Učenica trećeg razreda srednje škole, osamnaestogodišnjakinja, J.P. iz Danilovgrada privedena je jutros u ranim jutarnjim časovima u stanicu policije zbog učešća na sinoćnoj protestnoj šetnji povodom usvojenog zakona o slobodi veroispovijesti!
Ovo je prvi slučaj hapšenja maloletniih osoba koji su deo veličanstvenih protesnih šetnji širom Crne Gore.
Ova vest “eksplodirala” je na društvenim mrežama, a revoltirani građani daju podršku devojčici.
Nikola Andrić, Srbin koji godinama živi i radi u Čikagu, ispričao je za portal Nova.rs da već tri godine živi u agoniji koja je započela kada je od javnog izvršitelja kupio nekretninu u centru Beograda, koja je bila na javnoj licitaciji. Umesto da nakon 14 dana bude uknjižen kao vlasnik pomenute nekretnine u Bulevaru Kralja Aleksandra, on je, počeo da dobija pretnje i telefonske pozive u kojima su mu nepoznati i anonimni glasovi poručivali da plati još 10.000 evra, kako bi bio upisan u katastar nepokretnosti.
“U prvoj polovini 2017. godine na internet portalu “dobos.rs” video sam da se prodaje stan od 108 kvadrata na atraktivnoj lokaciji u Beogradu, adresa Bulevar Kralja Aleksandra 26. Početna cena bila je oko 90.000 evra. Obzirom da živim u USA i da nisam bio u Srbiji poslednjih 10 godina poslao sam brata Miloša Andrića da kupi nekretninu čija je tržišna vrednost danas oko 300.000 evra. On je u moje ime izlicitirao najveći iznos i kupio stan za 150.000 evra”, počinje svoju priču Nikola Andrić za Nova.rs.
Kaže da je nekretninu isplatio u roku od nekoliko dana po licitaciji.
“Nekretnina je kupljena, kao što piše u papirima koje sam vam dostavio, bez tereta koje kupac preuzima po kupovini iste. Dakle, ne postoji nijedan zakonski osnov, tačnije, smetnja za upis vlasništva nad nekretninom u katastru u roku od 14 dana kako to zakon nalaže vrlo jasno i precizno”, kaže naš sagovornik.
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
On ističe da njegova agonija i dalje traje i da ni posle 39 meseci nije uspeo da se uknjiži.
“Potrošio sam 150.000 evra i ostao sam bez nekretnine i bez tog novca. Po kupovini nekretnine, posle mesec dana kontaktirali smo javnog izvršitelja Mirjanu Dimitrijević da joj kažemo da nismo upisani u katastar kao vlasnici nekretnine koju smo od nje kupili bez tereta po zakonu legalno na licitaciji. Ona nam je rekla da je njen posao završen po prodaji nekretnine i da je ona dostavila katastru sve papire neophodne za upis vlasništva nad nekretninom i da ona nema nikakav uticaj na proces upisa u katastru. Napisala je, kako je rekla, nekoliko dopisa katastru o potrebi hitnosti upisa vlasništva i to dostavila katastru Vračar”, priča Nikola Andrić.
Posle mesec dana od kupovine, prema rečima našeg sagovornika, počeo je pakao. Njegov brat Miloš Andrić počeo je da dobija pozive sa skrivenog broja koji traži novac kako bi stan bio uknjižen.
