da je uspešnost njene vakcine 94,5 odsto. Epidemiolog Tomislav Radulović smatra da je to jako visok procenat.

– Poređenja radi, najbolja vakcina na svetu trenutno je MMR vakcina koja se deci daje u dve doze i ima uspešnost od 95-96 procenata – ističe Radulović.

I profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu doktor Dragan Delić smatra da nema razloga za strah pred dolazak vakcine protiv kovida 19 jer, kako je rekao za Telegraf.rs, postoje zakoni koje smo “prepisali” od Evropske unije, a postoji i struka koja je zadužena za procenu bezbednosti i efikasnosti.

– Vakcina mora biti efikasna bar 80 odsto, dakle 80 odsto da mora razviti ta antitela. Nisu to samo zaštitna antitela, to je takozvani humoral imunitet. Tu se razviija ćelijski imunitet koji je dosta kompleksniji i složeniji, to je jedan imunski odgovor koji je vezan za pojedine ćelije. Među njima postoje ćelije pamćenja koje se, uslovno rečeno, sećaju, memorišu da su bile u kontaktu sa antigenom koji pripada virusu – objasnio je dr Dragan Delić.

Kako je istakao, nova vrsta tehnologije u koju spadaju genetički inžinjering, molekularna biologija, virusologija, IT tehnologija uticala je da se vakcina razvije znatno brže nego ranije.

– Za nešto što nam je bilo ranije potrebno desetak godina, kada je kliničko ispitivanje trajalo tri do osam godina, kod vakcina i do 10, sada zahvaljujući tehnologiji i znanjima koja su stečena, humana medicina je u stanju da nam relativno brzo pruži jednu bezbednu i efikasnu vakcinu – zaključio je Delić.

Šok za crnim stolom!

U večerašnjoj emisiji “Pitanja novinara” prvo pitanje stiglo je za Miljanu Kulić, a potom i za Lazara Čolića Zolu. Reč je bila o Miljaninoj trudnoći, i o njihovoj odluci da postanu roditelji.

– Čuli smo i šta je Miljana sada ispričala, zanima me, da li si ti spreman da postaneš otac? – upitao je novinar.

– Kao što sam pričao i sa njom, ne mogu da kažem da sam oberučke spreman, ja nisam bio u takvoj sitauciju, nadam se da ću da dolazim sebi što se tiče tih stvari. Ako Bog da da sve bude kako treba. Siguran sam u sebe da ću biti spreman. Meni se ne sviđa što je ona išla sama kod ginekologa, pogotovu ono što je pričala sa njim pričala je nešto vezano za rijaliti, pa ju je upitao i za naš odnos. Krivo mi je što ja nisam išao sa njom. To što je bila kod ginekologa, za mene to nije validno, vratila se, samo što nije počela da plače – rekao je Zola.

Nenad Čolić ZolaFoto: Youtube printscreen/Zadruga Official

– Ali ti si trebao da budeš svestan da se sa takvim stvarima ne igra – ubacio se novinar.

– Ne igra se, naravno. Ali ona ode kod doktora i priča o svim temama, samo ne priča o onome što treba – pravdao se Čolić.

 Ali ti savet nisi poslušao ni prošli put, pa si vodio ljubav sa njom. Kada je Miljana posle abortusa došla, vi ste imali odnos – rekao je novinar.

Miljana KulićFoto: Youtube printscreen/Zadruga Official

– Ja sam poslušao nju, pa se ispostavilo da je taj savet netačan. Čak mi je rekla i da je doktor pozvao psihijatra i rekao da se trudnoća ne može odviti pod tim uslovima. Ja sam ukapirao da je nenormalno to što smo radili, znam da je bilo katastrofa i nemam opravdanja za to. Nego sada pričam o ovoj drugoj sitauciji. Iskreno, da kažem nešto, nisam 100% spreman. Te lekove koje je pila, pila je mesec dana, ali nije pila u kontinuitetu, znam da ih nije pila redovno, desetak dana pije, pa dva, tri dana ne. Čak je znala da popije pivo, pa sam je opominjao da ne pije pivo, nego lokove, nego njoj je tako doktor ginekolog rekao da je rizično – govorio je Zola.

– Mene nervira što se ti praviš kao da si sa Marsa pao! Sve dobro znaš šta mi je rekla doktorka – ubacila se Kulićeva.

