Category: Uncategorized

Od samog početka proglašenja pandemije korona virusa, pripadnici srpske estradne scene sve češće javno pričaju da smatraju da su upravo oni u najvećem finansijskom problemu jer su, kako kažu, jedini koji nemaju nijedan drugi zanat u rukama.

Nakon što se javno oglasila Goca Tržan i rekla da pevači i muzičari nemaju od čega da žive, a da se mnogi slade “njihovoj propasti”, Ivana Peters za “Blic ” objašnjava da je i ona u veoma teškoj sitauciji u kojoj je.

– To je jedini prihod koji imam u životu. Ništa drugo ne radim. Samo sam pevač. Hranim sebe i svoje dete i članove porodice kojima treba da pomognem. Nedostaje mi i posao kojim se bavim jer je to moja ljubav. Potpuno sam izgubila sebe i ne znam šta ću da radim ako ne budem našla neki način da zaradim novac na drugi način- priča Ivana i dodaje da su u najvećem problemu oni koji nisu velike zvezde.

– Sve ovo što nam se dešava najviše utiče na muzičare koji nisu mega zvezde, zvezde folk muzike, i nemaju karijeru dugu pedeset godina kao što su Zdravko Čolić, Lepa Brena . Ja stvarno nisam uspela da u životu steknem koliko oni. Bavila sam se nekom muzikom koja mene podizala, mislila sam da doprinosim domaćoj muzičkoj sceni sa kvalitetnom muzikom. Ne želim da se sada osećam krivom zbog toga što se ne bavim nekom lakšom muzikom ili komercijalnijom. Sve nas je sada zadesila ista stvar, s tim što neki uz mere zaštite mogu da rade…doktori, zubari, frizeri.

Ivana ističe da nisu tačni navodi tviteraša da pevači zarađuju na hiljade i hiljade evra.

-To nije tačno. Ne zarađuju svi toliko. Nisu svi velike zvezde. To mora da se shvati. Nemaju svi iste prihode. Ne vrednuju se svi muzičari isto.

Pop zvezda za “Blic” kaže da ona svoj posao voli i da bi mogla i besplatne koncerte da drži ali da ne može da živi bez primanja koje sada nema. Morala je otkazuje koncerte.

– Mi smo čak otkazali koncert “Negativa” na otvorenom, pomerili ga za septembar, zato što smo osećali potrebu da moramo da podižemo svest da ljudi moraju da brinu o sebi i drugima. Tada je to procenjeno visioko-rizičnim i rekla sam ja ne želim da nastupam. Ne želim da se neko pojavi bez maske i zarazi nekog. Međutim, mora da se nađe neki model rada za nas. Ja mogu da pevam za džabe što se tiče mene, meni nedostaje pevanje, ali ja jednostavno ne znam od čega ću da živim. To je lično moj problem, moja stvar. Moraju ljudi da shvate, to što smo mi na televiziji i što smo poznati, ne znači da idemo svuda preko reda i ne znači da dobijamo stvari na lepe oči, već isključivo na naš rad i trud – kaže Ivana.

Ispred Instituta za majku i dete na zadnjem sedištu automobila juče ujutro se porodila žena, a brzom reakcijom lekara i medicinskog osoblja instituta sve se završilo na najbolji način.

Kako je rekao načelnik instituta Radoje Simić, ispred službe ginekologije parkirala su se kola u kojima se žena na zadnjem sedištu porađala, a beba je bila skoro potpuno izašla. On je naveo da je odmah izašao i ginekolog instituta primarijus dr Zoran Aleksov, koji je završio porođaj i presekao pupčanu vrpcu.

– U pitanju je devojčica i, prema prvim analizama, nema anomalija niti bilo kakvih poremećaja zdravstvenog stanja. Majka je takođe zbrinuta na najbolji način i dogovoren je transport u Narodni front – rekao je načelnik Simić.

On je naveo da je adresa roditelja u Sremčici, a da su poreklom iz Prizrena.

– Saznali smo da je to treće dete majci. Oni su najpre krenuli iz Sremčice u porodilište u Zemun, ali nisu znali da ono nije u funkciji jer je Zemunska bolnica sada KOVID bolnica – dodao je Simić.

