Poruka stare majke dotaknut će vam srce i ispuniti dušu
Smrt je sastavni dio života i nitko je ne može izbjeći, no važnije je kako smo živjeli i što smo ostavili za sobom. Često zaboravljamo prave vrijednosti u životu i dopuštamo da nas tuga, ljutnja, bijes i stalne podjele truju iznutra, a vrijeme samo curi…
Priča ove stare majke podsjetila nas je na nešto što uvijek trebamo imati na pameti
“Djeco moja draga! Doći će dan kada me više neće biti na ovom svijetu. Ostavit ću sve što sam stekla pa i vas. Ostat će iza mene puno toga, ali jedno vas želim zamoliti.
Ne svađajte se oko kuće koju vam ostavljam, ona će i poslje vas ostati i pripast će opet nekom drugom, jer je ni vi, na ovaj put na koji ja krećem, nećete moći ponijeti.
Kada budete dijelili moje porculansko posuđe iz kojeg ste jeli i svaki blagdan se okupljali oko stola, sjetite se pri jelu da ne dijelite to posuđe jer i iza vas će još netko iz tog posuđa jesti i vi ćete ga nekome ostaviti. Sačuvajte zajedničko blagovanje za blagdane i zajedničko okupljanje oko stola.
Nikada ne recite lažna svjedočanstva ni o svom ni o tuđem bratu. Usta otvarajte jednako za istinom kao što ih za hljebom otvarate.
Ne svađajte se oko materijalnih stvari, nemojte dopustite novcu da bude vredniji od vas. Sjetite se majke koja vas je ljubavlju zadojila, ne mrzite nikoga, ne ponižavajte slabijeg, a od zloga bježite što dalje i ne trgujte s njim.
Dijelite ljepotu… Dijelite ljubav… Neka vaša djela ljubavi govore više od vaših riječi. Ne otuđujte se jedni od drugih!
Sjetite se da vas je jedna utroba sve nosila. Sjetite se da ste bez ičega došli na ovaj svijet i da se bez ičega vraćate!
Ništa nije dragocjenije od zajedništva i ljubavi koje u trajno naslijeđe ostavljate svijetu. Tako i vi odgajajte svoju djecu i ne žalite za mnom.
Umjesto suza i naricanja, za moju dušu izmolite jednu tihu molitvu. Možda mi vaša molitva otvori vrata raja… A ja? Ja ću i dalje bdjeti nad vama samo s druge granice, gdje ćemo se jednog dana sresti i ostati zajedno u vječnosti…”
Vavedenje je praznik Bogorodice koju najviše poštuju žene jer se ona smatra njihovom zaštitnicom.
Vavedenje je uspomena na događaj zapisan u Jevanđeljima kada je Bogorodica, u pratnji svojih roditelja Joakima i Ane, stupila pod svodove Jerusalimskog hrama.
Prema hrišćanskoj legendi, uvođenju (vavedenju) Bogorodice u hram osim njenih roditelja, koji su se zavetovali ako dobiju porod da će dati dete u hram, prisustvovala je mnogobrojna rodbina i prijatelji koji su tri dana putovali od Nazareta do Jerusalima.
Na vratima hrama dočekao ih je starac Zaharija – otac Jovana Preteče, koji je Mariju uveo ne samo u hram, već i u deo nazvan Svetinja nad svetinjama, u koji je mogao da uđe samo prvosveštenik.
Ona je tamo ostala devet godina. Uvođenje device Marije na mesto za prvosveštenike i postupak Zaharijin u hrišćanstvu se tumači kao deo proročanstva o dolasku Spasitelja.
Nakon upokojenja njenih roditelja Joakima i Ane, sveštenstvo je odlučilo da Mariju uda za 80-godišnjeg udovca Josifa, koji je već imao odraslu decu.
Prema predanju, time su zadovoljeni strogi propisi koji ne dozvoljavaju da devojka ostane devica do kraja života, već je svaka morala da se uda.
Marija je živela u Josifovoj kući kao što je živela u hramu pa je, po hrišćanskoj legendi, ona bila prva monahinja – ona koja je život zaveštala Bogu.
Vavedenje je praznik Bogorodice koju najviše poštuju žene jer se ona smatra njihovom zaštitnicom.
Prema predanju, na današnji dan, Presvetoj Bogorodici se mole nerotkinje kako bi dobile porod.
