Category: Uncategorized

Jedna od najvećih regionalnaih pevačica zabavne muzike, sada 70-godišnja Neda Ukraden, nikada nije krila koliko je privržena vlastitoj porodici. Njena majka Anđe umrla je pre dve i po godine, a ove godine će se navršiti i 24. godišnjica smrti njenog oca. Sećanje na roditelje, odnosno emotivnu objavu, podelila je sa svojim pratiocima.

– Ovih dana bliži se godišnjica smrti mojih roditelja. Pre godinu dana je mama Anđa i pre 23. godine tata Dušan otišao na večni počinak, ali nikada iz naših srca. Mila moja majko, Anđelija, dragi moj oče Dule, počivajte u miru i hvala vam za bezgraničnu ljubav koju ste meni i mojoj Jeleni pružali – napisala je Neda na Instagramu ispod fotografija nikad prežaljenih roditelja.

I na Facebook profilu najse*si bake Balkana, kako joj mediji tepaju, u uvodu je Neda istaknula svoje poreklo. Tako piše:

– Neda Ukraden rođena je 16.08.1950 godine u malom mestu Imotski u Hrvatskoj. Prezime Ukraden potiče od Bojanića i Pavlovića koji su živeli negde na granici Crne Gore i Hercegovine. Doselili su se u Imotsku Krajinu pre više od 200 godina. Jedan od njih je ukrao devojku, koju nije smeo ukrasti, i tako je nastalo to malobrojno prezime. U Imotskom je živela do druge godine uz baku i deku, a zatim odlazi sa roditeljima u Višegrad, gde je živela do polaska u osnovnu školu – tako piše na Nedinom Fejsbuku.

Sve do rata Neda je živela u Sarajevu, a nastupala širom Jugoslavije. Od početka rata preselila se u Beograd. No, čim je rat završio Neda se brzo vratila svojoj regionalnoj publici pa tako i onoj Hrvatskoj. No, u januaru prošle godine Neda je odlučila rešiti i stanje u zemljišnim knjigama kako bi upisala svoju dedovinu. Da bi to bilo moguće, posegnula je za pravnom radnjom na Opštinskom sudu u Makarskoj, Stalnoj službi u Imotskom. Predmet je otvoren kod suca Ante Knezovića. Balkansku Tinu Turner zastupa imotski advokat Ivan Ćosić koji je u Nedino ime tužio redom: Republiku Hrvatsku koju zastupa Opštinsko državno pravobranilište u Splitu, Stalna služba u Makarskoj, Grad Imotski, koji zastupaju advokati Marko Perkušić i Mirko Perkušić te još 26 članova porodice Ukraden. Kadijević, Miloš i Putica – prenosi Imperijal.net

Među tuženima je i Dušan Ukraden, sin pok. Petra pa ne znamo da li je možda Neda tužila i pokojnog oca, budući da je tužila puno osoba s prezimenom Ukraden, jasno je kako se tu radi i o njenoj rodbini. Svim fizičkim licima koje je Neda Ukraden tužila postavljena je privremena zastupnica Matea Burazin Lončar, advokat iz Imotskog. Naime, boravište tuženika je nepoznato, a kako nemaju opunomoćenika, redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženicima dugo bi trajao pa bi za stranke mogle nastupiti štetne posledice.

U maju 2019. Neda je otkrila za Dnevnik NoveTV opisujući svoje emocije i iskustva iz Imotskog. Tako je pričala kako je u rodnom Imotskom napravila prve korake, da se tamo prvi put zaljubila, ali i doživela najteže rastanke u životu. Povod je bio što se prvi put u rodnom Imotskom odlučila snimiti videospot.

– Znate, koreni su čudo. Džaba, možeš bilo gde živeti, na bilo kojoj adresi, ali uvek si vezan za svoj rodni kraj. Ja sam spavala po svim svetskim najelitnijim hotelima, ali najlepše spavam u mojoj Glavini Donjoj – govorila je Neda prošlog maja.

