Category: Uncategorized

Dječak Nolan Scully (4) koji je ujedinio svijet u borbi protiv rabdomiosarkoma, rijetkog oblika raka, nažalost je izgubio bitku.

Da podignu svijest o ovoj strašnoj bolesti, duže od godinu dana borio se protiv ovog karcinoma, a njegova majka Ruth često je govorila kako je svojim duhom, riječima i bitkom ujedinio različite kulture i promijenio živote brojnih ljudi diljem svijeta.

Ruth se od svog dječaka oprostila i potresnim pismom u kojem je napisala:

“Dva mjeseca. Prošla su dva mjeseca otkada sam te držala u svojim rukama, slušala koliko me voliš i ljubila te. Dva mjeseca otkako smo se grlili. Dva mjeseca jezivog apsolutnog pakla. Sve vrijeme sam željela da pišem o tvojim posljednjim danima. U danima u kojima si još jednom pokazao koliko si čudesan. Koliko si divan. Koliko si bio sačinjen od čiste ljubavi”, napisala je na Facebook stranici o Nolanovoj borbi.

Podijelila je i dvije fotografije iz bolnice. Na jednoj je dječak sklupčan na stazi ispred bolničkog tuša koji je Ruth koristila. Na drugoj je ista staza, ali prazna …

“Oko 9 sati smo gledali crtiće na YouTubeu i pitala sam Nolana mogu li se istuširati, jer je posljednjih dana tražio da ga samo mazim. Dopustio mi je i zamolio da ujak Chris sjedne pored njega, a on će gledati u kupaonicu. Otišla sam i rekla mu: ‘Gledaj me mazo moja, tu sam za dvije sekunde’, a on se nasmijao.

Rekli su mi da je, čim sam zatvorila vrata, upao u duboki san i počeo odlaziti … Kad sam otvorila vrata, liječnici su bili oko njega i priopćili mi da je u dubokom snu, da mu organi otkazuju i da više ne osjeća ništa. Dotrčala sam do kreveta i stavila ruku na njegov desni obraz. A onda se dogodilo čudo”, piše Ruth i nastavlja:

“Moj anđeo je otvorio oči, nasmijao se i rekao mi ‘mama, volim te’. U 11:54 je preminuo dok sam mu šaptom pjevala ”You Are My Sunshine”. Moj sin je preminuo kao heroj. Ujedinio je zajednice i promijenio živote ljudi cijelog svijeta. Bio je ratnik koji je preminuo dijeleći ljubav do posljednje sekunde.”

Ne znaju u porodici Rajevac, u Donjim Branešcima podno Zlatibora, da li su njihove bebe još po dolasku na svet potukle rekord, tek po “rezultatima” ostaće upamćeni u porodilištu užičke bolnice.

Angelija i David su zajedno na porođaju bili teški svih sedam kilograma i 20 grama, nesvakidašnje za blizance.

U prepodnevnim satima 2. aprila Cveta Rajevac je carskim rezom prvo rodila Angeliju, tešku 3.390 grama i dugu 51 centimetar. Odmah za sestrom zakmečao je i David sa 3.630 grama, centimetar duži od sestre. Izvukli su ih doktori Jovica Šuljagić i Mirela Jevtić. Porođaj je prošao u redu i bebe su dobile osmice, što se smatra visokom ocenom za blizance.

Poranili 19 dana

– Termin mi je bio 21. aprila, ali sam se porodila 19 dana ranije. Sama činjenica, govorili su mi lekari, da ću se poroditi u devetom mesecu je nagoveštavala sve najbolje, što se, kada je u pitanju njihovo zdravlje, ispostavilo kao tačno – govori za “Blic” majka Cveta.

Prepričava nam prvi sat posle porođaja tokom kojeg je primala čestitke osoblja užičke ginekologije. Priču o satima koji su usledili i drami koje nije bila svesna prepušta lekarima.

– Doktor koji me je porodio rekao mi je da u svojoj karijeri nije video veće blizance, isto su mi se poverile i sve babice i medicinske sestre. Svi su ponavljali da je sve u redu što mi je, uz najlepšu moguću činjenicu da sam postala majka, pa još blizanaca, dalo još veći povod za spokoj – prenosi Cveta Rajevac.

