Category: Uncategorized

Dijana (5) i Anja (1) živele su u užasnim uslovima u stanu sa svojom majkom i njenim dečkom u Dnjepru, piše Dejli mejl.

Majka (25), čije ime nije navedeno, nije hranila devojčice koliko treba, zbog čega su one jele sve što su pronašle, prema rečima doktora.

Sestre su pronađene 21. novembra, nakon što su zabrinute komšije pozvale policiju.

– Žena i njen dečko su se stalno svađali i vikali su na decu. Nisu vodili računa o njima, devojčice su uvek bile prljave i zapostavljene. Iz njihovog stana stalno je dopirao smrad – rekla je jedna komšinica.

Kada je policija ušla u stan, šokirala se užasnim uslovima u kojima je porodica živela.

– Bilo je užasno, toalet nije uopšte radio, a oni su koristili tuš kabinu umesto njega. Kada je bila prekrivena slojem prašine i zaražena crvima. Unutra se teško disalo – rekli su iz policije.

Dijana i Anja oduzete su majci i odvedene u bolnicu, a tamo im je dijagnostikovana neuhranjenost. Devojčice su imale i vaške.

– Njihova stolica sadržala je tapete, stiropor, kosu i druge predmete. Jele su sve što su pronašle u apartmanu. U bolnici su prvi put videle čiste pidžame. Bili smo šokirani kada smo videli kako su odmah počele da jedu užurbano – rekli su doktori.

Policija je incident prijavila socijalnoj službi, koja planira da tuži majku i oduzme joj roditeljska prava.

– Majka i njen dečko su nezaposleni, a živeli su uz pomoć dečijeg dodatka. Deca su imala normalan obrok jednom mesečno, a majka je novac trošila na alkohol – dodali su iz policije.

(Izvor: novosti.rs)

Metju Danijel Grejvs (24) iz Jute je uhapšen pre 17 meseci, zbog brutalnog ubistva svog sina Brejdana

Muškarac iz američke savezne države Juta, priznao je da je nasmrt pretukao svog sina, jer ga je nerviralo što dečak plače, prenosi Dejli Mejl.

Metju Danijel Grejvs (24) iz Jute je uhapšen pre 17 meseci, zbog brutalnog ubistva svog sina Brejdana. On je izjasnio krivim za ovo teško ubistvo, koje je šokiralo Ameriku.

U zamenu da prizna krivicu, tužioci su se složili da bude osuđen na kaznu od 25 godina, uz mogućnost da možda i zauvek ostane u zatvoru.

Brejdanov plač i alarm su probudili njegovog oca oko 6:30 časova, 7. septembra 2017. godine. Grejvs je priznao da je iz frustracije udarao dete i da mu je stavio cuclu u usta.

Kasnije tog jutra, Grejvs je poveo bebu sa sobom, kada je svog starijeg sina odveo u vrtić.

Tokom putovanja, primetio je da dečak ne diše i odmah je pozvao svoju baku, jer nije znao šta da radi. Baka mu je rekla da odmah zove hitnu pomoć.

Dečak je prvo odveden u Dom zdravlja, a onda je helikopterom prebačen u Osnovnu dečju bolnicu.

Doktori su rekli da je dečak imao brojne povrede, da imao veliku traumu na mozgu i krvarenje.

Policija je kasnije objavila da je Grejvs sebe jednom prilikom nazvao čudovištem.

– Metju je prokomentarisao da je čudovište, da je izgubio svaku nada u život i da će izgubiti sve – navodi se u izjavi. Ocu ubici će presuda biti izrečena 5. marta.

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju slavu Svetog apostola Filipa, praznika u narodu još poznatijeg kao Božićne poklade.

IZVOR: SCREENSHOT/SVETI APOSTOL FILIP,

Danas 27. novembra pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju praznik posvećen Svetom apostolu Filipu, kao i Božićne pokade – poslednji dan kada je dozvoljeno jesti meso i beli mrs u ovoj godini.

Naime, sutra počinje Veliki božićni post, koji će trajati sve do praznika Hristovog rođenja 7. januara, pa se zato ovaj praznika ponekad naziva Filipovim postom.

Sveti apostol Filip rodom iz Vitsaide kraj jezera Galilejskog. Revnosno je propovedao Jevanđelje u Aziji i u Grčkoj, u kojoj su Jevreji hteli da ga ubiju, ali ga je Bog spasao moćnim čudesima. Tako arhijerej jevrejski, koji se ustremi na Filipa da ga bije, odjednom oslepe i sav pocrni.