Neda je tada otvorila srce i dušu Dnevniku Nove TV:

– Moja prva simpatija je naravno bio moj komšija. Naravno, on je meni bio najlepši na svetu. Toliko sam rado želela doći na taj letnji odmor. Toliko je to sve meni bilo mistično, lepo, nedodirljivo. Toliko se to nije moglo upoređivati s mladićima koji su mene okruživali tamo gde sam išla u školu, gde smo živeli… – prisetila se Neda.

Preostaje nam videti hoće li Neda Ukraden nakon tog pravnog manevra, odnosno tužbe, uspeti uknjižiti dedovinu u Imotskom. I hoće li tako osigurati da spava najlepše na svetu u svojoj domovini u Glavini Donjoj pokraj Imotskog. Očito Nedi ne trebaju dušeci koje poznate osobe reklamiraju na TV-u već joj treba komad rodne grude da bi zaspala kao beba.

Srpska pravoslavna crkva slavi danas praznik posvećen Prepodobnoj mučenici Paraskevi Rimskoj, u narodu poznatijoj kao Trnova Petka. Ova svetica smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, a za ovaj dan se veruje veliki broj običaja i verovanja.

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Prepodobne mučenice Paraskeve Rimske – Trnove Petke, zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesnima i siromašnima. Zbog blagosti i čuda koja je učinila za života, pred njene mošti i danas dolaze vernici da mole za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja.

Praznik Trnove Petke, kao i praznici još dve svetiteljki koje se praznuju u avgustu, nisu crvena slova, ali su poštovani u srpskom narodu, a naročito među ženama. Praznikom prepodobne mučenice Paraskeve, završava se mali letnji “ciklus ženskih praznika”.

Mnogi Svetu Petku Trnovu, koja je bila Rimljanka i koja se slavi u avgustu, mešaju sa Svetom Petkom koja je bila Grkinja i slavi se u oktobru, ne znajući da u kalendaru ima više svetiteljki sa ovim imenom. 

Za Trnovu Petku kažu i da je ženski praznik, jer ga prvenstveno praznuju žene koje danas ne bi trebalo da mese, kuvaju ili rade bilo koji posao u kući kako ne bi navukle gnev svetiteljke. Prema narodnom verovanju na praznik Trnove Petke ne radi se, da tokom godine ne bi trnule ruke. 

Mlade devojke, veruje se, danas treba da beru cveće i njime kite kuće kako bi u domovima vladala sloga i mir. Devojčicama se danas oblače nove haljinice kako bi ih u narednoj godini pratila sreća.

KO JE TRNOVA PETKA?

Danas 8.avgusta SPC proslavlja svetu prepodobnomučenicu Paraskevu pod imenom Trnova Petka. Rodom je iz Rima, iz hrišćanske porodice, živela je u 2.veku posle Hrista a nakon smrti roditelja, imanje je razdelila siromašnima i zamonašila se.

Propovedala je zabranjenu Hristovu veru i zato je bila optužena caru Antoninu Piju. Iscelivši i samog cara, koji se krstio, nastavila je da misionari u drugim krajevima.

Zbog propovedanja hrišćanske vere zatvarana je, mučena i na kraju je posečena mačem, po naređenju kneza Tarasija oko 140. godine. Njene mošti, kasnije su prenete u Carigrad.

T.G.

Srpska pravoslavna crkva slavi danas veliki praznik posvećen Svetoj Petki – Prepodobnoj mati Paraskevi.

Srpska pravoslavna crkva slavi danas veliki praznik posvećen Svetoj Petki – Prepodobnoj mati Paraskevi, zaštitnici žena, siromašnih i bolesnih.

Prema predanju, Sveta Petka je pomagala bolesne i hranila gladne.

U Srbiji je veliki broj lekovitih izvora dobio ime po Svetoj Petki, a jedan od njih je u Beogradu, na Kalemegdanu, pored crkve posvećene ovoj velikoj svetiteljki, gde su njene mošti dugo počivale.

Veruje se da se na Kalemegdanskoj tvrđavi nalazi čudotvorna voda koja leči one koji je uzimaju s verom u Boga i ljubavlju prema Paraskevi.

Kapela Svete Petke je podignuta na tom izvoru za koji se veruje da isceljuje očne bolesti i u tu se, kao velika svetinja, čuva mali prst svetiteljke.

