Jasno se uočava kada je došlo do spuštanja krive epidemije
Epidemiolog i član Kriznog štaba Predrag Kon kaže da se smanjuje broj ljudi koji mogu da prenose koronavirus, kao i broj onih koji su u bolnicama. Potvrđuje da to ne dokazuje da virus slabi, već da se ljudi pridržavaju mera.
Predrag Kon je, govoreći o epidemiološkoj situaciji u Srbiji, rekao da dolazi do smanjenja potencijala prenošenja virusa.
– Broj onih koji mogu da prenose virus se značajno smanjuje. Smanjuje se broj onih koji su u bolnicama, što sve ukazuje na to da se postupno izlazi iz vrlo nestabilne i vrlo nepovoljne situacije, ali je daleko od toga da možemo da kažemo da se stabilizuje, pogotovo kada su Beograd i veliki gradovi u pitanju – ističe Kon.
Potvrđuje da to ne dokazuje da virus slabi, već da se ljudi pridržavaju mera.
– Ovde se jasno uočava da je nakon uvođenja obaveznosti korišćenja maski i vrlo striktnog poštovanja distance i onoga što stalno pričamo – pranja ruku i dezinfekcije, da je došlo do zaravnjena, a sada već i do spuštanja krive – navodi Kon.
Ukupno gledano, na teritoriji Srbije dolazi do postupnog smanjivanja aktivnosti virusa, to se stavlja pod kontrolu, dodaje Kon, ali napominje da je vrlo oprezan u bilo kakvim izjavama zato što odmah dolazi do popuštanja pažnje.
– Mi imamo mlade koji ne vole baš mnogo da slušaju. Uglavnom su mladi ti koji imaju jaku frekvenciju kontakata i kod njih dolazi do zaražavanja, a stariji obolevaju akcidentalno, tako što dolaze u kontakt sa njima – objašnjava Kon.
Upitan o vraćanju kovid-bolnica u normalan režim rada, Kon navodi da, prema onome što je njemu poznato, neće biti potpunog ukidanja kao što je ranije bilo, već će ostati delovi koji će služiti za kovid-pacijente. “Biranje modela nastave se prepušta školama”
Što se tiče početka školske godine, navodi da je Krizni štab dobio od Ministarstva prosvete modele nastave, koji su posebni za osnovnu i za srednju školu.
– Tu se ipak prepušta sama organizacija i biranje odgovarajućeg modela direktorima, nastavničkim većima, upravi škola, zatim roditeljima da se zajedno dogovore koji je model najprihvatljiviji – kaže Kon.
Ono što je medicinski opravdano da se spomene, kako je istakao, jeste da od prvog do četvrtog razreda može da bude najviše četiri časa, dok će čas trajati svega 30 do 35 minuta.
Mali je izrazio očekivanje da će ova podrška biti dodatni oslonac privredi Srbije
Ministar finansija Siniša Mali najavio je danas da će država u petak, 7. avgusta isplatiti 60 odsto minimalne zarade, odnosno oko 18.000 dinara po zaposlenom, za 235.372 privredna subjekta u kojima radi 1.016.535 zaposlenih.
Mali je izrazio očekivanje da će ova podrška biti dodatni oslonac privredi Srbije, a za tu svrhu iz budžeta države će biti opredeljeno 18,4 milijardi dinara.
– Kao što smo najavili, svaki će zaposleni dobiti oko 155 evra. Reč je o meri iz drugog paketa ekonomskih mera koji je Vlada usvojila 30. jula sa ciljem ublažavanja posledica nastalih usled bolesti Kovid 19, vrednog 66 milijardi dinara – rekao je Mali, navodi se u saopštenju ministarstva.
Ministar je, govoreći o novom paketu mera, precizirao, da je jedna od najvećih promena u odnosu na prvi paket mera ta što je drugi paket usmeren i na privredne subjekte koji su osnovani nakon 15. marta 2020. godine.
– Dodatna vrednost ovog paketa je to što se odnosi i na firme koje su osnovane posle 15. marta, a najkasnije do 20. jula ove godine, što znači da je ova mera neka vrsta podrške početnicima u biznisu, a mi verujemo da među njima ima puno mladih ljudi – naglasio je Mali i dodao da je, prema podacima Agencije za privredne registre, takvih firmi ukupno 13.550.
On je dodao da će novac takvim novoosnovanim firmama na račune leći u septembru, i to u visini od 120 odsto minimalne zarade po zaposlenom.
Sve što je potrebno, kaže, je da do 15. septembra podnesu PPP-PD obrazac na kome će kao datum dospeća poreza i doprinosa staviti 5. januar 2021. godine.
Za novoosnovane privredne subjekte koji žele da koriste mere pomoći biće otvoreni posebni namenski računi.