Sat kasnije imala je razlog za brigu. Zbog atonije materice morala je ponovo u salu. S njom su, svesni da je prvi zadatak spasti život ženi, a ako je moguće i spasti joj ginekološke organe da bi i dalje mogla da rađa, ušli dr Vladislav Tripković i dr Mirjana Kokošar Paunović, iskusni akušeri.

Opasna operacija

– Zbog nedostatka kontraktilnosti materice, koja nije mogla da se skupi, nastala je atonija. Porodilja je obilno krvarila, pritisak joj je padao, život joj je bio ugrožen. Koleginica i ja imali smo bukvalno nekoliko sekundi da odlučimo šta i kako – priča dr Vladislav Tripković, ginekolog u Opštoj bolnici Užice.

On i dr Mirjana Kokošar Paunović rešili su da probaju Cveti Rajevac da spasu matericu, a za krajnju opciju, u slučaju da ovo ne uspe, ženi hirurški odstrane isti ogran i sačuvaju joj živu glavu.

Vesti iz užičke bolnice pokvarile su slavlje u domu Rajevaca. Tek što je familija počela nazdravljati za život dece, počela je briga za život njihove majke. Oko nje je u to vreme, osim dvoje ginekologa, bilo i dvoje anesteziologa. Ostali su tu šest sati, koliko je trajao zahvat, tokom kojih je Cveta primila šest doza krvi i pet krvne plazme.

Borba za život

– Posle raznih instrumentalnih revizija, lekova, terapija za stezanje materice, koji su se pokazali kao neuspešni, kao krajnju meru smo plasirali dve ogromne hirurške štrajfne, gaze duge po pet metara natopljene povidon jodom. Tog trenutka uspeli smo da zaustavimo krvarenje, počeo joj je rasti pritisak i spuštati se puls. Ipak, još je bilo nezahvalno reći da je sve bilo odrađeno. Naredna tri sata smo ostali uz nju za slučaj da ponovo probije krvarenje, znajući da ćemo u tom slučaju morati da odstranimo matericu da bi majci spasli život – objašnjava ginekolog.

Potrebe za tim nije bilo. U 17 sati, a zahvat je počeo u 11, svima je pao kamen sa srca. Najpre po saznanju da će Angelina i David rasti uz majku, a zatim i da će ona i njen suprug Darko blizancima moći da podare još nekog brata ili sestru.

Medicina, objašnjava dr Tripković, nema jasnog objašnjenja šta izaziva atoniju materice, ali njegova ocena je da je u slučaju Cvete Rajevac to bila težina plodova koje je nosila. A težina sa kojom su Rajevci došli na svet, priznaje, ne sreće se često.

Laka trudnoća

– Brat mi je rekao da je našao da je jedna Britanka rodila blizance teže od mojih, ali da je padala u nesvest od bolova. A ja sam trudnoću iznela veoma lako, bez imalo mučnine i ostalog. Do poslednjeg dana sam se mogla saviti i vezati pertle. Da sam nosila jedno, a ne dvojke, čini mi se da trudnoću ne bih ni osetila – veli srećna majka.

Da humanost ne poznaje granice, ni etničke, ni verske ni ratne, živi dokaz su Albanac Fadil Rama (54) i devedesetdvogodišnja Srpkinja Blagica Dičić.

Jedva pokretna starica jedini je stanovnik napuštenog sela Vaganeš na istoku Kosova i Metohije, ali bez obzira na to, obišla je celu planetu. Zajedno sa svojim “trećim sinom” postala je svetski čovek. O kojoj priča cela zemaljska kugla.

Kako treba da izgleda dijalog Beograda i Prištine Blagica i Fadil pokazuju na ličnom primeru svake nedelje, i tako već godinama, decenijama.

Fadil Rama i Blagica Dičić, Foto: Tanjug AP Visar Kryeziu

Dovoljno da o tom prijateljstvu, brizi i pažnji počnu da govore nakon domaćih i najveći svetski mediji poput “Asošijeted presa”,”Vašington posta”, “ABS njuza” i drugih… Nažalost, Blagici nije trebala pandemija kovida 19 da bi spoznala šta znači život u izolaciji.

Fadil Rama i Blagica Dičić, Foto: Tanjug AP Visar Kryeziu

Neustrašiva starica već tri godine živi sama u svojoj dotrajaloj zidanoj kući od kako ju je napustio najmlađi sin Slobodan, koji se s nepokretnom suprugom preselio u obližnju Kosovsku Kamenicu.