“Posle mesec dana od dana kupovine, mom bratu Milošu Andriću, formalnom vlasniku stana jer on je kupio stan za mene na licitaciji, počinju da stižu pozivi na njegov mobilni telefon sa skrivenog broja i muškarac grubog glasa mu govori rečenice kao što su: moraš da platiš 10.000 evra da bi bio upisan kao vlasnik nad stanom u katastru jer ako ne platiš odugovlačićemo ti upis 20 godina i na kraju ćeš ostati bez stana, moraš platiti 10.000 evra da bi ti se ubrzao proces upisa… Posle dva, tri meseca usledili su pozivi sa rečenicama, hajde plati spustili smo ti na 7.000 evra i bićeš upisan za jedan dan, mali, nemoj da se igraš sa nama mi smo vlast i ništa nećeš moći da uradiš dok ne platiš 7.000 evra… Potom, Miloše, znamo sve o tebi, platićeš 7.000 evra pre ili posle jer nikada nećeš biti upisan kao vlasnik stana dok ne platiš 7.000 evra. Slične pretnje i ucene trajale su do pre oko godinu dana, uvek sa skrivenog broja i uvek isti glas po rečima mog brata Miloša”, navodi on.
Ističe da tada još uvek nije hteo da prijavljuje vlastima, jer je mislio da je nemoguće da je sve to što se dešava zapravo istina.
“Mislio sam da je scenario da me neko ucenjuje da se upisem kao vlasnik stana koji sam kupio legalno prosto nemoguć i sve mi je to bilo potpuno nezamislivo. Na žalost, posle više od dve i po godine uverio sam se da zakon u Srbiji ne postoji i da sam praktično ostao bez 150.000 evra i bez nekretnine koju sam kupio legalno zbog državne administracije koja radi odmetnuto i van zakona po sistemu mafijaške organizacije. U svom životu sam uvek sve radio legalno, zakonski i nikada nisam nikome platio mito niti ću ikada nekome platiti mito i prosto mi je nezamislivo da plaćam mito da bih bio upisan kao vlasnik u katastar nad nekretninom nad kojom sam po zakonu trebalo biti vlasnik 14 dana posle uplate novca po licitaciji. U Čikagu sam kupio nekretninu, zgradu na licitaciji i bio sam upisan kao vlasnik iste za 45 minuta”, priča Nikola za Nova.rs.
On je, kako kaže, angažovao tri advokata i do sada im platio 20.000 evra za usluge.
“Dakle, ja sam mislio da se neko šali vezano za pozive koji su stizali mom bratu Milošu vezano za traženje mita za upis vlasništva u katastru Vračar, ali očigledno je da to nije bila šala. Angazovao sam tri vrhunska advokata. Oni su pisali bezbroj dopisa, pritužbi, žalbi, ali sve je prošlo bez uspeha. Ja i dalje nisam uknjižen kao vlasnik nekretnine koju sam kupiuo legalno po zakonu. Poslednji korak koji sam uradio, podneo sam krivičnu prijavu protiv odgovornog lica u katastru, to sam uradio pre dva meseca, naravno ni za to nisam dobio odgovor”, priča on.
Pre tri meseca on je primio poziv na svoj američki broj sa skrivenog broja.
“Pre oko tri meseca na moje iznenađenje ja sam primio poziv na moj USA broj telefona sa “hidden number” i na moje zaprepašćenje muški glas mi je rekao da on “vodi katastar” i da je došlo krajnje vreme da platim “pišljivih” 7.000 evra kako bih bio upisan kao vlasnik. Takođe mi je rekao da zna sve o meni i mojoj porodici i da je za mene ništa još 7.000 evra. Rekao sam mu da ću da platim mito i da pozove mog brata u Srbiju da se organizujemo. Tada mi je rekao da je moj brat kriv što to sve još uvek sređeno, kao i to da svi moraju da plate”, navodi on.
Kada je razgovor završen, Nikola je, kako kaže, prijavio slučaj policiji Vračar.
