Novoobolelih od korona virusa je iz dana u dan sve više, a prekjuče smo imali i najveći broj zaraženih od početka pandemije – njih 757! Sve je više hospitalizovanih, kako u Beogradu, tako i u drugim gradovima Srbije, dok je u Dečjoj klinici KBC “Dr Dragiša Mišović” primljena i beba od pet meseci.
U KBC “Dragiša Mišović” na lečenju beba od pet meseci
Dr Olivera Ostojić, rukovodilac Dečje klinike KBC “Dr Dragiša Mišović” ističe za RTS da su deca koja se nalaze na lečenju u toj ustanovi u dobrom stanju i da se broj ne povećava drastično.
– Trenutno je u našoj bolnici sedmoro pacijenata. Za vikend je bilo devetoro. Nema puno dece. Imamo dete od pet meseci koje je visoko febrilno koje nije lošeg opšteg stanja, ali je kovid pozitivno i primljeno je u bolnicu da se isprati njegovo stanje – istakla je Ostojićeva.
Na lečenju su, navodi, deca od pet meseci do 18 godina.
U kovid bolnici u Vranju hospitalizovano 30 pacijenata, 17 pozitivnih
U kovid ambulanti ATD tokom jučerašnjeg dana obavljeno je 60 pregleda, a ukupan broj prvih pregleda je 37. Uzorkovana je krv kod 43 pacijenta i sačinjeno 36 RTG pluća.
Takođe, urađena su 23 pi-si-ar i 33 brza testa, a dijagnostikovana bronhopneumonija kod 4 pacijenta.
U kovid bolnici ZC Vranje hospitalizovano je 30 pacijenata, od kojih je 17 pozitivno na korona virus. Sa bronhopneumonijom su 23 pacijenta, na kiseoniku 11. Primljena su 3 pacijenta, a otpušten isti broj.
Među hospitalizovanima nema dece, a trenutan broj slobodnih postelja je 150, saopštava gradski štab.
Vranjanka Jana Aleksić ubeđena je da je u petak oko 16 časova, u ulici Solunskih ratnika, videla lik Svete Petke na jednoj od kuća u toj ulici
Vranjanka Jana Aleksić ubeđena je da je u petak oko 16 časova, u ulici Solunskih ratnika, videla lik Svete Petke na jednoj od kuća u toj ulici.
Jana je je nesvakidašnji prizor zabeležila mobilnim telefonom i tvrdi da se na fasadi upravo ukazao lik zaštitnice žena.
Ja sam fotografisala, uživo se baš lepo videlo, mnogo jasnije. Negde oko 16 časova baš uoči praznika Sveta Petke, koji se proslavlja u subotu. Prizor je bio istinit i trajao je nekoliko trenutaka. To je bio melem za oči, za onog ko je uspeo da vidi, blagoslov i velika milost. Nijedna kamera, nijedan foto-aparat ili mobilni telefon ne može da prenese tu lepotu koju je juče moglo da vidi ljudsko oko – prenosi svoja iskustva ova Vranjanka.
Sveta Petka jedna je od najpoštovanijih svetiteljki u srpskom narodu, pa i u Vranju. U čitavom kraju posvećeni su joj brojni hramovi.
Hrabra voditeljka televizije Pink Dea Đurđević sa osmehom ide u nove pobede. Svima je poznato da je Dea preživela veoma težak period nakon brojnih operacija kada joj je autobus otkinuo ruku.
Sada je objavila veoma dirljiv status i objasnila svima da zna šta je smrt, jer je i sama prošla kroz pravi haos.
– Ja znam šta je smrt. Preživela sam je. Živela sam skoro tri meseca na odeljenju Intezivne nege VMA. Oko mene su ljudi umirali. Čula sam njihove poslednje reči. Ja znam šta je bol. Toliko jaka da padneš u nesvest i pored svih medikamenata koje dobijaš. Ja ne želim da iko doživi i preživi ovo što sam ja. Za to ću se boriti. Budimo bezbedni – napisala je Dea na Instagramu.
U begradskom Urgentnom centru preminuo je Aleksandar Šarac (35)
Aleksandar Šarac teško je ranjen prošle subote na parkingu tržnog centra na Novom Beogradu, a jutros je, kako se saznaje, preminuo u Urgentnom centru.