Stariji naslednik Đorđe živi u Beogradu, ali, kako prenosi “AP”, nema sobu u glavnom gradu Srbije da bi skućio svoju majku. Blagica ne pamti kad se poslednji put videla sa Đorđem, dok je Slobodan retko kad poseti.

Pre rata na Kosovu u njenom selu Vagneš, na 45 kilometara od Prištine, živelo je više od 200 ljudi. I svi su otišli. Nema više čak ni vode za piće.

Jedini čuvar života u ovom opustošenom mestu je Blagica. Na sreću, ima još ko i nju da čuva. Albanac Fadil Rama dolazi joj dva puta nedeljno iz komšijskog sela Strezovce.

Fadil Rama i Blagica Dičić, Foto: Tanjug AP Visar Kryeziu

Kako kaže, političare u Beogradu i Prištine ne zanima takva priča i dobri odnosi Albanca i Srpkinje.

Humani čovek smatra da nema ništa čudno u tome što kao Musliman i Albanac pomaže straroj, pravoslavnoj Srpkinji. Sa tim se slažu i njegove komšije iz Strezovca.

– Pomaže starijom ženi? Srpkinji? Pa šta? To je dobro za njega – rekli su u glas za “AP” dvojica Fadilovih meštana.

Fadil Rama i Blagica Dičić, Foto: Tanjug AP Visar Kryeziu

Fadil je obavestio i lokalne čobane da u Vaganešu živi sirota starica pa joj, kako kaže, i oni s vremena na vreme posećuju i donose vodu i druge potrepštine.

Što se njega tiče, on je dao reč Blagicinom sinu Slobodanu da će brinuti o njoj do kraja njenog života.

-Nikada je neću ostaviti samu – obećao je i za “AP” Albanac velikog srca.

Pevačica Tanja Savić otkrila je da se pomirila sa mužem Dušanom Jovančevićem, kog je pre osam meseci optužila da je kidnapovao njihove sinove i odveo u Australiju.

– Tačno je da smo se Dušan i ja pomirli, i to prvenstveno zbog dece. Sinove smo stavili na prvo mesto jer smo shvatili da je za njih najbolje da odrastaju u Australiji – rerkla je pevačica.

– Redovno se čujem sa sinovima. Maksim i Đorđe su presrećni kada se gledamo preko video-poziva. Drago mi je da je i Dušan to uvideo i sada mi dopušta da svakodnevno komuniciram sa sinovima preko njegovog telefona – dodala je Tanja. 

– Prošlo je već osam meseci kako se nismo uživo videli i zagrlili. Baš mi je teško bez njih i živim za dan kada ćemo svi biti zajedno. U Australiji je sada leto, pa moji dečaci često idu na plažu. Maksim i Đorđe su dobri đaci, najvažnije mi je da ih izvedem na pravi put. Tamo država dosta brine o građanima i zato je bolje da mi deca odrastaju u Australiji – navela je ona, pa zaključila:

– Jedva čekam da odem kod mojih. To sada, međutim, nije moguće zbog korone. U Australiji se ne piše svakog dana o virusu, tamo je drugačija situacija nego kod nas.

Doktor Marić ima obostranu upalu pluća

Poznati psihijatar i seksolog Jovan Marić (79) oboleo je od korona virusa i smešten je u KBC “Dragiša Mišović”.

Doktor Marić ima obostranu upalu pluća i priključen je na kiseonik, ima jaku upalu oba plućna krila, a u bolnicu je primljen u utorak, 1. decembra, nezvanično saznaje Telegraf.rs u KBC Dragiša Mišović.

Marić je u izjavi rekao da se bori i da se nada da će biti dobro za dve nedelje.

– Evo me u “Mišoviću” već dva dana. Ja sam mislio da je korona virus kao i svaki drugi, ali sad vidim da nije. Sve je počelo krajem prošle sedmice kada sam dobio temperaturu. Računao sam da sam negde navukao grip, kao i svake godine u ovo vreme – rekao je Marić za Republiku i dodao:

 Međutim, kako sam počeo da malaksam, koleginica iz “Mišovića” me je posavetovala da počnem da pijem hemomicin. Međutim, već u ponedeljak stanje mi se pogoršalo, došao sam da snimim pluća, po njenim savetu, i ispostavilo se da imam obostranu upalu. Odmah sam zadržan u bolnici, a test na koronu je pokazao da sam pozitivan.

