Ford has revealed the Mustang Mach 1 for Europe, but it’s lost some power…
Earlier this year, Ford revealed the Mustang Mach 1, a revival of the 1969 nameplate, that offers buyers more performance from its 5.0-litre V8. A recent report confirmed that the Mustang Mach 1 would be produced as a global model which opens up the possibility that South Africa could be on the receiving end of the decision.
In America, the Mustang Mach 1 develops 358 kW and 569 Nm and is equipped with a 6-speed manual or 10-speed automatic transmission driving the rear wheels. However, Ford has now revealed the Euro-spec Mustang Mach 1 but its outputs have been cut by 20 kW and 40 Nm (to meet European emissions regulations), totaling 338 kW and 529 Nm, which is just 6 kW more than the standard Mustang 5.0 GT fastback on sale in South Africa. The European market suffered a similar blow when the Mustang Bullit came to market.
Nonetheless, if the Mustang Mach 1 is indeed destined for South Africa, we should receive the full-fat Mach 1. This makes sense considering that the standard Mustang 5.0 GT Fastback offers 331 kW and 529 Nm, which would make the detuned Mach 1 rather pointless.
We will keep you updated as soon as we receive more news on the Mustang Mach 1’s local introduction in South Africa.
Aco Pejović otvorio je dušu i pričao o svemu kroz šta je prošao tokom svoje karijere, ali i života.
Pevač je priznao da je 2020. godina najgora u njegovom životu, pored one kada je njegova supruga bila bolesna.
– Izgubio sam majku, izgubio sam druga, brata i menadžera koji je sa mnom bio 15 godina. To su stvari koje se čoveku dese neočekivano. Majka je za pet dana otišla, ne znajući ni šta je ni kako. Na njenoj sahrani je taj isti čovek bio i izjavio mi saučešće i bio tu i za mesec dana je on otišao od kovida, majka nije od kovida. Ozbiljni su to udarci, baš sam bio razvaljen. Mi dobijamo sa rođenjem krst koji nosimo. Sudbina mislim da ne postoji, mnogo puta sam razmišljao o tome – rekao je Aco.
Aco Pejović, Foto: Ata Images
O SELIDBI U BEOGRAD
– Stisnuo sam zube, radio svaki dan, ja uvek kažem, kad se trudiš, radiš, boriš se za porodicu, mora da ti se vrati. A sad što se tiče toga da li sam se pokajao, nisam, u Beogradu sam mnogo godina, tu živim, tu su mi deca, ovde mi je zaista sjajno, imam mnogo prijatelja, ljudi iz mog grada, društvo koje se preselilo. Mojima je teško palo, nikome ko ima decu neće biti lako kad odlaze od kuće. Ono što su mene naučili, to je u mnogo čemu osnov što danas radim, kako se ponašam i sve. Tako i ja moje klince danas vaspitavam. Ne želiš drugom zlo, ja svojom decom govorim, samo mi čuvajte obraz i meni i vama. Ja kad krenem u kafanu, bitno mi je da imam dovoljno da sa prijateljima prenoćim, sve ostalo mi je manje važno.
O PORODICI
– Ona je stub svega, moje kuće, ja se ne stidim da kažem da je ona domaćin kuće zato što ona vodi računa o svemu. Što kaže moj kum, “Ona je žena čovek”, neko ko ima mušku snagu i žensku pamet koja je u svakom momentu za porodicu spremna da grize. Mi se potpuno razumemo i znamo šta hoćemo od života i u tom pravcu idemo. Nikad nismo došli da se posvađamo, ali imamo nekad to da dva dana ne pričamo (smeh). Da li će zetu biti drago, nisam baš siguran (smeh). Ne mešam se u njihov izbor, ali u kući kod nas važi da moramo da budemo iskreni jedni prema drugima.