Stradao je u 86. godini tako što su njega i Vartolomeja neznabošci razapeli na drvo. Ljudi su potrčali da ih skinu ali uspeli su da spasu samo Vartolomeja, dok je Filip izdahnuo.

Mošti Svetog Filipa prenete su kasnije u Rim.

Prema starom narodnom verovanju, na ovaj dan trebalo bi pripremiti bogatu večeru i veseliti se sa svojim ukućanima.

Proslavi Božića, naime, prethodi veliki božićni post u trajanju od 40 dana, ali pre njega idu Božićne poklade odnosno gozbe. Upravo one obiluju različitim narodnim običajima.

Smatra se da su poklade dan za praštanje i veselje, pa se priređuju povorke maskiranih igrača, koje uz buku i svirku obilaze naselja i izvode različite trikove.

Posle poklada počinje post, koji podrazumeva uzdržavanje od mrsne hrane, hrane životinjskog porekla i alkoholnog pića. To je telesni post, dok duhovni post podrazumeva i uzdržavanje od loših misli, želja i najbitnije dela.

Na taj način se bore protiv zlih sila i veštica, za koje se veruje da imaju jači uticaj u vreme poklada.

Različiti običaji se vezuju za ovaj dan, što zavisi od kraja do kraja. Negde se posle večere zavezuju sve verige u kući, kore od pojedenih jaja bacaju u vatru, tabani trljaju belim lukom, a deci se pred spavanje oblače prevrnute pidžame i majice.

Postoji verovanje da bi trebalo uveče tabane trljati belim lukom i izgovoriti sledeće reči: “Veštica kao konac, u mene zubi kao kolac.”

(Mondo)

Crni petak u Srbiji kao da nije čuo za koronu, pa su tako naši tržni centri bili krcati na ovaj svetski dan popusta uprkos činjenici da je broj umrlih i zaraženih od korona virusa u svakodnevnom porastu
Član Kriznog štaba, epidemiolog Predrag Kon, nema razumevanja za ponašanje sugrađana koji su napravili ogromne gužve ne bi li kupili nešto na popustu.

– Ako se poštuju mere to bi moglo da se prihvati. Ako se stvaraju gužve odgovornost se prenosi na organizatore. Svako nosi i individualnu odgovornost. Nije mi jasno kako je to nekome značajno kad danas imamo 57 mrtvih – rekao je Kon.

Zločini se događaju svakog dana širom sveta, ali malo koji je izazvao apsolutno gađenje i prezir, kao zločin koji je počinio Kristofer Li Vots (Kris Vots) iz grada Frederika, američka država Kolorado.

Krajem novembra prošle godine, Kristofer Vots osuđen je na pet doživotnih robija, bez mogućnosti pomilovanja, a njegovi sugrađani su i dalje u šoku zbog brutalnog ubistva cele svoje porodice.

Pre presude, Kris Vots je policiji priznao da je ubio svoju trudnu suprugu Šenan Vots, kao i njihove dve ćerke Belu (3) i Selest (4). Da stvar bude gora (ako je moguće) policajci su zanemeli kada su čuli motiv za ovo nezapamćeno zlodelo. 

No, krenimo redom. Kris i Šenan su se upoznali 2010. godine, a posle venčanja su živeli prilično imućnim životom u kući sa pet spavaćih soba. Šenan je redovno objavljivala snimke na kojima je govorila kako joj je sam bog poslao divnog supruga Krisa, a na tim snimcima su se često pojavljivale i ćerke koje su slale poljupce svom tati.

Sve je delovalo idilično, do 18. avgusta prošle godine, kada se Šenan vratila sa poslovnog puta, a Kris ju je sa decom čekao kod kuće, da bi kasnije sam otišao na posao. Kasnije tog dana, koleginica sa posla pokušavala je da stupi u kontakt s njom, ali nije uspevala. Došla je i na njena vrata, a kada niko nije otvarao, pozvala je policiju. Dok su pretraživali kuću, na vratima se pojavio Kris, i delovalo je kao da je u šoku zbog nestanka porodice. 