Priča o teškoj sudbini Dejana Zorića (11) iz Donjih Agića kod Novog Grada, kojeg je ostavila majka, ujedinila je veliki broj humanih ljudi u namjeri da pomognu ovom mališanu.
Naime, prije četiri godine Dejanova majka odlučila je da napusti bračnu zajednicu sa njegovim ocem. U drugi dom odvela je Dejanovu mlađu sestru, a Dejana je ostavila kod bake i djeda u trošnoj kućici, do koje se stiže brdovitim makadamskim putem.
Sada njih troje borave u jednoj sobici bez vode i kupatila, dok je Dejanov otac u susjednom, takođe trošnom objektu.
Ovaj mališan je u nedavno objavljenom video prilogu sa suzama u očima ispričao da je molio majku da se vrati, ali da ona to nije htjela. Rekao je novinarima i da su mu najveće želje „da mu se vrati sestra i da mu se napravi nešto kuće“. Iskrene dječije suze takla su srca velikog broja ljudi. Na prag kuće Zorića kucaju brojni ljudi koji žele pomoći dječaku koji raste bez majke. Tako je i u vrijeme naše posjete od Prijedorčanina na poklon dobio bicikl.
Srećan sam i odmah sutra idem s njim u školu. Nije mi teško voziti po ovom brdovitom putu, naučio sam to na jednom starom biciklu – oduševljeno kaže Dejan.
Dodaje da do škole, koja je udaljena oko četiri i po kilometra, najčešće pječači.
– Ponekad me povezu roditelji drugara koji me sretnu. Kada budu jaka kiša, javim učiteljici da ne mogu doći – priča on.
Navodi da će dan kada je majka otišla i odvela seku uvijek pamtiti.
– Ona je bila mala tada. Moja majka ju je uzela u naramak i odnijela, a ja sam spavao. Poslala je mojoj baki poruku da i ja siđem dolje do puta, ali ja nisam htio, jer mi je stric obećao da će me voditi u mjesto Ćele. Kada smo se vratili kući naveče saznao sam da je otišla i udala se – priča hrabri dječak.
Dodaje da je od tada sestru Dejanu vidio dva puta.
– Jednom sam je slučajno sreo u mjestu Čolopek, a drugi put sam bio otišao kod njih da je vidim. Nisam je vidio sigurno četiri godine, ali prepoznao bih je. Siguran sam da bi i ona mene – ističe on.
Vjeruje da će uz pomoć dobrih ljudi dobiti uslovniju kuću s kupatilom i svojom sobom, ali i sobom za seku u kojoj će ona biti kada se vrati.
Dejanova baka Stana Zorić (56) kaže da njen suprug i sin obavljaju povremene poslove te da nisu u mogućnosti sami graditi kuću.
Stana ističe da odgajati ovog pametnog dječaka sa prelijepim zelenim očima, da za nju to uopšte nije teško.
– Dejan samo ima želju da mu se vrati sestra i da skupa idu u školu. Oboje bih ih prihvatila samo da su zajedno! Ona je ista Dejan, rođena je na Dan žena i najveći mi je poklon, a nisam je vidjela od tog 16. maja 2015, kada ju je mati odvela – priča Stana dok jeca i briše suze.
Dodaje da je Centar za socijalni rad odredio da jedan vikend Dejana posjećuje svoga brata, a da naredni vikend Dejan ide kod nje.
– Odveo ga je djed jednom kod sestre i majke, i onda je njegova majka poslala poruku da niko više ne dolazi, jer joj se bunio tadašnji muž – objašnjava Stana.
Tvrdi da su joj radnici Centra rekli da im oni dostave sadašnju adresu Dejanove majke kako bi preduzeli naredne korake.
Ističe da je Dejan okusio surovost života u danima kada bi trebalo da bude najbezbrižniji i dodaje da je primjer za sve jer je uspješan karatista i vrlo dobar đak. Navodi da njen broj telefona posljednjih dana pozivaju mnogi kako bi ponudili pomoć, te da je neprijatno iznenađena ponudama pojedinih ljudi da posvoje Dejana.
– Ne mogu zamisliti život bez njega. Poslali su mi poruku iz inostranstva da posvoje Dejana. Ma, znate šta, bolje bi bilo da su me udarili, nema šanse! To sam ja othranila od prvog dana, kako se rodio došao je u ovu kuću kod mene – ističe ona.
Novinar iz Prijedora, Mladen Karan, koji je i pokrenuo akciju za pomoć porodici Zorić, kaže da mu je Dejan tokom prvog, slučajnog susreta otvorio dušu i ispričao svoju tešku životnu priču.