I u beogradskom naselju Železnik nalazi se još jedan izvor Svete Petke za koji vernici tvrde da je lekovit i čudotvoran.

Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na istoku. Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja.

Prema narodnim običajima, danas žene ne bi trebalo da mese, kuvaju, šiju, peru veš ili rade bilo koji posao u kući kako ne bi navukle gnev svetiteljke i da im tokom godine ne bi trnule ruke.

Mlade devojke treba da beru cveće i njime ukrase svoj dom kako bi u njima cele godine vladala sloga i mir, dok se devojčicama oblače nove haljinice kako bi ih u narednoj godini pratila sreća.

Devojke bi trebalo da pojedu parče slavskog kolača i da sačuvaju mrvice, pa će te noći u snu videti svoju sudbinu i budućeg muža.

Uobičajeno je da se na Svetu Petku, 27. oktobra, ode u crkvu Ružica na Kalemegdanu gde se pokraj kapele Svete Petke uzima čudotvorna voda za koju se veruje da leči mnoge bolesti, a naročito probleme sa vidom.

Sveta Petka je rođena u gradu Epivatu, kod Kalitrakije u Maloj Aziji krajem 10. veka, poticala je iz imućne i pobožne porodice, a prema nekim izvorima poreklom je Srpkinja. Zamonašila se posle smrti roditelja u crkvi Svete Sofije u Carigradu, a posle toga je provela godine u pustinji u postu, molitvi i usamljeničkom životu. prema predanju, u snu joj se javio anđeo i uputio je u otadžbinu da širi veru Hristovu.

Njene mošti su prenošene mnogo puta, a na molbu kneginje Milice, počivale su i u Beogradu. Danas se u kapeli Svete Petke nalazi samo njen mali prst.

U SELU Ljubić, nedaleko od Obrenovca, braća Dragan (15) i David (10) žive sa bakom Ljubicom Aćimović (69). Majka ih je napustila, a otac više mari za alkohol nego za njih.

U oronuloj kući baka i unuci brinu jedni o drugima. Drže se isto kao straćara u kojoj žive – strahuju od onoga što će doneti zora.

Navikli su Dragan i David na nemaštinu. Naučili su da žive bez majčinog zagrljaja i da se sklone kad pijani otac lomi stvari po kući. Naučili su da spavaju praznog stomaka i još mnogo toga što njihovi vršnjaci nisu imali prilike da nauče. Baka Ljubica, sa penzijom od 16.000 dinara, trudi se da dečacima pruži ono najosnovnije, ali često i za neophodne stvari novca nema. Majka im alimentaciju od 10.000 dinara uplaćuje povremeno. Izgurali bi oni i ovu zimu, ali trošna kuća napuklih zidova neće izdržati.

– Majka se preudala pre sedam godina, deca su pripala mom sinu. On se propio, izgubio starateljstvo i ja sam već dve godine njihov staratelj. Otkada su se rodili bili su mi sve na svetu, a sad sam i ja njima sve na svetu – kaže Ljubica.

Igračaka u Davidovoj sobi nema. U ćošku kesa puna lekova – da im što duže kuca bakino srce. Ulegli kreveti, rasklimani trpezarijski sto, nekoliko stolica i vitrina. Kroz rupe oko prozora probija vetar, duva i kroz zidove koji su na mnogo mesta pukli. Šporeta nema, drva nema. Ovoj porodici predstoji još jedna zima u hladnoj kući.

– Hteli smo da unesemo šporet, ne znamo gde da ga stavimo. Star je, ipak, mogao bi da posluži. Ako ga prislonimo uz ovaj zid, prekriće jedini šteker za struju, strah me je da se stara instalacija ne zapali – pokazuje nam Ljubica. – Zidovi u drugoj sobi su prekriveni lamperijom, tamo bi se sigurno sve zapalilo. Strah nas je da se krov ne sruši sa prvim snegom. Ogrev još nisam kupila, ne znam ni od čega ću. Dok njih namirim, od moje penzije ne ostane ništa.