Mali je precizirao da druga uplata za sve druge privredne subjekte, koji su već koristili pomoć, sledi u septembru, kao i da će za jedan mesec da budu odloženi porezi i doprinosi na zarade.
– Naša su očekivanja da ova mera dodatno osnaži privredu u Srbiji ali i da pruži dodatno vreme preduzetnicima za ekonomsko prilagođavanje novim okolnostima. Uverili smo se da je prvi paket mera vredan 5,1 milijardu evra bio opravdan jer je isplata minimalca, odlaganje kreditnih i poreskih obaveza, pomoglo preduzećima da obezbede likvidnost i ne pribegnu otpuštanju zaposlenih. Naši najnoviji podaci pokazuju da je Srbija, uprkos krizi, uspela da održi stabilan broj zaposlenih i da u drugom kvartalu ove godine u odnosu na isti period prošle, zabeleži rast broja zaposlenih za 1,6 odsto – rekao je ministar.
Mali je ponovio da svi koji su dobili minimalnu zaradu u julu, neće morati da se prijavljuju za novi paket podrške, već će biti prijavljeni automatski.
– Onaj koji je ostvario pravo, a novac ne želi, ili ne ispunjava uslove, samo ne treba da ga troši i sredstva će biti automatski vraćena u budžet, najkasnije do 31. oktobra – naveo je Mali.
Ministar je napomenuo da poslodavci imaju obavezu da ne smanjuju broj zaposlenih za više od 10 odsto u periodu od tri meseca od isplate poslednjeg direktnog davanja, dakle najkasnije do kraja godine.
Isplata novca će se izvršiti na već otvoreni kovid račun i direktna davanja se mogu koristiti isključivo, napominje, za isplate zarada i naknade zarada zaposlenima.
Mali je precizirao da je za pomoć privredi i građanima, računajući oba ekonomska paketa, ukupno izdvojeno 5,8 milijardi evra, što je 12,5 odsto našeg BDP-a, a što ga čini jednim od najvećih u regionu po udelu u BDP, ali i šire.
Istakao je da je uveren da su ekonomske mere koje je preduzela Vlada doprinele da Srbija prvu polovinu godine završi sa padom BDP od svega 0,9 odsto što je znatno manji pad, kaže, nego kod drugih zemalja i ocenio da je to odličan rezultat imajući u vidu u kakvom se stanju nalazi cela svetska i evropska privreda.
On je rekao da su ostvareni rezultati u drugom kvartalu ove godine, bolji od očekivanih.
Prema njegovim rečima, sve ovo daje nam nadu i putokaz da u drugoj polovini godine zajedničkim snagama, odgovornom ekonomskom politikom i investicionim ciklusom koji je država već pokrenula dođemo do rezultata koji će nam dati osnovu za još bolji kvalitet života i standard stanovništva.
– Zaista, u teškim okolnostima, u junu smo ostvarili čak blagi rast od 0,1 odsto, što je, kako je i sam predsednik Aleksandar Vučić, rekao, samo po sebi ekonomsko čudo. Evropska unija je u drugom tromesečju zabeležila rekordan pad ekonomske aktivnosti od oko 12 odsto. Američka privreda je u drugom tromesečju potonula na neverovatnih 32,9 odsto na godišnjem nivou. Naša zemlja je, prema fleš proceni državne statistike završila drugi kvartal sa padom BDP od 6,5 odsto. Kada se sve uzme u obzir, ne možemo da ne budemo zadovoljni – kazao je Mali.
Ministar je naveo da je sada više nego jasno da privredna aktivnost u Srbiji postoji, da nije ugašena i da samo predstoji da preduzeća dodatno prilagode svoje poslovne modele novim okolnostima.
– U drugom kvartalu 2020. godine 72 odsto anketiranih firmi u anketi PKS izjasnilo se da ostvarilo povećan ili isti obim investicija, gotovo 56 odsto planira investicije u trećem kvartalu, a čak 65 odsto planira veći obim investicija u trećem kvartalu ove godine u odnosu na drugi kvartal. Sve to budi jedan optimizam da ćemo zajedno preproditi sve ovo i iz svega izaći jači, snažniji, fleksibilniji, spremniji za nove utakmice na međunarodnom tržištu – rekao je Mali i dodao da čak 94 odsto anketiranih kompanija ne očekuje smanjenje broja zaposlenih ni u trećem kvartalu.
On je najavio da država priprema dodatne programe podrške, od kojih je možda najvažnije pomenuti program “Moja prva plata”, koji treba da startuje u drugoj polovini avgusta, kao i dodatne prekvalifikacije i druge mere za podsticanje preduzetništva, inovativnosti i poslovnih ideja.