“Odmah po završenom razgovoru pozvao sam policiju opštine Vračar i prijavio slučaj. Operator koji se javio na telefon me je iscedio sa informacijama, davao sam mu svaki detalj situacije. Posle oko sat vremena po završetku razgovora sa operaterom/policajcem/licem koje je uzelo inicijalnu prijavu pozvao me je inspektor Nikola Nićiforović. Sa njim sam se dogovorio da čim osoba koja me je zvala da pozove mog brata, da ga odmah pozovemo da oni organizuju hapšenje na primopredaji novca. Inspektor Nikola Nićiforović je takođe komunicirao sa mojim bratom vezano za situaciju. Od tog dana kada smo prijavili slučaj policiji, nikada nismo dobili opet poziv od osobe iz katastra koje nam blokira upis vlasništva nad stanom koji smo kupili za 150.000 evra. Da li postoji neka konekcija između policije i tog lica, ja ne znam i ne mogu da govorim o tome, ali sve ukazuje da je ova organizacija mnogo veća i moćnija no što ja mogu da zamislim”, navodi on.
On je, kako dalje ističe, pričao sa sekretaricom načelinika katastra.
“Žalio sam joj se da mi traže mito da bi me upisali kao vlasnika stana. Ona mi je rekla, “uopšte nemamo nameru da uzmemo vaš predmet u rad”. Dakle, iako sam joj objasnio da sam stan kupio legalno od suda, javnog izvršitelja, bez tereta i da su oni dužni po zakonu da me upisu kao vlasnika u roku od 14 dana, njen odgovor je bio “gospodine, kod nas zakon ne važi ništa”, navodi Nikola Andrić i dodaje da je bio šokiran i da ne može da veruje šta mu se desilo.
“U međuvremenu sam razgovarao sa Srbima iz svog okruženja (USA) i saznao mnoge zanimljive podatke, svako ko je kupio stan ili bilo koju drugu nekretninu u bilo kom delu Beograda prošao je pakao i nije bio upisan kao vlasnik legalno kupljene nekretnine dok nije po istom postupku kao i ja došao u situaciju da mora da plati mito da bi bio upisan kao vlasnik kupljene nekretnine u katastru. Znam po imenu šest srpskih imućnih porodica koje žive na prostoru Čikaga i šira erija koji su prošli kroz isti pakao plus moja sedma porodica. Ja imam svoje konekcije u Beogradu, kao čovek u biznisu znam kako “stvari funkcionisu”, počeo sam da ispitujem slučaj da vidim ko drži tu kriminalnu organizaciju u katastru i ko ubira te enormne iznose od mita jer za svaki upis vlasništva u Beogradu mora da se plati mito i preko prijatelja, saradnika i zaposlenog insajdera u katastru”, priča Nikola Andrić.
Pokušali smo da stupimo u kontakt sa Mirjanom Dimitrijević, javnom izvršiteljkom, preko koje je kupljen stan, ali nismo uspeli da je dobijemo na mobilni telefon, a ni na fiksni.
Bugari je smatraju novom Vangom, a ljudi stižu i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne, iz cele Srbije…
U selu na jugu Srbije pred kućom izvesne Marine godinama su redovi automobila iz svih krajeva Srbije, ali i iz inostranstva, najviše iz Bugarske. Ljudi dolaze najviše zbog bolesti jer, tvrde, Marina poseduje veliku bionergiju. I vidovita je, kažu.
Na desetine ljudi ispričalo nam je da im je pomogla oko sterilteta, da je predvidela i lepe i tužne trunutke. Uporni čekaju i po dve do tri noći u danima kada je velika gužva. Kolone automobila stoje na ulazu u seoce Mijajlica kod Bojnikaod, od 190 stanovnika nedaleko od Leskovca, a mnogi spavaju noćima ispred kuće ove misteriozne žene čekajući na seansu
O Marini se veoma malo zna, osim da je žena u četrdesetim godinama i da je “svoje natprirodne moći otkrila pre 15 godina”. Oni koji su bili kod nje na pregledu kažu da čim vidi čoveka, postavi mu dijagnozu, a zatim ga u kratkom vremenskom periodu izleči.
Ulaz u selo blokiran je nepreglednom kolonom automobila, kao na graničnom prelazu. Ljudi strpljivo stoje naslonjeni na svoja kola i čekaju da se uopšte približe Marininoj kući, gde počinje ovo neobično hodočašće.