On kaže da ne brine, iako spada u rizičnu grupu, jer ima pridružena oboljenja poput dijabetisa i hipertenzije.

– U “Mišoviću” svi pacijenti imaju najbolju negu, tako da je imam i ja. Uzimam terapiju, borim se i nadam se da se vidimo za nekih dve nedelje – rekao je Marić na kraju razgovora.

Nemila scena odigrala se juče, a dete je doslovno vikalo na sopstvenu majku

Nesvakidašnja scena odigrala se juče u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu između jedne majke koja je hodala sa detetom.

Kako očevici navode za “Blic”, mališan je išao za svojom majkom i uz glasne povike “budalo” privlačio pažnju.

Uzvikivao je “Dolazi ‘vamo” i još neke nerazgovetne uvrede, kako se čini, na majčin račun. Žena je hodala ne osvrćući se dok ju je dete uvredama glasno dozivalo.

Podsetimo, slična situacija dogodila se sredinom oktobra na Novom Beogradu kada je dete histerisalo čitavih 10 minuta samo zato što mora da ide kući, a majka nikako nije uspevala da ga smiri.

(Telegraf.rs)

Majka je umrla, a otac se teško razboleo. Ne znam šta će biti s nama, kaže Miljana Toskić (12), koja sa bratom Željkom (11) brine o petočlanom domaćinstvu.

Miljana i Željko su letos ostali bez majke. Žive sa ocem, bakom i stricem u planinskom selu Koznica kod Aleksandrovca.

Jedini stalni prihod je bakina penzija od 7.300 dinara. Zbog bolesti njihovih ukućana: oca Zorana (58), koji je u proteklih mesec dana dva puta bio na operacionom stolu, bake Lenke (86), koja se zbog preloma kuka i desnog kolena teško kreće i pomoću štaka, i strica Bože, koji je težak srčani bolesnik, Miljana i Željko brinu o kompletnom domaćinstvu.

Majka umrla, otac se razboleo

– Nakon mamine smrti, sestra i ja smo preuzeli brigu o porodici. Sve što želimo je da ne ostanemo gladni i da nam tata, baka i stric ozdrave. Stalno razmišljamo šta će biti s nama ako tata ne ozdravi – kaže Željko.

Ovom dečaku su svakodnevne brige i problemi oduzeli detinjstvo i pre vremena ga učinili ozbiljnijim i zrelijim od svojih vršnjaka.

– Svakog dana ustajemo u pet ujutru. Dok ja cepam drva i naložim naš i bakin šporet, Miljana hrani stoku, a potom sprema doručak za sve nas. Oko sedam sati krećemo pešice u školu, koja je oko šest kilometara udaljena od kuće. Po povratku iz škole, ponovo moramo da nahranimo kravu, pa tek onda Miljana počinje sa pripremom ručka. Tako je svaki dan, osim subote i nedelje, kada ne idemo u školu pa ustajemo oko sedam sati – dodaje Željko.

Otkad im je u junu ove godine umrla majka, a nakon toga se teško razboleli njihovi ukućani, Željko i Miljana žive u neizvesnosti.

Život provode u memljivoj sobi od petnaest kvadrata nedovršene očeve kuće. Tu, pored obolelog oca, spavaju, jedu, uče…

Ponestaje hrane

– U našoj kući sve ponestaje: zejtin, šećer, brašno, krompir i mnogo toga drugog. Svakog dana strahujemo da ne ostanemo gladni. Već nekoliko meseci nismo kupili sok ili pojeli čokoladu, jer nemamo novca. Za vreme velikog odmora, krijemo se iza zgrade škole da ne gledamo vršnjake dok užinaju. Sve se nekako okrenulo protiv nas. Mi nemamo detinjstvo, ne znamo za dečju radost, za dečju igru – plačući priča Miljana.

Željko i Miljana svaki dan se iz škole vrate izgladneli i iscrpljeni.

Prepešače po 12 kilometara, odslušaju nastavu, nekoliko časova, a da pritom ništa ne pojedu.

Još bolnije je čuti da su ovi mališani zbog siromaštva često odbačeni u društvu.

