Književnica Isidora Bjelica, koja je preminula u Beogradu 5. avgusta u 52. godini od raka, biće sahranjena danas u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u 16 časova. U maloj sali Centra “Sava” u 12 časova održana je komemoracija
Prvi je na komemoraciju stigao Isidorin otac Dimitrije Bjelica, koji je bio vidno skrhan i potresen.
U salu je ušao pognute glave u pratnji prijatelja. Pristigli su prijatelji i plačući pozdravili Lava Pajkića.
– Ovaj dan je sve samo ne dobar. I najviše bih volela da mogu da se sakrijem iza jednog od ovih šešira i da me nema ovde ovim povodom, ali ne umem, to je umela samo ona, nemam njenu snagu – rekla je na početku komemoracije novinarka Ksenija Vučić i okupljene zamolila da minutom ćutanja odaju počast Isidori.
Poslednje zbogom Isidori uputila je doktorka Dragana Papić Grujić njena dugogodišnja prijateljica, kao i Dušica Marković.
– Bila je najveći intelektualac na ovim prostorima koji sam ja poznavala. Nestvarno je kako je o svakoj mogućoj temi o kojoj smo mi razgovarale, uvek znala više od nas svih – rekla je doktorka Dragana.
Isidorin sin Lav Pajkić nem je od tuge i bola i ne može da podigne glavu, a ista situacija je i kod njenog supruga Nebojše Pajkića.
Isidora je u Sarajevu 1967. godine gde je i završila gimnaziju, a zatim je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Svoju prvu knjigu “Prvi probuđeni” objavila je u ediciji “Pegaz” još sa 18 godina i dugo vremena je bila najmlađi član UKS-a.
Bjelica je objavila preko šezdeset knjiga, pedeset pod svojim imenom, a petnaest pod pseudonimom posvećenih različitim generacijama.
Autor je i više pozorišnih komada i radio drama. Kao pozorišni pisac i reditelj najveći uspeh doživela je sa dramom “Sarajka u Beogradu”.
Isidora Bjelica je i autor nagrađivanih radio-drama, od kojih je najveći uspeh doživela drama o Isidori Sekulić.
Iza sebe je ostavila supruga Nebojšu Pajkića i decu Lava Grigorija i Vilu Evangelinu.
Komemoracija književnici Isidori Bjelici, biće održana u subotu, 8. avgusta u 12 časova u maloj sali “Sava centra”.
Isidora Bjelica biće sahranjena u subotu u 16 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, saopštio je njen sin Lav Pajkić.
Voditelj Ivan Ivanović napravio je skandalozan potez skrnavljenjem uspomene na poznatu srpsku spisateljicu Isidoru Bjelicu, koja je dugogodišnju bitku za život izgubila usled teške i mukotrpne borbe sa kancerom, objavivši sraman stav da Isidora ne zaslužuje da bude sahranjena u Aleji zaslužnih građana.
Svoj neprofesionalizam, ali i surovost ljudskog uma, oličenog u javnu ličnost čiji bi kredibilitet trebalo da se dokazuje poslovnim rezultatima, pokazao je blaćenjem uspomene na književnicu čije je pero ohrabrilo mnoge ljude da se bore ne samo sa kancerom već i sa različitim životnim preprekama.
Ivan Ivanović je bez ustezanja izvrgao ruglu vest da će Isidora biti sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, te je napisao komentar na Tviteru:
– Ovo sa Alejom zaslužnih građana postaje crna komedija.
Ovim je Ivanović, po ko zna koji put, napravio potez kojim dokazuje neljudskost.
Njihov sukob datirao je još iz 2012. godine, kada je Ivan Ivanović Isidoru nazivao “šizofrenim šeširdžijom”, a u tome se nije zaustavio i u to vreme se obratio njoj, kao i njenom suprugu Nebojši, porukom: “Nemojte se kurčiti ako niste kadri da istrajete do kraja. Ili mislite da umesto prepucavanja na Tviteru treba da bijem pijanog dedu sa štapom i njegovog šizofrenog šeširdžiju.”