Aco Pejović, Foto: Printscreen/Youtube
O KAFANI
– Nisam se ja baš “loptom” bavio tolikom, trenirao sam košarku, karate, tri četiri pojasa sam imao. Najviše me koštala kafana, ostajanje, nije što ja pevam, nego volim da zasednem. I to je ono što me košta da neke obaveze odložim za sledeći dan, nešto važno, a ja ostanem u kafani do 12, do 6 popodne (smeh). Ja tvrdim da kafanu volim, da mi nije porodice, ja ne bih iz kafane izašao.
Ove večeri je u javnost dospela vest da će Luna Đogani, pevačica i pobednica “Zadruge 2” postati majka. Naime, Luna je u drugom stanju i čeka svoje prvo dete, a vest o tome je objavio njen brat Adam Đogani kada joj je javno čestitao.
FOTO: PINK.RS/O. BOGDANOVIĆ
Mi smo pokušali da stupimo u kontakt sa budućom mamom, ali ona nije odgovarala na naše pozive. S druge strane, njena majka Anabela je rado odgovorila na čestitke, te za Pink.rs priznala koliko je srećna.
Jako sam srećna – rekla je Anabela, pa otkrila da li je bilo suza radosnica kada joj je Luna saopštila da je trudna.
Kako da ne padnu suze radosnice, pa moja beba će postati mama!
FOTO: PINK.RS/O. BOGDANOVIĆ
Inače, poznato je da Luna i Anabela neko vreme nisu bile u dobrim odnosima, ali se sada sve promenilo.
Anastasija Ražnatović prvi put je progovorila govorila o tome kako se osećala povodom hapšenja majke Svetlane Cece Ražnatović u akciji Sablja, koja je usledila posle ubistva premijera Zorana Đinđića.
Mlada pevačica pričala je sa knedlom u grlu, a istakla je i da je tada imala svega pet godina i da ni ona ni njen brat Veljko nisu znali šta se dešava.
Anastasija je otkrila i da je njima rečeno da Ceca ide na poslovni put u Ameriku, a čule su se za njen rođendan kada je pevačica plakala na telefonu.
“Kada je mama imala one probleme, to sam izuzetno teško podnela, jer sam jako vezana za mamu. Trenutak kada su mamu odveli… imala sam tada pet godina, bila sam baš mala. Veljko i ja nismo znali šta se dešava, nisu nam pričali. Sećam se samo scene za moj peti rođendan, bili smo u Žitorađi kod bake i deke, a nama je rekla da je u Americi na poslovnom putu. Zvala sam je i ona je jecala preko telefona. Pitala sam je: “Što plačeš, treba da budeš srećna, rođendan mi je”, a ona kaže: “Ne plačem, ne plačem.” Ja kažem: “Pa dobro, mama, ako si ti u Americi, što tetka ne može da dođe? Što ste me obe ostavile?” Rekla je: “Pa ne možemo, zajedno smo tamo, imamo posla, ne možemo da se vratimo. Tu su baka i deka.” Nismo mi znali sigurno dve godine nakon toga šta se desilo”, rekla je Anastasija.
“Nismo imali svest da razumemo ono što su nam pričali, niti je detetu od pet godina to moglo biti objašnjeno kako valja”, prisetila se ona.
Ona je u nastavku otrkila i kako je reagovala kada im je rečeno šta se zapravo događalo sa Cecom.
“Uopšte je nisam osuđivala, prosto ona je neko ko je meni sve na svetu. Samo sam bila tužna što je morala da prođe kroz tako nešto. To je za nju sigurno bilo traumatično i teško. Bila je odvojena od svoje male dece… Nisam želela da prolazi krot tako nešto”, rekla je.
Priča o devojčici Saši iz Kraljeva počinje kada je Saša imala samo šest meseci. Nažalost, tada joj je dijagnostikovan maligni tumor neuroblastom, koji je nagnječio nerve uz kičmenu moždinu, zbog čega je od struka nadole ostala paralizovana.
