Kakav odnos imate sa svojim roditeljima? Da li im pomažete i koliko?
O ovom pitanju počeli smo da razmišljamo nakon što smo pronašli poražavajuću ispovijest jedne penzionerke, majke dvoje djece dobrostojećeg finansijskog stanja…
“Imam odraslog sina i ćerku. Muž i ja smo im u svemu pomagali, od učenja do kupovine kuće i čuvanja njihove djece.
Danas živim sama, muž mi je umro prije nekoliko godina.
Imam malu penziju, jedva pokrivam osnovne potrebe. Ponekad kada kupujem lijekove, bukvalno moram da se odreknem hrane. Djeca su svjesna moje situacije, ali nijedan jedini put nisu se ponudili da mi pomognu.
Jednom sam nagovijestila da bi mogli da plaćaju pola mjesečnih računa jer će njima ostati stan kada umrem. Sin se pravio da ne razumije šta sam rekla, a ćerka je rekla da jedva plaća sopstvene troškove.
Nijedno od njih ne ide prevozom na posao, imaju skupe automobile. Ljetuju svake godine na skupim mjestima u skupim hotelima.
Ćerka svakog mjeseca kupuje novu odjeću, svoju ćerku obasipa novcem. Dijete za džeparac dobija veći iznos nego što je moja penzija. Kod sina u kući sav novac kontroliše njegova žena. Čak i kad bi htio da mi pomogne, ona ne bi dozvolila.
Kad mi je komšinica ponosno rekla kako joj djeca plaćaju ljetovanje svake godine, donose hranu i plaćaju račune, bukvalno sam bila uvrijeđena. I ja sam uradila za svoju djecu isto što i ona. Nekad sam od nje pozajmljivala novac, ali više se ne usuđujem, bojim se da će me pitati zašto meni djeca ne pomažu kao njoj.
Ja sam svojim roditeljima pomagala koliko sam mogla. Nikad im nisam otišla praznih ruku. Pomagala sam i fizički i finansijski. Da li ja to nisam uspjela da odgajim svoju djecu kako treba?
Nemam nikakvu ušteđevinu, jer muž i ja ništa nismo čuvali, sve smo dali djeci. I eto kako su mi vratili…”
Kakva su vaša iskustva? Podelite sa nama u komentarima!
Emotivan status koji je jedna Novosađanka objavila na svom fejsbuk profilu, a koji je za kratko vreme podeljen više od hiljadu puta, natraće vas da se zamislite.
Bolnica, Foto: Tanjug/Filip Krajincancic
* Doktorka opisala kako je porodila mršavu i izgladnelu devojku
* Beba rođena pre vremena
* Ispovest rasplakala Srbiju
“Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se. Babica mi prilazi i kaže:
‘Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala’.
– Kako se zoveš – pitam i prilazim ženi.
– Milica – kaže jedva čujno.
– Odakle si – nastavljam sa pitanjima.
– Odavde, tu sam se udala – kaže Milica.
– Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte? – pitam.
– Da, dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se – priča.
Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
– Milice, koga imaš? Brata, sestru? – pitam.
Bolnica, Foto: Alo!/ Dejan Briza
– Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, ‘Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde.’ I tako sam se ja udala – kaže.
– I, je l’ ti lep muž? – pokušavam da se našalim.
– Dobar je – prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.
Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
– Znate, ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem – kaže.
– Napni se Milice. Hajde Milice, najjače što možeš, napni se – kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli.
Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.
– Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim. Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka – pita dok je uzima plačući od sreće.
– Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu – objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.
– Lepa je doktorka, stvarno je lepa – kaže.
Porođaj, Foto: Alo! Marko Marković
– Jeste, Milice, lepa – teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
– Milice, jesi li gladna, žedna? – pitam.
– Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo – kaže. I prvi put Milica ima osmeh. Izlazim iz porodilišta.
Čeka me nizak čovek. – Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro? – pita.
– Jeste – kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.
– Molim vas, dajte ovo Milici – kaže i pruža malu kutiju keksa i sok.
– Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim… – kaže mi.
Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
Trudnica, Foto: Shutterstock
– Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite – kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.
– Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava, a mi debele – kaže.
Nameštam osmeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.
Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali.
– Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo – kaže.
– Neka Milice, uživaj. Nije to ništa – rekla sam.
Milicin muž ih čeka. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu. Tako se valja. Gledam ih i mislim. Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?