Subjektivni stav Ivanović je opet izneo i samo dva dana nakon smrti Isidore Bjelice, a na njegov tvit oglasili su se mnogi koji su pokušali da mu skrenu pažnju da nije momenat za ovakve provokacije.
– Gospode bože, kakav bizaran komentar jedne javne ličnosti. Toliko postaješ toksičan sa svojim prozivanjem da ni pokojnici ne mogu imati mira od tebe. Da li si i ti neka reinkarnacija goblina koji seje mržnju gde god se pojavi ili si samo iskompleksiran nedostatkom visine IQ – samo su neki od komentara izrevoltiranih korisnika ove društvene mreže.
Isidora Bjelica je preminula u Beogradu u sredu 5. avgusta u 53. godini od raka, a iza sebe je ostavila supruga Nebojšu Pajkića i decu Lava Grigorija i Vilu Evangelinu. Autor je više od 70 knjiga, posvećenih različitim generacijama, i autor više pozorišnih komada i radio-drama. O njenom liku i delu mnoge poznate ličnosti govore sa divljenjem i poštovanjem i rečima da im ostaje u najlepšem sećanju kao jedna duhovita i avangardna dama srpske scene.
Bjelica je objavila 50 knjiga pod svojim imenom, a 15 pod pseudonimom. Dobitnik je dva Beogradska pobednika za književnost, dva Zlatna bestselera, Samsungove nagrade za kulturu, nagrade Gala pisac TV Politike 2002, Najvoljenije žene 21. veka, Karić nagrade za publicistiku i nagrade “Dragiša Kašiković” za publicistiku, nagrade za književnost studenata Sorbone i mnogih drugih priznanja za brojne humanitarne angažmane.
Pokušali smo da stupimo u kontakt sa Ivanovićem kako bismo saznali šta ga je nagnalo na sramni postupak, ali do zaključenja ovog broja nije odgovarao na naše pozive i poruke.
Snimak uznemirujućeg sadržaja obišao je ceo svet prethodnih dana.
Na njemu se vidi jedan neutešni otac kako u društvu supruge i starijeg sina sedi kraj bolničkog kreveta u kojem mu se nalazi ćerkica na samrti.
U prostoriji su i policajci koji u jednom momentu nasilno kreću da ga odvajaju od ćerke i vuku po podu!
Na snimku je doktor Rašid Abasi (58) koji već 30 godina radi u bolnici u Londonu i kome je rečeno da će mu ćerkicu isključiti sa aparata za disanje jer više ne mogu da je spasu.
Otac to odbija da prihvati i ne dopušta policiji da ga odvoje od nje. U potpunom haosu, on plače na podu, supruga mu pada u nesvest a sin dobacuje policiji da će se potući s njima samo da ne odvedu oca.
Brutalnost policije u Londonu iz avgusta 2019. godine šokirala je ceo svet. Ne samo što su ga pred ćerkicom i porodicom uhapsili već su ga tretirali kao najgoreg kriminalca šireći mu noge i udarajući ga po kolenima kako bi se skupio i kako bi mu stavili lisice.
Abasijev advokat je već narednog jutra tužio i bolnicu i policiju jer je tokom ovog momenta doživeo i blaži infarkt. U narednih godinu dana zdravlje mu se nikad više nije povratilo na staro i pije masu lekova.
“Tretirali su me kao varvari. I to pred ćerkom koja umire. To im nikada neću oprostiti. Ovakav vid zlostavljanja neće proći nekažnjeno”, govorio je Abasi koji i pored stavljanja lisica nije želeo da pusti ćerkinu ruku.
Supruga je potom pojasnila da su sat vremena pre hapšenja dobili informaciju da će ćerku Zanaib skinuti s aparata pošto je njeno stanje takvo da je nemoguće dalje je lečiti.