– Ispred Marinine kuće svakodnevno u šatorima kampuju stotine, nekad i hiljade ljudi. Uslov da ih Marina primi jeste da jednu noć prespavaju ispred njene kuće, a mnogi od njih spavaju i po tri-četiri noći. Ujutru neko od njenih ukućana izađe i podeli ljudima brojeve, kao u banci.
Onda oni prema rasporedu sa tih brojeva ulaze u Marininu kuću na seansu. Tamo ih ona prima u jednoj prostoriji prepunoj ikona – kažu nam meštani Mijajlice koji i sami veruju da njihova komšinica ima isceliteljske moći.
Čim vidi čoveka, Marina mu odmah kaže šta mu fali. Nepogrešivo pogađa dijagnozu. Potom im prepisuje terapiju. Nema nijednog da mu nije otkrila boljku i da ga nije izlečila svojom bioenergijom. A zauzvrat ne traži ništa, nema tarifu, već koliko ko da.
Kod nje dolaze ljudi sa celog Balkana. Bugari je smatraju novom Vangom, a ljudi stižu i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne, iz cele Srbije… Leči i one koji ne dođu lično, dovoljno je da preko nekoga pošalju sliku. Koliko znamo, za svoje moći saznala je pre 15 godina i od tada se bavi ovim poslom – uveravaju Marinine komšije.
Jedan Bugarin, koga smo zatekli kako strpljivo čeka u Mijajlici da dođe na red da ga Marina pregleda, kaže da se već uverio u njene moći.
– Ova žene nije neka vračara, već prava isceliteljka. Kad dođete kod nje, kao da ste došli kod psihologa. Oslobodi vas straha, da vam neku nadu. Znam žene koje su bile nerotkinje, a posle seanse kod nje rodile su dvoje dece.
Mnoge već otpisane ljude je podigla na noge. Marina je skromna žena i ne želi da se o njoj mnogo zna – priča nam jedan od mnogobrojnih bugarskih državljana koji svakodnevno dolaze u Mijajlicu.
– Svi moraju da se pridržavaju pravila, a ti kojima ova mera smeta mogu i da se žale što je danas sunčano vreme. Jasno je rečeno da dete kada sedi u klupi i ima dovoljno razmaka može da skine masku, ali da kada odgovara mora da je stavi – objašnjava Šarčević
Nova školska godina po novim pravilima uzrokovanim epidemijom korone još nije počela, a u delu javnosti već se digla ozbiljna halabuka! Grupa roditelja, besna zbog toga što će im deca nositi maske u školi, na društvenim mrežama organizovala je pravu pobunu protiv ove epidemiološke mere, tvrdeći kako je nošenje maske besmisleno i čak opasno po decu!?
Pretnje nastavnicima
Udruženje “Vakcine info” pozvalo je svoje članove da ne poštuju odluku o nošenju zaštitnih maski tokom nastave u školi i da kao roditelji potpišu izjavu u kojoj se navodi da se oni izričito protive da njihovo dete koristi masku.
U izjavi koju roditelj treba da potpiše stoji da se “zabranjuje nastavnom i nenastavnom osoblju da vrši prinudu, nagovaranje, ubeđivanje ili bilo kakav drugi vid psihološkog pritiska nad detetom, a iz razloga obaveznog nošenja zaštitnih maski za vreme boravka u školi”. Uz opasku da uputstvo o korišćenju zaštitnih maski u školama nije pravno obavezujuće, u pisanoj izjavi kojom se uključuje u pobunu na kraju piše:
– Ja sam kao njegov roditelj odlučio da je za njegovo zdravstveno stanje zbog svih negativnih pojava kod nošenja zaštitnih maski najbolje da istu ne nosi!
U pobunu protiv maski zatim se priključio i pokret “Živim za Srbiju”. Oni su čak Ministarstvu prosvete uputili zvaničan dopis da su protiv te odluke!