Jedan od izvora bliskih zaposlenima na institutu kratko je prokomentarisao za Srpski telegraf da se cela situacija odvijala veoma brzo.

– Sve se desilo odjednom, doktor Aleksov je brzo reagovao, cela situacija je bila krajnje neobična, a njemu svaka čast na brzoj i dobroj reakciji. I beba i trudnica su dobro, na institutu su boravili oko dva sata, a onda su vozilom Hitne pomoći prevezeni u GAK Narodni front – navodi naš izvor.

Goran Stanković (39) iz sela Negosavlje kod Medveđe ubio se u sobi jednog hotela na periferiji Leskovca u kojoj je boravio sa devojkom koju je naredne nedelje trebalo da veri!

Najverovatnije u nervnom rastrojstvu, Stanković je u ponedeljak uveče zamolio izabranicu da mu donese nešto iz automobila na parkingu. Kad je ona izašla, iz pantalona je izvukao kaiš, obmotao ga oko vrata i ubio se!

– Policija je pored njega našla kabl, a visio je na kaišu. Čuo sam da je taj kabl našao u sobi i pokušao njime da se ubije, ali mu to verovatno nije pošlo za rukom, pa je uzeo kaiš – ispričao je izvor Srpskog telegrafa.

Devojka grlila sanduk: Neću da živim bez tebe!

Goran je danas u 14 sati sahranjen u rodnom kraju. Njegovom poslednjem ispraćaju je prisustvovalo oko stotinak ljudi.

– Sanduk sa Goranovim telom roditelji su odmah preuzeli iz tog hotela i dovezli ga pogrebnim autom u svoju kuću. S njima je stigla i Goranova devojka koju niko ne može da smiri, čak ni njena porodica, koja je doputovala na sahranu nesuđenog zeta. Muk i kuknjava su se smenjivali iznad porodične grobnice nesrećnika. Devojka je grlila sanduk i kukala da ne može da živi bez njega i zapomagala da se Goran vrati. Sestra, majka i tetke su isplakale suza koliko ima vode u Jablanici – rekla je jedna od meštanki za Srpski telegraf po povratku sa sahrane.

Prema nekim glasinama, tragediji u hotelu je prethodila Goranova svađa sa roditeljima. Njihove komšije i prijatelji kažu da su Stankovići izuzetno pošteni i tihi ljudi koje su svoje troje dece izveli na pravi put i život podredili njima. Samo reči hvale imaju i za Gorana, te nikome nije jasno zašto se odlučio na ovakav korak.

– Goran već godinama živi i radi u Beogradu kao građevinski radnik. Krajem prošle nedelje doputovao je sa devojkom sa kojom se zabavlja dve godine kod svojih roditelja u Negosavlje. Planirao je da se uskoro venča s njom, što je i bio povod njihovog dolaska u rodno mesto – kaže izvor našeg lista.

Najverovatnije u nervnom rastrojstvu, Stanković je u ponedeljak uveče zamolio izabranicu da mu donese nešto iz automobila na parkingu. Kad je ona izašla, iz pantalona je izvukao kaiš, obmotao ga oko vrata i ubio se!

– Policija je pored njega našla kabl, a visio je na kaišu. Čuo sam da je taj kabl našao u sobi i pokušao njime da se ubije, ali mu to verovatno nije pošlo za rukom, pa je uzeo kaiš – ispričao je izvor Srpskog telegrafa.

Devojka grlila sanduk: Neću da živim bez tebe!

Goran je danas u 14 sati sahranjen u rodnom kraju. Njegovom poslednjem ispraćaju je prisustvovalo oko stotinak ljudi.

– Sanduk sa Goranovim telom roditelji su odmah preuzeli iz tog hotela i dovezli ga pogrebnim autom u svoju kuću. S njima je stigla i Goranova devojka koju niko ne može da smiri, čak ni njena porodica, koja je doputovala na sahranu nesuđenog zeta. Muk i kuknjava su se smenjivali iznad porodične grobnice nesrećnika. Devojka je grlila sanduk i kukala da ne može da živi bez njega i zapomagala da se Goran vrati. Sestra, majka i tetke su isplakale suza koliko ima vode u Jablanici – rekla je jedna od meštanki za Srpski telegraf po povratku sa sahrane.