Svakodnevno smo svjedoci moralnog posrnuća omladine. I ne, oni su tu najmanje krivi, krivi su njihovi roditelji koji misle da je njihovo dijete najbolje. „Ima velike sirotinje među našom djecom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa dati”. Baš ovom rečenicom legendarnog Duška Radovića mogli bismo da opišemo ovaj tekst.
Djeca su sve češće žrtve izopačenog sistema, ali i sopstvenih roditelja koji ih hrane pogrešnim vrijednostima. Ovaj tekst, koji je u originalu napisala Milica Radovančev sa naslovom „I šta sad, roditelji?”, prenosimo u cjelosti:
– Kad se otima za igračku u vrtiću – dođu mama i tata i viču malo i na vaspitačicu i na drugara, tuđe, ono loše dijete koje kvari njihovo i ne da mu da se igra. Jer, njihovo je zlatno! I tad sa ponosom u očima gledaju mezimca!
Kad se potuče sa drugom u školi – dođu tata i mama, zaprijete kome treba, ucijene, samo da im zlato bude bezbijedno u školi, pa taman i da je krivo i da je započelo i da ugrožava druge. Ima i ono sva prava kao i sva djeca! I dalje se cakli ponos u očima jer takvog genija svijet nije vidio!
Kad počne da bježi sa časova u srednjoj, da psuje profesore i siledžijski da tretira drugare – dođu mama i tata i objasne svima da je sad u osjetljivim godinama, da ga niko ne razumije i da nikako nije kriv što ga svi izazivaju! Ponos su odavno zaboravili, ali mama i tata nisu umorni, ne, jedino oni ne odustaju, tako i treba da bude!
Kad jedva završi srednju, upišu ga mama i tata na privatni fakultet, jer – ko je još vidio da ima hljeba od državnog, a i što da se muči dijete kad će isto postići sa mnogo manje rada! Neće mama i tata da priznaju da su propustili da od svog mezimca stvore čovjeka, neće da vide da nema ni znanja ni volje ni za šta, ne, ne. Još uvijek ima nade!
Sada već uveliko uzima ćaletov dobar auto bez pitanja, jer već sa 15 je počeo da izlazi i da nikom ne govori gdje (a, ko bi i smio da ga pita). Ima preko 20 saobraćajnih prekršaja, ali tata ima druga u policiji i to se zataškava.
Šta će sin, mlad je, svi smo mi bili mladi i pravili gluposti! Već sada može da izdrži dosta alkohola na nogama, ma prvi je, bre, kad se pije, a već sa 15 je počeo da cirka iza škole. On je lud, on je brz i svi tako vole da budu u njegovoj blizini, jer mnogo je kul!
I tu su tragovi kočenja, neka krivina koja, gle čuda, do tad nije bila tu, tu je vrisak i bol. I tu je smrt.
I bio je dobar, fin dečkić iz ulice, nikad nije pravio probleme, primjeran đak i dobar drug!
Laž! Jedna za drugom jer o pokojniku samo najljepše, naročito kad je mlad!
Mnogo mi je muka. Što lažete? Zar ne mislite na svu tu djecu koja će opet tako pijana da sjednu za volan? Zar ne mislite da sve toliko smrdi i truli u ovoj silovanoj državi da je dosta prikrivanja. Sad je gotovo! On je mrtav! I sad počinje! Sad treba reći, vikati na sav glas da to tako ne može i ne treba!
Gdje ste mame i tate? Ne usuđujem se da diram u vašu bol, ali što plačete sad?!!!!! Kako ste dozvolili da vam kćerka od 15 bude zvijezda splavova i kafana? Zašto umirete od smijeha kad vam sin priča dogodovštine kako je pijan radio neku mnogo ludu stvar sa ortacima? Zašto je ne pitate gdje je krenula u tako kratkoj suknji i golih si*a u utorak, a sutra se ide u školu? Zašto dopuštate da vozi vaš auto, a tek je položio i ne trepnete kad pritisne gas malo jače? Zašto sad plačete
Djeca nam se lože na osione debile, djecu pjevača i pjevačicica koja ničim drugim nisu zaslužila da budu poznata osim što su djeca već navedenih! Djeca bi da nam budu kao i oni! Piju dok se ne onesvijeste, pristaju na poniženje i kao samo da ih ne bi odbacili! Čemu ste ih to učili? Pa vi ih ispraćate u kafane sa riječima da se dobro provedu!