Zanaib Abasi patila je od retkog genetskog Niman-Pik poremećaja i to od njene treće godine. Preminula je 16. septembra 2019. godine. Dakle, molba porodice da je ne skidaju sa aparata urodila je plodom i produžili su joj tada život na još mesec dana, ali tada je “isključena”.
Abasi se u međuvremenu još tuži sa bolnicom i policijom, budući da je četiri meseca zbog karantina i koronavirusa sve stajalo u sudstvu. On tvrdi da mu je zdravlje uništeno zbog tog dana i dve kobne odluke – prva, da se Zanaib isključi s aparata i ona druga, sat vremena kasnije, da on bude hapšen kao da je kriminalac.
Policija je u međuvremenu, videvši reakciju javnosti i političara, odmah pustila Abasija na slobodu, priznavši grešku prilikom hapšenja zbog prekomerne upotrebe sile.
Abasi nije odustao od tužbe i kako za sada stvari stoje, dobiće veliku odštetu od njih i bolnice.
Dan kada izgubiš mamu će biti najgori i najtužniji dan u tvom životu. Kada ona ode, sve će se zauvek promeniti. Počećeš da osećaš nešto što nisi ni znao da postoji. Razmišljaćeš o nečemu što ti nikad pre nije ni palo na pamet. Iznenadićeš se onim što do tada nisi primetila.
To će biti nešto potpuno novo i slomiće ti srce.
Bez obzira koliko imaš godina, osećaćeš da ovoj Zemlji nedostaje tvoja majka. Shvatićeš koliko ti je bila važna i draga. Koliko si je volela, kako si njeno prisustvo i ljubav uzimala zdravo za gotovo. I tek kada izgubiš najdražu osobu, bukvalno te parališe jedna misao: “Gde je ona sada, u kojem svetu?”
Reći ću vam gde je: uz vas! Iako izgleda neverovatno, ali mama je uvek uz vas. Ona zauvek ostaje vaš anđeo čuvar koji vas nikad ne napušta i ne zaboravlja. Nemoguće je verovati u to, ali možete se zakleti da i dalje osećaš njen miris, njeno prisustvo. Nećete moći da je dodirnete, da je dozovete, ali ona će uvek biti pored vas. Ponekad će vam srce samo zapevati reči istinske sreće i reći ćete “Mama”, iako nje već odavno nema.
Danima, mesecima i godinama pitaćete se da li zna koliko ste je voleli, koliko vam nedostaje,koliko vam znači… Krivica će vas izjedati svaki dan što više niste govorili da je volite, što više vremena niste proveli sa njom, što niste imali više vremena za vas dve…
Minuti će prolaziti kao dani. Dani kao godine. Vreme će da stane, zarobljeno u jednom nesnosnom bolu. Jer upravo se to dešava kada nam iz života ode najdragocenija osoba na svetu – naša majka..
Nedostajaće vam njeni pozivi, boja njenog glasa, njen osmeh, dodir… A pitanja će navirati i mučiti vas svojom težinom:
“Da li joj nedostajem?”
“Da li mi je rekla sve što je htela?”
“Da li smo razgovarale o svemu važnom i značajnom?”
Vreme ne leči te rane. A znate li zašto? Zato što sećanje na mamu nikad ne bledi. Tada ćete shvatiti da je mama uvek uz vas. Ona će vas uvek voleti. Uvek će biti tu, jer su vaše duše zauvek spojene. To je savez jači od smrti. Ta ljubav je sam život.
Hrišćane je sam Bog naučio kako treba da veruju i žive. Svoju volju je otkrio preko mnogih izabranih pobožnih i mudrih ljudi koji su njegovu nauku pamtili, prenosili i zapisivali. Kako tvrdi jedan francuski filozof, vera je moć čovekove duše, ali svakom čoveku nisu podareni podjednaka moć i sposobnosti. Neko nema dovoljno duhovne moći da veruje i zato je potrebno pomoći da se ona mala iskra u svakom ljudskom biću raspali i dušu osvetli plamenom ljubavi, vere i nade. Jedna od Božijih izabranica koja je svoj život posvetila pomažući da se ljudi nađu pod okriljem vere i majke pravoslavne crkve, bila je Prepodobna Petka-Paraskeva.
