Category: Uncategorized

Osnovno državno tužilaštvo u Kotoru odustalo je od optužnice protiv slikarke Emine Adrović (25), koja se sumnjičila da je izazvala saobraćajnu nesreću u Bečićima u kojoj je jula 2018. poginuo državljanin Srbije Miloš Vukomanović (25), dok je njegova verenica Snežana Rudinac (25) iz Kraljeva teško povređena, pišu mediji.

Tužilaštvo je od optužnice odustalo posle dobijanja nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke u kojem se navodi da Adrovićeva, inače slikarka i ćerka biznismena iz Budve, nije kriva za udes, nakon čega je sud doneo odluku da se postupak protiv nje obustavi.

Podsetimo, ova nesreća se dogodila 18. jula 2018. kada je Adrovićeva, vozeći “audi”, pokosila Vukomanovića, koji je rodom iz Zvečana, i njegovu devojku Snežanu iz Kraljeva. Mladić je podlegao povredama ubrzo nakon nesreće, dok je njegova devojka zadobila teške povrede.

Istragom je utvrđeno da je slikarka iz Budve u trenutku nesreće vozila 60 kilometara na sat i to na deonici gde je ograničenje 50.

U dvorištu porodične kuće Rudinaca u kraljevačkom Vojnom naselju, Snežanina majka Nada juče je reporterima “Novosti” rekla da su upoznati sa skandaloznom odlukom, ali i da je stav porodice da ne daje nikakve izjave za medije.

– To smo suprug Radovan i ja, uz Snežanino odobravanje, odlučili još kada nas je pre dve godine ova nesreća zadesila. Hvala “Novostima” na objektivnom izveštavanju i svima koji se interesuju. Molim vas da nas razumete – rekla nam je Nada Rudinac.

Na naše pitanje kako je Snežana, Nada je sklopivši ruke odgovorila da je ćerkino stanje stabilno.

– Biće dobro, biće dobro… – tihim glasom i uz još jedno izvinjenje majka Nada nas ispraća iz dvorišta porodične kuće.

Ni u porodici Miloša Vukomanovića juče nisu želeli da komentarišu odluku crnogorskog pravosuđa, uz zahtev da novinari prestanu da ih zovu stalno. Mladić i devojka boravili su u Bečićima kao sezonski radnici.

ADROVIĆEVA NEGIRALA KRIVICU

VEOMA mi je teško, ovo mi je potpuno promenilo život. Želim da porodici Vukomanović izjavim iskreno saučešće i nadam se Snežaninom brzom oporavku. Međutim, ja ne osećam krivicu jer nikako nisam mogla da izbegnem nezgodu, niti da predvidim njihovo kretanje i naglo vraćanje unazad.

Ovako se Emina Adrović branila na početku suđenja u kotorskom Osnovnom sudu sredinom novembra 2018. Ona je kazala da su oštećeni trčali unazad, ali se nisu okretali i da nikako nije mogla da ih izbegne.

Osamdesetjednogodišnja baka Mirka iz sela Donja Gorevnica kod Čačka, sa mesečnim primanjima od samo 11 hiljada dinara, dugoročno je ostala bez trećine svoje penzije, jer je kasno shvatila da navlaku za dušek ipak nije dobila na poklon, već kupila. I to za paprenih 120 hiljada dinara.

“Načisto su me sahranili, da ja mogu ni da živim”, započinje svoju priču za jutarnji program “Probudi se” na Nova S televiziji baka Mirka Stanišić.

Više gladna, nego sita. Slabo pokretna baka iz sela Donja Gorevnica, živi u staroj kući bez tekuće vode, kupatila, kuhinje, sa poljoprivrednom penzijom nedovoljnom da pokrije najoosnovnije životne potrebe. Iako je težak socijalni slučaj, našla se u ciljnoj grupi prodavaca kompanije “Lupo Group”, koji su novembra prošle godine ovoj baki prodali skupocenu navlaku za dušek sa masažerom.

Kako navodi Mirka, ona je mislila da se radi o pomoći.