Moja zgrada prepoznatljiva je po dve stvari – jedna je dosta uobičajena, druga je prizor koji se ipak retko viđa.

Čest problem sa kojim se susrećemo u mojoj zgradi je pokvaren lift. Ništa čudno, a dobro je i za kondiciju. Tako sam ja tešila moju drugaricu koja mi se bez daha pojavila na vratima, budući da sam “zaboravila” da je obavestim da lift ne radi, znajući da bi odustala od dogovorene kafe. Čim sam joj otvorila vrata, počela je da peni, ali ne zbog napora, već zbog onog što je videla penjući se do mene.

Tu dolazimo do drugog- neuobičajenijeg problema.

– Da li si svesna da ispred skoro svakih vrata stoji obuća! Grozno! Nit’ manje zgrade, nit’ više seljaka – krenula je da peni i da mi pokazuje slike koje je usput napravila, u pauzama na spratovima.

– Da, znam za to – slegnula sam ramenima.

– I tebi je to u redu! Odvratna si! – pogledala me je prezrivo.

– Pa dobro, ja to ne praktikujem, ali nemam ništa protiv, u svakom slučaju je čistije tako – i dalje se ja nisam uzbuđivala oko toga.

– Kao što sam već rekla, odvratna si. Time nagoveštavaš da smo mi koji to ne radimo prljavci? Znaš i sama da nije tako.

– To je samo dokaz da nismo odmakli od srpskog sela iz 19. veka, kao ni od sela uopšte, gde je normalno da cipele za baštu stoje ispred kuće – nastavila je dalje tiradu.

Tako se povela rasprava česta na našem delu društvenih mreža – izuti se u gostima ili ne, s tim što smo je podigle na viši nivo – izuti se ispred svoje kuće ili ne? Iako sada, u vreme pandemije, savet glasi da se izuvamo ispred kuće, činjenica je da je u mojoj zgradi ovo redovno stanje, sa koronom ili bez nje.

Na Bliskom ili Dalekom istoku gosti koji se ne izuvaju smatraju se nepristojnim. Osim toga, narodi na Dalekom istoku veruju da je veoma kulturno izuti se i pred vratima ostaviti brige i teškoće u cipelama. U Japanu ili Turskoj podrazumeva se da ćete se izuti ispred kuće. Da to isto uradite u Parizu, Rimu ili Londonu, dobili biste zgađen pogled.

Lekari bi se sigurno složili sa praksom izuvanja, jer na đonovima skupljamo sve mikroorganizme, bakterije, nečistoće sa ulice. Međutim, sa kulturološkog nivoa, ovo je većini nas neprihvatljivo.

A šta vi kažete, na čijoj ste strani?

Penzioner Radoslav Marjanović iz Umčara izvojevao je pobedu u borbi sa koronavirusom, a po ozdravljenju prodao svoju kuću i celokupni iznos od 10.000 evra donirao za lečenje jednogodišnje devojčice Minje Matić.

Radoslav je ovim činom želeo da njegova odluka bude primer drugima da, koliko ko može, pomogne bolesnoj deci kojoj je to u ovim teškim vremenima najpotrebnije.

Mala Minja iz Kragujevca boluje od retke i izuzetno teške neuromišićne bolesti – spinalne mišićne atrofije, tip 1, za čije je lečenje neophodna terapija najskuplja na svetu – lek koji košta 2,1 milion dolara. Pošto roditelji ne mogu sami da prikupe taj novac, Radoslav je odlučio o da im u tome bar malo pomogne.

– Imao sam nedavno koronu i bio sam pet dana u bolnici, a jedina želja mi je bila da ozdravim. Zato želim da pomognem ovoj deci za ozdravljenje. Znate kako, ja imam unučiće, oni su normalni, zdravi i obezbeđeni i taj novac meni ne treba. Ipak, zdravlje je, pogotovo dece, na prvom mestu – rekao je Radoslav.

On objašnjava da je 10.000 evra koje je uplatio na račun za pomoć Minji obezbedio od prodaje kuće koju je nasledio.

– Bila je to kuća mog strica. Kada je on preminuo u domu, ja sam morao da se bavim zaostavštinom. Ona i plac pripali su meni, moja braća su je dala u moju korist. Ali ja ne želim da imam taj novac, koji nisam zaradio i zaslužio. Zato sam odlučio da ga dam deci kojoj je novac potreban – zaključio je Radoslav.