– Mi iz pokreta “Živim za Srbiju” podneli smo zahtev Ministarstvu prosvete da nošenje maski bude dobrovoljno. Mi smo za to da roditelji koji smatraju da će na taj način zaštititi decu to mogu slobodno da urade, ali isto tako roditelji koji sumnjaju u te preporuke treba da imaju slobodu da deci ne stave masku – napisala je psihijatar dr Jovana Stojković, jedna od članica ovog pokreta.
Međutim, na sve to ministar prosvete Mladen Šarčević za Informer kaže da razna udruženja mogu da pišu Kriznom štabu, ali da odluka o nošenju maski mora da se poštuje!
– Teško je svima ugoditi, čak 97 odsto roditelja hoće da im deca idu u školu na ovaj način i sada imate tih tri odsto koji prave problem. Roditelji istovremeno žele da škole budu bezbedne za decu, ali bi i da ne moraju da nose maske. U celoj Evropi se ide u školu na neki način, a roditelji uvek imaju opciju da im deca prate nastavu onlajn. Ako učenik dok odgovara ne stavi masku, moraće da snosi posledice, nema drugog načina da se poštuju mere – odgovara ministar prosvete Mladen Šarčević takozvanim antimaskerima.
Ukor za nenošenje maski
Ministar prosvete Mladen Šarčević ističe da postoji pravilnik o ponašanju učenika i da za one đake koji ni nakon opomene profesora neće da nose maske sledi ukor.
– Ukoliko nastavnik više puta opomene učenika a on ne posluša, slede sankcije. Moguće je i da učenik dobije ukor – navodi ministar prosvete.
On dodaje da su za decu koja imaju astmu ili neki drugi problem obezbedili vizire.
– Svi moraju da se pridržavaju pravila, a ti kojima ova mera smeta mogu i da se žale što je danas sunčano vreme. Jasno je rečeno da dete kada sedi u klupi i ima dovoljno razmaka može da skine masku, ali da kada odgovara mora da je stavi – objašnjava Šarčević.
Ugrožavaju zdravlje
I članovi Kriznog štaba ističu da je neshvatljivo da postoje ljudi koji roditeljima daju ovakve opasne savete.
Profesor Mijomir Pelemiš, član Kriznog štaba za suzbijanje koronavirusa, kaže da mu nije jasno gde su “antimaskeri” pronašli podatak da maska ne štiti.
– Ovakvim nestručnim stavovima oni ugrožavaju zdravlje dece, a i teraju roditelje da se zbunjuju pred početak školske godine. Čak je i Svetska zdravstvena organizacija rekla da su nošenje maski i distanca najbitniji za suzbijanje epidemije. Ovo je jednostavno hir tih “antimaskera” i želja da sabotiraju svaku odluku kriznog štaba. Ukoliko među njima ima i lekara, ne znam odakle im pravo da kažu da maska ne štiti decu – pita se Pelemiš.
Vakcine protiv koronavirusa u Srbiji još nema, pa lekari i članovi kriznog štaba tvrde da je najbolje nositi maske i na taj način se štititi od zaraze.
Lepotica iz spota “Gde ću sad, moja ružo” u koju je Džej Ramadanovski bio godinama zaljubljen preminula je pre pet godina iznenada u 44. godini
Džej je bio danima u šoku i plakao kad je čuo da mu je umrla Dubravka koja je glumila u njegovom spotu “Gde ću sad, moja ružo”. Lepa Duda, crnka s kosim očima koje je mnoge ostavljala bez daha preminula je u 44. godini. Kada je Džej saznao, bukvalno je zanemo kada je čuo šta se desilo sa devojkom u koju je godinama bio zaljubljen.