“Meni su javili da će dođu u obilazak, da obiđu penzionere i da im učine šta im treba. Oni su došli noću, bili su veoma ljubazni. Mislila sam da dolaze da mi pomognu kao penzioneru i zato što nemam. Nijednog momenta ja nisam znala da će oni meni da oduzimaju od penzije”, kaže baka Mirka.

Od penzije koja iznosi 11 hiljada dinara, ovoj baki se oduzima četiri hiljade i to u periodu od 30 meseci. Baka Mirka tvrdi da je to shvatila tek kad je primila narednu penziju, a kad je prošao zakonski rok od 14 dana kad roba može da se vrati prodavcu.

Televizja Nova S je postavila pitanje kompaniji “Lupo Group” o etičnosti ove prodaje, a oni su odgovorili da je baka Mirka bila svesna šta kupuje.

“Prilikom prodaje bila je svesna i orijentisana i vrlo raspoložena za razgovor, budući da živi sama. Definicija socijalnog slučaja je širok pojam, a roba iz našeg prodajnog asortimana je dostupna svima, upravo iz razloga što omogućena kupovina na veliki broj rata”, poručuju iz ove firme.

Međutim, veliki broj rata za baka Mirku ne predstavlja olakšanje.

“Ne bih uzela. Iako sam ja ‘glupa’, ‘luda’ i bolesna, to ni u ludilu ne bih uradila. Znam da ne bi mogla da živim ako mi oduzmu  od penzije”, kazala je baka Mirka.

Police pune fotografija nasmejane dece, igračke, novogodišnji pokloni i neizmerna ljubav dvoje ljudi… ovo je trenutno dom malog borca Stefana, bebe pronađene pre četiri meseca u kontejneru u Žarkovu, u plastičnoj kesi.

Tek rođenu bebu, u posteljici i sa pupčanom vrpcom, na sreću, našao je Slobodan Cvetković dok je šetao psa. Zvuk plača otkrio mu je uznemirujući prizor, nakon čega je odmah pozvao Hitnu pomoć i policiju. Iako je provela, prema tvrdnjama komšija, oko tri sata u kontejneru, beba je preživela, a kada je pregledana u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, bila je dobrog opšteg stanja i bez povreda. Majka deteta uhapšena je istog dana zbog teškog ubistva u pokušaju. Ona je priznala da se porodila u stanu bez nadzora lekara, a potom bebu stavila u kesu i bacila je u kontejner u blizini svog stana.

Ekipa “Blica” obišla je hraniteljsku porodicu u kojoj je mali Stefan smešten nekoliko nedelja nakon ovog događaja. Praznična atmosfera je u jeku, Stefan čas spava, čas plače jer ga muče zubići… Po kući sa lutkama u rukama trčkaraju i dve devojčice, jedna koja je sada smeštena u ovoj porodici, i jedna koja je bila ranije…

Hraniteljka (ime zaštićeno) umiruje dečaka i započinje svoju priču.

– Zvali su me iz Doma za nezbrinutu decu i pitali me da li želim da ga uzmem i mi smo prihvatili. Videli smo tu priču u novinama i znali smo o kome je reč. Kada su ga doneli, bio je mrvica od 2,6 kilograma. Previše sam emotivna osoba i prva reakcija kada su ga doneli bila je takva da sam se isplakala zbog situacije kakva je bila. Posle je sve išlo glatko, on je dobra beba – priča naša sagovornica.

Stefan je jedanaesto dete koje je toplinu doma našao u ovoj porodici. Da budu hranitelji, ovi supružnici odlučili su se 2004. godine. Kako priča naša sagovornica, to je bio period kada je ona ostala bez posla, a njena dva sina i ćerka već odrasli, odselili se i stvorili svoje porodice. Od tada je njihova kuća puna dečje graje, a oni prezadovoljni…

– Nekoliko meseci nakon što smo aplicirali za hranitelje, došlo nam je prvo dete. Deca su kod nas u proseku oko dva godine, nakon čega su bila usvojena ili su se vratila u svoje biološke porodice, a jedna devojčica je bila kod nas punih devet godina. Svako dete doživljavam posebno, na svoj način. Rastanci sa njima su teški, sa svakim detetom ode i deo mene. Ali, sa svima smo u kontaktu i dalje, svi su nas zvali da bi nam čestitali Novu godinu, a i redovno dolaze u posetu. Mi smo jedna velika porodica – dodaje ona.