Ivan Matić, otac male Minje, zahvalan je Radoslavu na nesebičnoj donaciji.

– Radoslavu skidam kapu. Čovek je donirao svoj novac od nasledstva, od kog je mogao da kupi bar igračku svojim unucima. On nije jedini koji je pomogao, mnogi su prodavali svoje automobile, motore i stvarno sam neizmerno zahvalan svima koji su shvatili ozbiljnost situacije u kojoj se moja porodica nalazi. Mnoge poznate ličnosti su se uključile u akciju, a sve je počelo od Crvene zvezde, kojima sam se prvo obratio, a uključila se i Marija Šerifović onlajn koncertom – rekao je Ivan za Kurir.

On kaže da za lečenje Minje nedostaje još oko 500.000 dolara, a da je ostalo još šest meseci da se taj novac prikupi jer je neophodno da Minja lek primi pre svoje druge godine.

Katarina Mitić (22) iz Gornje Gušterice kod Lipljana na Kosovu, koju je suprug Milan (25) ubo nožem 17 puta, otkriva da je posle drugog uboda u grudi namerno pala, praveći se da je mrtva i da joj je to spaslo glavu!

Katarina Mitić, u KBC Kragujevac uoči otpuštanja kući, Foto: privatna arhiva

Katarina je juče otpuštena iz KBC Kragujevac i sanitetskim vozilom je odvezena kod roditelja na Kosovo, dok je nasilniku produžen pritvor do 30 dana i nalazi se u Prištini, iza rešetaka.

U ispovesti za „Alo!“ Katarina kaže da joj je nasilnik promašio srce za nekoliko milimetra i da će posle te životne lekcije raskrstiti s mužem za sva vremena! Kada se sručila na pod i nepomično ležala, nasilnik joj je prišao, šutnuo je svom snagom da proveri da li je mrtva, a onda je pobegao, govoreći: „Ubio sam Kaću.”

Horor su posmatrala njihova dva sina – stariji, od dve i po godine, koji je ležao u krevetu, i mlađi, od 11 meseci, koga je nasilnik istrgao iz majčinog naručja i bacio ga na pod!

– Svađa je izbila 24. maja, oko pet ujutru, kada su se deca probudila. Zvala sam Milana da mi pomogne jer je mlađi sin bio bolestan. Drmala sam ga i dozivala, ali nije reagovao, delovao je kao da je u komi. Prethodnog dana smo se svađali jer sam posumnjala da je drogiran, ali je on tvrdio „da se nije naspavao“. Kada sam ga konačno probudila, počeo je da pričao nepovezano, a onda i da me vređa. Htela sam da odvedem decu kod roditelja, koji žive nedaleko od nas, ali mi nije dao. Onda sam izašla u dvorište, govoreći da treba da odem u prodavnicu, ali mi ni to nije dozvolio – prepričava Katarina horor koji se odigrao u iznajmljenoj kući u Gornjoj Gušterici i navodi da je napad usledio posle pomirenja koje joj je muž ponudio.

Krivio ženu „da je gledaju u grudi i zadnjicu”

Katarina Mitić navodi da su njihovi problemi počeli čim su se uzeli.

– U baku smo bili pet i po godina. Živeli smo u Nišu u iznajmljenom stanu. Milan nigde nije radio, jer mu je otac sa Kosova slao jednu svoju platu. Sedeo je u kući da bi pazio na mene! Nije me puštao ni u prodavnicu! Pre nego što je išao u kupovinu, na prozore je stavljao čaršave, a čim bi se vratio, pitao je: „Je l’ si pomerala čaršave i gledala komšije?“ Ispaštala su i deca. Dok smo živeli u Nišu i išli u šetnju po Tvrđavi, zabranjivao je starijem sinu da prilazi drugoj deci, jer je strahovao da ću i ja da se upoznam sa njihovim očevima! Stalno je govorio: „Svi ti gledaju samo u grudi i zadnjicu!“ Roditeljima sam se požalila tek posle pet godina braka i odmah su tražili da se vratim kući – kaže Katarina.