Prema nekim glasinama, tragediji u hotelu je prethodila Goranova svađa sa roditeljima. Njihove komšije i prijatelji kažu da su Stankovići izuzetno pošteni i tihi ljudi koje su svoje troje dece izveli na pravi put i život podredili njima. Samo reči hvale imaju i za Gorana, te nikome nije jasno zašto se odlučio na ovakav korak.

– Goran već godinama živi i radi u Beogradu kao građevinski radnik. Krajem prošle nedelje doputovao je sa devojkom sa kojom se zabavlja dve godine kod svojih roditelja u Negosavlje. Planirao je da se uskoro venča s njom, što je i bio povod njihovog dolaska u rodno mesto – kaže izvor našeg lista.

SELO Negosavlja u opštini Medveđa postaje ukleto mesto, zbog tragedija koje se dešavaju. Sinoć je u jednom hotelu pronađeno telo tridesetdevetogodišnjeg muškarca, i pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo vešanjem.

Goran S. se obesio u tuš kabini hotelske sobe koju je iznajmio sa svojom verenicom sa kojom je uskoro trebalo da se venča. Nesrećni mladić je u rodnom selu proveo nekoliko dana.

Pre malo više od godinu dana, u februaru 2019. godine meštane ovog sela zadesila je nezapamćena tragedija, kada je dvanaestogodišnji dečak izvršio samoubistvo u porodičnoj kući tako što je očevim pištoljem pucao sebi u usta. Dečak je ostavio i oproštajno pismo.

Meštani Negosavlja su u šoku zbog ovih tragedija.

U sobi jednog od leskovačkih hotela, u ponedeljak uveče, pronađeno je telo tridesetdevetogodišnjeg muškarca koji nije davao znake života, a pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo vešanjem.

Događaj je potvrdila leskovačka policija, a prema nezvaničnim informacijama, mladić je pronađen u tuš kabini hotelske sobe na periferiji grada

Nesrećni Goran S. je rodom iz sela Negosavlje u opštini Medveđa, ali se pre mnogo godina odselio u Beograd gde je živeo i radio. U rodni kraj je došao na odmor sa devojkom sa kojom je planirao venčanje.

Nezvanično saznajemo da ga je ona i pronašla u kupatilu hotela, ali su lekari Hitne pomoći, kada su stigli na lice mesta, mogli samo da konstatuju smrt.

Nesrećni mladić je u rodnom selu proveo nekoliko dana, a na dan tragedije je sa svojim roditeljima i verenicom boravio u Leskovcu gde je buduća snajka od njegovih roditelja dobila na poklon zlatni nakit.

– Bili su veseli i ništa nije ukazivalo da bi Goran mogao da se odluči na to da sebi oduzme život. U utorak je trebalo da bude na poslu, a sobu u hotelu je iznajmio kako bi se odmorio pred put u Beograd – pričaju meštani Negosavlja.

Goran je, navodno, poslao svoju devojku do automobila, koji je bio parkiran ispred hotela, da mu donese neke stvari, a kada se ona vratila u sobu zatekla je stravičan prizor.

Njihovi članovi da kada sledećeg puta dođu u Goranov radni kraj, u jednom od restorana u Medveđi, zvanično proslave veridbu okončani su odlukom nesrećnog mladića da sebi oduzme život. Motivi za tragičnu odluku nisu poznati niti u Goranovom rodnom kraju mogu da ih naslute. Opisuju ga kao vrednog, poštenog i veselog mladića i ističu da baš ništa nije ukazivalo na to da bi on uopšte mogao i da pomisli da sebi oduzme život.

– Imao je sve u životu. Bio je uspešan u poslu, a konačno je i odlučio da se oženi i da stvori svoju porodicu. Sa devojkom se lepo slagao i bili su skladan par. Šta se to desilo to niko ne može da vam kaže, pa ni njegovi najbliži, jer se baš ni na šta nije žalio – pričaju u Goranovom selu.

