Bora Drljača napustio nas je u svojoj 79. godini života.
Bora Drljača, Foto: Youtube/Printscreen
Pevač narodne muzike Borislav Bora Drljača preminuo je danas u Beogradu. Samo dve nedelje pre smrti on je rekao kako oseća da mu se neminovni kraj bliži
Budućnost, kako je rekao, nije video.
– Kakva budućnost?! Nemam ja budućnost. Bar da živim još godinu, dve, tri dana i da umrem. Ako uspem da proguram još koju više i to ti je. Slomila me bolest. Ne volim smrt, al’ šta ću. Kad dođe vreme. Ne znam kako ćete bez mene, kako će ovaj svet bez Bore.
– Volim život i nauživao sam se, al’ još pet-šest da doživim i nek ide u božju mater. Operisao sam bubreg, debelo crevo, melanom, četiri-pet puta sam išao pod nož. Znam samo da ću biti sahranjen pored moje prve žene. Napravio sam spomenik, nisam stavio sliku, ali sve je završeno. Takav je život – rekao je on za Kurir.
Žalio je samo što nema unučad.
– Patim što nemam unučadi. Za čega sam sve ovo stvarao? Jedino ja da napravim dete. Bio sam budala, Rada ostala u drugom stanju i ja joj rekao da očisti. Bila je baba, reko gde ćeš ti sad da rađaš. Želeo sam žensko dete. Nema ništa lepše za roditelje od ženskog deteta. Sinovi su barabe, muškarci nemaju osećaj kao što ima žensko.
– Želeo bih da sam zdrav kao nekada. Da jurim ribe, da ih vodam. Nema koja nije htela, a sad se bliži kraj… Što se tiče životnih grešaka, to kad me pitaš, da ti kažem da ih je malo bilo. Imao sam sreće, a bogami i pameti. Nisam imao nekih težih povreda. Moje pesme ostaju narodu zato što su životne. To je moje bogatstvo. Moj početak i kraj – kazao je on.
Podsetimo, pevač narodne muzike napustio nas je u svojoj 79. godini života.
– Marija joj je jednom rekla da proveri dete, a ona je pitala: “Koje dete?”. To je najjača fora.
Sastanak na kom zadrugari biraju najduhovitiju osobu se bliži kraju, a došao je red da svoj glas da Lepi Mića.
Treba da razlikujete ko je smešan, a ko duhovitim. Meni je najduhovitija osoba Miljana. – rekao je Mića, pa dodao:
– Marija joj je jednom rekla da proveri dete, a ona je pitala: “Koje dete?”. To je najjača fora – rekao je Mića i zaključio glasanje, a ovo je zasmejalo Mariju Kulić.
Veteran hrvatskog domovinskog rata Stojan Celiščak (1970) polio se benzinom, a potom zapalio u znak protesta jer je Bora Drljača imao koncert u njegovom rodnom mestu Lepavina, nadomak Kostajnice.
Ovaj incident odigrao se 2005. naočigled nekoliko stotina ljudi, kako srpske, tako i hrvatske nacionalnosti, koji su došli u to mesto, gde se održavao vašar za Veliku Gospojinu. Celiščak se, prema izjavama očevidaca, tokom dana vozio u svom automobilu noseći sliku Ante Gotovine (bivšeg generala vojske Hrvatske kojem je suđeno za ratne zločine u Hagu, ali je oslobođen), kao i zastavu svoje zemlje.
Foto: Srbija Danas / Saša DžambićPreminuo Bora Drljača
Policajci su ga zaustavili i zamolili da to ne radi jer provocira okupljene građane, a Stojan je tada počeo da viče i da se svađa s njim, posle čega se polio benzinom i zapalio.
Bora Drljača je za “Kurir” ispričao da mu nije bilo nimalo prijatno kad se dogodio taj incident, ali da je njegov koncert i pored toga protekao mirno.
Nisam bio prisutan kad se taj čovek zapalio, ali su mi ljudi pričali šta se desilo. To je stvarno tragedija. Govorio je: “Celog života borim se protiv Srba, a oni se sad okupljaju u mom selu i još im peva Bora Drljača.” Nije mogao to da podnese. Onda je uzeo benzin i zapalio se u autu. Policija je počela da gasi vatru da ne izgori skroz.
Ne znam ni šta je posle bilo s tim nesrećnim čovekom. Ne razumem tu količinu mržnje prema Srbima, ali nisu svi Hrvati takvi, daleko od toga – kaže pevač i dodaje da često nastupa u susednoj zemlji, gde ima dosta prijatelja.