Nije mogla da pomera noge, ni da samostalno obavlja veliku i malu nuždu. Posle pet meseci konstantnog bolničkog lečenja, lekari su Sašu otpustili kući da bi sa svojom porodicom proslavila prvi rođendan. Ali roditeljima su saopštili da Saša nikada neće hodati…
Po povratku kući, sutradan ujutru, ugledali su psa Oskara kako stoji pred ulaznim vratima. Oskar je pas Sašine bake i deke, koji žive tri kilometara od njih i nikada nije sam dolazio do Sašine kuće. Sve do tog jutra!
On je, očigledno, došao da sačeka Sašu, da je vidi i poseti. Kao da je znao da joj je potreban! Sam je došetao do njene kuće, iako nikada ranije nije prelazio tu relaciju sam. Jednostavno je stao ispred vrata i čekao da se otvore.
Zatim je ušao i uputio se pravo ka Saši. Narednih dana, kad god bi ga vratili kući, on bi se iznova sam vraćao. Unosio je neku divnu energiju kad god je dolazio; no, sada se posebno izdvajao njegov odnos sa Sašom. Nežan, prijateljski, sa puno ljubavi. Borba za Sašino zdravlje se, naravno, i dalje sve vreme vodila. Niko nije želeo da prihvati ono što je rečeno, već su verovali u čudo!
A onda, nakon intenzivne fizikalne terapije i upornosti, Saša je ipak stala na noge. Zamislite tu radost!
Danas su nerazdvojni i jedan drugom velika podrška
Međutim, uporedo sa tim neverovatnim razvojem događaja, Oskara je udario auto. Bila mu je slomljena karlica, a kako mu je udar oštetio kičmu, nije mogao da pomera zadnje noge, niti je osećao zadnji deo tela. Taman što je porodica malo predahnula nakon nemilih događaja, došao je novi šok za sve ukućane: veterinar je predložio da Oskara uspavaju, jer su prognoze za oporavak bile izuzetno male. No, Sašinoj porodici takva mogućnost nije bila ni na kraj pameti! Strpljivo su negovali Oskara, pomagali mu da obavlja nuždu, nosili, kupali, vodili na terapije i jasno rekli – odustajanje nije opcija.
Zahvaljujući jednom kontaktu u Beogradu, Oskarov rentgen snimak je stigao u veterinarsku kliniku. Tako su se čuli sa veterinarom Milanom Stefanovićem koji je, kada je čuo celu priču, prihvatio da leči Oskara bez naknade. Oskar je zatim otputovao u Beograd u odlučnu borbu za život. Posle operacije, usledila je fizikalna terapija i vežbe, ali Oskar je bio uporan da ponovo prohoda. I jednog dana je uspeo – stao je na noge! Baš kao i Saša.
Saša je posle hemioterapija u drugoj fazi lečenja i ima sjajne rezultate
Vratio se svojoj kući i doneo još jedno čudo.
Saša i Oskar su nerazdvojni prijatelji. On brine o njoj i pridržava je telom da ne padne. Strpljiv je i pažljiv. A ona je sigurna i hrabra, jer je on tu. Dva neverovatna borca, čija je uzajamna ljubav naprosto čarobna. Prijateljstvo je, zaista, jedna duša koja živi u dva tela (Aristotel).
Sašina borba i dalje traje i ulaže se mnogo napora u Sašin dalji oporavak, ali sve je lakše uz njenog čuvara Oskara.
Kako da pomognete
Saša je primila šest ciklusa hemioterapije na hematoonkološkom odeljenju UDK Tiršova i sada se nalazi na programu praćenja, jer se tumor smanjio, ali se ne može operisati zbog svoje lokalizacije. U toku je druga faza lečenja, a to je rehabilitacija. Sašine nogice se polako oporavljaju, iako je rečeno da nema mnogo izgleda za boljitak, ova hrabra devojčica je za kratko vreme postigla sjajne rezultate. Njena porodica čvrsto veruje da Saša može hodati i zato im je potrebna pomoć za rehabilitaciju u inostranim centrima.