Stefanova priča je, dodaje ona, najteža od svih prethodnih sa kojima se susrela.

– Deca su kod nas dolazila iz Zvečanske ili iz porodilišta. Dete iz porodilišta doživljavamo kao svoje. Možda je sramota i reći, ali oni su meni iznad mojih unučića, jer moji unučići imaju svoje mame i tate, ima ko da ih pomazi, da ih zagrli, da ih razume, a oni nemaju nikoga. Ako ih ja ne shvatim i ne razumem, neće niko. Volim decu i nenormalno se vežem za njih. Njima samo treba ljubav, a ovde ljubavi imaju napretek – priča žena dok gleda fotografije mališana u stanu.

Đorđević: Brinemo o svakom detetu

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević posetio je, treći put, malog Stefana i ovu porodicu i doneo deci poklone.

Đorđević je tom prilikom rekao za “Blic” da ukoliko neko želi da ostavi svoje dete, nije način da ga ostavi na ulici, u kontejneru ili na drugom mestu na kojem bi život deteta mogao da se ugrozi.

– Postoje institucije kao što je to Centar za socijalni rad, zdravstvene ustanove, porodilišta i druga mesta gde dete može da bude zbrinuto, a bez posledica po osobu koja ga u tom slučaju ostavlja. Nažalost, postoje ljudi koji uzmu sebi za pravo da ne urade tako nešto, ali na našu sreću, ta deca su jača i od takve sudbine. Ipak, ne znam kako će se jednog dana ta deca da se osećaju kada budu saznali na koji način su ostavljena i zarad njihovih života treba drugačije postupati – kaže ministar, dodajući da se sve zatim čini da napušteno dete se smesti u hraniteljsku porodicu, jer se to pokazalo kao najbolje.

Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa.

Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao bar jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu da bi te smatrali “civilizovanim”.

Otac Arsenije Jovanović (56), monah Srpske pravoslavne crkve, prošao je dug put od Senjaka, elitnog dela Beograda u kojem je odrastao i proveo deo mladosti, do Ostroga, gde danas sa bratijom služi Bogu.

Kao mladić, koji je u vreme osamdesetih “imao sve”, a opet osećao neizrecivu prazninu i besmisao, bio je svedok tragične sudbine kruga vrhunskih umetnika, muzičara, slikara stare SFRJ koji su, zajedno sa njim, beg od tog istog besmisla potražili u još većem ništavilu – drogi. Većina je umrla. Ili su se predozirali, ili su ih pokosili hepatitis i sida.

O životu pre monašenja napisao je knjigu “Bog i rokenrol”, svedočenje i uspomenu na preminule prijatelje i poznanike. Neki su mu zamerili, nekima je knjiga spasila život.

Danas monah Arsenije odiše nenametljivim mirom čoveka koji je “probao sve i prošao svud” i na kraju se vratio u svoj dom, tamo gde je oduvek pripadao, a da toga u početku nije bio svestan.

Iako živi i moli se u ostroškoj vrleti, u kontaktu je sa mnogim mladim urbanim ljudima koji kod njega dolaze po savet, mučeni istim onim besmislom sa kojim se i sam kao momak borio.

– Sve je gore i gore. Ludnice su sve punije, zatvori prebukirani. Dileri, narkomanija, seksualne mutacije u odnosu na ono što je prirodno. Tu su i moderni komunikacioni uređaji, brzina, sve je na dugme, sve je dostupno, a opet smo prazni. Izloženi smo megaprilivu informacija, a kultura nam je nula. Do skoro su još neke vrednosti i postojale, ali ulaskom u Treći milenijum i one polako nestaju. Na delu je surovo robovanje megakorporacijama i manjini koja vlada svetom i pravi globalni biznis zabave. Potrebno je što banalnijim i lascivnijim sadržajem privući decu, mlade. Tu istu našu decu koja imaju sve površnije vaspitanje i sve manje opšte kulture. Takvi su prijemčivi za najbanalnije sadržaje koji stimulišu najniže porive – kaže sagovornik Ekspres.net.