 *Ćerke Bela (4) i Selest (3), supruga Šenan/ foto AP

Kris se trudio da pokaže kako je potresen, ali je odmah bio sumnjiv – u samoj kući nije bilo tragova nasilja, a ženin automobil bio je u garaži. Vots je čak dao izjavu za lokalnu televiziju, u kojoj moli da mu pomognu u potrazi za njegovim najmilijima.

Samo dva dana kasnije, Vots je uhapšen kao glavni osumnjičeni. Prvo je pokušao da optuži mrtvu suprugu da je ona ubila ćerke, a da je on ubio nju u nastupu besa. Pao je na poligrafu, a zatim konačno priznao da je ubio svoju ženu i obe ćerke, i da je njihova tela bacio u napušteno skladište za naftu, nedaleko od kuće u kojoj su živeli.

Kada je jednom priznao, nije mogao da se zaustavi. Do detalja je opisao kako je pomoću savijenog ćebeta ugušio trudnu ženu, a zatim i obe ćerke. Ćerka Bela je, pre nego što će biti ugušena, samo rekla: “Ne, tata.”

Upitan da objasni svoj bolesni, suludi postupak, Vots je rekao da je našao ljubavnicu, koleginicu sa posla, u koju je bio jako zaljubljen. Hteo je da bude s njom, ali, kako je tvrdio, njegova supruga nije htela da se razvede. 

To je bio motiv Krisa Votsa da pobije celu svoju porodicu. On je priznao krivicu 6. novembra 2018. godine, a samo dve nedelje kasnije (20. novembra) osuđen je na pet doživotnih robija.

Ljubavnica ga nikada nije posetila u zatvoru. 

(Izvor: srbijadanas.com)

Dvogodišnja Vasilisa Janković ostala je živa samo zahvaljujući prisebnosti i hrabrosti vaspitačice Marije Simić (27) i njenih koleginica iz vrtića „Čarobna kućica“ u Beogradu.

Prava drama u obdaništu, kada je devojčici naglo pozlilo i kada je gotovo prestala da daje znake života srećom se nije pretvorila u tragediju.Vaspitačica Marija priča za “Blic” o danu koji će joj zauvek ostati u sećanju.

– Roditelji su ujutru doveli blizance Vasilisu i Vladimira. Malo posle doručka, dok sam obuvala decu da ih izvedemo napolje, koleginica me pozvala i rekla da joj Vaska izgleda čudno. Pogledala sam i videla dete koje se njiše kao da je veoma pospano. Pipnula sam je i osetila da je neprirodno hladna dok su joj sa čela izbijale graške znoja.

Marija je pokušala da razbudi devojčicu koja je u njenim rukama polako klonula.

– Prvo sam pozvala njenu mamu Bojanu. Vasku sam odnela u kupatilo i umila je, nakon čega se ona malo razbudila. Koleginica Ivana je odvela decu napolje, a Jela i ja smo ostale sa Vaskom. Zamenica direktorke je zvala Hitnu pomoć jer je devojčica već tonula dublje u san – priča vaspitačica.

Marija je dete držala u naručju sve vreme da joj ne dozvoli da zaspi.

– Dozivala sam je: „Vaska, Vaska“ da bi bar na tren otvorila okice, ali uzalud. Znala sam samo da ne smem da se uplašim, da moram da ostanem pribrana. Skinula sam joj mokru haljinicu i brisala je peškirom. Uzela sam živin toplomer i mislila da ne radi kada se živa nije ni makla. Premrla sam kad se na digitalnom toplomeru pojavila brojka 33,9.

Marija i koleginica na smenu su držale dete, plašeći se da ne zaspi.

– Prvo je stigao Vaskin tata Darko, dozvao ju je i ona je otvorila oči, pokušavajući da pruži ruku ka njemu. Samo nekoliko minuta kasnije, kada se pojavila mama Bojana, ona više nije reagovala. Uzalud smo pokušavali da je probudimo, dete je nestajalo u našim rukama – drhtavim glasom priča Marija.

Kako kaže, u tim trenucima kao da su se odvijale dve paralelne stvarnosti.

– Iz bašte su se čuli zvuci dečje igre dok se samo nekoliko metara dalje u dvogodišnjem detetu gasio život.

Narednih 10 minuta, koliko je Hitnoj pomoći trebalo da dođe, prestravljenim ljudima su se nizali kao sati.