Fino društvo, primjerna djeca, a u društvu dilera i nekontrolisanih bogataških klinaca! Napaljenih debila! Cijeli svoj identitet zasnivaju na maminim i tatinim parama! To želite svojoj djeci? Tamo ih šaljete i ponosite se kako “vole život”! Lože se klinci da stoje u kafani pored onog jednog, kako bješe – mama mu je prepumpana pjevaljka, a tata pokojni kriminalac! Lože se da im dozvoli da sjednu u njegov separe! Šta nose u glavi?
I samo se čeka slika na popularnim sajtovima, jer ako vam tamo izađe slika iz noćnog provoda – e, pa da, tad ste neko. I svi su tako slatki i blesavi, sa malo više od onih dozvoljenih promila alkohola u krvi. I onda ne znamo otkud i kako se dogodilo da bahate budale udare i usmrte momka na mostu.
I onda ne znamo kako nam pogine 16-godišnjak na motoru, za koji njegovi roditelji uopšte i ne znaju! I čudimo se kad se šestoro mladih sroka u ledenu rijeku, a sekund prije toga su pjevali uglas i zezali se! Samo vi lajkujte slike na FB i aplaudirajte kad vam dijete stiče popularnost viseći po onome što je samo dno noćnog života – splavovi i ove moderne kafane!
I nakon svega toga muk! I laž. Jedna za drugom. Da opravadamo, da izbrišemo ako možemo. I niko nije kriv, i niko nije htio i oprostimo svi. I gurnemo pod tepih. Evo ga ide vikend da se opet šokiramo prizorom slupanog automobila, brojem mrtvih i da opet kroz suze pričamo kako su bili primjerna djeca.
Majka troje dece Sherrie Rhodes odlučila je da sa svima podeli svoju priču, nakon što je saznala da ima rak dojke.
Ona je imala samo jedan simptom, a sada je to podelila sa drugim ženama kako bi na vreme uočile ovu bolest.
Iako je glavni simptom izraslina, kod nje se pojavilo udubljenje sa strane na desnoj dojki. Kako je reč o retkom slučaju, taj simptom prođe nezapaženo.
“Juče mi je dijagnostikovan rak dojke. Potpuno sam šokirana jer je ovo udubljenje bilo jedini simptom. Primetila sam to udubljenje krajem jula i otišla kod doktora. Otišla sam na pregled i skeniranje koje je otkrilo prisustvo mase, što je mamogram potvrdio. Kako nije bilo kvržice, nisam bila ni zabrinuta, no rezultati su pokazali da je rak dojke. Molim vas, redovno proveravajte grudi i ne ignorišite ništa čudno. Da i sama nisam videla slično, ne bih znala da je to simptom raka. Molim vas delite dalje”, napisala je ona.
Samohrana majka Džesi Paola Moreno Kruz (32) skočila je sa 100 metara visine, sa desetogodišnjim sinom Mejom Sebalosom u naručju. Žena se na ovaj očajnički potez odlučila pošto nije više imala svoj dom.
Ubistvo i samoubistvo desilo se na mostu u izgradnji u Tolimi, u zapadnom delu Kolumbije. Nadležne službe, vatrogasci, doktor, psiholog ubeđivali su je sat vremena da to ne čini. Ona je sedela na ivici mosta čvrsto stežući dete u naručju.
Kako prenose lokalni mediji, dečak ju je takođe molio da ne skoče sa mosta. Sve argumente, molbe je ignorisala, ubivši i sebe i dete.
Žena je imala finansijske probleme i nedavno je izbačena iz svog doma. Ona i dete postali su beskućnici, jer nije imala dovoljno novca za stanarinu. Gradonačelnik mesta u kom su živeli naveo je da je prvobitna istraga pokazala da su majku opsedali zelenaši. On je naveo da je bilo još slučajeva da su ljudi “zastrašivani, ucenjivani, da im je prećeno smrću” i da je to nešto što se dešava svugde u Kolumbiji.
Na snimku na kom se vide majka i sin kako sede na ivici mosta u jednom trenutku vidi se i, najverovatnije, policajac, kako puzi po putu, da ga majka ne bi videla iza betonskih prepreka.
Sve što je on nameravao da uradi došlo je kasno, jer je majka u međuvremenu skočila sa mosta.
Kada je skočila sa detetom, radnici hitnih službi su ostali u šoku. Istraga vezana za ove dve smrti je u toku.