Za pomoć Saši upišite 510 i pošaljite SMS na 3030. Njoj možemo pomoći uplatom na dinarski ili devizni račun. Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human510 i pošaljimo SMS na 455. Uplatom na dinarski račun: 160-511829-02. Uplatom na devizni račun: 00-540-0002807.2. IBAN: RS35160005400002807277. SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Tomindan se, po brojnosti svečara, nalazi na dvanaestom mestu slava kod Srba
Vernici Srpske pravoslavne crkve sutra slave Svetog apostola Tomu, krsnu slavu velikog broja vernika širom sveta.
Tomindan ili slava Svetom apostolu Tomi je jedna od prvih jesenjih slava u vernika Srpske pravoslavne crkve. Ukoliko Tomndan padne u mrsni dan, kao što je sutrašnji ponedeljak, trpeza je obavezno mrsna u Srba širom sveta.
Srbi za Svetog Tomu pričaju da kad su sveci delili uloge da je on uzeo pečat od oblaka, ali ne donosi oluju već dragocenu kišu. Veruje se da Sveti apostol Toma, ako se naljuti, može jednog dana da donese veliki potop, ali kako ga nadgleda Presveta Bogorodica, to neće biti uskoro.
Tomindan se slavi kao krsna slava, a najčešće ga slave gdunđeri i drvodelje kao esnafsku slavu, pa na taj dan ništa ne rade. Sveti Toma je bio vešt drvodelja tako da nikada nije deljao drvo na panju već na kamenu. Prema predanju, jednom je naišao đavo u obliku prelepe i vrckaste devojke, pa poče da ga iskušava. Toma se zagleda u nju, udari sečivom u kamen i otupi sekiru. Svetitelj se prema crkvenim knjigama mnogo naljutio, izazvao silnu kišu i potopio đavola u baru.
Tomindan se, po brojnosti svečara, nalazi na dvanaestom mestu slava kod Srba. Tomindan je dan posvećen Svetom apostolu Tomi. Ovog Apostola zovu i “neverni Toma”, jer nije poverovao u Vaskrsnuće Gospoda, pa se Isus Hristos ponovo javio učenicima, a Tomi posebno obratio da pruži ruku i dodirne mu rebro, tako da više ne bude neveran.
Toma nije bio samo neveran, već je i sa vremenom imao problema. Ostalo je zapisano da je jedini od Apostola zakasnio na pogreb Presvete Bogorodice, pa je na njegovo insistiranje otvoren grob. Tada se videlo da je njen grob prazan, da se Bogorodica vaznela na nebo, i da je u grobu ostao samo sveti pokrov koji je kasnije prenesen u crkvu u Carigradu.
Njegov najbliži prijatelj otkrio je detalje iz Ninovih poslednjih dana života
Pevač narodne muzike, Nino Rešić, rođen kao Amir Rešić, preminuo je na današnji dan pre tačno 13 godina.
Nino je muzičku karijeru započeo 1991. godine, a njegovi hitovi obeležili su devedesete godine na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, ono što je takođe obeležilo njegovu karijeru bile su brojne kontroverze koje su ga pratile. Rešić je u jeku slave dostigao sam estradni vrh i bio najbolje plaćen pevač, ali lični i porodični problemi uticali su na to da njegova karijera krene nizbrdo.
Nino se ženio tri puta, i u svakom braku dobio po jednu ćerku – Amelu, Sandru i Tamaru. Sandra je pre tri godine krenula stopama svog pokojnog oca i započela muzičku karijeru u jednom muzičkom takmičenju. Trenutno se nalazi u rijaliti šou programu “Zadruga”.