Ispod krova dve sobe i hodnik. U njima po dva kreveta. U Draganovoj je i ormar oblepljen sličicama fudbalera, televizor i – ništa više. Najveća želja im je da im se sazida kupatilo i dovede voda u kuću.

– Letos nam je bilo lakše da ugrejemo vodu. Ne znam kako ćemo da se kupamo kad stigne mraz. Mačak je pre nekoliko meseci upao u bunar i sad moramo da donosimo vodu od komšija. Mnogo je teško i mnogo je loše – ne može da zadrži suze Ljubica. – Nemamo kupatilo, deca traže, normalno i meni treba, ne samo deci, ali ne možemo sami da napravimo. Volela bih da imamo tuš-kabinu da se moja deca kupaju kao njihovi drugovi, a ne u plastičnom koritu kad je zima i napolju kad je leto.

LjUBAV I SLOGA

I PORED nemaštine koju svi nose na svojim leđima, u domu Aćimovića osećaju se ljubav i sloga.

– Voleo bih da se baka ne muči ovoliko – kaže Dragan, koji baka Ljubici pomaže koliko u njegovim godinama može.

Oči rukama pokriva i mali David.

– Odu kod druge dece, pa posle plaču kad dođu kući zato što nemaju ništa od onog što imaju njihovi vršnjaci. Volela bih da se moji unuci ne stide da pozovu svoje drugove, volela bih da imaju gde da ih dovedu – baka sklapa ruke kao da njima govori: Eto.

Dragan i David nemaju normalno detinjstvo, ali komšije kažu da su deca za primer.

Dragan ide u prvi razred srednje škole u Obrenovcu. Uči za zavarivača i dve godine igra levo krilo u obrenovačkom fudbalskom klubu Radnički. David je krenuo u peti razred osnovne škole u Grabovcu, najbližem selu, a najviše voli da ide na pecanje i da igra stoni tenis sa bratom.

– Imamo rekete i mrežicu – ponosno kaže mali David. – Otvorimo sto i igramo. Brat me pobeđuje, stariji je. Desi se da toliko jako udari da pukne loptica, a često nemamo drugu.

Volim mog starijeg brata.

Zatečeni u trošnoj kući, Aćimovići su prepušteni tuđem milosrđu.

– Pomognu nam komšije, dobri ljudi, hvala im. Kad dobijemo novac, kupimo namirnice, sredstva za higijenu, platimo račune… Unučići idu u školu, stalno im nešto treba – pare za užinu, sveske, trening… Dragan je fudbaler, potrebne su mu majice, patike, kopačke – stala je s nabrajanjem Ljubica svesna da to može da potraje. – S mojim primanjima ni knjige ne mogu da im kupim, ali trudim se koliko mogu. Navikla sam da jedem kad imam, a ne kad sam gladna. I oni su to naučili. Boriću se za moje unuke dok me telo ne izda, nadam se da ću izdržati dok ih ne izvedem na pravi put. Nadam se da će oni moći jednog dana sami o sebi da se staraju.

MILICA Golubović (62) iz Prijezdića kod Valjeva, umrla je ne dočekavši da u njenoj novoj kući, izgrađenoj umesto stare teško oštećene u mioničkom zemljotresu 1998. godine, zasvetli sijalica!

Pune dve decenije Milica je živela bez struje, jer je, navodno, prizemna kuća izgrađena bez dokumentacije, nije uknjižena, pa nije bilo “zakonskog osnova” da bude priključena na električnu energiju.

Teško bolesna žena poslednjih meseci bila je potpuno nepokretna, živela je od svega 10.000 dinara socijalne pomoći, u kući u kojoj nije bilo ni vode. Pored kuće je špalir betonskih bandera, preko dvorišta prelaze električne žice i kablovi, a ona je preminula bez osnovnih uslova za život.

– Molio sam mnogo puta lekare da Milicu smeste u bolnicu, uspevao u tome, ali su je posle izvesnog vremena otpuštali kući i ona je ponovo boravila u mraku, bez vode, ogreva – kaže Dejan Isidorović, predsednik Mesne zajednice Prijezdić. – Molio sam nadležne da je smeste u starački dom, ali uzalud. Komšija joj je donosio hleb i litar mleka, to je jela čak nekoliko dana. Obilazila je ponekad patronažna služba, čija je ekipa i pronašla mrtvu. Sahranjena je o trošku države, nas nekoliko meštana platili smo svešteniku opelo.