– Arhitektura svetske ekonomije se menja a možda se postavlja i novi kamen temeljac. Nismo ni sanjali da će se u ovolikoj meri ubrzati digitalizacija, razviti e-trgovina, pregrupisati lanci snabdevanja, promeniti način svakodnevnog funkcionisanja i rada. Na nama je da pratimo poslovne promene ali i preporuke i radimo na razvoju elektronske uprave i elektronskog poslovanja, smanjenju sive ekonomije i unapređenju poreskog sistema – zaključio je Mali.
Željko Joksimović priznao da je ušao u kretite tokom korone, najviše bog filma i televizije
– Televizija mi je bliža od filma. Ne bih rekao da je TV igračka. Morao sam da podignem dva ozbiljnija kredita, što je nezgodno u ovo doba. Verujem u nešto u šta sam krenuo s Manjom Grčić. Dugi niz meseci sam je nagovarao da pređe i radi kod mene. Imamo već dobre reakcije. Za TV je potrebno vreme – priča Željko Joksimović o finansijama, a šta je sve rekao o filmu koji se snima, pisali smo ovde.
foto: Dragana Udovičić
A krediti?
– Ne pitajte me za kredite. Ne žalim se preterano…
I Jovana vas prati u stopu?
– Ona je deo PR tima. Nekako se bolje osećam kad je ona pored mene. Kad su koncerti u pitanju, ona se više potresa od mene.
Devojčica koja je proživela vrtlog ratnog vihora, a sada veoma uspešna mlada žena Vesna Marković (29), za naš portal ispričala je kroz kakav je težak put prošla prilikom zločinačke akcije “Oluja” koja je zvanično trajala četiri dana i koja se završila padom Republike Srpske Krajine.
Iako je imala samo nepune četiri godine, ona dobro pamti kada je ostala bez svog mede Srećka, pamti prikolicu i kolonu…Danas živi u Beogradu, ali nije zaboravila bol i trenutak kada je napustila rodno mesto, grad Glinu u kojem je kako je istakla, stradalo najviše Srba.
– S obzirom da sam ja imala četiri godine kada se “Oluja” dogodila, sećam se samo te noći. Kažu da postoji pravilo koje potvrđuje izuzetak, za mene je to upravo “Oluja”. Sećam se momenta kada me baka budi, kada me iznosi iz kreveta i kada sedamo u prikolicu. Plakala sam sve vreme i držala svog medu Srećka, igračku sa kojom sam spavala, koju sam kasnije izgubila. Na moje pitanje gde ćemo, ona mi je odgovorila “Idemo tu malo…”, Naravno, “tu malo” je bilo 12 dana kasnije Srbija, nepoznato mesto, nepoznati ljudi i za jedno dete je sve što se događalo za tih 12 dana puta upravo to – pravilo koje potvrđuje izuzetak, jer deca svoja prva pamćenja beleže od tri i po godine – ispričala nam je Vesna.
Foto: Srbija Danas/Saša Džambić/Privatna arhiva
Od samog rođenja, početak rata je pratio njeno detinjstvo i njen period odrastanja. Kao dete, majka ju je napustila tokom ratnog perioda, ali su o njoj brinuli baka i deka kojima je i dan danas zahvalna što su od nje napravili osobu u koju je stasala. Ipak, pored mede Srećka koji se negde zagubio, postoji mnogo emotivnije sećanje koje i dan danas pamti – trenutak kada svog oca Vasu, jakog čoveka, vidi kako se slama od suza i bola.
– Rođena sam u novembru, 1991. godine u Glini, gradu u kojem je najviše Srba stradalo. Jedna stvar koja mi je obeležila taj period jeste ta da je moju majku i mene otac iz bolnice u kojoj sam se rodila odvezao ratnim kamionom, na svome krilu, zajedno sa naoružanjem kojim nas je štitio. Odrastala sam sa bakom i dekom jer je otac bio na ratištu, “na položaju”, tako su govorili. Dolazio je izuzetno retko kući, mene je baka odgajala budući da me je majka 1993. godine ostavila tokom ratnog perioda. Mnoga jača su sećanja ona koja se dešavaju kasnije i mnogo jače emocije kada deca tih godina doživljavaju upravo ono što se meni dogodilo. Oca, koji je bio moj oslonac, moj stub hrabrosti, gledala sam visokog dva metra, kako se od bola i suza slama i koji od plakanja ne može doći k sebi. To je ono što je meni ostavilo najjači utisak, evo i 25 godina nakon “Oluje” – emotivno se prisetila Vesna
Foto: Privatna arhiva
Trebalo je objasniti uplašenom detetu od nepune četiri godine šta se dešava, a njoj su roditelji čitavu situaciju u tom momentu predstavili kao da su se neke čike “poigrale”, te da to sve mora da se dogodi, i degodio se – progon Srba.