Ninov nekadašnji menadžer i veliki prijatelj Nermin Ademović do poslednjeg dana bio je uz Nina, a u jednom intervjuu opisao je i trenutak kada mu je prijatelj preminuo na rukama:
Foto: Printscreen/Youtube
“Bila je 2007. godina, Nino je većinu vremena provodio u Bjeljini gde smo radili na njegovom novom albumu. Ja i osoba po imenu Nebojša smo bili jako bliski Ninu i pomogali mu oko karijere, ja sam uglavnom vodio menadžerske poslove a Nebojša ga je vozao po nastupima i gde već treba. Sećam se kao sad, 18. oktobra primam SMS poruku sa sadržajem: “Brate, Nino je danas loše, išli smo kod doktora i on je preporučio da ostane u bolnici ali Nino nije hteo, molim te dođi večeras da budeš s njim jer ja imam poslovnih obaveza”. Negde predveče sam sa prijateljem Vedadom krenuo za Bjeljinu misleći da Nino ima slabiju prehladu i da nije ništa ozbiljno. Kada smo tamo stigli Nebojša je žurio na posao a Nino je spavao u svojoj sobi, tada nam je Nebojša rekao da mu otvaramo prozor, jer svakih pola sata dobija strašne napade pa da ima svežeg vazduha”, pričao je Ademović i nastavio:
“Nino nije hteo da ide kod doktora iako je imao jake bolove i česte napade. Oko 22h mu je već bilo jako loše i ja sam rekao Nino idemo kod doktora i neću više da te slušam, ovog momenta ideš sa nama da te pregledaju. Nino je jedva hodao, uz našu pomoć je došao do auta i tada smo ga odvezli u bolnicu u Bjeljinu, tamo su nam rekli da ga odmah odvezemo do hirurgije. On više nije mogao da hoda te smo stavili u invalidska kolica i brzo odvezli na odeljenje. Tamo nas je sačekao doktor i pitao da li je pacijent alkoholičar. Nisam znao šta da mu odgovorim osim da nije pio zadnjih sedam dana ništa. Odvezli su ga u salu a mi smo ostali da čekamo, prošlo je i ponoć ali mi nismo imali nikakvih vesti, nismo ni slutili da će se desiti ono najgore. U tom trenutku se pojavio doktor i rekao nam ono što nismo hteli da čujemo “Izgubili smo ga, pokušali smo reanimaciju ali nije reagovao”, i dalje je bila tišina, ja nisam mogao da verujem da čujem tako nešto.
Sahranu su organizovali u Ninovoj rodnoj Bosanskoj Dubici.
“Oko 2-3h iza ponoći bili smo u njegovom stanu, svi smo ćutali, nismo znali šta da kažemo jer ovakav ishod niko nije očekivao. Dogovorili smo se da sahrana bude u subotu u njegovoj rodnoj Bosanskoj Dubici, nešto para što je bilo uzeo je Nebojša i rekao da će kupiti venac i te ostale stvari jer Nino inače nije držao kod sebe puno novca. Ujutro nas je zvala Dragana Mirković i rekla da će i ona kupiti jedan venac, mnogo nas je ljudi zvalo da pita da li je to istina. Znam da je taj dan u Bjeljinu došao i njegov brat Dejan, kao i Sandra. U subotu rano ujutro smo Ninu povezli prema Bosanskoj Dubici gde će biti sahrana, iz Zagreba je stigao i njegov stric i rekao da će se sahrana obaviti po islamskim običajima. Sećam se da su na sahrani bili njegov kum, rođak Samir, Jasna K, Halid Muslimović, Farizada Čamdžić i njegov stric i ostala uža rodbina, bilo je dosta naroda, tačan broj ne bih znao reći ali među njima nije bilo njegovog brata Dejana i Sandre koji su prethodno bili došli u Bijeljinu”, završio je svoju ispovest tada Nermin.
Spomen ploču podigao je njegov ujka, a Ninov pomenuti prijatelj Nebojša na spomenik je postavio knjigu na kojoj je ispisana emotivna poruka.
“Ti najbolji brate, tako ću te zvati, u mom srcu živiš, tu ćeš i ostati. Voleo si život, imao si mladost, bio si naša sreća, bio naša radost, sudbina ti ne dade da dočekaš starost. Od Neše sa porodicom”, piše na pevačevoj večnoj kući.