Bio je smešten u jedinici Intenzivne nege i zbog dva zaostala metka u glavi, njegova operacija se odlagala dok mu se stanje ne stabilizuje. Međutim, jutros mu se stanje naglo pogoršalo i preminuo je.
Aleksandar Šarac (35), je bio pripadnik kriminalne grupe “Pink panter”. Za tu pucnjavu osumnjičen je Lazar I. (23) iz Kraljeva koji je trenutno u bekstvu. On je iz pištolja sa prigušivačem ispalio dva metka u glavu Aleksandra i pobegao odmah nakon pucnjave.
Policija je pronašla pištolj u neposrednoj blizini tržnog centra na kome su pronađeni biološki tragovi Lazara I.
Aleksandar Šarac je imao ozbiljan kriminalni dosije.
Dragana Mirković je decenijama jedna od najpopularnijih pevačica na Balkanu
Estradna zvezda sa suprugom Tonijem i decom živi u dvorcu u Beču, a o tome i dalje ne prestaje da se govori.
O istini koja se krije iza tog luksuza specijalno je progovorila žena koja radi na dvoru naše pevačice.
“Iako deluje nemoguće, ali Dragana i Toni zaista žive kao u bajci. Ona njega svako jutro budi pesmom! Obavezno mu sprema doručak, ne dozvoljava nama da to radimo. Prosto voli da mu ugađa. Obično mu sprema omlet sa slaninom i pršutim i neku salatu doda. Svakako, tu je i đus ili neki drugi ceđeni sok. Oni su kao rođeni jedno za drugo. Nisam ih nikad čula da se svađaju, a godinama radim kod njih”, priča žena i nastavlja:
“Ni Toni nikada nije povisio ton na Gagu. Samo joj tepa: “Mico moja, lepa, najlepša si mi i najbolja na svetu!” Baš su par za primer. Ni oko dece se ne raspravljaju, sve rešavaju razgovorom. Gaga se jedino unervozi kada ima mnogo obaveza van kuće jer je ona porodični tip, živi za kuću i muža, naravno, i decu. I onda ako je zbog nastupa dugo odsutna, a putuje bez njih, to ume da je uznemiri, inače je jako staložena i mirna. Sve nas poštuje, nikada ni na nas nije povisila glas, ni ona, ni Toni. Zaista su divni ljudi.”
Zaista deluje neverovatno da i na estradnom nebu postoje brakovi poput ovog. Ko bi rekao?
Odrastao je u kući u mirnom delu Vračara, gde žive generacije njegovih predaka, ali nešto iskonsko je govorilo mladom inženjeru voćarstva i vinogradarstva Pavlu Đorđeviću (27) da treba da se posveti selu i da počne tamo nešto da stvara.
Dve godine je putovao po Srbiji i birao imanja, a izbor je pao na Valjevsku Kamenicu, preciznije, na posed na granici tog sela i Gornje Bukovice. I to u trenutku kada je oglas već istekao, a imanje ipak ostalo neprodato. Tamo je ovog leta počeo da živi svoje snove, da na pitanja o prednostima između sela i grada nepobitnim činjenicama govori u korist sela i da sa svojim saradnicima stvara budućnost u tom kraju Srbijem, piše portal Priče sa dušom.
Nizale su se ideje, a svaki put kad se popne na jedan brežuljak, odakle vidi celo imanje, Pavlu se jave nove ideje o tome šta bi sve u Valjevskoj Kamenici mogao da radi u budućnosti
Prošle, 2017. godine, uz pomoć porodice, a najviše sestre Jelene, kupio je imanje površine četiri hektara, sa dve kuće, štalom i dva bunara. Usledilo je renoviranje, a kuću malu krečenu u belo, staru oko 200 godina obnovio je, popravio prozore i ofarbao ih u plavo i doterao unutrašnjost. Organizovao je mobe pozivajući drugare i kolege iz Beograda da mu pomognu u raskrčivanju, što su oni sa zadovoljstvom i učinili. Kuća je prezimila sama, a od proleća, sa prvom vegetacijom stigla je i njena nova Priča sa dušom.
foto: Pricesadusom.com
– Ideja o životu na selu stvarala se čitavog mog života. Roditelji su sestru, brata i mene često vodili na izlete u prirodu trudeći se da nam nadomeste to što živimo na Vračaru. Moram priznati da je, kad smo bili manji to bilo drugačije i da smo na Vračaru, gde je nekad bilo mnogo više kuća nego danas, imali određenu dozu prirode. Vozili smo bicikle, peli se na komšijinu trešnju, igrali se na ulici, bili bliski sa ljudima iz našeg kraja – seća se Pavle kada je napravio korak napred u životu.