Katarina piše levom rukom, jer sujoj na desnoj isečene vene, Foto: privatna arhiva

– Namamio me je u kuću govoreći: „Uđi, nećemo više da se svađamo.“ Ušla sam, ali sam plakala od straha. To ga je razbesnelo i počeo je da viče: „Ćuti, zatvori usta! Ćuti, ubiću te!“ Drala sam se ne bi li me neko čuo, jer je prozor bio otvoren. Međutim, on je zgrabio nož iz kuhinje, istrgao mi dete iz ruku, bacio ga na pod i počeo besomučno da me ubada. Rukama sam štitila lice i glavu, ali nije prestajao. Na desnoj ruci mi je presekao vene, a onda nastavio da me kasapi. Bila sam svesna kad me je dva puta ubo u grudi. Znala sam da će me ubiti ako nešto ne preduzmem. Instinktivno sam se sručila na pod, praveći se da sam mrtva. On je prišao da proveri da li dišem, snažno me je šutnuo da se uveri da li sam zaista mrtva. Pobegao je dok su deca vrištala. Bilo je strašno… Dok sam oblivena krvlju pokušala da ustanem, stariji sin me je dozivao, a mlađi puzao prema meni. Smogla sam snage da uzmem malo dete, jer sam se plašila da će pasti niz stepenice ako nastavi da puzi za mnom. Otrčala sam u prodavnicu i zamolila ih da odu po starijeg sina. Tada sam na dnu ulice videla Milana kako beži. Komšije i rođaci su odmah zvali moje roditelje da dođu po mene – opisuje nam Katarina porodičnu dramu koju je proživela i ističe da su joj lekari spasli život.

– Sa teškim povredama ruku i grudi primljena sam u bolnicu u Prištini, a odatle sam prebačena u Kosovcu Mitrovicu i na kraju u KBC Kragujevac. Zahvalna sam lekarima koji su me operisali, osoblju odeljenja plastične hirurgije na nezi i direktoru bolnice Predragu Sazdanoviću, jer su zaista ljubazni, pravi profesionalci u svom poslu. Imala sam 15 uboda po rukama i dva na grudnom košu. Imala sam sreće da mi je probio plućnu maramicu i da mi je promašio srce. Prste na desnoj ruci još ne mogu da pomeram, jer su nervi povređeni i moraću na terapiju, dok mi je leva ruka u redu. Po licu, srećom, nema ožiljaka, jer sam ga zaštitila rukama – kaže mlada majka i ističe da beba nije povređena, iako se u prvim informacijama navodilo da je otac i njega povredio.
– Dete, srećom, ima samo nekoliko ogrebotina na glavi. Preplašen je posle udarca o pod, dok je stariji preživeo tešku trauma. Ima košmare, preznojava se i plače u snu. Trenutno su kod mojih roditelja, koji brinu o njima. Silom prilika sam morala da prestanem da dojim mlađeg sina, ali se nadam da ćemo se ubrzo oporaviti od šoka. Posle ovoga više nemam nameru da se mirim sa mužem. Tražiću razvod i starateljstvo nad decom. Kad je to mogao da uradi, šta će mu deca?! Pre oko mesec dana sam mu pružila još jednu šanu, ali je on na kraju pokazao pravo lice – kaže Katarina na kraju razgovora, navodeći da će potražiti posao čim se oporavi, jer neće moći da žive samo od prihoda njenih roditelja, koji su prihvatili nju i decu. Porodicu osumnjičenog, koja živi u Gračanici, juče nismo mogli da dobijemo za komentar.

Zvao oca: „Spasi me, ubio sam Kaću”

Teško povređena žena kaže da je muž nasilnik godinama pušio travu i da ga je mesec dana pre porodične drame ostavila zbog droge, ali da je popustila jer je moljakao njene roditelje da se pomire.

– Godinama je pušio travu. U Nišu se zaduživao i kupovao na recku, a onda kamčio novac roditeljima da bi vraćao dugove i iznova kupovao marihuanu. Kad sam se vratila kod roditelja, dosađivao im je govoreći da me voli. Ispala sam glupača što sam mu pružila još jednu šansu. Moji roditelji su nam iznajmili kuću nedaleko od njihove u Gornjoj Gušterici, ali je on posle 18 dana sve zabrljao. Kada me je isekao nožem, pobegao je u drugo selo, a onda zvao svog oca, govoreći: „Dođi da me spaseš, ubio sam Kaću!“ Policija ga je posle toga pronašla i uhapsila. Srećna sam što sam izašla iz bolnice i što ću biti kod kuće 18. juna, kada mlađi sin napuni godinu dana – navodi mlada majka.