Neke drugarice i dečaci u školi mi se smeju zbog muških teget čizama koje mi je poklonio rođak, zato bih volela da imam svoje patike, ali da budu ženske – stidljivo šapuće sedmogodišnja Marija Ignjatović iz Ratkova kod Odžaka, koja sa sedmoro braće i sestara odrasta u totalnoj nemaštini.
Foto: R. Getel
Za mezimicu Janu ručno spravljaju pelen
Radoslav Ignjatović iz prvog braka ima petoro dece: Dragoslava (10), Svetislava (9), Mariju (7), Nadu (6) i Danicu (4). Sa drugom suprugom Daliborkom ima Janu od osam meseci, a početkom leta dobiće još jednu prinovu pošto je Daliborka trudna.
– Mi smo najbrojnija familija u Bačkoj, jer pored moja dva sina i četiri ćerke, Daliborka iz predhodnog braka ima Nikolu (15) i Stefana (10) – naglašava Radoslav.
Foto: R. Getel
Nemaština se u obe prostorije njihove kuće odavno uvrežila. Zimi se život odvija samo u jednoj prostoriji, koja je ovoj familiji kuhinja, dnevna soba i za pola ukućana spavaća. U njoj su, pored šporeta, iznad kojeg se na razapetom štriku suši veš, krevetac za malu Janu, kredenac, stalaže sa dečjom garderobom, poveći krevet i manji otoman, mali sto, klupa i samo jedna stolica, jer za više nema mesta. Domaće zadatke za stolom piše onaj ko iz škole prvi stigne.
Užina od učiteljice
Marija: Hoću pravu lutku, patike i banane
Foto: R. Getel
– Zimi nam niko ne dolazi jer nemamo gde da se igramo. Ne zovemo nikoga, sramota nas je jer nemamo gde s njima da sednemo – veli devetogodišnji Svetislav. Nadovezujući se na njegovu priču mlađa Marija kaže da bi pored patika volela da ima i lutku, banane… da zna kada će joj ih tata kupiti.
Najstariji Dragoslav (10) je pre vakta morao da odraste. Pored škole, mora da se brine i o kućevnim poslovima, da donosi ogrev i brine se o mlađem bratu i sestrama.
– Kod kuće mi ništa nije teško, ali me je stid što za užinu u školu stalno nosim leb i pekmez, pa mi se drugari smeju dok oni od školske kuvarice dobijaju viršle, sendviče, burek, jogurt… – priča Dragoslav, i dodaje da su mu najpotrebnije patike, jer su mu se stare pocepane, pa već nedelju dana ne ide u školu pošto nema šta da obuje.
Mlađem Svetislavu užinu je obezbedila učiteljica Dragica Koprivica, dok Marija kao treće dete ostvaruje pravo na besplatan obrok u školi.
Foto: R. Getel
Bude dana – priča Radoslav – kada su više gladni nego site. Kad izađu na ulicu, pošto glad ne mogu da prikriju, nahrane ih komšije.
Jedini stalni mesečni prihod su im 8.500 dinara dečjeg dodatka. Glavne hraniteljice su im dve koze koje napasaju po atarskim međama i seoskim kanalima. Imaju i 12 kokošaka, kerušu i dva šteneta. Teško je ali se živi, objašnjava glava porodice Radoslav, kojem je najteže kad ga pitaju šta će mu tolika deca.
Foto: R. Getel
– To su me pitali i u Centru za socijalni rad, gde ne mogu da dobijem pomoć – kaže Radoslav, strahujući da mu ne iseku struju pošto duguje 90.000 dinara, koji je trebalo da plati u 12 rata po 7.500 dinara. A u međuvremenu su ostali i bez ogreva.
Ne ostavljajte bebe
Foto: R. Getel
– Platili samo prve dve rate duga za struju, treću nismo pošto smo Svetislavu kupili patike, Mariji i Nadi čarape i platno da napravim pelene kojima povijam Janu – priča Daliborka, koja sakodnevno pere veš na ruke. Dodaje da je oduvek želela kuću sa puno dece.
Foto: R. Getel
– Želja mi se ostvarila. Iako je velika muka da se othrane deca u praznoj kući, ne razumem žene koje ostavljaju svoju tek rođenu decu u kartonskim kutijama i kontejnerima. Pozivam sve te majke da ih ne ostavljaju po kontejnerima, već ako su to rešile, nek nam ih donesu bez ustručavanja. Dragoslav i ja ćemo ih othraniti – poručuje Daliborka.