– Potrudio sam se da svi tu priču čuju. Uradili smo za televiziju prilog koji je imao odjek ne samo u Srpskoj, već i regionu i inostranstvu. Ljudi se javljaju da pomognu – kaže Karan.
Dodaje da je cilj sakupiti novac ili materijal za novu kuću.
– Dejanova želja je da ostane u rodnim Donjim Agićima. Smatramo da je najbolje kupiti već sagrađenu kuću bliže putu ili graditi novu u ravnijem dijelu Donjih Agića kako bi on lakše išao u školu. Nadamo se da će se možda neko javiti ko bi im i poklonio plac za gradnju kuće u ovom mjestu – otkriva Karan.
Dečji plač i suze radosnice srećnih roditelja Marije (46) i Budimira (59) Stajića juče su se smenjivale u njihovom domu u trebinjskom naselju Prljača.
Oni su postali roditelji nakon 23 godine borbe za potomstvo i pete vantelesne oplodnje, koja je obavljena u Češkoj Republici.
Stajići su u Trebinje iz UKC Banjaluka u subotu poslepodne stigli helikopterom Helikopterskog servisa RS, a majka Marija u naručju je donela svoja dva čeda.
-Prvu noć u svom domu Nikola i Snežana su bili mirni, nisu nas puno budili, a ja sam celu noć bila budna, od pomešanih osećanja, sreće što smo dobili decu i zdravi došli svojoj kući, ali i onog početničkog straha koji, pretpostavljam, imaju sve majke – kaže sa zadovoljnim osmehom na licu Marija.
Tata Budimir priznaje da se prvu noć pored svoje dece često budio, iako ima „tvrd san“.
Oboje su složni da je to poseban osećaj koji su čekali više od dve decenije i koji se s ničim ne može porediti.
Srećna majka kaže da nikada nisu odustali, bez obzira na godine života i sve što su ona i suprug prošli boreći se za potomke, piše Srpskainfo.
-Kad sam u Budjojevicama u Češkoj saznala da sam trudna, prvi put u petom pokušaju, shvatila sam da ćemo se ostvariti kao roditelji. To je neopisivo, u prvom momentu sam samo stajala kao kip, nisam mogla da plačem, da se radujem, da izgovorim nijednu reč, jer sam mislila da to nije moje. Kad mi je došao suprug upitala sam ga da li je moguće, a tek kad sam se vratila kući u Trebinje počela sam plakati- seća se Marija najsrećnijeg saznanja u životu.
Blizanci su u kliničkom centru u Banjaluci došli na svet 5. septembra, ali su kratko bili smešteni u inkubatore.
-Kad sam se nakon carskog reza probudila polusvesna sam čula da su ćerka i sin. Nisam želela da mi doktori govore pol pre nego što se rode deca. Kad sam saznala šta smo dobili samo sam rekla „odličan paketić“. Treći dan sam ih videla i dodirnula, a ni tada nisam mogla da verujem da su moji – priča kroz suze radosnice Marija.
Otac Budimir je kaže od prvog dana verovao da će sve proći kako treba.
-Spreman sam da radim sve oko svoje dece i nemam nimalo treme, to smo čekali decenijama – poručuje srećni otac.
Snežana je ime dobila po predsednici Udruženja „Bebe“ u Trebinju, Snežani Misiti, a Nikoli je ime „doneo“ rođak.
Marijin mali sestrić Dejan je jednom prilikom slažući svoje stvari koje je prerastao, rekao da ih čuva za malog Nikolu, još kada Marija i Budimir nisu ni znali da će jednog dana biti roditelji.
Pored tate, Mariji oko dece pomaže i njena sestrična Milica, koja ne krije sreću što je dobila male rođake.
-Milica je tu, njena sestra, tu su nam tetka i seke, biće ruka za pomoć, samo da smo zdravo – poručuje srećna majka.
Otac Budimir kaže da ni u bolnici u Češkoj, gde je urađena uspešna vantelesna oplodnja, lekarima nije bilo jasno da su ljudi toliko godina borili za potomstvo, a i dalje su zajedno, jer ne žele da izgube zajedničku bitku.
-Neka joj bude lakše u životu nego meni, ali neka bude uporna kao ja – poručila je predsednica Udruženja „Bebe“ Snežana Misita, svojoj maloj imenjakinji.