– To je bio jedini incident koji ima veze sa mnom, nikad posle toga ništa ružno mi se nije desilo. Evo, skoro sam pevao u Hrvatskoj pred više od hiljadu ljudi, a komandir policije mi je rekao da su barem polovina publike bili Hrvati. Vole oni moju muziku i ja zato rado idem tamo da pevam – izjavio je Drljača.
Stojan Celiščak je posle incidenta prevezen u zagrebačku Traumatološku kliniku zbog višestrukih povreda, uglavnom opekotina trećeg stepena. Mediji su tada objavili da je godinama lečen od posttraumatskog stresnog poremećaja, izazvanog učešćem u ratnim dejstvima. Preminuo je u najstrašnijim mukama posle 14 dana u 35. godini. Bio je oženjen, otac dvoje maloletne dece.
Srpska pravoslavna crkva obeležava danas praznik svetitelja i velikog podvižnika hrišćanske vere Kirjaka Otšelnika, ali je i u srpskom narodu ovaj dan poznat nevezano za ovog sveca – kao Miholjdan.
Danas je umnogome neobičan dan – Miholjdan kao praznik vekovima unazad obeležavaju na isti dan (12. oktobra po Gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru a 29. septembra po starojulijanskom), katolici, pravoslavni i protestanti širom Evrope.
Po tome je ovaj datum jedinstven među hrišćanima raznih kongregacija.
Neko indirektno “opravdanje” za ime u pravoslavnom kalendaru je spominjanje osveštanje bazilike Svetog Mihaila u okolini Rima, ali je verovatnije (osporavano) tumačenje koje je dao Vuk Stefanović Karadžić u svom “Riječniku”.
Tamo je srpski reformator kazao da je Miholjdan u narodu primljen pod uticajem katoličke crkve (jer Svetog arhangela Mihaila SPC slavi 20. novembra – Aranđelovdan), koja je naročito imala snažno delovanje na Srbe koji su od Turaka izbegli u Austro-Ugarsku, te da je prećutno i Srpska pravoslavna crkva prihvatila ovaj običaj.
Za razliku od mnogih drugih crkvenih praznika, kada se “zabranjuje ovo ili ono”, narod kaže da na današnji dan baš treba raditi – ali ne u kući.
Taj običaj potiče iz vremena kada su se početkom oktobra obavljali poslednji poljoprivredni radovi pred početak zime, tako da su sve snage bile uprte u te poslove, a oni kućanski mogu da sačekaju i zimsko vreme.
Postoji i verovanje da se na Miholjdan ne treba venčavati.
I ovo je verovanje takođe utemeljeno na tome da svatovi ne bi mogli da okupe goste jer su svi zauzeti drugim poslovima za pripremu za zimu.
Današnji dan se naziva i mišji dan.
Veruje se da će miševi i druge poljske životinjice uginuti na današnji dan ako dotle u svoja skloništa nisu dopremili hranu za preko zime. Shodno tome Miholjdan se smatra i danom posle kojeg treba polako početi sa pripremom zimnice.
U Boki Kotorskoj, Miholjdan zovu još i gospodski praznik, jer su ga slavile čuvene pomorske porodice tog kraja, a mornari na ovaj dan nikada nisu isplovljavali na more kako ne bi uvredili sveca.
Srpski narod veruje i da su rođeni na ovaj dan posebno nadareni i da će imati mnogo sreće u životu.
Prema narodnom verovanju, tek posle Miholjdana nastupa prava jesen, iako ona kalendarski već uveliko traje.
Biće upamćen po hitu ”Stari vuk”, ali i mnogim drugim pesmama.
Bora je prošle godine operisao tumor na debelom crevu, a u junu ove godine hospitalizovan je na hirurškom odeljenju onkologije u Kliničkom centru Srbije, radi lečenja melanoma na koži, a danas je preminuo u 80. godini života u svom domu.
-Kakva budućnost?! Nemam ja budućnost. Bar da živim još godinu, dve, tri dana i da umrem. Ako uspem da proguram još koju više i to ti je. Slomila me bolest. Ne volim smrt, al’ šta ću. Kad dođe vreme. Ne znam kako ćete bez mene, kako će ovaj svet bez Bore. Volim život i nauživao sam se, al’ još pet-šest da doživim i nek ide u božju mater. Operisao sam bubreg, debelo crevo, melanom, četiri-pet puta sam išao pod nož. Znam samo da ću biti sahranjen pored moje prve žene. Napravio sam spomenik, nisam stavio sliku, ali sve je završeno. Takav je život-kaže posle svega Bora.