– Za Hrvatsku ne mogu reći da je moja domovina, to je zemlja u kojoj sam ja rođena i zemlja koju ja rado posećujem kako bih posetila svoje selo, svoju imovinu, grad u kojem sam prohodala, gde me je deka ljuljao ispod oraha. Moj deka je preminuo tačno 4. avgusta 1997. godine – na sam dan Oluje. Takođe, na sam dan Oluje rođena je žena koja je “žena mog života” – moja baka. Taj četvrti avgust je za moju porodicu i mene dan tuge, više nego dan sreće. Ono što mene vezuje za tu Hrvatsku jeste ono što još uvek posedujemo tamo kao imanje, deo koji je ostao od plodova rada i truda mojih najmilijih. Vezuju me i prijatelji koje imam tamo, kao i deo familije koji je tamo i postao. Moja domovina je Srbija, kao što će to biti i domovina moje dece.
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić
Vesna nam je otkrila i kakav odnos održava sa ljudima koji tamo žive, a sa kojima je ostala u kontaktu. Istakla je da dan “Oluje” dočekuje sa prijateljima iz čitavog regiona, koji se saosećaju sa prošlošću našeg naroda koji su bili prognani sa teritorije bivše Republike Srpske Krajine.
– Prijatelji koje imam u Hrvatskoj su Hrvati po nacionalnosti, imam dosta prijatelja i muslimanske veroispovesti. Ono što je interesantno jeste da u poslednje dve godine ja četvrti avgust dočekujem uz ljude iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Makedonije i to su moji prijatelji, tako se i ophodimo jedni prema drugima. To je regionalna “škola pozitive”. Mi nemamo odnos prema tome kao odnos prema ratnom vihoru. Ja sada nakon 25 godina doživljavam to na način da je svako branio ono što je mislio da je u tom trenutku trebalo da brani. Neko porodicu, neko ognjište i imanje, neko svoju domovinu. Nažalost, one koje možemo obeležiti kao krivce za to što se dogodilo su sada peminuli i mislim da mi treba da gledamo u budućnost, da se ne osvrćemo na ta dešavanja. Nakon 25 godina to svako može analizirati na svoj način i na osnovu nečijih sećanja i tumačenja – objasnila nam je Vesna i dodala da je svom silom uz naš narod koji se trenutno nalazi na teritoriji bivše Republike Srpske Krajine.
– Ne mogu imati odnos prema životu u Hrvatskoj jer tamo ne živim. Mi koji smo došli ovde izborili smo se za sebe, tako i ljudi koji su tamo, a možda se osećaju ugroženo na bilo koji način, moraju da se izbore za sebe. Jedini način na koji ja mogu pomoći našim ljudima, jeste da kažem da ću se uvek sećati i da ću svaki put kada dođem u tu Hrvatsku odnosno u bivšu Republiku Srpsku Krajinu kada mi se otvori mogućnost da im pomognem, ja ću biti tu. Na bilo koji način, pomoći ću – istakla je Vesna za naš portal.
Kako je za naš portal objasnila Vesna, smatra da treba živeti sa svojim komšijama, na prvom mestu. Najlakše je verovati nekome ko živi sa nama i ko sa nama deli kafu ili ručak. Treba steći poverenje u prvog komšiju, nebitno koje je nacionalnosti i vere, jer su i komšije te osobe koje sa nama proživljavaju sve. To je njena poruka i za Srbe i za Hrvate, Bošnjake…kako god da ih u ovom trenutku nazovemo. To je njena poruka za čitav region.
Rodna kuća u Velikom Gradcu, zima 2019Foto: Privatna arhiva
Takođe, doživljavala je i brojna neprijatna iskustva nakon progona. Ali kao najneprijatnije je svakako izdvojila termin koji ju je boleo kada god bi ga čula – “izbeglica”.
– Doživljavala sam brojna neprijatna iskustva. Najneprijatnije što možete doživeti jeste da vas neko nazove “izbeglicom”. Šta znači izbeglica? Niko od nas ne želi da to bude. Niko od nas ne želi da odraste mimo svoje kuće i ognjišta, i mimo najbližih. U čitavoj ovoj situaciji smo bili rastrgnuti od svojih najbližih, od mesta gde nam se nalaze braća, tetke, sestre…Kada vam neko kaže da ste “izbeglica” to vas dublje povredi. Ja imam običaj u trenutku ljutnje da kažem “Ne želim ti da budeš ni sat vremena izbeglica” – to znači da ne želim nikome ni sat vremena da ne zna gde će i kada mora izaći iz svoje kuće. To je najbolnije. Nažalost i danas se susrećemo sa tim izrazima, i drago mi je da postoje ljudi koji ne moraju biti izbeglice.