Ova slavna svetiteljka je bila srpskog porekla rođena u Epivatu nedaleko od Carigrada, u XI veku. Roditelji Sv. Petke su bili imućni i veoma pobožni hrišćani, čiji se sin Jevtimije zamonašio, a kasnije je postao znameniti maditski episkop. Po smrti roditelja mlada Paraskeva je napustila dom i započela, radi vere u Hrista, podvižnički život kakav je oduvek želela. Otišla je pravo u prestonicu Vizantije, Carigrad, a potom je sa blagoslovom sve do duboke starosti, živela u jordanskoj pustinji u postu i molitvi, prolazeći kroz nebrojena iskušenja i patnje.
Foto: Printskrin
Pred kraj života, glas sa neba je pozvao Petku da se vrati kući u Epivat, te ona tako napusti pustinju. Ubzo zatim je i umrla, a njene čudotvorne mošti, tokom vremena, prenošene su više puta iz Carigrada u Trnovo, pa u Beograd. Sada počivaju u Rumuniji u gradu Jašu. U beogradskoj tvrđavi, nalazi se crkva Sv. Petke, gde postoji voda ili agiazma, u prevodu sa grčkog – sveta voda. Za ovu vodu sa beogradske česme se veruje da leči sve one koji je piju sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj pravoslavnoj svetiteljki.
Sveta Petka se veoma poštuje i slavi u Srbiji, a sećanje na nju se obeležava 27. oktobra. Njen podvižnički život, pun odricanja, iskušenja i beskonačne vere u Boga podseća da su Srbi narod koji je oduvek krasila verska i svaka druga tolerancija. Srbi nikada na silu nisu pokrštavali druge narode niti im nametali svoju veru i običaje. Naprotiv, u našem narodu se uvek gledalo da se prema ljudima druge vere toplije i učtivije ponaša, kako se ne bi osećali nelagodno među pravoslavnima.
Foto: Masanori Jošida/Alo!
Upravo zbog svoje široke duše srpski narod je često bio meta nasrtaja drugih vera, sekti i osvajača, koji su se pojavljivali u vreme velikih nedaća i teškoća, i nastojali da odvrate Srbe od svoje pravoslavne vere. Zato život Sv. Petke treba uzeti kao primer odolevanju iskušenjima i istrajnosti u srpskoj pravoslavnoj veri. Na Svetu Petku, dešavala su se velika čuda. Mnogi bolesni su ozdravili na taj dan. Zato ljudi sa zdravstvenim problemima čekaju ovaj praznik verujući da će im slavna svetiteljka pomoći.
MOLITVA SVETOJ PETKI BEOGRADSKOJ – TRNOVSKOJ
1.
Sveta Petko, Božja svetiteljko, moli Boga za nas. Udostojila si se gledanja lica Božja kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spasenje duša naših. Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negde Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice. Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, i utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne a usopštim roditeljima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko. Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, navek veka. Amin.
2.
Prepodobna mati naša Paraskevo, čudotvorna pomoći naša: molimo Te iz ove doline plačevne, pogledaj nas grešne, i duhovno nejake sa gornjih nebeskih visina. Obriši suze uplakanih, ublaži bolove bolesnih, uteši srca tužnih i nevoljnih. Ispuni molbe i želje onih koji Ti se od srca mole. Pomoli se mati za sve koji Ti dolaze u hram Tvoj na Kalemegdanu, zahvatajući svetu vodu sa živog izvora Tvoga, Tebi Mati posvećenog. Prepodobna mati Paraskevo, pogledaj na napaćene sve bolesne, na maloverne i neverne: Pomozi, mati, Tvojim slavljenicima i svim monahinjama koje nose Tvoje sveto ime. Pomozi, sveta Petko, svim Hrišćanima, pomozi onima koji zavet monaški pred Tobom dadoše i Tebe mati u zaštitu uzeše. Pomoli se,mati Paraskevo, Carici Nebeskoj Presvetoj Bogorodici da nas ona vodi stazom spasenja, da ona moli Sina Svoga Gospoda Isusa Hrista, da nas sve udostoji da stanemo Njemu sa desne strane na Sudu Njegovom, da bi spasli duše svoje i svojih upokojenih očeva i matera, svih duhovnika naših koji nas spasenju vodiše i dobar nam primer ostaviše. Amin.