Dolazeći sve češće iz Beograda u Valjevsku Kamenicu, uživao je u prirodi, ali su se i računi za benzin gomilali. U jednom trenutku setio se da bi nešto od proizvoda mogao da nosi sa sobom u prestonicu, pa je kupio kokoške. Ubrzo su stigle i prepelice, zasadio je oko 30.000 živića jagoda, kao i povrće po principu „šta rodi, rodi“, primenjujući standarde organske proizvodnje.
Okupivši svoje prijatelje i kolege sa fakulteta, nastao je tim i petoro mladih ljudi rešilo je da tržištu ponudi nešto novo. Iako ne vole da delegiraju poslove potvrđujući da kod njih „svako radi sve“ Pavle je objasnio čitaocima Priča sa dušom da Peđa, Ljilja i Milica proizvode džemove, slatka, sokove i čorbe, zatim sapune i šampone od nane i koprive, a rade i na fotografisanju i promociji.
Njihove prve komšije imaju po 92 godine (Milan) i 86 (Milisav), a u selu ima vrednih mladih ljudi sa kojima bi, kako kažu Pavle i Miloš, mogli da pokrenu i nove ideje i širenje proizvodnje.
Miloš Jović (26) iz Kuršumlije, inženjer voćarstva i vinogradarstva živi na selu, a Pavle je na relaciji Beograd-Valjevska Kamenica i, između ostalog, razvozi klijentima naručene pakete.
– Naše kokoške su slobodnog duha, šetaju se gde žele i jedu prirodnu hranu. U početku ih je bilo 150, a sada se taj broj malo smanjio jer nam je lija bila u poseti i uzela „svoj deo kolača“ (smeh). Prepelice su trenutno u kavezima, jer nemamo drugu opciju, ali razmišljamo da i one počnu slobodno da šetaju u ograđenom prostoru kao koke.
Kako se ovaj posao razvijao?
– Vrlo lako se oseti razlika između domaćeg jajeta i jajeta kokoške koja živi u kavezu i jede koncentrat. Tako su ljudi počeli da nas zovu, da pitaju imamo li još nešto, a mi smo počeli da nudimo ono što raste na našem imanju: spanać, blitvu, peršun, rukolu, krompir, cveklu, šargarepu, ren, paradajz, krastavce, lubenice, šljive… Kopriva je specijalni proizvod i od nje pravimo čorbu i u teglama donosimo na kućnu adresu, kao i obarene paketiće vrhova koprive. Tu su i čajevi od rastavića, divlje nane, matičnjaka. Posebno smo ponosni na naš ZEN, proizvod od zelenog paradajza, senfa i rena koji pravimo po starom receptu iz sela – otkrivaju mi Miloš i Pavle.
Kako iz ugla nekoga ko je odrastao u gradu danas izgleda život na selu?
– Kad sam govorio ljudima o ovoj ideji, većina je odgovarala sa: „Jao, i mi bismo živeli na selu“. U „priči“ bi svi živeli, a u realnosti je pitanje ko bi zaista bio spreman na to. Život na selu nije komplikovan, to nije kopanje na njivi, kao što se misli, to nije robija. Ako pitate nekoga koje su prednosti grada, odgovoriće da su to pozorište i bioskop. Sledeće pitanje je: „Koliko često idete u bioskop i pozorište?“ i shvatite da bi i onaj ko živi na selu mogao sebi da priušti povremeno takav izlazak. Nama u Srbiji kao da je neko usadio u glavu odgovore na pitanja na temu sela. „Teško, nemoguće“. Kao da smo programirani da tako odgovaramo. Kad pitam nekoga kako mu izgleda dan u gradu, odgovor je: „Ustanem, odem na posao, vratim se uveče i legnem da spavam“. Šta je onda tu lako i lepo, a šta je na selu teško ako imate slobodnih dana onoliko koliko želite, ako nemate stres? Naravno da ima fizičkog rada, ali danas postoje mašine, ne kopamo mi kao u rudniku – detaljno će Pavle za Priče sa dušom.