– Neće svi u školi da se druže sa mnom. Vide da sam siromašna i da nosim staru obuću i odeću – žali se Miljana.

Djevojka iz Valjeva bila je šokirana i dirnuta slučajnim susretom sa jednom bakom, a svoje iskustvo podijelila je na društvenim mrežama. Njenu priču o dostojanstvu, empatiji i ponosu prenosimo u cjelini:

“Pekara prepuna, čekam na red, ljudi se vraćaju sa posla, djeca iz škole, podjednako ubijeni u pojam, podjednako svjesni samo momenta kad im se ide u toalet ili kad su gladni.

U jednom trenutku, ulazi stara baka, prebira po torbi, vadi kesu, u kesi sitnina, dinar dva, broji, ozarenog lica, jer shvata da za to nešto ima novca, ljubazno zamoli prodavačicu da joj odgovori na pitanje:

“Imate li možda danas, izvinite?“, prodavačica odgovara da nema tog nečeg.

Svi ćute, niko se ne pita šta li traži. Nikoga ne zanima, pobogu, došla je u pekaru po hranu ne po drogu, i to sa crkavicom!

Baka kreće ka vratima, i kaže: “Hvala Vam, možda je negdje ostalo“.

Pitam prodavačicu šta je gospođa htjela,a ona mi kaže: “Bajat hljeb, jeftiniji je bajat“.

U šoku sam, 20 jeb**ih dinara se u ko zna koliko kuća skuplja, za koricu hljeba i to nikoga ne zanima!

Neki dječaci se smiju sa strane, šatro-gospođe se zgražavaju, gmaz se sklanja kao da je žena gubava, ali ta žena nije samo običan siromašni stanovnik Valjeva, ona je dostojanstvena, vrijedna svakog poštovanja, zašto?

Zato što sam izašla za njom da je zamolim da joj kupim svjež hlkeb, a ona to nije željela, zato što se raspravljam sa njom 20 minuta i ubjeđujem da ja to zaista želim i ona postiđeno pristaje, ali mi traži adresu ili mjesto gdje će, kad skupi još 20 dinara mi vratiti novac jer mi možda zatreba!

Kupujem hljeb, izlazim i ona plače i moli me da oprostim što nema i gura mi 20 dinara u džep, dok preko puta nas, valjevska k*rvetina, gleda sa visine ženu koja može da je nauči šta je čovjek neukaljanog obraza jer se za hljeb nije jeb**a, jer nije prosila, jer je htjela pošteno da plati svoje osnovne potrebe!

Gospođa baka me uhvatila za ruku, stegla i nakon toga zagrlila, i ja sam srećna zbog toga, i takvi trenuci u životu mi daju snage ne da ne budem nezainteresovana za ono što se oko mene dešava nego da uvijek imam čak i mikro-plan kako sistematski uništavati idiote“, napisala je ona svoju stranu priče.

Shvatila sam da je živa osoba tek kad sam prišla i ja kolima i tu sam se ukopala.

Koliko smo postali bezosećajni govori postupak Beograđana koji su večeras staricu koja je pala na sred ulice zaobilazili čitava dva sata, dok jedna sugrađanka ipak nije odlučila da joj pomogne.

“Neće nas ubiti korona, ubiće nas samoživost”, tako je završila tvit jedna žena razočarana što niko nije zaustavio automobil od prolaznika da pomogne starici u Zemunu koja je pala nasred ulice. Ona je zaustavila automobil i naježila se kada je starica rekla da sedi na kolovozu dva puna sata.

Post prenosimo u celosti.

“Danas popodne u centru Zemuna, u ulici Cara Dušana, jedna stara žena je sedela na sred trake – jedne od ukupno dve. Bio je već mrak i nije se uopšte dobro videla, videla sam samo da automobili, autobusi ispred mene nešto obilaze i prolaze. Sedi na sred puta.

Shvatila sam da je živa osoba tek kad sam prišla i ja kolima i tu sam se ukopala. Žena. Starica. Romkinja. Sedi na sred puta i svi je obilaze. Mislim da su mislili da prosi, to sam i ja pomislila u prvi mah. Ukočim u trenutku, žena iza mene naravno psuje dok pokusava da me obiđe.