– Ni tehničar ni lekarka nisu mogli da joj nađu venski put, toliko su joj se vene povukle. Više od pet puta su pokušali da je ubodu, a onda je doktorka rekla roditeljima: “Izvinite što ovo gledate, ali ona kao da nema vene, moram da radim napamet“. I to je najstrašniji trenutak u mom životu. Donela sam ćebe da je umotaju jer je već bila hipotermična – govori Marija sa suzama u očima.

Kao u najgorem filmu, vrata od vozila Hitne pomoći zatvorila su se pred njenim očima i u Tiršovu odvela Vasilisu, maltene bez pulsa i disanja.

– Na kapiji vrtića stiglo me je sve. Dotad sam sebi govorila da je najbitnija Vasilisa, ali svi smo ljudi, nisam više mogla da izdržim.

Mama Bojana je kasnije nazvala Mariju – u Tiršovoj su im rekli da su im doneli polumrtvo dete.

– Imala je hipotermiju i hipoglikemiju, šećer joj je bio 1,9. Oko nje se po prijemu u Tiršovu stvorilo 10 lekara u neverici. Tek kada su javili da se povratila, da će biti dobro, mogla sam da odahnem. Danas smo sve opet plakale jer smo posle ovog predugog vikenda videle Vladimira, njenog brata blizanca – kaže Marija.

Mama Bojana: Spasila joj je život

Vasilisa je rođena sa hemangiomom na licu i imala je samo mesec i po dana kada je počela da pije lekove. Majka Bojana juče je za “Blic” objasnila da su joj lekari rekli da je samo pravovremena reakcija Marije i koleginica, koje nisu dozvolile detetu da zaspi i potpuno obamre, spasila život njenoj ćerkici.

– Vasilisa je provela ceo vikend na intenzivnoj nezi, ali sada se oseća dobro i uskoro će kući – kaže mama Bojana.

Katarina Dešić iz Velike Plane iz zdravstvenih razloga nije mogla da ima svoju decu, ali otkako se udala nije bilo dana da njena kuća u Miloševcu nije odjekivala od dečijih glasova.

Ona i njen muž Mateja Rajković, uz pomoć Centra za smeštaj napuštene dece u Miloševcu, othranili su dvadeset i petoro tuđe dece. 
U vreme kad se zbog neimaštine i modernih životnih trendova, žene sve teže i ređe odlučuju da rađaju i podižu sopstvenu decu, pomalo nestvarno zvuči da je jedna Srpkinja celi svoj život posvetila odgajanju tuđe dece.

Danas, u devedesetoj godini života, nije sigurna da bi bez pomoći papira mogla da se seti svih njihovih imena, ali je sigurna da ih je volela kao da su bila njena.

-Kao i prava majka prebrinula sam svaki njihov plač, odbolovala svaku njihovu boljku i radovala se svakoj njihovoj radosti – kaže Katarina. – Trudila sam se da im pružim što više topline kakvu sam ponela iz svog roditeljskog doma i da nikad ne osete pustoš kakvu sam ja u detinjoj duši osetila kada su ustaše razorile moju porodicu.

Foto: Dušan Marić

Katarina je imala 15 godina kada je, u avgustu 1942. godine, vrata na njihovoj kući u Dubovcu kod Okučana otvorila nesreća. Tog dana, njen brat Milan, mladić od 17 godina, se razboleo. Prebačen je u bolnicu u Novoj Gradiški, gde je ubijen. Porodica nikada nije saznala gdje je mu je grob.

Nekoliko dana kasnije Hrvati, dojučerašnje komšije obučene u ustaške uniforme, su gotovo sve srpsko stanovništvo iz Dubovca odveli u logor u Staroj Gradiški.

-Posle dvije nedelje ustaše su nas razdvojile. Moju majku Jelenu odvele su u Jasenovac – glasom iz kojeg izbija pomirenost sa životom podseća na dana kada joj je oteto detinjstvo. – Oca Petra su odveli u logor Aušvic. Mene i moje sestre Milku i Milevu prebacili su u logor u Sisku.

Dobri ljudi među Hrvatima, užasnuti pokoljima srpske dece u Jasenovcu i drugim logorima, dolazili su u fabrike smrti, usvajali siročad i vodili u svoje porodice. Oni su Milevu, koja je imala trinaest godina i dve godine mlađu Milku odveli u Zagreb.

Katarinu nije bila te sreće. Nju su preko logora u Mariboru odveli u nemački logor Biterfeld. 