Hedonizam se, objašnjava otac Arsenije, promoviše kao vrhunska vrednost.

– Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od slabijih, poput kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao barem jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu, makar i seksualnu da bi te smatrali za “civilizovanog”. Čovek ide ka materijalnom progresu, a propada duhovno. Sve više se govori o kraju sveta, ali mislim da ovo nije kraj. Čovek je sposoban i za gore stvari – kaže ostroški monah.

Brzina koju živimo i koja nam je nametnuta vodi, kaže, na psihijatriju, kod dilera, u javnu kuću ili u – restorane:

– Zašto su na Zapadu ljudi predebeli? Zato jer im je duša beskrajno gladna, a telo im je sito. Oni jedu da utole glad, ne fizičku, već duhovnu, a ona ne može da se utoli hranom u fast fudu.

Uzrok ovakvog stanja je, prema rečima našeg sagovornika, nedostatak ljubavi.

– Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti. Od lakših, poput anksioznosti, strahova i depresije, pa do najtežih stanja. To sve potiče od uništavanje žene koja gubi dva svoja najmoćnija oružja: ženstvenost i ljupkost. Izgubivši kontakt sa Bogom i onim što joj je Bogom dano takmiči se sa muškarcem. Deca odrastaju u tom ambijentu i kada majke izgube svoju crtu žene, onda i devojčice, njihove ćerke, postaju još gore. Muška deca počinju da mrze majke koje ih nisu vaspitale da vole ženski rod i to stvara ambijent nasilja u kojima muškarci maltretiraju žene i decu. Gubi se svaka mera – kaže otac Arsenije.

On objašnjava zašto se koplja najviše lome oko omladine i zašto se i na globalnom niovu pokušava perfidna kontrola mladih.

– Na Pravnom fakultetu u Podgorici redovno je održavana tribina koja je zatvorena posle mog predavanja na kojem sam govorio o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto? Zato što je omladina najzdraviji deo društva. Čovek srednjih godina je ucenjen poslom, decom. Omladina je rasterećena i može da pokrene promene. Sistem to zna i ne želi da se istina čuje. Sećam se mog vremena. Vođe najvećih rokenrol bendova bile su izmanipulisane od sistema. Mislili su da su borci, neki buntovnici, ustvari, sistem je preko njih kontrolisao omladinu. Dođu klinci na koncert, izduvaju se, izmitinguju, kažu: “Kako nam je dobro u ovom mekom komunizmu”, i ne bune se. Onda im još ubace drogu i završe posao.

Otac Arsenije kaže da u ovom vremenu naša pravoslavna crkva, odnosno sveštenici moraju da budu spremniji da daju odgovore omladini

– Mi i ne znamo šta je to pravoslavlje. Čak i mnogi naši sveštenici ne znaju kojom silom raspolaže pravoslavlje. Dođe im mlad čovek sa problemima, oni ga pošalju na psihijatriju. Ne znaju da je molitva ta koja ima silu isceljenja. Toga i neki u Crkvi nisu svesni. Kada kod mene dođe neki mlad čovek sa problemima, molitva je vrhovna terapija. Mi imamo fiziološki i duhovni imunitet. Duhovni imunitet brani nas od demonskih sila, kao što nas fiziološki brani od virusa. Molitva izbacuje zlo i priprema nas za vrhovni susret kada srce prestane da nam kuca, kada se naš duh, duša i ličnost spremaju za novo rođenje. Molitva menja zakonitosti vremena i zakonitosti fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina.Molitva je najbolji botoks – objašnjava otac Arsenije i dodaje da je Crkvi potreban aktivniji misonarski rad, ali ne ka onima koji su već u Crkvi, nego kao onima koji su van nje.