“Strašno je kada znaš da je tvom detetu stalo srce, da je iskrvario i da ne znaš da li ćeš ga ujutru videti živog!”
Nada Topčagić nikada neće zaboraviti kako umalo nije ostala bez sina jedinca Miroslava Mikice Đorđevića kada je imao užasnu nezgodu tokom odmora na planini Jahorina, gde su mu se lekari borili za život.
Naime, Mikica je 2010. jedva ostao živ posle teških telesnih povreda na skijanju na Jahorini, gde su se lekari borili da mu spasu desnu nogu. Dvadeset minuta nakon nesreće ležao je povređen na snegu, a tek onda je stigla služba za spasavanje. Nada nerado priča o ovome, ali je za naš list otkrila da će ove godine na taj dan proslaviti tačno deceniju od stravičnog događaja.
– Jao, šta da ti kažem, ne daj bože nikom ono što sam ja doživela. Evo, sva se i danas naježim i suze mi krenu kada samo pomislim da sam mog Mikicu mogla da izgubim. Strašno je gledati da gubiš dete, a da si nemoćan. Strašno je kada znaš da je tvom detetu stalo srce, da je iskrvario i da ne znaš da li ćeš ga ujutru videti živog. Ne znam kako sam ostala normalna i kako sam uspela da to preživim. Da li mi veruješ da bih se momentalno ubila da mi je sin iskrvario i umro. Ne bih čekala ni minuta više, odmah bih sebi presudila. To je bilo u mojoj glavi, ako nema Mikice, neće biti ni mene. Ali, eto, bog nas je pogledao i hvala mu večno na tome. Moj sin je sada živ i zdrav, lep kao lutka, ljubi ga majka. Dan kad se probudio iz kome slavimo kao njegov drugi rođendan. Ove godine biće tačno deset godina od toga. Strašno, ali kao što kažem, bog je svemoćan i pomogao nam je i dao Mikici divnu decu, moje unučiće, koje volim najviše na svetu – rekla je Nada, pa se prisetila kako su doktori njenog sina čak dva puta vraćali u život:
Foto: Printscreen / Youtube
– Doktor Slavko Ždrale, sa još dvojicom kolega dr Mirom Stojanovićem i dr Vjeranom Saratlićem spasili su život mom Miroslavu. Njih trojica su ga dva puta vraćali u život iz kliničke smrti. Sin mi je skoro sasvim iskrvario, srce mu je stalo, pa su mu non-stop dodavali nove jedinice krvi. Postojala je opcija da mu iseku desnu nogu, ali je dr Ždrale odlučio da to ne urade, već da pokušaju da spoje nerve, što su na kraju i učinili. Šta više da ti kažem, ti doktori su moji heroji, volim ih ko boga što su mi sina spasli. Ne volim o toj Jahorini da pričam, ali će mi ona biti urezana u glavu dok sam živa.
Mikica se u međuvremenu oženio i dobio dvoje dece, ćerkicu Mariju i sina Marka, na koje je baka veoma ponosna.
Moji unučići su zlatni. Ne što su moji, nego zaista divna i kulturna deca. Mikica je mnogo dobar otac i veoma sam ponosna na njega.
Nada je nakon nesreće otkrila da je Marija Šerifović spasla život njenom sinu Mikici.