Osvrnula se i na trenutno stanje u svetu i dotakla migranata koji se često pominju. Uporedila je to sa prošlošću koju je ona iskusila, sa trenutkom kada je u prikolici morala da napusti rodni grad, da bi 12 dana kasnije stigla u tada nepoznatu, Srbiju.
– Imamo primer i današnjih migranata. Opet, dolazimo u situaciju da ih nazivamo “izbeglicama”. Nisu to ljudi koji su svojom voljom krenuli u svet, to su ljudi koji pod ratnim vihorom i siromaštvom, stradanjem i svega onoga što smo mi nekada proživljavali, oni proživljavaju. Treba razumeti ljude i treba na prvom mestu biti solidaran i human. To je plod ljubavi i razumevanja – zaključila je za portal SrbijaDanas Vesna Marković inače supruga istaknutog srpskog političara i člana Krunskog saveta Predraga Markovića.
Nešto kasnije, njeno telo pronašao je upravo Marijin otac, Slobodan Jovanović, u dvorištu monstruma Ogulinca…
Da je zverski nije ubio prvi komšija, malena Marija Jovanović (8) u nedelju bi slavila punoletstvo. Devojčica čije je ime posalo simbol borbe protiv pedofila…
Srbija i dan danas pamti stravičnu tragediju porodice Jovanović iz Starih Ledinaca kod Novog Sada kada je njihov komšija Mladen Ogulinac (52) namamio devojčicu Mariju, silovao je i brutalno je ubio, a potom zakopao u svom dvorištu… Mala Marija bi 2. avgusta napunila 18 godina, družila se sa svojim prijatlejima, ulepšavala dane porodici. Međutim, tačno 10 godina kasnije umesto da njeni roditelji i brat sa njom duvaju rođendanske svećice, oni su otišli na groblje. Na grob njihove mezimice…
“Prođe još malo i ovaj Sveti Ilija. Umesto rođendanskih, za punolestvo, upalili smo sveće na groblju, za pokoj duše”, napisao je na Fejsbuku Slobodan Jovanović, otac pokojne devojčice.
Osmogodišnja Marija nestala je 26. juna 2010. godine iz svoje kuće u kojoj je bila sa mlađim bratom, Komšija Ogulinac, čija je sestra povremeno čuvala Mariju i njenog brata, iskorisio je poznanstvo sa devojčicom i namamio je u svoju kuću u Ulici Vuka Karadžića. Po povratku sa posla, devojčicini roditelji krenuli su u potragu za njom.
Nešto kasnije, njeno telo pronašao je upravo Marijin otac, Slobodan Jovanović, u dvorištu monstruma Ogulinca…
Kako je kasnije ispričao jedan od meštana Starih Ledinaca, koji je zajedno sa Marijinim ocem i jednim policajcem pronašao devojčicu, put do mesta gde je bila zakopana pokazala im je mačka koja je mjaukala na sveže iskopanoj humci na imanju Ogulinca…
foto: FOTO: KURIR ŠTAMPANO
Potraga za monstrumom trajala je do kasnih večernjih sati, nakon čega je uhapšen… U želji da Marijinu sudbinu više nikada ne doživi nijedno dete, njen otac pokrenuo je 2013. godine inicijativu koja je dovela do usvajanja zakona protiv pedofila.
Ubica umro na Marijin rođendan
Iste godine 2010. samo dva meseca nakon ubistva, tačno na dan Marijinog rođendana, Mladen Ogulinac je nađen mrtav u zatvorskoj ćeliji u Okružnom zatvoru u Beogradu. Umro je od infakta i nije dočekao ni suđenje za ovaj stravičan zločin.
Te godine Skupština Srbije je jednoglasno usvojila “Marijin zakon” kojim predviđa da svi koji su bili osuđivani za seksualne delikte imaju obavezu da se, posle odslužene kazne koja može biti i do 15 ili 20 godina, redovno javljaju policiji, socijalnim centrima, psihijatrima i neće smeti da prilaze blizu školama, obdaništima, igrlaištima i tamo gde ima dece.
Takođe, ovim zakonom otklonjena je mogućnost zastarevanja krivičnih dela pedofilije i silovanja maloletnika, a pooštrene mere protiv pedofila i silovatelja primenjujus e i 20 godina od odsluženja zatvorske kazne.
Po ovom zakonu, formirana je i evidencija pedofila sa DNK podacima.
Pevačica Anastasija Ražnatović poznata je kao neko ko voli egzotične destinacije. Prošle godine je letovala u Grčkoj, a u nekoliko navrata je odlazila i u Crnu Goru gde njena majka poseduje velelepnu nekretninu.
I ovo leto Anastasija je odlučila da provede u Crnoj Gori, nakon što je do skoro dane provodila na relaciji Beograd – Novi Sad, gde njen izabranik Đorđe Kuljić ima kuću na Dunavu.