ODNELI STRUJOMER

– BILO bi mi bar malo lakše da imam struju, da uveče ne moram u kući da budem u mraku, ako mi je život već ovako čemeran – rekla je Milica Golubović pre dve godine “Novostima”.

Iz njene stare kuće odnet je strujomer, a struja isključena zbog duga. Njena komšinica Zorica Golubović išla je u Elektrodistribuciju Valjevo, molila da Milici priključe struju, platila deo duga. Struja nije priključena, navodno zbog male potrošnje.

Na zvaničnom sajtu grada Valjeva bilo je objavljeno da je 11. februara 2014. godine Milicu, i Radovana Živkovića (50), koji takođe živi bez struje u kući izgrađenoj posle mioničkog zemljotresa, posetio tadašnji pomoćnik gradonačelnika Radojica Ristić i da će zahvaljujući njegovoj inicijativi tih dana biti priključeni na električnu mrežu, a biće angažovani i socijalni radnici koji će im pružiti neophodnu podršku i pomoć.

Stoji i da je “Ristić odmah kontaktirao sa direktorom Elektrodistribucije i dobio potpunu saglasnost da ova domaćinstva budu priključena na mrežu”. Od tada je prošlo šest godina, a struja nije stigla…

– Dobijala je Milica socijalnu pomoć, ali novac joj ništa nije značio, kad je nepokretna umirala – kaže Isidorović. – Posle svega, zapitam se kakvi smo mi to ljudi. Imamo li dušu, ili smo je izgubili i tonemo sve dublje?

Lazaru Filipoviću (9) iz Vladičinog Hana, pre godinu dana dijagnostikovan je težak oblik raka, a nakon čudesnog isceljenja u manastiru Tumane, godinu dana nakon toga njegovi roditelji su odlučili da obnove crkvu u rodnom selu.

Manastir Tumane, Foto: Alo.rs

Da je tumora bilo, a potom da je nestao u roku od samo tri nedelje, pokazuju i lekarski rezultati sa Instituta za majku i dete.

– Prognoze su bile užasne, čak je bilo reči i o amputaciji noge – priča Zoran Filipović, Lazarov otac.

Na internetu je slučajno saznao za čuda koja se dešavaju u manastiru Tumane, posvećenom Svetom Zosimu.

Da li ste se uverili u isceljiteljsku moć manastira Tumane?

– Čitam kako su mnogima nestale bolesti nakon dolaska u tu svetinju, kako su drugi dobili porod i drugo. Pitali smo doktora Simića da li možemo dete da izvedemo do manastira Tumane, on je bio oduševljen, podržao nas. Ne znam kako i zašto, ali već od tog trenutka svi smo se nekako drugačije ponašali. Meni kao da je pao neki ogroman teret sa srca, a Lazar se malo-pomalo, pridigao, osvežio, i prvi put posle nekoliko dana tražio da jede, iako danima nije imao apetit – seća se Zoran.

Već tog dana su roditelji, ali i lekari, videli da je Lazaru bolje, a sutradan ujutru to su potvrdile i analize, tako da operacije nije ni bilo.

Nakon Božjeg čuda koje je spasilo Lazin život, Filipovići su redovni posetioci crkava, a nedavno su rešili da se Bogu i svim svetiteljima zahvale obnovom crkve u rodnom selu Jastrebac kod Vladičinog Hana, u čemu će im pomoći i tumanski monasi.

– Meštani sela započeli su rekonstrukciju crkve, koju je moj pradeda Ranđel Filipović podigao u Jastrepcu, a ja sam se naravno priključio. To sam javio i igumanu Dimitriju iz Tumana i ubrzo je bratstvo odlučilo da nam pomogne. Tako da sada i oni, iako su i sami u radovima, skupljaju prilog za obnovu naše crkve – objašnjava Zoran Filipović.