– Kada sam objavio knjigu “Bog i rokenrol” neki su mi zamerili. Pitali me ko će to da čita. A mladi su je delili između sebe, koliko njih se skinulo s droge posle moje knjige. Moramo da živimo u ovom vremenu, a ne u srednjem veku – konstatuje naš sagovornik.

Ima, kaže, i savremenih, obrazovanih sveštenika, sposobnih da se urbanim mladim ljudima obraćaju njihovim rezikom.

– Moraš da znaš o kulturi, umetnosti, muzici, nauci, da sagovornik vidi da ti znaš kroz šta on prolazi. Nedovoljno je samo da pričaš kako je Hristos vaskrsao – pojašnjava monah Arsenije

Lek za sve je ljubav, poručuje na kraju sagovornik našeg portala.

– Ljubav se, nažalost, sve više poistovećuje sa pohotom. Ljubav je kada volimo čoveka onakvog kakav jeste i ne trudimo se da ga menjamo. Ljubav je žrtva. U ljubavi najviše treba da tražimo od sebe, ne od drugog. Treba više da razmišljamo kako se odnosimo prema voljenoj osobi i ona će ona isto tako da se odnosi prema nama. To je uzajamno i sa voljenom osobom i sa decom i sa roditeljima, prijateljima. A, dešava se suprotno. Tražimo za sebe, ne dajemo, prigovaramo onome pored nas da nam ne daje ono što mislimo da nam pripada i dolazi do razlaza. Ako znamo da je i Hristos između dvoje ljudi koji se vole, onda je ljubav, po mom mišljenjum potpuna – poručuje otac Arsenije.

SAMI PRAVIMO PAKAO, A NE BOG

Otac Arsenije objašnjava kako to sami pravimo pakao sa kojim se suočavamo i za života, ali i kada naše srce prestane da kuca.

– Sami stvaramo pakao. Nije Bog stvorio pakao, mi ga stvaramo. Autodestruktivnim životom, zlim pomislima i delima uništavamo dušu, srce, um koji suočavanje sa božanskom, netvarnom svetlošću posle smrti doživljavaju kao mučenje i pakao. Kao što se bolestan čovek sklanja od sunca, tako i bolesnoj duši smeta i muči je svetlost božanske ljubavi sa kojom se suočava posle smrti tela – kaže otac Arsenije.

Gotovo da ne postoji slavlje na kojem se ne čuje pesma “Zmaj” koju u originalu izvodi pevačica Indira Radić. Njoj je ova pesma donela slavu i uspeh, ali postoji legenda o tome kako je nastao ovaj hit.

Po legendi koja kruži internetom, pesma je nastala oko 1990. godine kada je mlada devojka saznala da umire.

– Tekst ove pesme nastao je po istinitnom događaju. Ljubav dvoje mladih nije uspela jer ih je sprečila smrt nakon duge bolesti. Folk hit “Zmaj”, koji je svojevremeno otpevala Indira Radić, krije u sebi zaista potresnu životnu priču koja će rasplakati i one “kamenog srca”. Dečko i devojka iz pesme su se zavoleli u srednjoj školi. Deset godina zabavljanja rezultiralo je zakazivanjem svadbe. Devojka je, međutim, tada saznala da ima rak pankreasa u poodmakloj fazi. Venčanje je otkazano, a ona je dečku napisala pismo u bolnici (od reči do reči ove pesme) i zamolila ga da pročita kad ona umre. On se, međutim, napio to isto veče i otvorio pismo. Ujutru, kada je došao u bolnicu, ona je umrla. Dečko je čuvao pismo 15 godina, a onda rešio da ga proda Marini Tucaković. Ona je prvo pesmu htela da nameni Ceci Ražnatović, međutim, numeru je, na kraju, otpevala Indira – piše u jednom od komentara ispod pesme, a potom se navodi da se ovaj događaj odigrao u periodu između 1988 i 1990. godine.