Ja čekam jedno 5 minuta da se traka pored raščisti da mogu da otvorim vrata, dete mi sedi pozadi i strah me da nas neko ne udari od pozadi. Kad sam došla do žene vidim štap pored nje i blizu nje na putu telefon i ključ od kuće. Pitam šta je bilo, objašnjava mi da je pala, da već dugo tako sedi jer ne može da ustane (ona tvrdi dva sata). Možda nije dva, ali dugo jeste. Od trenutka kad sam iz daljine primetila da je nešto na putu dok nisam stigla do nje prošlo je više od 30 kola i autobusa! 30!! NIKO, ALI NIKO nije stao. Nije čak ni usporio!

Tek kad sam krenula da je podižem prišao je neki momak koji je pomogao da je podignem i zajedno smo je preveli preko ulice. Kuća joj je bila tu na 6 metara, gledala je u nju sve vreme. Jedva se kreće uz štap, ne može da održi ravnotežu ni kad stoji.

Na pitanje šta je radila sa druge strane ulice rekla je da je išla kod zene koja joj daje da jede. Nosila je nazad dve velike kese stvari, težih od nje same. Ostavili smo je kod njene kapije, ali kad sam se okrenula shvatim da i dalje stoji tamo. Vratim se i tek na moje pitanje ponovo kaže mi da ne moze sama da uđe čak ni kroz dvoriste do stana.

Utisak snažan mi je da je toliko navikla da ne očekuje pomoć da kad smo je ostavili kod kapije nije ni pomislila da nam traži da je uvedemo.

Odvela sam je do stana, pojavila se tu još jedna zena iz komsiluka, otključale smo i ušla je.

30 kola i autobusa – 30 puta horora u očima dok gleda kako joj se farovi približavaju i ne zna da li će je vozač videti. 30 puta je ta žena premrla od straha! To je i jedno bar 70, i više, ljudi koji su prošli i nisu stali.

SRAM VAS BILO! Neće nas ubiti korona, ubiće nas samoživost”

Izvor: Objektiv.rs

” Zlo zvano korona virus je i dalje među nama!”

Rok muzičar i basista grupe “Riblja čorba” Miša Aleksić preminuo je 29. novembra u 67. godini, od posledica koronavirusa, ali Bora Đorđević nije prisustvovao njegovoj sahrani jer vodi bitku za život protiv raka koji mu se proširio na pluća.

Članovi rok sastava pogođeni su Mišinom smrću, međutim, oni se nisu pojavili na sahrani, navodeći razloge zbog kojih će izostati prethodno, na oficijalnoj stranici grupe, na društvenoj mreži Fejsbuk.

– Dragi prijatelji, teško je naći nekog ko Mišu voli više od nas. I ne možemo da se pomirimo s tim da ga više nema. Znamo da je Miša umro od posledica podmukle i nevidljive bolesti. Umro je nepotrebno. Znamo da nije potcenjivao ovo zlo. Nosio je masku i čuvao se. Kovali smo planove za budućnost, za koju smo verovali da je imamo. Zlo zvano korona virus je i dalje među nama, više nego ikad, i zato smatramo obavezom da vam saopštimo da članovi Riblje Čorbe neće u sredu prisustvovati kremaciji. Verujemo da ni Miša ne bi dozvolio da se ugrozi bilo čije zdravlje, bilo čiji život. Kad ova pošast prođe, zajedno ćemo ožaliti našeg i vašeg Mišu koncertom u njegovu čast. Budite odgovorni i zdravi. Voli vas Riblja čorba – navedeno je u saopštenju članova benda.

Bori je prošle godine dijagnostifikovan kancer prostate, a nedavno se njegovo stanje pogoršalo.

“Bora vodi bitku za život. Njegovo zdravstveno stanje znatno se pogoršalo, kancer se proširio i na pluća, pa Bora redovno odlazi na hemioterapije. Doktori čine sve što je u njihovoj moći kako bi se Borino stanje stabilizovalo, a upravo iz tog razloga on je odlučio da ne dođe na Mišinu sahranu. Dodatni rizik predstavlja i koronavirus, što bi bilo kobno za Boru koji je ionako u lošem stanju.”, kaže naš dobro obavešteni izvor.

Izvor dodaje i da Bora slabo napušta porodični dom, kao i da mu je supruga najveći oslonac i podrška, te da je pevač pozitivan i optimističan.