Lazar sada ide u školu, a kod kuće uz sestru Nikolinu, najviše voli da se igra sa svojim vučjakom.

FBI specijalni test zapažanja prošlo je samo 30 posto testiranih. Na slici su dve žene i dete koje se igra između njih. Da li ćete tačno odgovoriti na pitanje ko je dečakova majka?

Na slici su dve zene koje sjede jedna naspram druge dok za to vrijeme djkecak se igra na podu on ima tri godine a zene na slici su pribliznih godina.

Sta vi mislite ko je prava djecakova majka ?

Dobro proučite sliku i pogledajte da li vas je ituicija odvela u pravom smijeru.

7 od 10 ljudi odabrali su zenu broj 2.

ali na žalost broj 2 je netačn.

Majka dječaka je broj 1 koja se nalazi na lijevoj strani i zanimljivo je da je samo 30% ljudi odobralo nju a evo zasto i kako moguce odgonetnuti ko je majka.

Koljena majke su usmjerena prema djetetu a tijelo je u pripravnosti

dok zena broj 2 je prekrstila noge udobno se naslonula na naslonjac stolice i nije joj pogled umjeren prema djetetu.

Polozaj zene broj 1 je odao da je u pripravnosti

Istraživanja su pokazala da djeca dok se igraju da su intuitivno okrenuta prema majci ako je prisutna jer im to uliva sigurnost.

U komentare napisite da li ste odgovorili tacno i da li vam je sada jasnije ko je Majka.

Sveta Petka je bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle u Trnovo, da bi potom bile prenete u Valahiju.

Kad su Turci osvojili Valahiju 1396. godine svojim zauzimanjem kod sultana Bajazita carica Milica prenese mošti ove svetiteljke u Beograd. U Beogradu je zatim podignuta crkva Svete Petke koja i do danas postoji (u Kalemegdanskoj tvrđavi), u kojoj se nalazi i izvor Svete Petke sa čudotvornom vodom.

Godine 1521. sultan Sulejman zapleni mošti prepodobne Paraskeve i prenese ih u Carigrad. Blagočestivi Vasilije Lupul, gospodar zemlje Moldavske prenese svete mošti u svoj prestoni grad Jaš. Danas grad Jaši pripada Rumuniji i u njemu se nalaze mošti Svete Petke. Divnim čudesima svojim ove svete mošti neprekidno proslavljaju Gospoda.

MOLITVA SVETOJ PETKI PARASKEVI

„Sveta Petko, Božja svetiteljko, moli Boga za nas. Udostojila si se gledanja lica Božjeg, kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spasenje duša naših. Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrosti i radosti, Hristova device, naša pomoćnice.

Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne, a usopšim roditeljima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko. Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, navek veka. Amin.“

Svetica se mnogima ukazala u snu, spasila im život i izvela na pravi put

Čudesna viđenja Svete Petke koju praznujemo 27. oktobra dešavaju se i danas – svetiteljka pomaže u bolesti i nevolji, ali i opominje one koji greše.

Mnogima je spasla život i izvela ih na pravi put vere. Vekovi prolaze, a priča o svetiteljki i dalje nadahnjuje srca vernih. I snaži veru, vraćajući nas, uvek iznova, samoj njenoj suštini.

Jedan oficir JNA i član tada neprikosnovene Partije, zatečen je na kolenima na podu beogradske kapelice udubljene u steni ispod zidina kalemegdanske tvrđave, posvećene Svetoj Petki. Kad ga je neko od vernika upitao kako on, kao vojno lice, tako slobodno ispoljava svoja verska osećanja uprkos Partiji koja mu to zabranjuje, on je odgovorio:

“Ova crkvica mi je spasla život.

Za vreme Drugog svetskog rata ja sam ovde u blizini bio napadnut od strane nemačke patrole i gonjen policijskim psima koji su mi bili za petama. Spas sam potražio u ovoj pećinici – crkvici koja tada nije imala ni vrata koja bi me mogla zaštititi od pasa. Utrčavši u crkvicu ja sam očekivao da će psi ući i rastrgnuti me pre dolaska patrole. Međutim, psi su stigli i lajali, ali nisu ulazili dalje od praga.