Potom je prema komentarima sa ove muzičke platforme, dečko od prodaje pesme kupio avionsku kartu i otputovao za Boston, a devojka je sahranjena u Nišu, nakon smrti u tamošnjoj bolnici.

Prvi put o ovome progovorila je Marina Tucaković, vlasnica velikog broja hitova na muzičkoj sceni. Kako kaže, istina je potpuno drugačija.

– Svih ovih godina slušala sam brojne legende o pesmi “Zmaj”, toliko da bi mogao film da se snimi na osnovu ove pesme. Nema veze ni sa jednim događajem, pogotovo ne sa ovim tragičnim kako se navodi. Pesma je nastala tako što je Goran Ratković Rale doneo kompoziciju koja je mene povukla da napišem tekst. Pesma je objavljena tek 2003. godine, što je više od deset godina od događaja koji se dogodio kako tvrde. Blage veze sa mozgom nema ta priča. “Znam da je to bila legenda, ali moraću sve da razočaram. Istina je potpuno drugačija, reči u pesmi se ne zasnivaju ni na jednom događaju – istakla je Marina nekada za medije.

Emina Adrović, koja se tereti da je izazvala saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo državljanin Srbije Miloš Vukomanović dok je njegova verenica Snežana Rudinac teško povređena u Bečićima 2018.godine, više nije optužena za izazivanje te nesreće.

Osnovno državno tužilaštvo u Kotoru odustalo je od optužnice protiv Emine Adrović (25), kojom je teretilo da je 2018. izazvala nesreću u kojoj je poginuo državljanin Srbije Miloš Vukomanović (25), a njegova devojka Snežana Rudinac (24) teško povređena.

– Ovaj sud je doneo rešenje o obustavi krivičnog postupka, a nakon odustajanja Osnovnog državnog tužilaštva u Kotoru od ranije podnete optužnice – piše u dopisu Osnovnog suda u Kotoru, u vezi sa pitanjima u kojoj je fazi postupak protiv Emine Adrović koja je bila optužena za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Porodica Snežane Rudinac, međutim, nije se saglasila sa odlukom tužilaštva, već su odlučili da sami nastave da krivično gone budvansku slikarku. Bila je osumnjičena da je upravljala “audijem” koji je pokosio državljane Srbije na pešačkom prelazu.

Iz Opštine Budva tvrdili su da taj “pešački prelaz više nije u funkciji”, da je “novi iscrtan dvadesetak metara dalje, a tragovi zebre na starom pešačkom prelazu zato nisu podebljani”. U pritvoru je provela malo više od mesec dana.

Koji su razlozi zbog kojih je kotorsko tužilaštvo, koje je tvrdilo da je Adrovićeva 18. jula 2018. godine 45 minuta posle ponoći, iako je bila svesna da može počiniti krivično delo ali je olako smatrala da do toga neće doći ili će to moći sprečiti, upravljala svojim “audijem” 60 kilometara na sat na deonici gde je ograničenje 50, odustalo od daljeg postupka, nije poznato.

Tužilaštvo je takođe tvrdilo da ona “nailazeći na raskrsnicu i pešački prelaz na kojem su bili Vukomanović i Rudinčeva nije prikočila”, navodilo je tužilaštvo u optužnici, “već je prednjim delom automobila udarila u njih”. Od siline udara, oboje su odbačeni uvis i pali na kolovoz. Vukomanović je zadobio povrede od kojih je ubrzo preminuo, dok je Rudinčeva teže povređena.

Pogibija mladića iz Žitkovca kod Zubinog Potoka i teške povrede njegove verenice, Kraljevčanke Snežane Rudinac, koji su otišli u Bečiće, gde su se zaposlili u hotelu “Ibero star Belvi” i zaradili novac i dugogodišnju vezu ozvaničili te jeseni, od početka je bila u centru javnosti i crnogorske i srpske javnosti.

Posebno posle hapšenja Emine Adrović, ćerke tamošnjeg biznismena, osumnjičene da je upravljala “audijem” koji se kretao iz pravca Budve.