“Nekoliko dana pre toga pričao je o njoj s prijateljem i rekao kako bi baš voleo da je vidi, te da je ubjeđen da bi ga i sada svojom lepotom ostavila bez daha. I evo šta se desilo. Danima mu je teško zbog nje i svako malo zaplače. Čak je i popio lek za smirenje kada je čuo da je iznenada preminula. Dubravka je vreme kada su snimali spot bila jedna od najlepših djevojaka u gradu i u Džejovom srcu je imala posebno mesto” – rekao je izvor.
“Bio je dugo zaljubljen u nju, kao i gotovo svi momci Dorćola, ali nikada nije rekao da je među njima bilo nešto više od prijateljstva” – kaže izvor za medije tada.
Baš zbog toga što je Dubravka imala posebno mesto u njegovom srcu oni su ostali veliki prijatelji, ali su poslednjih godina izgubili svaki kontakt, prenosi “Espreso”.
Jedan od najmoćnijih i najbogatijih ljudi na javnoj sceni je direktor Grand produkcije Saša Popović zaradio je milione evra. i iznedrio je veliki broj zvezda, koje su mu danas zahvalne zbog svoje uspešne karijere.
Međutim, Popović je svojevremeno izjavio u koju pevačicu je najviše ulagao, verujući da će zahvaljujući svom glasu naslediti Svetlanu Cecu Ražnatović. Ali, spletom okolnosti, to se nažalost nije desilo.
Foto: YouTube/printscreen
– Najviše smo očekivali od Tanje Savić. Ona je jedna vanserijska pevačica. Divna, lepa, mlada devojka koja se u “Zvezdama Granda” pojavila sa svojih 19 godina. Pevačica koja je sigurno mogla da nasledi Cecu Ražnatović i koja je na početku karijere imala prave hitove. Mi smo joj birali pesme i vodili njenu karijeru. Međutim, splet različitih okolnosti je doveo do toga da je jednostavno nema. Mislim tu je ona, ali nije to ta Tanja Savić za koju smo mislili da će biti stvarno vrhunska zvezda – objasnio je Saša Popović.
Velika tragedija!
Grom je ubio deset dečaka starih između 9 i 16 godina koji su se u sklonili od oluje ispod improviziranog zaklona, u gradu Arua u Ugandi, saopštili su policijski zvaničnici.
– Dečaci su igrali fudbal kada je počela oluja i grmljavina – naveli su iz policije i dodali da je četvoro dece povređeno.
Kako prenosi “ABC News”, u toj zemlji udari groma pojavljuju se tokom sezona kiša. Dešavalo se da grom udari i učionice u kojoj su đaci, posebno u ruralnim sredinama jer objekti nemaju gromobrane.
INSPEKTORI rada obavili su nadzor fabrike “Džonson elektrik” u kojoj je u sredu nešto posle 18 sati poginuo radnik Bojan Miljković (45), kada je u pogonu ove kompanije na njega pala presa teška oko šest tona.
Odmah nakon nesreće ustanovljeno je da je Miljković bio u radnom odnosu na neodređeno vreme od 2014. godine i to na poslovima održavanja presa. Iz Osnovnog javnog tužilaštva kažu da je izveštaj policije u pripremi i da se čeka da obave sve potrebne razgovore, nakon čega će odlučiti da li će biti preduzete neke mere.
Neutešna porodica kaže da ne shvataju kako je Bojan mogao da nastrada, niti kako je ta presa mogla da padne.
– Ode moj sin jedinac, šta da vam kažem. Neka vam kažu oni što treba, a što ćute. Moje dete je otišlo, nema ga više – rekla je majka nastradalog radnika Radunka, dodajući da ih niko iz firme nije pozvao da kaže da je Bojan stradao. – Jedna komšinica je javila da je videla na vestima za nesreću u Bokijevoj fabrici. Snaja je odmah počela da zove Bojana na telefon, ali joj se nije javljao. Tek posle dva sata je saznala. Tek oko 20.40 uspela je da čuje njegovog šefa i on joj je rekao da ništa dobro nema da joj kaže. Niko iz kompanije još nije došao da nas poseti i da izjavi saučešće.