Srećni roditelji ističu da u borbi za roditeljstvo nisu bili sami i da su im odlazak na vantelesnu oplodnju u Češku pomogli trebinjska gradska uprava i Udrženje “Bebe”, a prijem u Budjejovicama je ono što će posebno pamtiti.
Veliku zahvalnost duguju i bivšem gradonačelniku Luki Petroviću i sadašnjem Mirku Ćuriću. Gradonačelnik Trebinja Mirko Ćurić je istakao da je ovo samo još jedan od dokaza da se isplati ulagati u porodicu.
-Ovo je 23. vantelesna oplodnja koju je pomogao grad Trebinje. Na raspolaganju smo bračnim parovima i ubuduće, ukoliko im je potrebna naša finansijska pomoć – poručio je on.
Bivši gradonačelnik Trebinja Luka Petrović rekao je da je sa radošću u septembru prošle godine prihvatio inicijativu da grad pomogne porodici Stajić, kojima je to bio i poslednji pokušaj vantelesne oplodnje, a koji je na njegovu, i radost svih i uspeo.
Do kraja godine se očekuje 120 beba
Udruženje “Bebe” Trebinje, krajem maja je proslavilo stotu bebu, a Snežana i Nikola su 113. i 114. beba čiji su roditelji članovi ovog Udruženja. Do kraja godine, očekuju, da će u Hercegovini biti rođeno i 120 beba.
Dragica Radosavljević Cakana pomogla je samohranoj majci sa četvoro dece da pregrme zimu.
Pevačica je porodici Vićentijević iz Đurovića kod Zubinog Potoka poslala novac da kupe krevete, ogrev i napune frižider namirnicama za narednih mesec dana.
Dragica Radosavljević Cakana pomogla je samohranoj majci sa četvoro dece da pregrme zimu.
Pevačica je porodici Vićentijević iz Đurovića kod Zubinog Potoka poslala novac da kupe krevete, ogrev i napune frižider namirnicama za narednih mesec dana.
– Cakana je zaplakala kada je videla fotografije ljudi koji žive u siromaštvu, tada je rešila da im pomogne. Najviše se rastužila kada je saznala da oni nemaju ni gde da spavaju, da su propale krevete podbočili sankama. Takođe, ide zima, a oni nemaju na šta da se greju, tj. nemaju novca da kupe drva, a vrata i prozori skoro da i ne štite od hladnoće – otkriva naš izvor.
Pozvali smo Cakanu za komentar.
– Nikada nisam volela da eksponiram ovakva moja dela, a bilo ih je zaista previše. Volela bih da im svi pomognu koliko mogu – rekla je pevačica.
U ratu koji je Srbija, baš kao i ceo svet, objavila korona virusu, na prvoj liniji odbrane nalazi se medicinsko osoblje.
Oni se najhrabrije bore protiv ovog virusa.
Nemaju slobodno vreme.
Rade bez prestanka. Svaki dan, po ceo dan.
Tako žive i naše medicinske sestre, a dokaz tome je i fotografija koja je objavljena na društvenim mrežama, a na kojoj se vide sestre iz Instituta za majku i dete.
Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu pokrenulo je predistražni postupak protiv nadležnih u Domu za stara lica “Sveti Georgije” u Petrovaradinu zbog sumnje da je osoblje te privatne ustanove tuklo štićenicu Milicu Tomić (84).
Vremešna Novosađanka kaže da se incident dogodio u noći između 17. i 18. juna ove godine te da ne zna zašto je medicinska sestra to uradila.
– Ne znam ni sa čim me je tukla. Ja sam samo držala ruke na očima. Povredila mi je ruke, laktove, sve je bilo u modricama… Onda mi je opsovala mater i otišla – priča veoma potresena Milica.
Njena ćerka Živana Tomić kaže da je bila šokirana kad je sutra videla majku te da je odmah zvala Hitnu pomoć i izmestila majku iz Doma.
– Kada sam ušla, videla sam majku sa podlivima po rukama i ona je plakala. Bila sam u šoku i počela sam da je pregledam, kada mi je rekla da su je tukli. Moram da kažem da joj nisam u prvi mah onako šokirana verovala da se to dogodilo, međutim gospođa koja je u sobi sa njom rekla mi je: “Nemojte tako protiv mame, to se zaista dogodilo” – priča Živana i dalje šokirana zbog incidenta.
Pacijentkinja je zadobila udarce u predelu grudnog koša, oba ramena i podlaktice, kao i oba kolena, stoji u izveštaju lekara specijaliste
Milicu je ekipa Hitne pomoći toga dana prevezla u Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine gde su lekari načinili izveštaj u kome se navodi da ju je udarila medicinska sestra u Domu.