Šta je spojilo ove mlade ljude?
– Neki od nas se poznaju sa fakulteta, a neki iz života. Miloš i ja smo kolege sa fakulteta, nismo zajedno studirali, ali smo orezivali voće. On je izuzetno sposobna i vredna osoba od koje može svašta praktično da se nauči, a da nije samo fakultetsko znanje. Pošto nas je sve povezalo i selo, siguran sam da neka druga naša ideja u gradu ne bi uspela kao ova. Kad radimo, entuzijazam jedne osobe probudi to u drugoj, a kad on splasne, opet je tu neko drugi da vas vrati na pravi put – kaže Pavle.
Nekoliko metara od ulaza u dvorište, urednika Priča sa dušom dočekala je Cveta, ženka rase šarplaninac, koja je odrasla u Beogradu, a poslednjih šest meseci stanuje u Valjevskoj Kamenici
Pre nego što smo krenuli put Beograd da Beograđanima isporučimo koprivu i prepeličja jaja, pitao sam Pavla i Miloša da li od ovog posla mogu da žive?
– Kako je krenulo, da kucnemo u drvo, odgovor je „da“. Najbitnije je da imate put do tržišta. Moja poruka svima koji kreću u poljoprivrednu proizvodnju ovog tipa je da ne počinju dok ne budu znali gde će prodati proizvode. Osim isplativosti, nama je na selu važno što možemo da budemo kreativni, i, pre svega, slobodni. Kakva kancelarija i rad od 9 do 5. To nije to“ – poručio je inženjer Pavle Đorđević u Priči sa dušom iz valjevskog kraja.
Poznato je da na ovim balkanskim prostorima postoji velika međunacionalna netrpeljivost, a to se posebno odnosi na neke države i nacije koje su ne tako davno bile u nekim ratnim sukobima, a posebno se to nekako vidi na srpsko – albanskim odnosima u kojima već decenijama postoji velika količina zle krvi.
O tim odnosima govori i ova priča koju je na društvenim mrežama podelila jedna žena, Srpkinja, koja je u jednome trenutku svoga života bila u velikoj ljubavi sa jednim Albancem.
Međutim, kako kaže ova žena, njena porodica je stala na put njihovoj sreći, jer im se nikako nije svidela varijanta da im Albanac postane zet, a njih dvoje su se zavoleli na fakultetu, jer su zajedno studirali. Njen otac je insistirao na zetu Srbinu, i kako ova žena kaže, ta mu se želja na kraju i ispunila, a njen je život postao prepun tuge i suza.
Muž joj je bio alkoholičar i poginuo je u saobraćajnoj nesreći i jedina dobra stvar iz tog braka je bila ta da je sa njim dobila dve ćerke, njene vile, kako ih zove, a sve ostalo je samo bilo sećanje na njenu veliku ljubav iz studentskih dana.
Žena je nastavlila svoju priču tako što je napisala kako je pre neki dan na beogradskom aerodromu čekala svoju sestru, kada se iz mase putnika pojavio mladić koji je bio isti kao njena velika ljubav iz mlađih dana, a sa njim su išle i dve tinejdžerke i jedna starija žena i sve četvero su pričali nešto na albanskom jeziku.
Kroz glavu joj je prošlo da to ne može biti njena ljubav, jer je suviše mlad, da bi se samo nekoliko sekundi kasnije iz mase pojavio i on, ali mnogo stariji, sed, pomalo pogrbljen sa dve torbe u rukama.
Nije ju prepoznao i prošao je pored nje, kako je napisala, kao pored turskog groblja ili je samo odglumio da je nije vidio, ali je ova žena pomislila kako bi sve bilo mnogo drugačije da je pre nekih 28 godina imala više hrabrosti i da je otišla sa svojom ljubavlju u Holandiju, kada ju je on plačući molio da pođe sa njim i da ostavi svoje.