Prema nezvaničnim informacijama, sumnja se da je do nesreće došlo dok su radnici masivnu presu prebacivali na drugu lokaciju. Navodno je u jednom trenutku došlo do pomeranja neke pločice, pa je teška presa iskliznula i pala na Bojana, koji nije uspeo da se izmakne, za razliku od svojih kolega.
Iako je kompanija “Džonson elektrik” potvrdila da je došlo do nesreće u kojoj je poginuo radnik Bojan Miljković, prilikom preseljenja metalne prese, oni nisu želeli da iznose više detalja, sve dok se ne utvrde sve okolnosti.
Bojan je za sobom ostavio suprugu i dvoje dece – sina od osam i ćerku od četiri godine.
SAOPŠTENjE KOMPANIJE
U NEVERICI i sa sa velikom tugom potvrđujemo smrt Bojana Miljkovića usled nesreće prilikom preseljenja metalne prese u fabrici. Kompanija i nadležne lokalne vlasti započele su službenu istragu nesreće. U ovom trenutku ne možemo da damo više informacija o nesreći dok se svi detalji kako je do nje došlo ne razjasne. Čitav menadžment tim upućuje svoje najdublje i najiskrenije saučešće Bojanovoj porodici. Kompanija će im pružiti svu potrebnu podršku – navode iz kompanije “Džonson elektrik”.
Cvijanović je u intervjuu za RTRS rekla između ostalog da je ovo pitanje u proteklom periodu zanemareno, a u međuvremenu je postalo značajan bezbednosni izazov.
Istakla je i da rešavanju krize ne doprinose izjave bošnjačkih političkih predstavnika o migrantima kao turistima.
“Mi imamo samo dve destinacije za njih, a to je ili ona odakle su krenuli ili ona kuda su krenuli. Migranti nisu sastavni deo naše politike ni naše vizije Repulike Srpske”, rekla je Cvijanović.
Rekla je i da žali svakoga ko ima tešku sudbinu, ali “ovo su kretanja druge vrste, ovo su organizovana kretanja, masovna, sa ciljem i sa ljudima koji su apsolutno neprovereni i neproverljivi”.
Pozitivna atmosfera se oseća čim se „mašite za kapiju” porodične kuće Spasića i kročite u njihovo dvorište u Beogradskoj ulici u naselju Jabučar. Srdačnost, osmesi i potpuna opuštenost dok kućom i avlijom odjekuje dečji žamor i galama, a mi se spremamo za razgovor u hladovini ogromnih borova.
Živo je na svakom koraku, a gosti su uvek dobrodošli i još bolje dočekani u devetočlanom domu Spasića. A, mlađi i, naravno, stariji Spasići već su „iskusni” povodom ovakvih „razgovora”. Teško da mogu da pobroje sve novinarske ekipe koje su ih posetile, piše “Glas Šumadije”.
Darko (43) i četiri godine mlađa supruga Ana u vreme kada se višečlane porodice, pa čak i u ovolikom gradu, mogu na prste nabrojati, imaju sedmoro dece, šest ćerki i sina.
On radi već pune 22 pune kao tehničar u Hitnoj pomoći, a supruga u proizvodnji u firmi „Union vajer” u obližnjem Petrovcu. Preloman za njihovu vezu pokazao se baš njegov posao.
Njenoj baki je pozlilo i Darko se sa ekipom Hitne pojavio na, pokazaće se „sudbonosnom terenu” u njenom dvorištu na Aerodromu. Sve se srećno završilo i po Aninu baku, a po njih dvoje pogotovo. Znali su se i pre toga, ali je „teren kod bake” baš „učvrstio” njihovo poznastvo, i to za čitav život. Počeli su „aktivnije” da se viđaju, druže i izlaze… i odmah shvatili da su jedno za drugo. Verili su se posle samo 40 dana zabavljanja 12. maja na Svetog Vasilija Ostroškog 2002. a uzeli već u novembru iste godine.