Anastasija je sa pratiocima na Instagramu podelila nekoliko fotografija i video-snimaka. Prvo se mogu videti kadrovi iz privatnog aviona, a zatim je mlada i popularna pevačica objavila selfi pored moru sa drugaricom Nikolijom.
Čim se snimak proširio drutšvenim mrežama, identitet lopova je utvrđen
Dvojica lopova ukrala su u Čačku novac namenjen za lečenje malog Miloša Zarića (2), preslatkog plavokosog dečaka koji zbog cerebralne paralize još uvek ne može da samostalno sedi, puzi, hoda ili govori.
Čačak, ali i Srbija, ujedinili su se kako bi pomogli malom anđelu da ima srećno detinjstvo i život, te su po lokalima u ovom gradu postavljene i kutije za donacije.
To nije sprečilo dva muškarca iz ovog mesta da u jednu takvu kutiju zavuku ruku, sa širokim osmehom.
“Sve se desilo ispred lokala koji nam je izašao u susret i na našu molbu postavio kutiju za prikupljanje novca za Miloša. Ne zna se koliko tačno novca je odneto, ali je ovaj lokal veoma posećen i poznat po tome da se tu prikupi velika količina novca u ovakvim akcijama. Bude i po nekoliko desetina hiljada dinara”, rekao je za Telegraf.rs Bojan Zarić, otac malog Miloša.
foto: Printskrin
Čim se snimak proširio drutšvenim mrežama, identitet lopova je utvrđen, a slučaj prijavljen SUP-u.
“Prijavio ih je neko od građana, jer kada sam ja otišao u SUP, već su sve znali. Ne verujem da su mogli da odnesu veliku količinu novca, ali koliko god da su odneli, pljunuli su u lice svakom čoveku koji je bilo šta u tu kutiju ubacio i ne samo za Miloša, nego uopšte. Jednostavno, kada gledate video, ne možete da se ne zapitate da li je moguće ovako nešto”, kazao je zgroženi otac.
Kako dodaje, dobri ljudi pomogli su da se prikupi oko polovine novca koji je prijavljen Fondaciji “Budi human” za Miloša.
“Ide polako, ali ide. Napravili smo i nalog na Instagramu i širimo priču kako god se snađemo. Svaka pomoć je dobro došla, jer i pored svih terapija na koje ide, Miloš će možda morati i na neku operaciju. Ipak, činimo sve da, ako je moguće, ne ode pod nož”, kaže on.
Podsetimo, maleni Miloš je rođen carskim rezom, mesec dana ranije, zbog abrupcije placente. Odmah po rođenju je reanimiran i narednih 18 dana proveo je na respiratoru. Zbog nedostatka kiseonika imao je krvarenje na mozgu i ciste.
Lečen je u Bolnici za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju u Beogradu. Rehabilitacija u Banji Koviljači i Vukovom Centru u Novom Sadu doprinela je prvim pomacima. U drugoj godini postavljena je dijagnoza cerebralna paraliza.
Miloš još uvek ne sedi samostalno, ne puzi, ne hoda i ne govori. On je veselo i nasmejano dete, voli da se mazi i igra sa drugom decom.
Pomozimo mu da jednog dana stane na svoje noge, napravi prve korake i da ima detinjstvo kao sva druga deca. Pomozimo mu da bolnicu zameni igralištem.
Da bi to uspeo potrebni su mu svakodnevni fizioterapeutski tretmani, banjsko lečenje, ortopedska pomagala, kao i rad sa logopedom i defektologom duži vremenski period. Kako svi tretmani iziskuju mnogo novca, potrebna mu je i novčana podrška u njegovoj velikoj borbi.
Sergej kaže kako su neka sećanja blijeda, a neka živa. Ponekad nije siguran je li je nešto video ili mu je to neko ispričao.
Sergej Kanazir ima tipičan vojvođanski naglasak i pomalo razvučene samoglasnike. Jedino se stasom ne uklapa u okolinu: mladića od dva metra često pitaju je li ima crnogorske pretke. On redovno odgovara kako nema. Ako znatiželjnici pitaju dalje, onda sledi priča koja obično zbunjuje ljude navikle na jednostavne odgovore, piše Dojče Vele.