Njeno rođenje dalo je nadu milionima parova širom sveta koji su se decenijama borili za pravo da se ostvare kao roditelji
Britanka Luiza Braun poznata je kao prva “beba iz epruvete”. Rođena je 25. jula 1978. kao “medicinsko čudo” koje je doktoru Robertu Edvardsu 2010. godine donelo Nobelovu nagradu za medicinu za izuzetan doprinos razvoju vantelesne oplodnje.
Luizina majka Lesli devet godina je bezuspešno pokušavala da zatrudni. I ona i Luizin otac Džon bili su potpuno zdravi, ali jednostavno – nije išlo. Tada su im u bolnici prišli lekari Patrik Stepto i Roberts Edvards i predložili revolucionarni metod – oplodiće jajašce van tela i onda vratiti u Lesli koja će tako ostati trudna. Ovu proceduru danas znamo kao “in vitro” fertilizaciju, odnosno oplodnju, ali pre 1978. niko ništa slično nije uradio.
Devet meseci kasnije rođena je Luiza. Lesli se porodila u carskim rezom u bolnici u Oldemu, na severoistoku Engleske. Beba je bila teška 2.6 kilograma, potpuno zdrava i – prelepa.
Njeno rođenje dalo je nadu milionima parova širom sveta koji su se decenijama borili za pravo da se ostvare kao roditelji. Procenjuje se da je do sada između postupkom vantelesne oplodnje do sada rođeno između 6 i 8 miliona beba. Čak i Lesli i Džon kasnije su dobili još jednu ćerku – Natali, takođe začetu veštačkim putem.
Luiza je bila apsolutno savršena devojčica i ni po čemu se nije razlikovala od beba začetih prirodnim putem koje su tog dana došle na svet. Ipak, nije je zaobišla gorka “cena slave”. U prvih nekoliko meseci po njenom rođenju njeni roditelji bili su bombardovani pismima punim mržnje. Stizale su i hartije poprskane krvlju, ljudi su pisali da će čitava porodica goreti u paklu, beba Luiza je nazivana čudovištem…
Jezivi komentari nisu zaobišli ni medicinski tim koji je izveo proceduru. Naučnici, političari i deo crkve kritikovali su doktore govoreći da je i sama ideja “uvreda za prirodu”.
“Bilo je preteće i strašno i, uzimajući u obzir vreme koje je ljudima bio potrebno da to sastave i pošalju preko sveta jednoj tromesečnoj bebi, rekla bih da je to bio bolesni čin nekih bolesnih umova”, ispričala je Luiza.
Ipak, bilo je tu i podrške. Zajedno sa ovim pismima stizala su i ona prepuna ljubavi, naročito od parova koji su, kao i njeni roditelji, godinama bezuspešno pokušavali da dobiju bebu.
Živi “kao sav normalan svet”
Iako je došla na svet “pod svetlošću reflektora” Luiza je vremenom pala u prijatnu anonimnost. I, tako joj odgovara. Danas živi povučeno u Bristolu sa mužem Veslijem i dvoje dece začete prirodnim putem. Radi na brodogradilištu.
Poslednji put izjave za medije davala je povodom svog 40. rođendana tj. povodom četiri decenije od prve veštačke oplodnje. Tada je u šali rekla da bi volela da je njen rođendan njena privatna stvar ali i da joj je jasno da je njeno rođenje obeležilo novu eru u razvoju medicine i da joj je drago zbog toga.
Iako je, povodom četiri decenije od ovog događaja, izjavila da bi joj bilo draže da je njen rođendan njena lična stvar, jasno joj je da je njenim rođenjem počela istorija koju do danas proslavlja između 6 i 8 miliona beba rođenih postupkom vantelesne oplodnje, sve njihove porodice, nauka i naročito medicina.
Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu…
BEOGRAD – Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Prepodobne mati Paraskeve – Svete Petke, zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesnima i siromašnima.
Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na istoku.Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja.
Poticala je iz imućne i pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, da bi kasnije postao episkop Maditski (989 – 996). Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu, ona je bila veoma pobožna. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života, ona napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, gde se zamonaši u crkvi Svete Sofije, a zatim se zaputi u Jordansku pustinju.
Pored hramova Svete Petke često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju verujući da će im zalečiti rane i zaštititi ih od bolesti. Paraskeva je rođena u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, pri kraju 10. ili početkom 11. veka.