Sandra Rešić, inače aktuelna učesnica rijalitija ”Zadruga”, odreagovala je jednom prilikom na komentare da ne posećuje očev grob:
“Pošto i dalje dobijam poruke velike mržnje, ja bih još jednom i zaista poslednji put zamolila, ne vas koji ste na mom profilu samo da bi ostavili negativan komentar (pritom je i to ok, jer i ne očekujem da me svi vole, to prosto nije normalno), već ljude, porodicu i prijatelje koji su tu, eto iz podrške. Ne čitajte i ne verujte glupostima. Ja nigde izjavila nisam, niti ću, naročito ne želim o glupostima čija sam ja, da li posećujem grob i još x takvih budalaština o kojima niko ništa ne zna. Vama, kojima je najbitnije u životu da anonimno nazovete novinare, ispričate brdo gluposti zarad ne znam ni ja čega, želim da kažem samo jedno: Gde ste vi bili ceo njegov život i gde ste bili svih ovih devet godina od kada ga nema? Sad je lako, tu je Sandra pa ajmo preko nje. Poslednji put vas molim da ostavite mrtvog čoveka više na miru. Posećujete grobove svojih bližnjih, moje ostavite više na miru. Kakvi smo bre to ljudi”, napisala je Sandra tada na društvenim mrežama.
Nino je preminuo 2007. godine u 43. godini zbog perforacije pankresa uzrokovane dugogodišnjem prekomernim konzumiranjem alkohola, pisali su mediji.
Ljubavna priča pevača Aca Pejovića i njegove supruge Biljane je apsolutno neverovatna. Njima je bila dovoljna jedna nedelja da shvate da su stvoreni jedno za drugo i da žele da provedu život zajednom, a iz njihove ljubavi su se rodile tri devojčice Magdalena, Marija i Iva koje su učinile roditelje ponosnim.
Kada su počeli da se zabavljaju, Biljana je bila maturantkinja, a Aco pevač koji je počeo da gradi karijeru. Krenuli su iz Prijepolja da u Beogradu pronađu sreću.
– Imao sam više sreće nego pameti. Ja sam do te godine prošao mnogo toga, što možda moja generacija u to vreme nije. Putovao sam, nagledao se svega i svačega i onda sam u tim godinama poželeo da imam nešto pored sebe, nekoga ko će da me voli. Mi smo sedam dana bili u vezi i uzeli se, i evo već 20 i kusur godina smo zajedno. Mi smo sve ove godine jedno drugo upoznavali – rekao je Pejović ranije, a gostujući u jednoj emisiji na TV Pinku voditeljka ga je upitala da li je istina da je zakasnio na sopstveno venčanje, posle čega je usledio potvrdan odgovor, ali i obrazloženje.
– Jeste, zakasnio sam na svoje venčanje. Šetali su ispred opštine onako svi, ja sam bio na Zlatiboru, svirao sam, tezga je bila – prisetio se tada Pejović, koji je rekao da je žena gazda i stub kuće.
Prema njegovim rečima, Biljana i on su se venčali odmah nakon što je ona završila srednju školu.
Biljanina bolest samo je učvrstila njihov odnos, pa kada je pre pet godina preživela traumatično iskustvo – izliv krvi u mozak, Aco je ostao potpuno skrhan, ali je pokušavao da bude priseban i da pomogne svojoj ženi u najtežem periodu.
– Trudimo se da sve to što nam se dogodilo zaboravimo i ostavimo po strani. Moja žena se sada odlično oseća i ono što je najvažnije, nema nikakvih problema. Nastavljamo uz Božju pomoć – rekao je tada Pejović, ali priznaje da ga je ipak ta situacija drastično promenila:
Aco je opisao kroz šta je prošao dok se njegova Biljana borila za život.