Oduvek je želeo da postane deda, što mu se nije ostvarilo.
-Patim što nemam unučadi. Za čega sam sve ovo stvarao? Jedino ja da napravim dete. Bio sam budala, Rada ostala u drugom stanju i ja joj rekao da očisti. Bila je baba, reko gde ćeš ti sad da rađaš. Želeo sam žensko dete. Nema ništa lepše za roditelje od ženskog deteta. Sinovi su barabe, muškarci nemaju osećaj kao što ima žensko. Želeo bih da sam zdrav kao nekada.
Da jurim ribe, da ih vodam. Nema koja nije htela, a sad se bliži kraj… Što se tiče životnih grešaka, to kad me pitaš, da ti kažem da ih je malo bilo. Imao sam sreće, a bogami i pameti. Nisam imao nekih težih povreda. Moje pesme ostaju narodu zato što su životne. To je moje bogatstvo. Moj početak i kraj-rekao je pevač za Kurir.
Pevač Bora Drljača preminuo je u 80. godini života, nakon duge borbe sa bolesti, a njegove kolege potrešene su što ih napustio jedan od najdražih prijatelja.
Pevačica Vera Matović istakla je za “Blic” da je sve vreme bila uz svog kolegu i prijatelja tokom njegovog boravka u bolnici i da je ni korona nije sprečila da ga posećuje u bolnici.
– Čula sam šta se dogodilo. Tužna sam i ne mogu da verujem, imao je dosta tih nekih operacija. Ja sam ga posećivala jedina u bolnici kada je bilo ovo vreme korone. Bora nije kukao, nije ga bolelo, ali je imao nekoliko operacija. Njegov organizam nije mogao više da izdrži. Opet njegovi bolje znaju. – rekla je Vera te nastavila:
Vera Matović više ne kupuje antikvitete
– Kad sam ga posećivala, nosila sam mu palačinke. Dva puta sam išla, pisalo je u novinama da sam ga tada posetila. Niko tada nije mogao da uđe u bolnicu, ali moja snalažljivost i upornost me je dovela do toga da ga ipak posetim. Poslednjih mesec dana nije znao ništa o sebi, nije se javljao. Izjavljujem saučešće porodici.
Bora Drljača je preminuo danas u 11. oktobra, u 80. godini života. Njegov sin je za “Blic” ispričao da je preminuo posle duge borbe
PEVAČ Bora Drljača preminuo je danas u 80. godini. Kako se navodi, pevač je preminuo u svom domu.
O Borinom životu zna se mnogo i uvek je bio veliki šarmer i neko ko voli da zabavlja sve oko sebe. Međutim, kada je njegov privatan život u pitanju, nije imao sreće.
Naime, njegova prva supruga Verica je izvršila samoubistvo, dok je druga preminula pre nekoliko godina od raka.
– Nisam imao sreće sa ženama, iako me i dalje vole. Moja žena Verica bila je iz mog sela, bila mi je prija, napisao sam joj i pesmu. To je bila velika ljubav, imam sa njom dva sina. Posle je bila Rada, majka više ne rađa takvu ženu. Sada sam sam – pričao je nedavno Bora u jednoj emisiji, pa nastavio:
– Moja prva supruga je popila tablete, ubila se, imala je 50 godina. I sad mi je teško, ali imam ta dva sina, stariji se oženio, imam dobru snajku, ali eto nemaju dece. Nije im uspela veštačka oplodnja. Mlađi se ne ženi, a prešao je 40 godina. Totalno sam nezadovoljan životom, fali mi unuče, za šta sam stvarao? Ni sa drugom ženom nisam imala sreće, ona je umrla od raka.
Pevač Bora Drljača preminuo je danas nakon duge i teške bolesti. Iza sebe ostavio je brojne hitove i uživao godinama maksimalno u svemu što mu život pruža.
Ipak, jedna želja ostala mu je neostvarena: “Patim što nemam unučadi. Za čega sam sve ovo stvarao? Jedino ja da napravim dete. Bio sam budala, Rada ostala u drugom stanju i ja joj rekao da očisti. Bila je baba, reko gde ćeš ti sad da rađaš. Želeo sam žensko dete. Nema ništa lepše za roditelje od ženskog deteta. Sinovi su barabe, muškarci nemaju osećaj kao što ima žensko. Želeo bih da sam zdrav kao nekada. Da jurim ribe, da ih vodam. Nema koja nije htela, a sad se bliži kraj… Što se tiče životnih grešaka, to kad me pitaš, da ti kažem da ih je malo bilo. Imao sam sreće, a bogami i pameti. Nisam imao nekih težih povreda. Moje pesme ostaju narodu zato što su životne. To je moje bogatstvo. Moj početak i kraj”, rekao je Bora nedavno za Kurir.rs
Pevač je zasigurno ostavio traga na muzičkoj sceni, a njegove pesme, uvek spremnost na šalu i smeh, ostaće u pamćenju svima koji su ga voleli i pratili njegov rad.