U porodičnoj kući Slobodanke Bobe Ugrinić (31) iz Banatskog Velikog Sela kod Kikinde, koja je u sredu poginula na pružnom prelazu na izlazu iz Bajmoka kad je na “golf” kikindskih registarskih oznaka naleteo putnički voz, vreme kao da je stalo.
Nema utehe za majku Radu, brata Branka i oca Miodraga. U kuću bola prijatelji i meštani i dalje dolaze da izjave saučešće i rečime utehe pokušaju da barem malo pomognu Ugrinićima u strašnom bolu.
– Rekli su nam da je na tom mestu već poginulo četvoro-petoro ljudi. Pa, dokle više tako? Dokle će se ginuti na pružnim prelazima? Ne samo na tom nego i drugim prelaziman – ponavljao je otac nastradale Slobodanke.
Njen brat Branko gušio se u suzama dok je slušao oca:
– Imamo obaveštenje da je mašinovođa, pre tragedije, kad je išao u drugom pravcu, zvao Železnicu Srbije da ih upozori da je prošao pored tri rampe i da su sve tri bile podignute i da to saniraju. Mašinovođi su javili da ima zeleno svetlo. Eto, im zeleno svetlo. Rampa je bila podignuta! Kako ću ja bez Bobe…Tek je počela da živi – neutešan je bio Branko.
Otac je otkrio još jedan detalj strašne tragedije koja se dogodilo 2. decembarskog maglovitog jutra:
– Automobil koji je moja ćerka vozila zaustavljen je na 30 kilometara na sat. Boba je bila oprezna u vožnji. Koliko se brzo kretao voz? Koliko je vozio mašinovođa kad je automobil gurao po šinama 70 metara – ređala su se pitanja bez odgovora oca nastradale Slobodanke.
Ugriniće su posetile i Slobodankine kolege iz Poljoprivredno- industrijskog kombinata “Stara Moravica”.
– I mi smo u šoku. Slobodanka je bila divna osoba i kolega. Mnogo nam je žao. Radila je kod nas godinu dana, a živela u Novom Sadu. Kobnog jutra išla je na posao – rekao nam je jedan od njenih kolega nakon što je izjave najdubljeg saučešća uputio roditeljima i bratu nastradale Slobodanke.
I u Banatskom Velikom Selu muk, suze i neverica.
– Boba je uvek bila vedra i nasmejana. Živela je u Novom Sadu. Još ne možemo da verujemo da je ovo istina. Ugrinići su čestita porodica. Ovde su novo gnezdo svili nakon što su 1995. godine izbegli iz Hrvatske. Umesto za udaju spremaju je na večni počinak – pričali su u neverici meštani.
Do nove strašne tragedije na pružnim prelazima u Srbiji došlo je kad je na automobil marke “golf”, kojim je upravljala Slobodanka, na izlazu iz Bajmoka udario putnički vozom koji se kretao iz Sombora prema Subotici.
Voz je bočno svom silinom udario u automobil i nosio ga nekoliko desetina metara… Iako su mediji prethodno preneli da je prilikom sudara automobila marke “golf” i putničkog voza nastradala Kikinđanka ispostavilo se da je poginula meštanka Banatskog Velikog Sela koja živi u Novom Sadu. Do zabune je, najverovatnije, došlo pošto je vozilo imalo kikindske registarske oznake.
Slobodanka Boba Ugrinić biće sahranjena u petak na mesnom groblju u Banatskom Velikom Selu.
Roditelji male Anike Manić, koja je ujedinila Srbiju tokom prikupljanja pomoći za njeno lečenje, objavili su danas sjajne vesti – napokon je skupljen novac za skupe lekove i terapije.
Njihovu poruku prenosimo u celosti:
“Posle skoro tri meseca prikupljanja sredstava za najskuplju terapiju na svetu, spremni smo da objavimo završetak prikupljanja sredstava za Anikin tretman. Radost je ogromna, a zahvalnost večna.
Ova akcija je podstakla toliko ljudi, pobudila najbolje u ljudima, ujedinila nas sve. Svi smo se borili za isti cilj, čista srca, pomagali koliko smo mogli i dali svoj maksimum. Hvala državi Srbiji na podršci i organizovanju transporta do bolnice. Hvala građanima Srbije za svaki odvojeni trenutak, pažnju, izgovorenu reč i dinar za našu Aniku. Hvala Anikinim pomagačima iz regiona i širom sveta koji su prepoznali Anikinu borbu i pokazali da podrška ne zna za granice. Pokazali smo, svi zajedno, da dečiji život nema cenu i da ujedinjeni možemo stvoriti čuda jer u njih i verujemo.