Sergej je rođen u Zadru početkom leta 1989. Otac je iz okoline Knina, a majka je rođena u blizini Benkovca. Dok majka radi u trgovini, otac je zidar. U Zadru se dobro živi. Kanaziri imaju troje dece, pored Sergeja još starijeg sina i ćerku. Vredni su ljudi. Imaju kuću u zadarskom naselju Borik. Za dodatni prihod prodaju voće i povrće. Planiraju urediti sobe za turiste. Ali veliki istorijski događaji ne mare za želje i snove običnih ljudi.
foto: Printscreen
Uoči osamostaljivanja Hrvatske raste napetost između Hrvata i Srba. Osećaju kako je opasno biti manjina gde god je većina besna. Najpre počinju neugodnosti na majčinom radnom mestu, a za zidara s “krivim poreklom” ima sve manje posla. Sergej je bio previše mali da bi se i sam sećao tog vremena straha. Ali njegovi roditelji se sećaju, a on priča: „Kao okidač odlaska kod rodbine u Mokro Polje je bila situacija kad su jedne noći mama i tata čuli ljude koji su ispred kapije razgovarali da li da bace bombu na našu kuću“.
Počelo je dugo izbeglištvo
Majka sa decom napušta Zadar. Otac dolazi tri meseca kasnije. Njihova nada da će se vratiti u Zadar raspršila se početkom rata 1991. Useljavaju se u kuću izbeglih Hrvata kod Knina. A njihova kuća u Zadru? U nju se useljavaju Hrvati, izbeglice iz Slavonije.
Prva sećanja Sergeja su upravo iz tog četvorogodišnjeg kninskog razdoblja: “Kuća je bila trošna, odmah uz magistralu, imali smo veliko dvorište… I ogromno drvo sa velikom krošnjom koje smo zvali Kuštelić. To je bio centar našeg dečjeg sveta”. Živi se teško, mnogo toga nedostaje. Pomaže im tetka koja radi u Šajcarskoj, piše Dojče Vele.
Na televiziji su mrtvi ljudi, spominju se Bihać, Grahovo, Glamoč, roditelji su uznemireni. Otac je mobilisan, ali ima sreće što nije na bojištu, stražar je na ulazu kninske kasarne. Pred samu operaciju „Oluja” nalažu mu prekomandu na položaj na Dinari. Majka je to otplakala. Ali „Oluja” je brža od prekomande. Za četvrti avgust 1995. Sergej kaže kako je jedan od datuma koji su obeležili njegov život: „Ranog jutra tog dana probudile su me detonacije jer me je silina jedne izbacila iz kreveta”.
Brat je sa njim u sobi, a sestra kod tetke na drugom kraju grada. Otac je u kasarni. Majka pod granatama ide po sestru, ali ona je sa tetkom već napustila Knin. Majka se vraća po sinove. Oni čuče na paletama u podrumu komšije koji je bio pod vodom. Majka se uspeva sa decom ukrcati na kamion, stari „tamić“ u kojem su svi želeli samo prema Srbiji: „U meni su se smenjivali tuga, bes, osećaj pretrpljene nepravde i ponajviše osećaj bespomoćnosti, neizvesnosti i – strah”.
Banjalučki mesni narezak
Sledeća stanica je Banja Luka, naselje Paprikovac gde tetka iz Švajcarske ima kuću. Najpre su se u nju smestili majka, brat i on. Sestra im se kasnije pridružila. Nisu znali šta je sa ocem. U centru Banja Luke se delila humanitarna pomoć za izbeglice: “Sećam se nekog mesnog nareska koji sam dobio, ništa lepše u životu nisam probao”. Sergej kaže kako su neka sećanja blijeda, a neka živa. Ponekad nije siguran je li je nešto video ili mu je to neko ispričao. Ali postoje i ključne slike: “Momenat kad su se vrata otvorila, na njima je bio moj otac koji je zagrlio moju mamu, a nas troje smo mu dotrčali u naručje”. Porodica se ponovo okupila. Nisu imali ništa, ali su imali jedni druge.
Svi zajedno odlaze dalje, u Beograd kod rođaka. Potom u Grocku, a neko vreme su boravili u Obrenovcu. Unajmili su trošnu kuću sa poljskim WC-om Sergej pamti nepodnošljivi smrad. Dobijaju izbegličke legitimacije. “Kada sam išao kod lekara i naslažu se zdravstvene knjižice na nekom šalteru, moja legitimacija je štrčala Bilo mi je neugodno zbog toga što sam i ja hteo imati istu knjižicu kao i ostali”. Sergej kaže da je isto osećao i kad bi učiteljica, iz njoj znanih razloga, zatražila da izbeglička deca podignu ruke. Stideo se jer je mislio da ga ostala deca sažaljevaju. Zahvaljujući zidarskom zanatu za oca ima puno posla: „Sećam se da je ustajao rano ujutro i da mu je mama spremala `varenike i kruva` (prokuvano mleko sa hlebom – op. ur.) i da se vraćao kasno uveče”.
Obrenovačka osnovna škola je za Sergeja bila već druga koju je pohađao. Ali ni ona neće biti poslednja.