Foto: Printscreen
– Mariji ću biti zahvalna dok sam živa! Da nije bilo nje, ko zna šta bi bilo sa Mikicom. Svi su me zvali i nudili mi pomoć, Marinko Rokvić, Snežana Đurišić, Goca Božinovska, ali Marija Šerifović se ponudila da pošalje helikopter jer su policija i vojska zatajili. Kad se samo setim kako sam pevala i davala priloge policiji i vojsci, pa da mi tako vrate. Zato Mariji hvala na tom gestu. Mikijevo stanje danima je bilo nepromenjeno. Nekoliko nedelja nije osećao stopalo. Ne dao bog nikome ono što sam tada preživela. Nisam jela ni spavala. Nisam znala za sebe. Život mi se u sekundi pretvorio u pakao – kaže Nada o kolegama koje su joj pomogle kada je njenom sinu visio život o koncu.
Nada Topčagić se sa porodicom godinama svakog leta baškari u kamenoj vili u Kaluđerovini pored Tivta, koju je sada rešila da proda. Kako kaže, problem joj je njeno održavanje, a priznaje i da je zbog koronavirusa pristala na to.
– Tačno je da prodajem kuću u Tivtu. Vidi kakva je ova situacija i sa koronom, a i dosadilo mi je svake godine isto. Ko zna kada ćemo zbog ovog virusa otići dole, pa mi je bolje da je prodam i nešto drugo uradim nego da tamo kuća propada, kad već nema ko da ide i sređuju je – rekla je ona nedavno.
ZA NjIH je današnji dan živa rana. Jednako bolna svih ovih godina. S njom idu na počinak, ali nikad sna. Umorena deca ih bude.
Nejake ručice pružaju, kao u poslednjem zagrljaju.
– Rana do groba. I, u grobu. Neša deca nikad porasla nisu – kaže nam Spase Pape Rajić, otac Nevenke (11) i Žarka (9), ubijenih na Petrovačkoj cesti, na današnji dan, pre 25 godina. Ubijeni su u koloni koju je bombardovala hrvatska avijacija.
– Sama sam, sa patologom, među sagorelim zgužvanim telima prepoznala mog Darka po zubićima – govori Jovanka Vuković, majka trinaestogodišnjeg Darka. – Pre toga, izdvojili smo kosti mog supruga Krstana. Kako sam mogla da izdržim, pitate me. Verovatno sam već tada bila mrtva.
Apatin, mesto potresnih sećanja i mesto malenih grobova. Delić Bačke u kome teče život mimo nesreće Vukovića i Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Iz Like. Ko će ih danas posetiti? Pružiti im ruku u danu njihove nemerljive patnje.
– Bilo je oko podneva. Moj suprug je vozio kamion i hranu za nesrećni narod u koloni. Na toj nesrećnoj cesti Darko je bio u kolima sa bakom. Spazio je oca u kamionu i potrčao. Ona ga je vukla da ne ide. Ali, ko dete da spreči da ide ocu koga danima nije videlo. Za njim su krenula i Spasina deca, Nevenka i Žarko. Bilo je: ili da idu u kamion, ili nikud.
Vučić ih se setio
NAŠE dece se možda ni ove godine niko ne bi setio da ih predsednik Vučić nije pomenuo – kaže Spase Rajić. – I niko nas se nikad ne seti, do ovih dana, kada smo u živim ranama. A kakav je zaista život, uz četvrtvekovnu patnju ovih ljudi? Jovanka Vuković je podstanar u Apatinu. Njena ćerka je u Nemačkoj. Tamo ne bira posao da obezbedi sebi i pomogne majci. Sin Spase Rajića je u Norveškoj. Mašinski tehničar. Doputovao je, nedavno, sa suprugom i bebom, pa, u ovim danima, roditeljima blaži patnju, kad već oni nisu mogli da doputuju do njega. Put im je presečen u danu kada je Norveška, zbog kovida, zatvorila granice.