-U Dubovac su se prve vratile Mileva i Milka. Pobegle su iz Zagreba i peške stigle u rodni kraj. Na kraju rata, kući smo se vratili otac i ja. Ja sam stigla vozom, a on je put od Aušvica do Okučana prešao peške.

Foto: Dušan Marić

Pet godina kasnije Katarina je došla u posetu kod rodbine u Smederevo, upoznala Mateju i ostala da živi u Miloševcu. 

-Mateja je bio razveden, imao je sinčića od devet godina, Radomira – nastavlja Katarina. – Kad smo videli da ja ne mogu da rađam, da nećemo imati svoju decu, počeli smo da negujemo tuđu.

U kuću ovih dobrih ljudi u Moravskoj ulici prva je došla Jelena Uzelac, dete razvedenih roditelja iz nekog mesta u Hrvatskoj. Imala je dve godine.

Nekoliko meseci kasnije dobila je društvo – jednogodišnjeg Vukadina Krstića iz Aleksinca, čija je majka umrla, a otac nije imao sredstava da izdržava troje dece.

-Jelena se udala u Beograd, često mi je dolazila, ali više neće doći – kaže sa tugom ova plemenita žena. – Doživela je šlog, nepokretna je. Vukadin je ovde završio sedmi razred, a onda je došao njegov brat i odveo ga kod sebe. Živeo je u Pančevu, oženio se, dobio dete. On je, rano moja, umro. Nekoliko nedelja pre smrti došao je da me vidi, da se oprostimo. Danka je bila iz Loznice. Kada je završila sedmi razred po nju je došla prava majka i odvela je u Austriju. 

-Od sve dece koju sam negovala ona je jedina što mi se nikad nije javila. Ali ja često mislim i na nju i molim se bogu da bude srećna. Nenad Stanković živi na selu, u okolini Požarevca. Oženio se, skućio.

Sanja iz Sarajeva bila je dete razvedenih roditelja. Posle četiri godine života u Miloševcu majka je odvela kući. Sada je srećno udata, ima petoro dece. Dvoje iz prvog, troje iz drugog braka.

Foto: Dušan Marić

Melinda iz Sarajeva udala se u Novi Sad. Tomo iz Resnika je umro. 

Nenad iz Loznice je u dom Rajkovića stigao nakon očeve smrti. Majka se preudala, a svoje dete ostavila na ulici. Nenad sad živi u Miloševcu, nedaleko od svoje druge majke. Oženjen je ima kćerku i unuče. 

Iako joj je svako dete o kojem je brinula drago, Katarina se sa posebnom ljubavlju i tugom seća Gorana Lazića iz Beograda.

-Odrastao je ovde, bio je duša od deteta. Posle osnovne škole pojavila se njegova prava majka i odvela ga. Kamo sreće da nikad nije došla. U Beogradu Goran je završio zanat i dobro se zaposlio. A onda su mi jednog dana javili da je neko pucao u njega, da ga više nema.

O Anđelku iz Sopota i njegovoj sestri Anđelki Katarina je počela da brine kada je on imao 20 meseci, a Anđelka tri godine.

-Doneli su ih kod mene zato što im je nesrećnicima otac umro, a majka se razbolela, nije mogla da brine ni o sebi. Oboje dece bilo je gadno bolesno, imala su stalne upale pluća. Pet godina smo ih lečili i izlečili. Samo bog zna koliko sam zbog to dvoje Cigančadi suza prolila.
Brat i sestra sada žive u Ralji. On ima troje, ona dvoje dece. 

Foto: Dušan Marić

Jan Kovar iz okoline Beograda, koji je umrlo mlad zbog urođene srčane mane, pa još jedan Vukadin, kojem se ne zna poreklo jer je pronađen u parku, Lendita iz Prištine, Nebojša Savić i Vasilije Smiljković iz Kruševca, Goran….i tako do dvadeset i pet.
Dvadeset i pet tužnih detinjih sudbina. I dokaza da je duša Katarine Dešić, devojčice iz ustaških i nacističkih logora, široka kao njena Zapadna Slavonija.