– Pacijentkinja je zadobila udarce u predelu grudnog koša, oba ramena i podlaktice, kao i oba kolena. Žali se na bolove u predelu stomaka, obe ruke i lakta. Negira gubitak svesti – piše u izveštaju lekara specijaliste.
Živana kaže da se njena majka Milica sada oseća dobro, da su povrede prošle, ali da kao posledice prebijanja ima noćne more.
– Ovo nas je zaista dotuklo. Pa i ja imam noćne more zbog toga, a zamislite tek kako je njoj. Evo i sada se sva naježim kada pričam o tome. Žao mi je samo što to nisam primetila ranije. Znate da se svašta priča o mnogim domovima za stare i o tretmanu kakav tamo imaju. Ljudi to zaista nisu zaslužili. Mislim da bi inspekcije trebalo malo više da se zabrinu o tome kako se ponašaju sa našim starim i bolesnim roditeljima – priča potrešena Živana.
Ćerka prvo nije mogla da veruje da joj je majka pretučena, a onda je to potvrdila i cimerka iz sobe u domu
Ona je zbog sumnje da se sličan incident desio i nedelju dana ranije, ali bez vidljivih posledica alarmirala policiju, Centar za socijalni rad, a angažovala je i advokata koji je podneo krivičnu prijavu protiv nadležnih u Domu “Sveti Georgije”.
Inspekcija obavila nadzor
O ovom slučaju obaveštena je i Inspekcija socijalne zaštite Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova povodom koja je povodom predstavke Živane Tomić pokrenula inspekcijski nadzor u Domu “Sveti Georgije”. U inspekciji objašnjavaju da se vanredni inspekcijski nadzori obavljaju po saznanju o eventualnim nepravilnostima. Najčešće nepravilnosti se odnose na: kapacitet ustanove, higijenu, broj i strukturu angažovanog osoblja, vođenje evidencija…
– Ako se otkrije nezakonitost kažnjiva prema zakonu ili drugom propisu, inspektor nadležnom pravosudnom organu podnosi krivičnu prijavu, prijavu za privredni prestup ili zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Inspektor može, u slučaju otkrivanja nezakonitosti da preduzme i druge mere npr. iniciranje privremenog ili trajnog oduzimanja dozvole za rad – kažu u inspekciji ne navodeći kakav je zaključak u konkretnom slučaju.
Žena čiji je suprug optužen za silovanje i davljenje, i na kraju smrt, njihove šestogodišnje ćerke, umrla je od posledica trauma i slomljenog srca usled monstrouznog čina svog partnera.
Ana Zubko (27) iz Rostova, preminula je usled teške depresije koja ju je zahvatila nakon saznanja da je njen suprug Jaroslav Oleinkov (28) silovao i davio do smrti njihovu šestogodišnju ćerku.
Kako prenose mediji, zločin se desio pre šest meseci, a beživotno telo devojčice je pronađeno obešeno u dvorištu, zajedno sa njenom omiljenom igračkom koja je bila omotana oko njenog vrata.
Prema obdukciji koja je sprovedena nad njenim telom, utvrđeno je da je nesrećna devojčica pre smrti bila silovana nekoliko puta i davljena do smrti. Ubrzo potom je zbog ovog stravičnog zločina uhapšen otac devojčice, kojeg zbog ovog monstrouznog zločina čeka 20 godina robije.
Nakon što je sahranila ćerku, Ani je lišena roditeljskih prava i njeno drugo dete, sin, otišao je u sirotište, nakon čega je ona pala u depresiju, zbog koje je bila ravnodušna prema svom zdravlju.
Ubrzo nakon početnog stadijuma depresije, Ana se razbolela, ali nije želela da se leči zbog čega se bolest pogoršala i prerasla u zpalu pluća. Budući da je odbijala da ode kod lekara dugo vremena, kada se konačno pojavila u bolnici, već je bilo kasno i ona je umrla šest meseci posle svoje ćerke.
Prema rečima komšiluka, Ana i Jaroslav su bili normalna porodica, nisu pravili probleme komšiluku i bili su izolovani. Ona je radila u supermarketu kao čistačica, dok je on bio nezaposlen i vodio je računa o porodici. Kako su rekli, devojčica nije išla u obdanište jer je imala poblema sa govorom.