Predrag M. uhapšen je zbog sumnje da je u Prnjavoru brutalno pretukao svoju suprugu I.M. i nanio joj veoma teške povrede, saznaje Srpskainfo.

Ovaj nasilnik je satima suprugu držao zaključanu u kući i tukao je s čim je stigao!

O kakvoj brutalnosti je riječ najbolje pokazuju fotografije pretučene žene, a njen brat kaže da je zadobila takve povrede da je ni bliski rođaci nisu mogli prepoznati!

Na slikama se može vidjeti da su joj oba oka „zatvorena“ od podliva, teške povrede i modrice ima po rukama, glavi i drugim dijelovima tijela.

Slučaj je otkriven kada ju je drugi dan odveo u bolnicu, poslije čega je obaviještena policija. Nasilnik je tada uhapšen.

Porodica pretučene žene ogorčena je na odluku Osnovnog suda u Prnjavoru da Predraga M. pusti na slobodu i ne donesu odluku da mu zabrani prilaz žrtvi!

Takođe, iz porodice žrtve strahuju da bi se on moga izvući s malom kaznom, zbog svojih poznanstava.

Više o ovom monstruoznom slučaju možete pročitati u sutrašnjem broju „EuroBlica“ i na portalu Srpskainfo.

Dirljiv prizor zabeležen je usred noći, nakon mukotrpne smene jedne medicinske sestre.

Medicinski radnici zaista su naši heroji i izgleda da nam je bila potrebna pandemija opakog virusa da bismo se toga podsetili. Oni se bez prestanka, predano i nesebično bore za naše zdravlje.

Nagrađivali smo ih aplauzom u osam, a oni su nama vraćali požrtvovanošću i rešenošću da se virus pobedi.

I kako neumorno brinu o pacijentima, tako brinu i o – životinjama! Dokaz tome našli smo ispred Infektivne klinike u Beogradu, gde smo u kasnim večernjim satima zatekli medicinsku sestru koja je ostala da posle smene nahrani pse lutalice.

Reč je o Bojani Stanić i, kako saznajemo, o psima u krugu Klinike brine nakon smene i u pauzama borbe protiv Kovida-19.

Fotografija medicinske sestre koja pod punom zaštitnom opremom mazi i hrani psa puna je humanosti, lepote i zagrejaće vam srce.

FOTO: PINK.RS

U Srbiji se tokom popodneva i noći očekuje lokalna pojava vremenskih nepogoda – grada, olujnog vetra i obilnih pljuskova, a nevreme je već stiglo u okolinu Sombora i Odžaka

Republički hidrometeorološki zavod izdao je hitno upozorenje za zapadnobački okrug.

“Na teritoriji opštine Sombor (Bački Monoštor, Bezdan, Kolut, Bački Breg, Gakovo, Riđica…) jaki pljuskovi sa grmljavinom, olujnim vetrom i gradom, koji će se u narednom satu premeštati ka Mađarskoj”.

Ulice Bačkog Monoštora su već bele od grada, a on je tukao i u Srpskom Miletiću kod Odžaka.

Kako javljaju meštani na društvenim mrežama, padao je grad veličine lešnika. U Bačkom Monoštoru jak vetar je kidao grane.

Kada će nevreme stići u ostale krajeve Srbije, kao i koji gradovi će biti najviše pogođen

Moguće poplave?

Posle meteorološkog upozorenja Republičkog hidrometeorološkog zavoda da nam večeras i sutra preti nevreme praćeno pljuskovima i grmljavinom, usledilo je još jedno opasnije – hidrološko.

Naime, usled obilnih padavina koje su najavljene za danas i sutra, stiglo je i hidrološko upozorenje koje se odnosi na izlivanje reka.

– Na bujičnim vodotocima gornjih tokova Zapadne i Južne Morave, Kolubare i Jadra, kao i na slivovima Lima, Ibra i Toplice tokom 5. i 6. avgusta moguća su lokalna izlivanja – navodi se u upozorenju RHMZ-a koje je na snazi do sutra u podne.

Podsetimo, i dalje je u našoj zemlji na snazi žuti i narandžasti meteoalarm koji donosi pljuskove praćene grmljavinom. Dakle, prognozirane su vremenske pojave koje mogu biti opasne po ljude i životinje.