Utom su stigli i policajci i jedan od njih je kročio unutra sa pištoljem i baterijom. U tom trenu stvorila se odnekud ispred mene neka žena u crnom odelu i stavši ispred mene raširila svoj plašt da me zakloni.

Vojnik je šarao baterijom i preko mene i preko svih zidova i uglova kapelice, i nije me video. Bio sam za njega nevidljiv! Vojnici su odjurili dalje, a žena u crnini je nestala. Tek posle dva sata ja sam skupio hrabrosti da izađem iz kapelice, ne znajući da li su moji gonioci u blizini, ali je napolju sve bilo mirno i delovalo je umirujuće. Posle sam saznao da je ova crkvica posvećena Svetoj Petki. Bacivši pogled na ikonu, video sam da je Ona bila obučena u crne haljine, i tako sam je prepoznao. Ona mi je spasla život, i zato dolazim ovde da joj se zahvalim”

Neobična je i, na isti način sačuvana, priča iz sela Vitanovca kod Kraljeva, koja se ipak završila srećno. Domaćica porodice je izašla na put da sačeka autobus kojim je trebalo da stigne njen muž, da mu rukom mahne da ne izlazi iz autobusa nigde u selu, već da požuri kući zbog neke obaveze. Bio je praznik. Čekajući autobus desi se da na nju naleti kombi, odbaci je u stranu i ona ostane da leži u nesvesti.

Osvestila se u bolnici, baš kada je primala injekciju. Posle odlaska bolničarke, ostade “žena u crnom pored kreveta”.

“Trebalo je dete da ti strada, ali ti si ga zamenila. Nemoj da tužiš vozača koji je je pregazio. Kad ozdraviš, idi u crkvu Svete Petke i upali sveću… Zašto si radila na petak? I zašto uopšte radiš nedeljom?”

Kad je utonula u san, bolesnica je videla unutrašnjost crkve Svete Petke i raspored ikona na zidu. Kada je izašla iz bolnice, otišla je u crkvu Svete Petke i to ispričala starešini.

Kao jedan od novijih postoji i primer studentkinje Muzičke akademije koja je bila bolesna od leukemije. Autori monografije „Sveta Petka – slava srpska i zaštita vernih“, kao jedan od mnogih primera čuda navode slučaj jedne mlade devojke koja je bolovala od leukemije:

Posle mnogo napora lekari su rekli da nemaju više šta da preduzmu. Tada su roditelji, skrhani bolom, pohitali čudesnom lekaru, moštima Prepodobne mati Paraskeve u gradu Jaši, s jakom verom, s molitvama i suzama, da im isceli kćer. Tokom dva meseca sveštenici Saborne crkve i roditelji zajedno sa kćerkom molili su se Bogu i Prepodobnoj za isceljenje. Nakon revnosnih molitava, devojka se potpuno iscelila od leukemije, tako da su se čudili svi lekari, a početkom sledeće godine vratila se na Akademiju, na predavanja.” Vekovi prolaze, a priča o svetiteljki i dalje nadahnjuje srca vernih. I snaži veru, vraćajući nas, uvek iznova, samoj njenoj suštini.

Izvor: Opanak.rs

Jovana Jeremić, voditeljka Jutarnjeg programa i rijalitija “Parovi” na televiziji Hepi, oglasila se nakon operacije.

Poznato TV lice je prepoznatljivo po ogromnoj posvećenosti poslu, a to je Jovanu u više navrata koštalo zdravlja.

– Šta ostaje u glavi kada je sve ovo iz nje izašlo?! Sedam tkiva nastalih od stresa novinarskog smo izvadili. Doktorka je genije. Ja sam hrabra u životu za sve, ali pred iglom sam na kolenima. Sa doktorkom sam sve strahove prevazišla. Ova fotka je nastala upravo sad, tri minuta posle operacije vađenja sedam tkiva – otkrila je voditeljka na društvenoj mreži Instagram.

Podsetimo, Jovana Jeremić je prošle godine imala operaciju masnog tkiva zbog koje je morala na neko vreme da se povuče iz posla na TV formatu “Parovi”.