– U dosadašnjem životu nisam imao težu situaciju od te, to je bio najgori trenutak u mom životu. Znao sam da se zavučem u sobu i da iz sveg glasa vrištim i plačem da me Bilja ne ostavlja i molio Boga da se oporavi. Uz Božiju i pomoć profesora Tasića, sada je dobro. Svi su bili uz nju. S estrade nema tog koji mi nije poslao poruku. Te noći u bolnici je bilo 200 ljudi. Od kolega skoro svi: Lukas, Ceca, Brena, Zorica Brunclik, Ana Bekuta, Mrka, momci iz “Tropiko benda”… Mislim da je cela estrada bila te večeri u Kliničkom centru sa mnom. Beskrajno sam zahvalan tim ljudima što su se molili za Bilju – rekao je ranije za naš portal Pejović, i dodao da ga je ovo iskustvo nateralo da promeni mnogo stvari u svom životu.
– Onima koji me znaju poznato je da sam malo prgav. Bilo je ljudi s kojima do tada nisam razgovarao, ali sam im pružio ruku da se izmirimo. Čovek kada ga tako nešto snađe shvati da su svi sukobi bezvredni i da sa ljudima treba imati dobar odnos. Izmirio sam se sa svima, jer su mnogi od ljudi s kojima nisam pričao bili uz mene kada se to dogodilo sa Biljanom – govorio je Pejović.
IMA samo 23 godine i diplome dva fakulteta – Elektrotehničkog i Fizičkog! Stefan Đorđević, iz Beograda, za četiri godine studija položio je ukupno 84 ispita, 45 na ETF i 39 na fizici.
U indeksima je upisano isto toliko desetki! Trenutno, radi kao saradnik u nastavi na Fizičkom fakultetu, drži vežbe. Iako je konkurisao za master, tehnički ga je već završio. Sve ispite je položio unapred, ostao mu je pola ispita i da odbrani rad. Planira doktorske studije u inostranstvu i da se potom vrati u Srbiju.
Za Stefanov uspeh se čulo zahvaljujući njegovoj devojci Ani Knežević. Vest koju je okačila na “Tviter”, brzo se proširila. Ovaj izuzetno skromni mladić, nije želeo javno da priča o svom uspehu. Kaže da to želi da zadrži za sebe. Ipak, uz pomoć uprave ETF, uspeli smo da ga ubedimo za razgovor. Kaže da je za uspešno studiranje najbolje upisati ono što volite. A matematika i fizika su bile njegov izbor od osnovne škole, a zatim i Matematičke gimnazije.
– Moj najbolji drug Mihajlo Sporić i ja, koji je nažalost prošle godine preminuo, u Kembridžu od raka, bili smo fizičari. Međutim, fizika na Fizičkom fakultetu, u prve dve godine nam je poznata iz gimnazije, pa smo hteli da upišemo još jedan fakultet. Izbor je pao na ETF – priča Stefan. – Pošto predavanja i vežbe nisu obavezni, uspeo sam da se uklopim. Na Fizičkom sam išao na sva predavanja u trećoj i četvrtoj, a na ETF u prvoj i drugoj godini. Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali ni da nije mnogo teško.
Ovaj mladi naučnik ističe da je sve bilo lakše, zbog Matematičke gimnazije. Kako je bio u mentorskom odeljenju, koje je rezervisano za najbolje među najboljima, znanje je sticao od profesora univerziteta. Posebno pominje Natašu Čaluković i Alkesandru Dimić. Uvek je želeo nešto više. Tako je već u četvrtom razredu učio “Kvantnu mehaniku”, koja je predmet na trećoj godini Fizičkog fakulteta. Matematiku je zavoleo od trećeg razreda osnovne škole, zahvaljujući Arhimedesovoj školi.
– Fizika mi se svidela, zato što je to matematika koja je primenjena na opisivanje sveta i prirode oko nas – priča Stefan. – Dopalo mi se kako na osnovu matematičkih formula može da se opiše priroda i zakoni koji važe u njoj. Jezik fizike je matematika. Imao sam dobru profesorku fizike u OŠ “Ćirilo i Metodije” Selmu Popović, koja se baš trudila oko nas, da nam na regularnim časovima lepo objasni, držala je dodatnu nastavu i otkrila tu zanimljivu stranu fizike.