Goran S. i njegova verenica su prethodno iznajmili sobu, jer je on navodno planirao da se malo odmore pre nego što krenu ka Beogradu, gde poslednjih nekoliko godina živi i radi.

Goran S. (39) iz Negosavlja kod Medveđe, samo nekoliko sati nakon što je verio devojku, u ponedeljak uveče nađen je mrtav u sobu jednog leskovačkog hotela a sumnja se da se obesio kaišem!

U leskovačkoj policiji potvrdili su da je Goran S. nađen mrtav u tuš kabini hotelske sobe na periferiji grada.

Goran S. i njegova verenica su prethodno iznajmili sobu, jer je on navodno planirao da se malo odmore pre nego što krenu ka Beogradu, gde poslednjih nekoliko godina živi i radi.

Prijavili su se na recepciji, Goran S. se legitimisao ličnom kartom. Nakon što su ušli u sobu, Goran je verenicu poslao do automobila parkiiranog ispred hotela, da mu donesec neke stvari.

Devojka je izašla, i dok je bila odsutna Goran S. je upao u kupatilo i obesio se o svoj kaiš. Kada se vratila u sobu, verenica je otvorila vrata kupatila i šokirala se prizotrom – čovek sa kojim je planirala budućnost, nije davao znake života.

Odmah su pozvani policija i Hitna pomoć, koja je nažalost samo konstatovala smrt mladog čoveka.

Goran S. sahranejn je popodne na lokalnom groblju u Negosavlju, gde je proveo detiljnstvo i u kome žive njegovi roditelji.

Zašto je odlučio da sebi oduzme život, međutim i dalje je enigma za one koji su ga poznavali.

– To je samo on znao i tu tajnu je sa sobom odneo u grob – kaže jedan rođak Gorana S.

Aleksandra Karimanović, majka maloletne M.K. koju je Ninoslav Jovanović, poznatiji kao Malčanski Berberin, kidnapovao i danima mučio, posle završenog veštačenja teško je govorila, a za medije je kratko prokomentarisala da je optuženi proglašen uračunljivim

– Proglašen je uračunljivim, znam samo da je tražio je sve načine da izbegne optužbu. Pola sam čula, pola ne – rekla je uznemireno. 

Na pitanje kakav je to čovek koji je u stanju da počini takvo strašno delo, Karimanovićeva je kratko, kroz suze, odgovorila:

– On je bez duše.

SVAKE godine u dane obeležavanja sećanja na sve Srbe stradale, nestale i prognane u zločinačkoj “Oluji”, čujemo neku novu ljudsku priču.

Neko novo iskustvo ljudi koji se sa tugom sećaju najstrašnijih dana svoga života, dugačkih kolona izbeglica, ostavljanja kućnog praga, nesigurnosti, straha, rastavljanja od najmilijih.

Traumatično iskustvo svoga detinjstva i gorko sećanje na Oluju, podelio je i Radoslav Jokić, tada jedanaestogodišnji dečak koji iz svoje Krajine kreće u nepoznato – danas trideset šestogodišnji čovek koji ne dozvoljava da se zaboravi užas koji je preživeo.

Ovo je njegovo iskustvo. Sve ostale reči su suvišne.

– Evo jedne pričice koja počinje 1995. godine, na današnji dan.

Pola šest ujutru, otvaram oči, slušam tišinu. U stomaku kovitlac, kao neki loš predosećaj. Nekoliko sekundi kasnije prasak, pa još jedan, pa još jedan… Svaki naredni je bio ispraćen strahovitim fijukom. Baka ustaje, silazimo niz stepenice, mama kaže: ”Počelo je!” Šta je počelo, tada nisam imao pojma. Bilo mi je bitno da je granatiranje utihnulo, za sada.

Prva granata je udarila u koren šljive sa koje sam godinama jeo plodove, jedva čekao da rodi. Od tada nikad više. Pakovanje, konsultacije sa komšilukom, brz polazak. Nas šestoro u “jugu”, moja mama, komšinica, njeno dvoje dece, moj brat i ja. Na ognjištu koje sam tada poslednji put video ostala je baka, da sačeka šta i kako, kaže krenuće već sa nekim.