Bora Drljača je preminuo danas u 11. oktobra, u 80. godini života. Njegov sin je za Blic ispričao da je preminuo poslije duge borbe.
Borio se do posljednjeg daha, preminuo je u krugu porodice. Imao je melanom, pokosio ga je. Proširilo se , otišlo je na mozak – kroz suze je poručio sin Vladimir za Blic.
A Bora Drljača je često pričao o svom teškom djetinjstvu.
– Rođen sam u selu Donja Suvaja u Bosni, i to u najgore ratno vrijeme kada je narod bježao od ustaša i neprijatelja da spase živu glavu. Preko šuma i gora su se ljudi sklanjali u Grmeč. Bilo je mnogo naroda, sela su bila prepuna ljudi. Nije bilo kao sada, sela pusta, a gradovi se popunjavaju – govorio je Bora Drljača u jednoj od svojih poslednjih ispovesti krajem septembra.
FOTO: RAJKO RISTIĆ/RAS SRBIJA
On je ispričao da je do pete godine bio dijete rata, rodio se 1941. od maje Soje Gaković koja je imala 19. godina.
– Kad sam imao tri godine, ustaše su mi ubile majku, a ja ostao živ u njenom naručju. Majke se ne sjećam, ali po pričama ljudi, bila je žena heroj. Uvijek sam patio za njom, a tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dijete odmah me uzme u naručje i uvali mi sisu. Sisao sam mleko od jedno stotinu žena. Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osjetio. Pio sam stotinu raznih mlijeka i zato sam u mladosti i tokom života bio zdrav, pa me i dan-danas glas služi, kao i pre 50 godina – prisjećao se svega Bora Drljača.
Zmija iz kolijevke
– Kada se rat završio 1944, to je bilo kada je potpisana kapitulacija, nekima je ostala kuća, a nekima izgorela. Moje ognjište je bilo uništeno. Otac je napravio kolibu, ognjište, a kada smo sišli sa Grmeča, mene su nosili u kolijevci sa slamom. Kad su jednu noć naložili vatru, iz kolijevke je izašla zmija! Pitaj boga koliko je dana ležala sa mnom. To su mi pričale babe. Mirisao sam na mlijeko i životinji je to prijalo. To je bila ona zmija koja nije opasna, nego čuvarkuća – pričao je on za Kurir.
Otac u Partizanima
– Otac Branko je bio u partizanima. Jedini školovan čovjek u tom kraju i sa završenom malom maturom. Imali smo kuću koja je srušena za vrijeme rata. I ono malo para što sam imao sam uložio u obnovu. Maćeha Vukica je bila divna žena. Imam tri sestre po ocu s kojima sam u fantastičnim odnosima. Ali eto, kuća je ostala pusta i nema tu sreće jer niko tu više ne živi, obijaju lopovi i žive muke oko toga imam -pričao je on prije mjesec dana i prisjećao se svog djetinjstva koje je bilo teško.
Kao ratno siroče završio je u domu.
– O tome nema šta lijepo da se kaže. Puka bijeda i sirotinja. Pamtim dom po jednom profesoru koji me nije volio i davao mi samo loše ocjene. U sedmoj godini sam pošao u školu. Poslije rata, dok se škola obnovila, ja sam pošao redovno, ali svi oni što je trebalo da idu u sedmi razred su sa mnom išli u prvi razred. Možeš da zamisliš, zreli ljudi idu u prvi razred. Kada sam završio četiri razreda, počela je osmogodišnja škola. Tada je bila oskudica sa nastavnim kadrom, prvi mi je učitelj bio Crnogorac. Peti razred se ukinuo jer nije bilo nastavnika. Išao sam pješice po 12 kilometara u jednom pravcu i u drugom. Šta da ti kažem, djetinjstvo mi je bilo… nisam imao hljeba da jedem. Mnogo čeljadi je bilo u kući, a ako je za ručak ili večeru pasulj ili kupus, domaćica odreže parče slanine i da svakom ukućaninu po komad samo da podmažemo grlo – ispričao je za života pokojni pjevač i otkiro da je tek po preseljenju u Bačku Topolu imao šta da jede.