Takmičenje sa mihailom
– MIHAJLO je bio moj najbolji drug – priča Stefan. – Išli smo u isto odeljenje u Matematičkoj gimnaziji. Zajedno smo upisali oba fakulteta. I on je dao prvu godinu sa svim desetkama na oba. Onda je otišao na Kembridž, gde sam ga često posećivao. Jedan pored drugog smo dosta napredovali i u matematici, i u fizici. On se takmičio sa mnom, ja sa njim. Kad sam ja nešto znao, želeo je da nauči. Kad je on znao nešto više, želeo sam da ga stignem. Bili smo nerazdvojni.
Najviše “muke” tokom studija zadali su mu Osnovi elektrotehnike i Programiranje na ETF. Iz ovih predmeta je dobio devetke, koje je poništio. To je uradio, kaže, jer je pogrešio u računu, a znao je da zna za 10. U junu je “čistio” godine na oba fakulteta, osim u trećoj na ETF, kada je ostavio dva ispita za septembar.
– Na Fizičkom fakultetu je bilo duplo više ispita, jer za svaki predmet postoji pismeni – navodi Stefan. – Često se dešavalo da bude pismeni na Fizičkom i usmeni na ETF istog dana. Koristio sam sve što sam mogao, davao kolokvijume ranije, polagao u predroku, polagao neke predmete iz treće u drugoj. Matematiku u prvoj godini ETF sam celu znao, pa sam veoma lako položio. Na fizici je ozbiljnija matematika. Programiranje sam više naučio u Matematičkoj gimnaziji, nego na fakultetu.
Naš sagovornik otkriva da bi trebalo učiti kontinuirano, ali da on to nije radio. Zahvaljujući predznanju nije morao da sedi nad knjigom od jutra do večeri. Najviše se spremao nekoliko dana pred ispit. Programiranje mu, kaže nije bilo omiljeno ni u gimnaziji, ni na ETF. Zanimljivije mu je da računa na papiru, da sam dođe do nekog zaključka.
– Ljudi upisuju ETF ne zato što ga vole, nego zato što je perspektivan i zato se muče da završe studije – smatra Stefan. – Upisao sam ono što sam voleo. Ako se nešto voli, i dobro je rađeno u srednjoj i osnovnoj školi, studiranje nije teško.
DEVOJKA KAO STUDENT
MEĐU studentima, kojima Stefan drži vežbe je i njegova devojka Ana. Kaže da je sjajan predavač, da odlično objašnjava i da je jedan od boljih asistenata koje je slušala. Želja joj je da on upiše doktorske, a ona master studije u istom gradu.
Iako je tek zvanično upisao master na Fizičkom fakultetu, Stefan je tokom studiranja unapred položio sve ispite. Ostao je master rad i polovina ispita, kao i da se upišu ocene. I to su sve desetke. Prošle nedelje je stao i za katedru.
– Prvo predavnje, studenti četvrte godini su imali kod mene iz Relavističke kvantane mehanike, koji je obavezan predmet i jedan od dva najbitnija – kaže Stefan. – Srećan što sam to dobio, jer to me interesuje. Nisam stigao da ispričam sve u dva časa, pa planiram da povećam na tri. Neki studenti su stariji od mene, neki su moje godište jer su obnovili godinu, a nažalost, samo troje su upisali fakultet kad i ja.
Naš sagovornik navodi da planira doktorske studije u inostranstvu, kako bi naučio nešto novo. Cilj mu je da se vrati u Srbiju, da bude profesor ili da radi u nekom institutu. Kaže da program na Fizičkom i Matematičkom fakultetu kod nas, odgovara masteru u inostranstvu. Voli da gleda serije, filmove, bavi se numizmatikom, čuva album Lige šampiona, bavio se i košarkom…