Tea Vinsent (32) iz Glousesteršajera na Ostrvu, inače majka dvoje dece, nekoliko meseci nije imala dečka. Uzvrtela se.
Počela je pandemija koronavirusa i nije imala mogućnosti da uveče po pabovima i klubovima upozna nekog novog, pa nije znala kako da “ispuni” svoje seksualne potrebe.
Za to vreme ispred njene kuće danima su fudbal igrala dva dečaka (14) od kojih se, kako je rekla u policiji, nije moglo razaznati “ko je od koga lepši i zgodniji”.
Posmatrala ih je sa prozora a onda je rešila da krene u akciju. Sišla je napolje i ponudila im po flašu vode da se osveže. Oni su to prihvatili, a jedan od njih dao joj je i kompliment da nikada ne bi odbio ništa od tako lepe žene.
Foto: Facebook printscreen/Teah Vincent
Nju je to raspametilo, pa ih je pitala hoće li možda da predahnu kod nje i istuširaju se ako im je potrebno. Dečaci su se pogledali i pristali su. Jedan od njih ubedio je drugog koji nije imao nikakvih pređašnjih seksualnih iskustava, dok je ovaj prvi već dva puta spavao sa školskom drugaricom pa “zna kako to ide”.
Momci su došli u Tein stan, ali se samo prvi, iskusniji, istuširao. Drugi je za to vreme samo sedeo na sofi. Tea je, nakon što je izašao iz kupatila prvog lako namamila u krevet, dok je drugi otišao kući. Iskusniji dečak dva puta je vodio ljubav s njom.
Tea nikada ne bi bila otkrivena da je spavala sa maloletnikom da zajednička drugarica dečaka, inače vrlo ljubomorna na njihovo iskustvo očigledno, ih nije savetovala da kažu roditeljima da ih je starija žena maltene silovala.
Onaj momak koji se uplašio svega to je i uradio. Već narednog dana ceo kraj pričao je o tome da ih je Tea gotovo zlostavljala i policija je u rekordnom roku uhapsila majku dvoje dece.
Na sudu se branila tvrdnjom da je verovala da obojica imaju 16 a ne 14 godina, kao i da su izgledali veoma zrelo. Povrh svega, niko ih nije terao da uđu u njen stan.
Suđenje se nastavilo i još se ne nazire njegov kraj.
Fotograf A. J. Laberinto nije mogao vjerovati svojim očima. Dok je fotografirao naletio je na golu bebu kako spava nasred javnog i pretrpanog stepeništa. Kao da to nije bio dovoljno šokantan prizor, činilo se kao da je jedina osoba koja to primjećuje!
2014. J. Laberinto je istraživao ulice Manile na Filipinima u travnju 2014. godine. Dok je razgledavao svjedočio je nečem što je zaista srcelamajuće.
Na prljavim stepenicama uličnog pothodnika ležala je beba i spavala. Iako je A. J. zastao u nevjerici, nitko se od prolaznika nije obazirao. Lokalci su toliko navikli na epidemiju beskućne djece da se nešto ovako uzima kao svakodnevnica.
A. J. je dao objašnjenje uz fotografiju djeteta na Facebooku:
„Stajao sam tamo i slikao sa mobitelom, okrenuo sam se i ugledao to dijete. Tek sam nedavno počeo slikati sve i svašta po Manili.
Stajao sam tamo neko vrijeme a beba je samo ležala na podu. Nije umirala nego je čvrsto spavala. Prolaznici su vidjeli već dosta djece s ulice i beskućnika i znali su kako reagirati, samo su prolazili pokraj djeteta.
Kada sam završio s fotografiranjem upitao sam poznata lice kraj stepeništa, ljude koji zapravo žive kraj tih stepenica, gdje su roditelji tog djeteta. I taman se u tom trenutku pojavila žena sa prljavom odjećom i odmah odnijela dijete. To se dogodilo u nekoliko trenutaka. Djetetu sam prije četiri dana donio hrane, a ono i dalje živi na ulicama, jedinim krevetom kojeg je ikada znao.“
Iako su ove fotografije stare četiri godine one i dalje stoje kao podsjetnik koliko bešćutni možemo postati na patnju ako nismo oprezni. Gola beba koja spava možda će nas šokirati, no često ni ne primijetimo beskućnika na našim ulicama. Molimo se da će ove fotografije biti podsjetnik svim kako se trebamo držati svoje humanosti i da trebamo biti dobrota i ljubav ovome svijetu koji to očajno treba.