-Džaba bi bila sva moja ljubav prema deci da se nisam udala za tako dobrog čoveka i da njegovi potomci nisu nasledili njegovu plemenitost – objašnjava Katarina. – Muž mi je umro 1982. a njegov Radomir 1994. godine. Radomirov sin Dragan i njegova žena Zorica, sa kojima živim i koji me poštuju kao da su moja krv, iako imaju troje svoje dece, uzeli su dvoje dece iz Kruševca da brinu o njima. Zahvalna sam ljudima iz Centra za smeštaj napuštene dece u Miloševcu što su mi pomogli mojoj deci i meni. Njima da odrastu u toplini porodičnog krila, a meni da mi duša bude puna što sam im pomogla da lakše prebole tugu što su ostavljena.

Katarina sa uzdahom kaže da među njenom decom ima srećnih, ali da je više onih koja su nesrećna.
–Dok nisu odrasli u svojoj porodici, nesrećni su. Svašta sam doživela, znam da je život velika muka, svako nosi neki krst, ali ne razumem ljude koji se odriču svoje dece i ostavljaju ih same i nemoćne na životnoj vetrometini. To nisu ljudi, već neljudi.

Kada je test pokazao da sam trudna, muž i ja smo bili iznenađeni jer nismo planirali dete. Nismo ni slutili da najveće iznenađenje sledi kada vidimo bebu prvi put.

Tako svoju priču počinje Tejlor Dunavant (25) iz Misurija. Kako kaže, osećala se “trudno” i dve nedelje pre testa, a pošto je već jednom rađala, znala je kakav je to otprilike osećaj. I dobila je potvrdu – marta 2018. godine stiže prinova.

Očekivala sam da to bude kao i prva trudnoća – ješću sve i svašta, ugojiću se 30 kila i rodiću prelepu zdravu bebu. Međutim, iako mi se jelo sve, ništa nisam mogla da stavim u usta. Ne da se nisam ugojila, nego sam i smršala, što me je šokiralo i brinulo. Lekari su me uveravali da nije problem što ne dobijam na težini i veroala sam im. Boleli su me delovi tela koje nisam ni znala da imam.

U 20. nedelji trudnoće, saznali smo da čekamo devojčicu, što je bilo još jedno iznenađenje jer sam bila uverena da je dečak.

U nedelju, 4. marta, probudila sam se baš odmorna, kako se dugo nisam osećala. Ustala sam i napravila doručak za sve a onda se posvetila kućnim poslovima. Inače mi je ovih nedelja sve bilo teško i stalno sam bila umorna, ali ne i tog dana. Sve je bilo divno. A onda, uveče mi je pukao vodenjak. Kako sam tvrdoglava, uveravala sam muža Krisa da nema potrebe da idemo u bolnicu jer ima još vremena, i da je bolje da se prvo naspavamo. Uostalom, termin za porođaj je bio tek za dve nedelje. Međutim, insistirao je da odemo makar da proverimo šta se dešava.

U bolnici mi je rečeno da nemam dve nedelje i da beba stiže sada.

Posle 15 sati porođaja, bila sam isceđena, a još se nije nazirao kraj. Sestra me je uveravala da će sve biti gotovo za 5 minuta. I odjednom, sestra je vrisnula: “Ima kosu!”. Nije me to iznenadilo, i naša prva ćerka rođena je sa punom glavom najtamnije kose.

A onda, beba je konačno izašla a sestra je belo pogledala i rekla samo “Oh”. Pogledala sam je i ja, i takođe iznenađeno uzdahnula. Beba jeste imala punu glavu kose, ali bele kao sneg.

Kris i ja smo se samo pogledali u neverici. Počela sam da se tresem, preplašena.

Kosa moje ćerke bila je glavna vest bolnice i svi su dolazili da je vide. Svi su pričali samo o “albino bebi”. Obeležena je, a nije ni sat vremena na ovom svetu. Bolelo me je to. Postala sam ljuta – ni u mojoj ni u Krisovoj porodici nema albino ljudi. Kako smo dobili takvo dete? I šta to zaista znači za nju? Imala sam gomilu pitanja i nijedan odgovor. Na kraju, kako objasniti našoj petogodišnjoj ćerki šta se dešava? To je, ispostavilo se, bilo najlakše, jer je naša starija ćerka zaključila da je u našu porodicu stigla vila i to je bilo to.

Lekari na prvoj kontroli i dalje nisu hteli da tvrde da je albinizam, već su hteli da to provere testovima. Ispostavilo se da je upravo to u pitanju a meni se krv sjurila u glavu. Poslali su nas kod savetnika za genetiku na razgovor.