Anika
HVALA „TIMU ANIKA“. Za svaki post, odgovoreni komentar, poruku, bazar, kutiju, licitaciju, poster, bilbord, poslati email, kontaktiranu firmu, proračun, gostovanje u medijima, video, priču iz ličnog ugla, telefonski poziv, ideju, podršku, entuzijazam. Napravili ste čudo! Nikad nećemo moći dovoljno da vam se zahvalimo na svemu. Vi ste Anikini superheroji.
Hvala svakom pojedincu na svakom poslatom SMS-u, na svakoj objavi na drusštvenim mrezžama, na svakom pominjanju Anikine priče među porodicom, prijateljima, kolegama. Hvala na svakoj doniranoj stvari, vesštini ili usluzi, na svakom organizovanom bazaru u razlicčitim vremenskim uslovima, hvala na svakoj humanitarnoj večeri, na nagrađivanjima i licitacijama. Hvala malim drugarima iz vrticća i osnovnih škola, gimnazijalcima i studentima koji su podržali Anikinu borbu na najslađe i najkreativnije načine. Hvala svim kompanijama na velikom doprinosu krajnjem rezultatu, hvala malim preduzetnicima na svim sjajnim akcijama kojima su nam pokazali da iza svakog malog biznisa stoji ogromno srce. Hvala svim poznatim ličnostima koje su svoju platformu iskoristile na pravi način i omogućile da se naš apel daleko čuje. Hvala svim sportistima, glumcima, muzičarima, umetnicima koji su postali lice ujedinjenja u ovoj herojskoj borbi.
Veliko hvala našoj porodici, rodbini, prijateljima. Vi ste naša pokretačka snaga i Anikina snaga.
Hvala Gornjem Milanovcu – malom gradu velikih ljudi. Gradu za primer, gradu za ponos. Već smišljamo veliku proslavu, kada Anika dođe sa terapije!
Hvala Aniki, što nam je pokazala šta to znači boriti se, ne odustajati, voleti i biti voljen. Hvala ti što si nam pokazala šta je pravi život, da nije bajka, ali da može da ima srećan kraj. I da u svakom danu, ma koliko težak bio, može da se nađe lepota i zahvalnost.
Hvala svima vama, koje znamo i koje se nadamo da ćemo tek upoznati. Dugujemo vam zahvalnost do kraja života. Dali ste šansu našoj maloj devojčici da nastavi svoju borbu za dug i lep život. Oduševljeni smo i neizmerno zahvalni da ima toliko ljudi koji su spremni da pomognu devojčici koju ne znaju bez oklevanja. Ovo je jedan divan dan, i ovo je jedan divan svet u kome odrastaju naša deca.
Pred Anikinom porodicom je sada priprema za putovanje na terapiju, ali Anikin tim će nastaviti da prati Anikinu priču i da vas obaveštava. Toliko je dece i odraslih kojima je potrebna pomoć, ali još više dobrih ljudi spremnih da pomognu. Ostanimo ujedinjeni i humani i nastavimo da pomažemo i drugima. Naša želja je da se sav preostali novac, akcije, licitacije i kutije preusmere na druge korisnike fondacije.”
Posle skoro tri meseca prikupljanja sredstava za najskuplju terapiju na svetu, spremni smo da objavimo završetak prikupljanja sredstava za Anikin tretman. Radost je ogromna, a zahvalnost večna, saopšteno je na Fejsbuk stranici “Za Anikin dug i lep život”
Podsećamo, mala Anika Manić (2) boluje od spinalne mišićne atrofije, a akcija prikupljanja novca za njeno lečenje ujedinila je Srbiju.
Iz tima koji je prikupljao novac posebno se zahvaljuju državi Srbiji na podršci i organizovanju transporta do bolnice, građanima Srbije za svaki odvojeni trenutak, pažnju, izgovorenu reč i dinar, kao i Anikinim pomagačima iz regiona i širom sveta koji su prepoznali Anikinu borbu pokazali da podrška ne zna za granice. Takođe, zahvaljuju se poznatim ličnostima i svim ljudima dobre volje.