Prema predanju, Sveta Petka je mnoge godine provela u pustinji, u postu i molitvi i usamljeničkom životu. Predanje kaže da joj se u snu javio anđeo i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu. Zato se Sveta Petka na ikonama predstavlja u monaškoj odeći, sa krstom u ruci.
Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se čuda. Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u grad Jaši.
Verovanja na veče uoči Svete Petke
Prema narodnom verovanju i veče uoči sutrašnjeg praznika Svete Petke ima posebno značenje. Posle večere obično se ide na spavanje. Obavezno se treba tri put prekrstiti, pa izgovoriti molitvu:”Pomozi Bože, Sveta Petko i Sveta Nedeljo, oprosti nas ako smo što pogrešili; pomozi mi i sačuvaj me Bože od tuđe bede neviđene; sačuvaj me od rđavih misli; pomozi sutrašnji danče; daj Bože zdravlje, dobro da spavam, rđavo da ne snim, već smilje i bosilje; daj Bože zdravlje, sreću i napredak i da zdravi i živi dočekamo sutrašnji dan!
Ovako se obično molio samo domaćin, a žene i deca se samo triput prekrste. Posle molitve se spava. Glava se uvek tokom spavanja okreće istoku, jer se tako valja. Jedna ruka se stavi pod glavu, a druga pruži. Uvek se leže na desnu stranu, jer se tako valja. Gde ima dece, soba se okadi tamjanom, da se deca ne bi u snu plašila.
Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu, gde svake godine kolona žena čeka u redu za čudotvornu vodu. Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad. Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.
Narodna verovanja i običaji
Narodna verovanja kažu da na današnji dan ne sme da se pere veš, da se šije, da se radi težak posao, pogotovu to ne treba da rade žene.
Na Svetu Petku, dešavala su se velika čuda. Mnogi bolesni su ozdravili na današnji dan. Zato ljudi sa zdravstvenim problemima čekaju ovaj praznik verujući da će im svetiteljka pomoći.
U beogradskom naselju Železnik nalazi se čudotvorni izvor velike hrišćanske svetiteljke Prepodobne mati Paraskeve – Svete Petke. Izvor se nalazi u prelepoj šumi koja na sve strane odiše božanskim mirom i blagoslovom Svete Petke.
Legenda kaže da je izvor nastao kao izraz zahvalnosti oca, zbog čudesnog izlečenja svoje bolesne kćeri. Nekada davno baš ovom trasom, vodio je put od Ostružnice do Beograda.
Bogati i ugledni ostružnički trgovac ovim putem često je svoju kćer, slepu od rođenja vodio kod lekara u prestonicu. Na jednom od takvih proputovanja, zastali su pored izvora malo da se okrepe, umiju i popiju malo hladne izvorske vode. Sledeće jutro, posle buđenja kroz plač, devojčica je uzviknula da vidi svetlost. Tu noć u snu trgovcu se javila Sveta Petka. Kao znak zahvalnosti, na tom mestu bogati trgovac je uredio izvor i postavio mermernu ikonu Svete Petke.
Prema predanju, čudotvorni izvori Svete Petke nastali su prilikom prenošenja njenih svetih moštiju, iz Carigrada, preko Srbije, dalje putem za Rumuniju do grada Jaši.
Na svim mestima gde je povorka zastajala da prenoći, nastajao je čudotvorni izvor sa svetom i lekovitom vodom.
Književnica Vesna Dedić govorila je o muško-ženskim odnosima, te istakla u čemu, po njenoj mišljenju, žene najčešće greše.
Foto: Nenad Vujanović/Alo!
– Čitateljke mi se žale da su im muževi opsednuti intimnim sadržajima na Internetu i da ih zbog toga zanemaruju. Godinama tvrdim da je glavni problem Srbije to što su žene nevoljene i što noću gledaju u leđa muškaraca umesto da spavaju u njihovom zagrljaju – rekla je voditeljka za Mondo i dodala:
Foto: Masanori Jošida/Alo!
– Devojke se u poslednjih deset godina nude kao paprike na pijaci krajem leta, kad im je cena najniža i kad se prodaju u džakovima. Kada žene ponovo dovedu muškarce u situaciju da se bore za jedan njihov pogled, biće manje onih ‘umornih’ kojima nije do bliskosti i vođenja ljubavi.