Komšinica je vozila, promicala su mesta, prvo znana, pa neznana. Kamion pun vojnika sa obrnutom hrvatskom zastavom nas presreće, sva sreća naši, krenuli u ispostaviće se poslednju odbranu Krajine. Po dolasku u Dvor na Uni nije se znalo odakle ko i na koga puca i sa koje strane. Mrtvi ljudi, jedan čovek ubija drugog jer neće da ostavi ženu i dvoje male dece i uzme pušku u ruke. Teško je to gledati kad ste mali.

Krenuli smo prema mostu, trči, zaleži, fijuču meci, okolo prevrnuta kola, traktori, krv. Izgubim se od mame i brata u svemu tome. Most sam prešao sam, a eto Bog me je pogledao, jer sam u svoj onoj gunguli naleteo direktno na njih. Izvukli smo živu glavu, ušli u prepun voz i pravac Banjaluka. Prespavali smo kod jedne porodice, hvala im do neba što su nas prihvatili, posle nekoliko dana smo se istuširali, jeli i legli da kažem normalno.

Tu smo nekako stupili u kontakt sa tatom koji je posla radi morao pre početka svega u Srbiju i donekle izbegao svu strahotu, mada je dosta iste doživeo i bez toga. Samo on zna kako mu je bilo tih dana kad nije znao da li smo živi. Kao nama koju godinu ranije kada tri meseca nismo znali isto za njega dok je bio u blokadi na aerodromu “Pleso” u Zagrebu. Ne želim nikom taj osećaj, nikada, a nama se ne ponovio. Najteže mi je bilo kada sam našao adresar u kome nam je ostavljao poruke u slučaju da dođemo dok on nije tu i svaka se završavala sa ”Voleo bih da ste tu kad dođem sa posla.”

Ubrzo posle nas je u Srbiju, opet Bogu hvala, stigla i baka, pa i ujak i nekako smo se okupili, onako izmučeni i bez bukvalno igde ičega. Sa druge strane, mnogi prijatelji i poznanici nisu dočekali granicu sa Srbijom, neka im je večna slava. Skoro dve decenije kasnije smo još uvek zajedno, donekle stali na noge, ali gorčina je još tu… I biće do poslednjeg daha u našim nedrima, za izgubljenim Kordunom, rodnim krajem, za Krajinom.

Što se mene tiče, još bar jednom da odem na dedin grob dok sam živ, još jednom da vidim sve te šume, polja, dvorište, mesta gde sam uživao u detinjstvu. Da pokažem svojoj deci odakle im je otac, čime se ponosi. Još nije trenutak, ali osetiću već. Dotle neću dozvoliti da se išta zaboravi, a to bi trebali da urade svi, na ovaj ili onaj način, jer šta je jedan narod bez istorije i bez pomena na nedužne žrtve? Reći ću vam – narod bez identiteta.

Bio sam među 250.000 ljudi proteranih sa svojih vekovnih ognjišta, a samo zahvaljujući mojoj majci i Bogu ni ja ni moj brat nismo među onih (zvaničnih) 2.500 koji su ostavili kosti na rodnoj zemlji…

Zato, NE DOZVOLITE DA SE ZABORAVI, oprostite ili ne, ali NE DOZVOLITE DA SE ZABORAVI!

P.S. Mama, hvala ti što ovo pišem!

P.S. 2: Ovaj tekst je od pre nekoliko godina, ali nisam želeo da ga menjam, ni slovo. Sad je već prošlo 25 otkad smo (pr)oterani.

U međuvremenu, mnogo toga se promenilo u meni i oko mene, čak sam i bio tamo, zahvaljujući jednoj drugoj ženi, zapalio sam sveću na dedinom grobu, ispričao mu šta ima novo, šetao onim mojim poljima i puteljcima…

Mogu vam reći, značilo mi je to i te kako, da osetim da sam još uvek onaj dečak s Korduna i ponosni Krajišnik, ponosan na to odakle sam… I biću dok dišem… I nikad neću zaboraviti. Ništa. Eto, to se nije i neće se promeniti. Nikad.

Živi mi bili – napisao je Radoslav.