Darko je seo na haubu, pored oca, Nevenka i Žarko na ležaj iza. Darko je video kad je avion izronio iz doline. Viknuo je: Tata, avion! Avion je preleteo kolonu, udaljio se i munjevito se vratio. To su bili trenuci… Pogodio je Krstanov kamion. Bombe su nam spržile decu i mog supruga. Iza vozila, u kome je bila porodica Dušana Drče, njihov petogodišnji Jovica… Maleni je smrtno stradao. Dušan teško povređen. Dušan i njegova porodica su u Nemačkoj, da ne kucate na zatvorena vrata…
Drži se Jovanka. Brani se, a emocije ključaju. Ona stalno ustaje. Kao, nešto pomera.
Otvara vrata. Zatvara ih. Sa fotografija posmatraju je Darko i Krstan. Dečak sa pionirskom maramom, njen suprug, iz najlepših dana ove porodice. Na trenutak se učini da su oči žive i da je u trenu, u ovom izbegličkom podstanarskom domu Jovankinom, sva nekadašnja ljubav i onaj život, nekadašnji.
– Han Kola kod Banjaluke. Jedna kolona je krenula u tom pravcu, u njoj naša ćerka i ja – seća se Jovanka. – Slušamo vesti. Javlja radio da je bombardovana kolona u Petrovcu. Slutila sam, a nisam verovala. Dan pre, bombardovana je kolona u Svodni, kod Prijedora. Mislila sam o tome govore. Zapravo, nisam želela da verujem. Čekamo kolonu i rodbinu koja stiže u koloni od Prijedora. Niko ništa ne govori, samo ćute. Od mene kriju nešto. Spuštaju poglede. Šta je, jesu li živi, pitam. I čula sam, nisu. Tada sam umrla. Doneli su u jednoj kesi ostatke moga sina i moga muža. U toj istoj kesi i decu Rajića. Sahranili smo ih u Han Kolima. Ali sam ja čula još nešto. Neko je izustio… Nije to sve.
Ovde zastaje Jovanka Vuković. Pa, od prozora do vrata, od šporeta do frižidera, služi sok, kuva kafu. Pali cigaru o cigaru.
– Nije sve? Pa, gde je ostalo? I rešila sam: ići ću ja tamo gde je bomba pala i ubila moje srce. Zaustavili su me: Nemoj Jovanka da se sad ometa ova sahrana.
Kad je u maleni kovčeg na groblju u Han Kolima sahranjena kesica sa ostacima dece Rajića, njenog Darka i Krstana, ona se nije smirila. Tragala je od Ključa, Petrovca, svuda gde god je mislila da su ostavljeni umoreni u bombardovanju.
– U bolnici na Paprikovcu, kod Banjaluke, odgonetnula sam da su u Institutu za patologiju ostaci naših ubijenih. Da je tu stiglo i “ono što je ostalo” na Petrovačkoj cesti. Sad, treba neko da pomogne patologu Željku Karanu, ne može sam, a upravo mu je stigao poziv iz Sarajeva, da identifikuje vojnike iz kolone, iz maja devedeset druge. Kažem: Ja ću da pomognem. Polazi sa mnom i naš Spase Rajić. Zastaje pred vratima Instituta. Kaže: Ne mogu, Jovanka. I šta da vam kažem… Nekako smo izdvojili Krstanove ostatke iz te gomilice, ali dečije… Ko da prepozna šta je od kog deteta ostalo. Darko je imao lepe, zdrave zube. Tako sam ga prepoznala. I rešila sam da ih selim i sahranim u Apatinu. A, onaj maleni sanduk, stavili smo preko Krstanovog. Neka ih, neka počivaju u zavičaju moga muža i njegove porodice.
Spase Pape Rajić je svoje mališane, kada su s mukom identifikovani, preneo u Apatin. I sahranio je, ovde, gde s njim danas razgovaramo. Gde je sada dom Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Želeo je Spase da mu mrtva deca budu blizu. Svaki dan. Da im pomiluje spomenik…
On, ovaj lički domaćin, jedva steže srce. Toliko ima snage samo da potvrdi priču Jovanke Vuković. Njegova supruga Slavica čak nema snage ni za razgovor. Patnja joj je, danas, jedini sagovornik.