Puštena je kada je njena porodica stavila hipoteku nad nekretnine, u vrednosti od 200.000 evra. Nepuna tri meseca kasnije, 13. novembra, počelo joj je suđenje na kojem je izjavila da “nije kriva”.

– Jako mi je teško, ovo mi je totalno promenilo život. Želim da porodici Vukomanović izjavim iskreno saučešće i nadam se brzom oporavku Snežane. Stalno se raspitujem za njeno zdravlje. Međutim, ja ne osećam krivicu jer nisam nikako mogla da izbegnem nezgodu, niti da predvidim njihovo kretanje i naglo vraćanje unazad – iznela je u svojoj odbrani Adrovićeva.

U sudnici je iznela odbranu, ali nije želela da odgovara na pitanja državnog tužioca Ljiljane Milić, svog branioca, kao ni suda.

Branka Sovrlić bila je jedna od najpopularnijih pevačica devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima.

Danas uživa u bogatstvu sa suprugom Pajom, ali žali što nemaju decu.

Branka ovo leto provodi u svojoj luksuznoj vili na Ilidži koja je pod zaštitom države. Ona je bila zadužena za unutrašnjost kuće, a suprug za spoljašnost.

Inače, Branka i njen muž poseduju nekoliko nekretnina u više gradova, ali su i vlasnici dva restorana u Sarajevu.

Branka je pričala jednom prilikom da nije strog poslodavac.

“Nisam stroga. Moj suprug se malo izgalami kad dođe, ali ga to prođe. On je bučniji. Ja kad dođem, tišina je, ali nisam stroga”, priznala je ona.

Branka je takođe nedavno rekla da bi rado menjala materijalno bogatstvo za potomstvo.

“Paja, odnosno Sadik Pašić, moj muž, i ja smo stekli mnogo. Bez lažne skromnosti, mi smo milioneri, ali volela bih da imamo mnogo manje,a da nam je bog, odnosno ta neka viša sila, sudbina, podarila decu, odnosno, bar jedno dete. Ovako bi neko rekao džaba sve. Jednostavno nam se nije dalo da u savršenom braku sa mnogo ljubavi i poštovanja postanemo i roditelji. Bog izgleda ne da sve”, ispričala je pevačica za “Srpski telegraf”.

Dok je trajala ceremonija venčanja u crkvi, lopov je najpre prišao jednoj ikoni, poljubio je i prekrstio se, a zatim je kumi krišom ukrao novčanik iz tašne i pobegao je!

Ojađena žena je primetila da je opljačkana tek po završetku ceremonije, pa je odmah o svemu obaveštena policija. Potragu za lopovom trebalo bi da olakša to što je pljačka snimljena sigurnosnim kamerama sa crkve.

Ova žena je svoje nezadovoljstvo podelila i na društvenim mrežama, gde je opisala kako je ostala bez novčanika.

“Nepoznati muškarac mi je ukrao novčanik iz torbe u crkvi u Čačku, gde sam bila kuma na venčanju. U pitanju je čovek koji je nosio bermude i belu majicu, a došao je biciklom do crkve. Prišao je prethodno ikoni i prekrstio se, a kada je završio krađu, izašao je i otišao ka pošti. Bitna su mi dokumenta, novac ne. Možda ih je usput negde i bacio”, napisala je ova Čačanka na svom Fejsbuk profilu.

On je u svom obraćanju na Fejsbuku rekao da mu se javljaju ljudi iz čitave Srbije koje tvrde da se bebe odvajaju od majke zato što su ,,navodno zaražene koronom”

Problematikom krađe beba već godinama se bavi Vladimir Čičarević koji je ujedno i predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije.

Iako mnogi pozdravljaju ono što radi, kontraverzne su njegove izjave u vezi sa korona virusom. Naime, on je u martu ove godine na svom Fejsbuk profilu napisao kako su karantin i policijski čas samo pravljenje prostora da se na kvarno postave 5G repetitori po Evropi.

