Pevač je prerano morao da odraste i da se brine o svojoj porodici
Popularni folker Beki Bekić, čije je pravo ime Behljuj Behljuji, neretko je javno pričao o svom teškom detinjstvu u rodnom Gusinju u Crnoj Gori.
Naime, on je odrastao u velikoj porodici, njegovi roditelji imali su 12 dece, pored kojih su odgajili i šest siročića, a pevač je baš zbog toga, kako bi se prehranili svi oni, morao da počne da radi još dok je išao u osnovnu školu.
“Otac je došao u neke godine, ostario je, nas je puno bilo i nije mogao da nas othrani. Najstariji brat, koji je jedno vreme bio u Nemačkoj, on nas je jedno vreme dosta pomagao i hranio, ali i on se oženio i stvorio svoju porodicu i sasvim normalno je bilo da ima drugih obaveza. I onda sam ja bio taj koji je krenuo. Nisam se libio nikakvog posla, radio sam sve i svašta. Dođe kamion, ja istovarim, radim, posle podne odem u školu i tako zaradim neki dinar da možemo da se prehranimo”, ispričao je Beki.
Folker je otkrio i da mu nije smetalo što odrasta u tako velikoj porodici, sa 17 braće i sestra.
“Voleli smo se i družili se i cenili smo život, i dan-danas cenimo život, jer znamo kako smo živeli i gde smo sad, a nikad ne zaboravljamo ko smo i odakle smo i kako smo potekli”, izjavio je pevač.
Iako su mnogi bili iznenađeni što je rano počeo da radi fizičke poslove i da na taj način zarađuje, on tvrdi da mu to nije bilo teško.
“Nije mi teško padalo, zato što smo naučeni odmalena. Odmalena sam pomagao i majci i ocu. Moja žena se čudila kako ja radim kućne poslove, jer ja sam to gledao od majke i ona nas je učila da ako oni nisu tu, mi treba da znamo da očistimo, da skuvamo, da budemo čisti. Ja i sad svoju garderobu slažem kao vojnik, mora sve da bude na svom mestu”, kazao je Beki i dodao da mu nijedan posao nije bio stran:
“Sve sam radio, i građevinu, jedno vreme i u osnovnoj dok sam bio, pa posle i u srednjoj. Najviše smo tovarili taj pesak, šljunak, koji smo vadili iz reke, iz Grnčara. I ja sam tada, sa 14-15 godina, napravio rekord. Sedam FAP-ova sam mogao da natovarim dnevno sam. Za mene to nije bilo teško, još kad si mlad, brz, poletan. Guram kolica, nosim ciglu, ja pevam. Ljudi su voleli da me slušaju. Kad sam tovario šljunak, uvek je bilo pauze i ja sam uvek pevao. Ustajao sam uvek u 4-5 sati, prvo sam vežbao, jer sam trenirao sam karate, gledajući slike, filmove. Uvek sam trčao, bio sam u kondiciji. Ako pre podne idem u školu, popodne radim, i obrnuto, a uveče stignem da izađem sa društvom. Samo sam razmišljao ‘samo da završim školu i da steknem porodicu, samo da nešto uradim i da se zaposlim i da pomognem mojima’. Najviše sam razmišljao o sestrama, muškarci će se snaći, a one, ko zna”.
Beki je ispričao i da su njegovi roditelji bili protiv toga da se bavi muzikom.
“Ni tata ni mama nisu bili za to da se bavim muzikom. Šta je to muzika, kakvo je to zanimanje muzikant. Sećam se, jednom, moj brat inače svira harmoniku, i kući smo probali nešto, on svira, ja pevam, a moja mama izvadi drvo iz smederevca i na nas ‘napolje, neću da mi budete muzikanti, hoću da završite školu, da budete ljudi’. Ali dobro, kad me prvi put majka videla da sam se pojavio na televiziji, onda je shvatila da je to ozbiljno”, ispričao je Bekić i dodao:
“Ja sam došao u Beograd, upisao Višu ugostiteljsku, i to sam mislio da završim, ali eto, život je čudo, tako da sam počeo da radim po restoranima, kafanama i to mi je, na neki način, ostalo i da živim od toga. Odmalena sam bio u muzici, u sedmoj godini, u prvom razredu sam pevao u horu kao solista. I tako je krenulo, a onda sam pevao i igrao u kulturno-umetničkom društvu, ali mi je na prvom mestu bila škola, da završim školu”.
Suprugu je upoznao u kafani u kojoj je kasnije počeo da peva, a posebno je zanimljivo što on četiri godine nije znao da ona redovno dolazi da ga sluša.
“Ona je dolazila tu sa društvom i jedina je od tog društva koja je radila. Ja sam tada u gradu bio popularniji nego sad. Bilo je 400 stolica, moralo je da se rezerviše, tada su dolazili na večere, ljudi su dolazili da slušaju, pravi boemi su bili. Zanimljivo je što ja i dan-danas pamtim tačno gde je ko sedeo, a nju nisam video. Možda je to tako suđeno. Možda da sam je ranije sreo, možda bismo se prijateljili i ne bi ništa bilo od toga. Možda je tako Bog rekao. Kad sam je video, ja sam rekao mom prijatelju ‘to je ta, ja bih je sutra oženio’ i tako je to bilo. Malo smo se zabavljali, godinu dana, i eto, dan-danas smo zajedno, skoro će 30 godina. Imamo dve ćerke i sad smo baba i deda postali”, ispričao je pevač.
Ono što mnoge fascinira jeste što ga skoro nikada nisu videli bez osmeha na licu, pa je Beki otkrio i kako uspeva uvek da ostane pozitivan i raspoložen.
“Treba biti zadovoljan onim što ti je Bog dao. Čovek kad je srećan čašom vode, ne treba mu čaša vina da bi bio srećan. Jer ako nije srećan sa čašom vode, onda je nesrećan sa čašom vina. Neki ljudi ne znaju gde im je mesto i svako teži da bude neko i nešto. Razmišljaju ‘ako je on popularan, mogu i ja’, a ja to nikad nisam gledao. Uvek sam razmišljao da je neko bolji od mene i da treba gledati i učiti od tog čoveka. Ja pozitivno razmišljam. Ja kad sretnem čoveka kojeg ne poznajem, uvek gledam njegovu pozitivnu stranu. Ne želim da čujem ljude koji mi pričaju loše stvari. Za svađu je potrebno dvoje. Za mržnju je potrebno dvoje”, zaključio je Bekić