Rekao nam je da će naša Nora celog života imati belu kosu, i teško da će ikada imati pigment, i u kosi i u očima. Ostaće joj srebrne sa crvenkastim odsjajem i imaće problema sa vidom. Takođe će imati slab sluh. Koža će joj biti strašno osetljiva, a na izlazak bez sredstva za sunčanje ne smemo ni da pomišljamo.

Međutim, meni je kamen pao sa srca. Jesu to strašne stvari, ali sve su rešive. U glavi sam imala mnogo gore scenarije.

U početku nam je bilo teško što nam prolaznici pilje u bebu i postavljaju pitanja. Trudim se da ipak budem fina jer je uglavnom u pitanju prijateljska radoznalost. I Kris i ja sada učimo mnogo toga, jer do Nore gotovo da nismo ni bili svesni albinizma.

Biće ovo sasvim drugačije putovanje od onog koje smo očekivali, ali biće sve u redu. Albinizam je u redu. U redu je biti drugačiji. Nora mi je otvorila oči i naučila me da je svako različit na svoj način i da je to u redu.

(lovewhatmatters.com)T.G.

U periodu od pet nedelja roditelji su detetu polomili sve udove, dislocirali članak i nožne prste, imao je višestruke prelome…

Paula Adgel (52), majka osmoro dece, i njen suprug Mark usvojili su sada petogodišnjeg Tonija dok je još bio beba nakon što su ga biološki roditelji toliko zlostavljali da su doktori morali da mu amputiraju obe noge.

Oba roditelja su sada u zatvoru, služe kaznu od deset godina. Ali, Paula i Mark s tim nisu zadovoljni, vode kampanje za povećanje kazni u Velikoj Britaniji u slučaju zlostavljanja dece te su već takozvani “Tonijev zakon” predstavili parlamentu, piše “Skaj njuz”.

Paula Hadgel opisala je trenutak kada je prvi put videla Tonija.

“Socijalni radnik me 2015. pitao hoću li posetiti četvoromesečnu bebu u bolnici kojoj su polomljeni udovi. Pomislila sam: ‘To nije problem, prelomi zarastaju’. Kada sam došla u bolnicu i videla to sićušno dete, medicinska sestra mi je pokazala njegovu istoriju bolesti i rekla da će mu trebati doživotna njega”, rekla je.

“Ispričala mi je da su u periodu od pet nedelja detetu slomljeni svi udovi, da su mu dislocirani članak i nožni prsti, da ima višestruke prelome, te da čitavih deset dana nije imao medicinsku pomoć”, dodala je ona.

Ispričala je da je dobio sepsu i da su mu počeli otkazivati unutrašnji organi.

“Završio je na aparatima. Da se lekari nisu toliko trudili oko njega, ne bi preživeo. Odveli smo ga kući. Za nedelju dana je počeo da se smeje”, ispričala je Hadgel.

Istakla je kako je, nezadovoljna kaznom koju su dobili njegovi biološki roditelji, počela da promoviše ideju za povećanje kazne u slučaju zlostavljanja dece.

Rekla je da su ona i njen suprug ove godine otišli u parlament gde je njihov predstavnik predao 12.000 potpisa za kampanju koja poziva na strože kazne.

“Dosad smo se sastali s raznim advokatima, okružnim tužilaštvom. Ne nameravamo da odustanemo”, zaključila je ona.

Violeta Stanković, žena iz Smedereva, na svom Fejsbuk profilu objavila je potresan apel za pomoć.

Naime, ona boluje od raka, a kako je sama napisala, nema overenu knjižicu i ne može da se leči. Na društvenim mrežama objavila je fotografije rana koje ima po telu, a koje ne objavljujemo jer su izuzetno uznemirujućeg sadržaja. 

– Rane koje imam po telu se jako osećaju, smrde i šire neprijatan miris. Taj miris asocira me na tvora, kao da je on negde u mom organizmu – kaže Violeta pokušavajući da nam objasni kroz šta sve prolazi.

U potresnoj ispovesti za Espreso ova žena je rekla šta joj nedostaje i kako se bori sa ovom opakom bolešću.

– Upravo mi je bila Hitna pomoć da mi da injekciju, nakon što sam ih zamolila da mi previju rane. Oni su odgovorili da nisu nadležni za to, a najviše su mi potrebne vazelinske gaze, flasteri, sprej za rane i Sudokrema – tvrdi ona.