Sada je otišao korak dalje. On je u svom obraćanju na Fejsbuku rekao da mu se javljaju ljudi iz čitave Srbije koje tvrde da se bebe odvajaju od majke zato što su ,,navodno zaražene koronom”.

Prvo što ću vam reći, to je da korona zvanično kao virus ne postoji. Postoji samo kao forma. PCR test nije tačan test, to smo, vidim, apsolvirali, i ne može da se ustanovi da li je neko oboleo od korone i da li je neko zaražen od korone. Ovog momenta se dešava jedan takav javašluk, jedan takav kriminal – da se bebe odvajaju od majke. […] Ova cela ujdurma je napravljena da bi mogli da uzimaju organe, da bi mogli da otimaju decu, da bi mogli da naplaćuju ogromne kazne i slično.

Dodao je da korona nije virus, već projekat, kao i to da mere koje se preduzimaju nisu zbog korona virusa, već služe da se ljudi ,,ustroje i vaspitaju”.

Globalisti upravo to hoće – da se mi bijemo po prodavnicama, da upucavamo jedni druge, njima je potreban haos. Kada je haos, oni mogu lagano da vladaju.

Prvo je mislila da umišlja stvari, a onda je prihvatila sudbinu!

Jedna majka je na Tviteru rešila da podeli u javnost kroz šta je sve prošla s detetom koje nije kao ostala deca.

Dok su se njegovi vršnjaci menjali i napredovali, ovaj dečak još nije mogao da priča. Iako je majka u početku mislila da umišlja kako nešto nije u redu sa njim, uskoro je saznala gorku istinu. Rodila je dete s autizmom. 

Sada, ovaj dečak čita piše i razume, a od ove mame, ponosnije nema.

– Gledam ga kako spava. Sutra kreće u 3. razred a šta smo sve prošli do sad. Kad sam shvatila da je u spektru iako zvaničnu dijagnozu nismo imali prvo sam plakala, onda govorila sebi da umišljam. Onda sam opet plakala pa smo krenuli da tražimo terapeute, specijalistički pregledi. Pa onda sedim na tretmanima, gledam kako vrišti i plače, kako ne može, kako ne razume. Suzu ne pustim tu. Onda to isto radim kući sa njim, on ne može da ispuni svaki zahtev, pa se ljutim na njega, na sebe, na Boga, na komšinicu koja ima troje zdrave dece. Svi su mi krivi, navela je ova majka.

– Pa opet plačem, pa kažem možemo mi to. Pa guglam, pa čitam, pa radimo. Nekad uspeha ima, nekad nema. Onda sreće kad počne da razume, pa se javi pokazni gest, mahanje, slanje poljupca. Mi smo to sve morali da učimo. Ali se govor još ne razvija. Učim ga da pokaže. Šta ga boli, jer mi je to noćna mora, saznanje da ga nešto boli a ne može da mi kaže. Sa 5 god. shvatim da čita. Niko mi ne veruje, učim ga da kuca poruke u nadi da bar imamo neverbalnu komunikaciju. U školi mu uvode gest, možda da nauči znakovi jezik. A on raste, sazreva, uči. I sve je tu negde. A nikako da izađe. I onda kad sam se pomirila sa tim da će ostati neverbalan on krene da priča. Iznenadi i mene i sve. Moje čudo. I bila sam mnogo ljuta što baš ja imam dete sa autizmom a onda sam to prihvatila jer ako negde postoji taj Bog, neke sile, anđeli, nešto u ovom univerzumu znali su da nikad neću odustati od njega. Čeka nas još borbe, još teških dana, znam da neće biti lako ali moramo, rekla je ona iskreno.

Ona je navela kako je njeno dete progovorilo sa sedam godina, a sa šest nije znao ni olovku da drži.

Takođe se osvrnula na to da mnogi ljudi ne razumeju njeno dete, kao i da im nedostaje ljudska empatija.

“Potrudi se da mi napiše čestitku za 8.mart nađe se neko pametan da kaže “ovo slovo mu nije baš najbolje. Ljudi su ponekad takva govna”, napisala je izrevoltirano.