Beogradski život – i opet rat
Poslije dve godine porodica se seli u Beograd, na Petlovo brdo. Ulica se zvala Mrakovačka. “Mom bratu, sestri i meni je preseljenje teško palo jer smo izgubili prijatelje koje smo do tada stekli. Plakali su oni, plakali smo i mi”. U jednosobnom stanu u zgradi, porodica počinje beogradski život. Deca su komunikativna, brzo stiču prijatelje u susedstvu. Ali ubrzo dolazi 24. mart 1999. Treći put od rođenja desetogodišnjem Sergeju rat svom silinom ulazi u život: “Ponovo doživljavam onaj osećaj koji sam imao četiri godine ranije, samo je sad mnogo intenzivniji, jači, možda zbog boljeg razumevanja reči rat”.
Posle bombardovanja roditeljima uspeva prodati kuću u Zadru, sa ušteđenim novcem kupuju kuću u Sremskoj Kamenici pored Novog Sada. Postaju državljani Srbije. Otac i majka se zapošljavaju u lokalnoj bolnici, tu će dočekati penziju. Sergej ide u već treću osnovnu školu. Posle srednje škole upisuje agroekonomski smer novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. Sestra je tad već na Pravnom fakultetu, a brat kao budući sociolog na filozofskom. Seljenje je prestalo.
Studije su se odužile jer Sergej od 2016. radi u Novosadskom humanitarnom centru. Počeo je da radiu ovoj organizaciji na distribuciji pomoći izbeglicama koje prolaze kroz Srbiju. “Viđao sam majke sa decom i u njihovim očima strah, zebnju i neizvesnost. Razumeo sam ih i bilo mi je drago da im mogu na neki način pomoći. Video sam sebe u licima tih dečaka od pet ili šest godina iz Sirije, Iraka, Avganistana…”
Sergej se oženio pre godinu dana. Njegova supruga je Novosađanka čiji su roditelji iz Glamoča došli na studije u Srbiju. Kaže kako je njegova generacija potpuno integrisana u društvo, ne razlikuju se ni po govoru, ni po ponašanju od starosedelaca. Ali dodaje da se niti posle 20 novosadskih godina ne oseća potpuno Novosađaninom. Nešto nedostaje.
Strah od šahovnice
Godine 2006. išao je u Banja Luku na svadbu brata od tetke, one tetke iz Švajcarske koja im je pomagala u teškim danima. Putovao je preko Hrvatske. Ovaj „povratak” posle jedanaest godina ga je uznemirio još nadomak granice. Kad je video „šahovnicu“ na uniformama granične policije uznemirio se još više. Ali pri povratku sa svadbe u Hrvatskoj ih zaustavljaju sobraćajni policajci. Opominju ih kako su pojasevi obavezni i za putnike na zadnjim sedištima, puštaju ih bez kazne. Izrazito su ljubazni, piše Dojče Vele.
Kasnije je u okviru projekta Novosadskog humanitarnog centra boravio u Zagrebu i Osijeku. Doživeo je gradove kao lepe. U povratku iz Zagreba posetio je Jasenovac. Među obeleženim žrtvama ustaškog režima pronašao je dva Kanazira, jednog iz sela svog oca, a drugog iz Vinkovaca. Osetio je u Hrvatskoj ono što smatra paradoksom srpsko-hrvatskog odnosa – bliskost i nepoverenje koji se prepliću: „Ma koliko racionalno promatrao stvari i shvatao kako su ljudi i tamo i ovde isti, uvek mi je negde u podsvesti osećaj kako treba da budem `na oprezu`. Ne mogu se opustiti, ako se tako može reći“. Mnogo opušteniji je bio na primer za vreme studijskog boravka u Sjedinjenim Američkim Državama nego u zemlji u kojoj je rođen. Mogu li to razumeti njegovi vršnjaci iz Hrvatske? „Mislim da ne mogu. Ne mogu ni Srbi iz Kragujevca ili nekog drugog grada u Srbiji”.
Vozač je uhapšen i protiv njega će biti preduzete zakonom predviđene mere i radnje
U saobraćajnoj nezgodi, koja se danas oko 13 sati dogodila u ulici Ruždije Islamagića u Goraždu, pričinjena je materijalna šteta na dva vozila, a povređenih osoba nije bilo, javlja Avaz.ba.
U nezgodi je učestvovalo vozilo auto-škole “Eso”, čiji je vozač E. U. imao 3,3 promila alkohola u krvi.
“Vozač je lišen slobode, smešten u prostorije za zadržavanje i protiv njega će se preduzeti zakonom predviđene mere i radnje”, kazao je šef Odseka za zaštitu tajnih podataka i analitiku MUP-a BPK Goražde, Mirsad Kamenica.
Tokom obavljanja uviđaja saobraćaj se u ovoj ulici odvijao jednom trakom, uz naizmenično propuštanje vozila.