Godinu dana kasnije, rodila im se najstarija ćerka Milica (17) koja sad treba da krene u treću godinu Druge kragujevačke gimazije i trenira atletiku u „Radničkom”.
U šali konstatujemo da ni njima, roditeljima nije lako sve da „pobroje” ali se Spasići iskusno drže hronologije.
Teodora (16), koju zovu Božidarka, rodila se godinu dana kasnije, 2004. godine. Sad ima 16 godina i učenica je specijalizovanog odeljenja za slikanje i dizajn enterijera u nekadašnjem VIŠ-u. Na jesen kreće u drugu godinu i isto voli atletiku.
Dve godine kasnije dobili su Anastasiju (14) koja kreće u završni razred škole „Mirko Jovanović”. I ona trenra atletiku, ali svirala je klavir, peva u horu i igra u folkloru.
Potom je na dan Blage Marije „stigla” Marija (11), buduća učenica petog razreda u „Mirku” koja je nastavila porodičnu tardiciju što se tiče atletike, hora i folklora. Otac Darko ističe da je najotresitija i ona služi goste, nosi kafe, skokne do prodavnice i sve to očas posla.
Đurđija (5)takođe je članica hora i folklora u Crkvi svetog Save, a krenula je sa starijim sestrama u „Radnički” sestrama na program atletike za decu.
Sin Gavrilo (rođen baš na Arhangela) pre tri godine dokaz je teze da Spasići „nisu jurili muško dete” jer im se od 14. januara „pridružila” najmlađa Vasilija. Ona je rođena na Svetog Vasilija Velikog.
– Deca rođena na velike hrišćanske praznike „sama su sebi rođenjem dala imena” – sa osmehom ističu Ana i Darko.
Roditelji kažu da se deca lepo slažu.
– Naročito kada je „gusto” – u šali kažu Ana i Darko. – Svako dete traži sebe i svoj sopstveni “prostor”, što nije baš uvek lako u ovako brojnim porodicama.
Po njima. prednost velikih porodica je baš ta što su, kada je potrebno, naučili da budu zajedno i da se udruže, lako i bez problema. Decu su oduvek vaspitavali da budu samostalna
– Ako se ne podstiče samostalnost i individualnost kod svakog deteta, onda tolika „vezanost” može i da optereti decu. Onda teško da neko od njih ima želju, kako mi kažemo da „izađe iz čopora”, i nešto promeni ili ode da studira u drugi grad jer može da ih muči utisak da su „napustili gnezdo”… A, da do toga ne bi došlo, podstičemo njihove osobnosti. Koliko je zajedništvo lepo, ne sme u vaspitanju da se zapostavi i ta druga strana individualnosti i samostalnosti – odaju nam tajnu uspešnog roditeljstva ljudi koji imaju sedmoro dece.
Na pitanje da li su planirali tako brojnu porodicu odgovaraju da su oduvek voleli da imaju više dece, troje-četvoro, više nego „standardne” porodice u današnje doba, ali priznaju da nisu planirali toliko veliku, dok im deca za stolom veselo dobacuju „da su premašili planove i to duplo”.
A, u kući Spasića za sve ima mesta pa devetočlano brojno stanje „udopunjuju” i dva psa ljubimca, labrador Kiki i maltezerka Mona.
Na odmore idu teško i retko, pretežno zbog novca, ali i zbog mesta u kolima, dodaju kao internu pošalicu. Ipak, pre dve godine su kolektivno svi bili na Srebrnom jezeru u vikendici koju su im „pozajmile” prve komšije i super su se proveli sedam dana i baš „odmorili dušu”. Prošle godine su uspeli da „osvoje” i Kopaonik, i to sa dvoje kola!
I na kraju Ana i Darko zajedničkim „snagama”, kao što i sve rade u životu, odgovaraju na poslednje pitanje da li planiraju još dece.
– Nikad se ne zna…