– Nama se u novembru 1997. rodio sin. Naš Nenad – kaže na kraju Spase Pepo Rajić. – On i naša snaja obradovali su nas unukom. Dali mu ime Stefan. Oni su svetlo u teškoj tami naših života. I, ja… na licu malenog Stefana prepoznajem Žarkove crte. A naš maleni unuk ima tek pola godine. To je novi život koji blaži onaj koji nikako da se ublaži.
Danas, 7. avgusta, navršava se 25 godina od stravičnog bombardovanja izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa. U najtežem zločinu “Oluje”, kada su hrvatski “migovi” granatirali srpske civile u zbegu, u dva minuta ubijeno je desetoro ljudi, a među njima četvoro dece stare od šest do 13 godina.
Svi vernici 8. avgusta obeležavaju praznik posvećen prepodobnoj mučenici Paraskevi
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas, 8. avgusta, obeležavaju praznik posvećen prepodobnoj mučenici Paraskevi, u narodu poznatoj kao Petka Trnova.
Njene mošti čuvaju se u Carigradu. Na freskama i ikonama predstavljena je u monaškoj odeći sa krstom, kao simbolom stradanja, u jednoj ruci i grančicom mirte u drugoj ruci.
U kalendaru SPC ovoj svetiteljki posvećen je 8. avgust, iako je mnogi mešaju sa Svetom Petkom koja se praznuje 27. oktobra. Prva je rođena u Rimu, a potonja je bila Grkinja.
Praznik Svete Petke Trnove spada u nepokretne, slavi se 8. avgusta po novom odnosno 26. jula po starom kalendaru.
Prema predanju, ova svetiteljka je zaštitinica žena i veruje se da pomaže bolesnima i siromašnima. I danas mnogi se mole nad njenim moštima jer se veruju da isceljuju i pomažu kod životnih problema.
Sa ovim praznikom završava se ciklus ženskih praznika (Ognjena Marija i Blaga Marija). Praznik nije upisan crvenim slovom, ali prema starom verovanju i zbog poštovanja prema svetiteljki ne treba raditi fizičke poslove.
Na ovaj dan izbegavaju se svi teži poslovi na njivi i u kući. Naše prabake su verovale da na ovaj dan nikako ne valja mesiti hleb, prati veš, iznositi pepeo ili raditi bilo šta od ručnih radova, da ženama tokom godine ne bi trnule ruke.
Prema starom običaju mlade devojke na ovaj praznik treba da beru cveće i ukrase dom kako bi u njemu vladala harmonija, ljubav i mir. Veruje se i da devojčicama treba obući nove haljinice kako bi ih u narednoj godini pratila radost.
Igor Jurić, osnivač Fondacije “Tijana Jurić”, obelodanio je da je danas u Novom Sadu uhapšen jedan pedofil
“Nema tih para koje mogu da zamene onaj osećaj kada iz ruku pedofila istrgneš dete i spasiš ga, vratiš ga životu i porodici, a zlikovca strpaš iza rešetaka”, napisao je Jurić na svom Fejsbuk profilu i dodao:
“Danas je u Novom Sadu pao još jedan pedofil. I ostali će doći na red . Za Srbiju u kojoj su naša deca bezbedna i sigurna”.
“Nema tih para koje mogu da zamene onaj osećaj kada iz ruku pedofila istrgneš dete i spasiš ga, vratiš ga životu i porodici, a zlikovca strpaš iza rešetaka”, napisao je Jurić na svom Fejsbuk profilu i dodao:
“Danas je u Novom Sadu pao još jedan pedofil. I ostali će doći na red . Za Srbiju u kojoj su naša deca bezbedna i sigurna”.
_1000x0.jpg)