Nakon ove potresne priče rešili smo da saznamo šta se zapravo desilo i pozvali Dom zdravlja u Smederevu. Stupili smo u kontakt i sa direktorkom Doma zdravlja Svetlanom Mihić Jovanović, u čijoj je nadležnosti Hitna pomoć. Pitali smo zbog čega Violeti nije ukazana pomoć, ukoliko su njene tvrdnje tačne. 

– Zatečena sam time što ste mi upravo rekli, ne mogu da verujem. Hitna pomoć nikada nije niti bi smela da odbije takvu stvar. To su pacijenti kojima najmanje što možemo da pružimo upravo i jeste ljudskost. Za sve pacijente koji imaju bilo kakav problem sa ovom ustanovom moja vrata su širom otvorena jer problem se ne rešava ovim putem preko medija već na licu mesta tamo gde postoji. Pozvaću da proverim ove informacije, a čak i ako je to istina taj neko će biti kažnjen ako se to zaista dogodilo – tvrdi ona.

Zatim nakon provere informacija nastavlja Svetlana vidno potrešena i kao čovek i kao direktorka ove ustanove.

– Mi smo proverili ovu informaciju i mogu da vam kažem da je Hitna pomoć bila kod Violete Stanković kako bi joj dala injekciju protiv bolova. Ona njih nije pitala da joj previju rane, već kome ona može dalje da se obrati za to. Borila sam se sa istom bolešću i operisana sam od toga tako da mogu da razumem u potpunosti njenu situaciju. Violeta je izvadila zdravstvenu knjižicu i na programu kućnog lečenja koji poseduje ovaj Dom zdravlja gde su lekari više puta odlazili kod nje kući, gde su zapazili izrazito loše uslove i neadekvatnu higijenu – tvrdi Svetlana.

A zatim dodaje i šta se još dešavalo…

– Violeta je odbila da prima hemoterapiju, takođe se nije pojavila na zakazanom pregledu kod hirurga. Ona je žena koja je pokretna i živi u blizini  Doma zdravlja. Zaista dajemo sve od sebe, potrudićemo se da joj bude otvoren socijalni karton i da bude prebačena u prostorije Crvenog krsta jer tamo posedujemo mesto gde bi mogla da joj bude pružena pomoć, a i higijenski uslovi. Ipak, morate nas razumeti da smo ograničeni zakonskim okvirima, kao i da smo uradili sve što smo mogli – tvrdi direktorka.

Nedugo zatim je izašao i snimak na društvenoj mreži Fejsbuk gde bolesna žena priča sa čime se bori i kako nailazi na veliko nepoverenje ljudi.

– Jako sam iznenađena, ne znam šta da kažem. Narod misli da je sve laž kod mene. Nisam ja ta osoba od laži i prevare. Dok sam bila zdrava radila sam, imala sam, nisam prosila kao sada što prosim i što tražim pomoć od vas. Muka me naterala da vas molim, da vas molim za pomoć. Molim za milostinju. Neki me zovu jer misle da ja lažem, da zapravo nisam bolesna. Moja bolest je najgora, širi se na svaku stranu – tvrdi Violeta.

Slike koje su osvanule na društvenim mrežama lede krv u žilama. Žena bez kose koja je sva u živim ranama, kivna je na sistem i na državu u kojoj živi. Nastavila je u snimku da govori kroz suze…

– Ko je nadležan za previjanje ako nije Hitna pomoć? Ako to nisu lekari, i ako to nisu sestre, ko je onda nadležan za to? Zar to moram sama da radim? Ne mogu ni da se prekrstim, a kamoli da bilo šta sama uradim… Moj sin Danijel je tu da mi pomogne. On je video sve moje muke – rekla je žena iz Smedereva i zahvalila se svim ljudima dobre volje koji žele da joj pomognu. 

– Hvala vam svima što mi pomažete da imam gaze, da imam flastere, da imam dovoljno novca da bi kupila neku voćku da pojedem. Živim ovde u Smederevu bez primanja. Nemam čak ni prijavu boravka, a ni knjižica mi nije overena. Kada knjižica nije overena, sve mora da se kupi, a od čega? Oprostite što plačem, ali suze su jače od mene. Ne mogu da izdržim ovu nepravdu – tvrdi Violeta.

Violeta je na društvenim mrežama danima objavljivala i besne poruke upućene lekarima: