Category: Uncategorized

Sve više devojčica iz Braničevskog, Topličkog i Jablaničkog okruga, odnosno iz Požarevca, Prokuplja i Leskovca, javlja se lekaru zbog istog „problema“.

Nakon pregleda, doktori ostaju u šoku, jer istog trena ginekolozi shvate šta se dešava u telu curica. Nažalost, njihov zajednički problem je – trudnoća, i to maloletnička. Poslednji podaci govore da u Srbiji godišnje zatrudni oko 16.000 maloletnica, a da od toga 90 odsto završe kao abortusi. U zvaničnim podacima stoji i da su te devojčice najčešće udate!

Takođe, najviše maloletničkih trudnoća zabeleženo je u Braničevskom, Topličkom i Jablaničkom okrugu. Inače, u Srbiji je pre nekoliko godina izmenjen zakon prema kojem je devojčicama od 16 godina do 10. nedelje bio dozvoljen abortus bez roditeljskog znanja.

Naša zemlja je vodeća u Evropi po broju neželjenih, maloletničkih trudnoća. Iako se pretpostavlja da ovaj problem najviše zahvata zemlje koje su nerazvijene, podaci kažu da to nije istina, već da je to fenomen koji je rasprostranjen u celom svetu.

Naime, u svetu se godišnje porodi 7,3 miliona devojaka mlađih od 18 godina, svakog dana 20.000. Zbog mladog, nezrelog organizma umre 70.000 devojčica od 10 do 18 godina.

Činjenica je da do neželjene trudnoće i do polnih bolesti dolazi zbog opšte neupućenosti i neobrazovanosti o seksualnoj kulturi. Devojke u Srbiji sve ranije gube nevinost, a o tome svedoči i slučaj koji je u javnost došao pre nekoliko dana. Naime, najmlađa majka u Srbiji ima samo 13 godina.

Devojčica iz Niša, stara svega 13,5 godina porodila se u Ginekološkoj klinici “Narodni front” i na svet donela devojčicu, tešku skoro tri kilograma. Što se tiče najmlađih majki, svet nikad neće zaboraviti priču o najmlađoj trudnici ikada. Imala je samo pet godina. Lina Medina iz Perua porodila se u petoj godini života carskim rezom koji je obavljen 15. maja 1939. godine.

Lekari su joj uradili carski rez i ona je 15. maja 1939. godine donela na svet bebu. Prema dokumentima, u bolnicu je ušetala umorna, čupava Indijanka sa podnožja Anda za ruku vodeći sramežljivu devojčicu neobično velikog stomaka.

Njen slučaj do u detalje dokumentovao je doktor Edmundo Eskomel, kao i činjenicu da su devojčici u 4. godini počele da rastu grudi, a u 5. godini su joj sazrele kosti potrebne za iznošenje trudnoće.

Danas sam dala otkaz jer ne želim da trpim pritiske samo zato što sam rekla svoje mišljenje, kaže za Nova.rs doktorka Saša Ljuština sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo KCS, koja je potpisala peticiju za smenu Kriznog štaba, a nakon toga na poslu doživela svojevrsno kažnjavanje.

Dr Ljuština je jedna od 2.700 lekara koji su potpisali peticiju “Ujedinjeni protiv kovida“, a već sutradan nakon što je stavila potpis doživela je neprijatnosti u GAK-u.

“U 10 sati mi je naređeno da promenim odeljenje, da ne ulazim u operacionu salu i da do 14 sati napustim svoju lekarsku sobu, odnosno da iznesem svoje stvari”, kaže ona, dodajući da joj se posle toga niko više nije obratio ni da joj objasni zašto joj je naređeno da napusti lekarsku sobu, niti da povuče tu izjavu.

Kada je saopštila da to ne može da uradi i kada je zatražila od v.d. direktora da joj tu odluku da napismeno, dobila je odgovor da “nije dobila napismeno ni da uđe pa neće dobiti napismeno ni da izađe”.

“Onda možete da shvatite kolika je osionost ljudi prema nekome ko je izneo drugačije mišljenje i da zbog toga v.d direktor u bolnici može da se iživljava, da vas maltretira i mobinguje”, rekla je Ljuština.

Prema njenim rečima, vršilac dužnosti direktora joj nije ukazao na neku od grešaka ili propusta u njenom dosadašnjem radu, tako da taj zahtev ne može da poveže ni sa čim drugim osim sa potpisom peticije.

Na pitanje da li je neko od kolega podržao, kaže da 90 odsto kolega misli isto kao ona, ali da se plaše da to i kažu. Podršku joj je pružilo svega nekoliko ljudi i to ne javno, na Fejsbuku samo jedna doktorka, ali zato je podržavaju potpisnici peticije.

Kaže da je upoznata sa negativnim komentarima pod društvenim mrežama i raznim pričama da radi u tri privatne klinike.

“Nemam privatnu ordinaciju, radim u dve privatne klinike da bi mogla da zaradim zato što nisam korumpirana i ne uzimam mito u državnoj klinici”, kaže Ljuština i dodaje da “nije sramota raditi i zaraditi za svoju porodicu”.

Komentarišući peticiju “Udruženi protiv kovida” napominje da niko neće da čuje savet, niti da se sastane sa nekim od tih ljudi koji su izneli kritike na račun Kriznog štaba iako mnogi od njih trpe pritiske, navodeći da je tokom jučerašnjeg dana 35 lekara povuklo potpis sa peticije.

“Jel’ mislite da su ga povukli zato što su promenili mišljenje?”, upitala je ona.

Na pitanje šta će dalje, kaže da je na godišnjem odmoru do 10. septembra i da traži posao.

Dodaje da je već konkurisala na jednoj državnoj klinici ali da će videti, kako kaže, “da li će neko smeti da je zaposli”.

“Ako me niko ne bude zaposlio u Srbiji imam ponude iz Danske, Švedske i Nemačke, cela Evropa traži lekare pa ću svoju porodicu pokupiti i otići. Prema tome, ako ne trebam Srbiji imaće kome ću trebati”, zaključuje ova doktorka koja je posle 20 godina rada u GAK-u prinuđena da potraži drugi posao.

Vasilije se nakon zbrinjavanja u Nišu sada leči od bubrežne insuficijencije u Beogradu

Danijela Blagojević optužuje lekare u Vranju da su ugrozili zdravlje njenog jednogodišnjeg sina. Moj Vasilije je sada na Intenzivnoj nezi u Beogradu. Molim se i razmišljam da li bi sve bilo drugačije da su lekari u Vranju uradili sve kako treba i primili na vreme dete u bolnicu, a ne da nas šetaju tri dana od kovid-ambulante do odeljenja.

Ovako govori Danijela Blagojević iz Vranja, majka četvoro dece, čije se jednogodišnje dete nakon zbrinjavanja u Nišu sada leči od bubrežne insuficijencije u Beogradu.

U Zdravstvenom centru tvrde da je dete primljeno na Dečje odeljenje odmah kada su se roditelji javili, te da je komisija za unutrašnji nadzor utvrdila da nije bilo propusta.

– Bili smo očajni, rečeno nam je da je zabranjeno da decu sa temperaturom šalju na Dečje odeljenje. Lično sam pitala upravnika bolnice ko je zabranio da se deca sa temperaturom, a da pri tom nisu kovid, primaju u bolnicu, ko je zabranio da se u laboratoriji vadi krv deci i da umesto toga treba da se vode u kovid-ambulantu. On mi je odgovorio da ne stoji iza te odluke. Izgubili smo tri dragocena dana – započinje priču Danijela kroz suze.

U porodici Blagojević kažu da dok iščekuju da detetu prorade bubrezi, ne mogu a da ne razmišljaju da li bi sve bilo drugačije da ih nisu vraćali iz kovid-ambulante i da su dete odmah zbrinuli, ili poslali za Niš.

– Dete je iz kovid-ambulante sa krvavom pelenom vraćeno kući, niko nije hteo da izvadi krv za analizu, pa smo to uradili privatno. Da bi primili dete na Dečje odeljenje morala je da “urgira” doktorka sa ovog odeljenja, koja nas je primila u svojoj kući kako bi pogledala rezultate iz privatne laboratorije. Pred nama je telefonirala i rekla kolegama na odeljenju da moraju da prime dete, kako ne bi odgovarali, jer je dete u veoma lošem stanju – priča majka.

Kada su stigli na Dečje odeljenje, opet su im, uprkos lošem stanju deteta, tražili kovid-test.

– Uzeli smo uput za bolničku laboratoriju, ali nam je sestra rekla da ne mogu tu da rade test i poslala nas u kovid-ambulantu. Kada smo se vratili na Dečje i rekli da neće da urade test i zahtevali da nam napišu uput za Niš, jer ćemo tamo brže stići nego što će oni zbrinuti dete, tek je onda doktor rekao sestrama da odvedu dete na sprat – završava Danijela.

Dr Nikola Popović, upravnik Bolnice, koji je i pedijatar na Dečjem odeljenju, kaže da je formirana komisija za unutrašnji stručni nadzor, sačinjena od troje pedijatara, koja je utvrdila da na Dečjem odeljenju nije bilo propusta u lečenju deteta.

– Ljudi su se prvi i jedini put javili na Dečje odeljenje 17. jula u podne, već u 14 sati je dete transportovano u Niš, to su lako proverljive činjenice. Nije tačno da se deca sa temperaturom ne primaju na Dečje odeljenje, lično sam u smeni pregledao u ambulanti dete sa temperaturom, a na odeljenju je već ležalo četvoro mališana koji su takođe imali temperaturu. Pa mi smo pre svega lekari koji rade sa najmlađima i odgovorno tvrdim da nikada dete nije vraćeno sa Dečjeg odeljenja, a da mu nije pružena pomoć – kaže Popović.

Vasilije rođen na naplatnoj rampi

Danijela se porodila na nobičan način, u transportu u blizini naplatne rampe kod Niša. Ona se javila u porodilište sa bolovima, a lekari su procenili, pošto je bila između 28. i 29. nedelje trudnoće, da može doći do prevremenog porođaja i uputili je za Niš. Uz pomoć babice, Danijela je na svet donela vitalnog dečaka teškog kilogram i 700 grama, koga su nazvali Vasilije.

Nema zabrana

Menadžment Zdravstvenog centra potvrdio je za da ne postoji nikakva odluka o zabrani da se deca šalju iz ambulante ili ne primaju na Dečje odeljenje. Ne postoji ni usmena ni pismena odluka za tako nešto. “Bojimo se da neko zloupotrebljava ovu ženu iz ko zna kojih razloga”, kažu iz menadžmenta.

Poznati pulmolog je veliki deo knjige između ostalog posvetio i Teslinom učenju da o svemiru treba razmišljati kao o frekvenciji vibracija

Kontroverzni lekar i član Kriznog štaba, pulmolog dr Branimir Nestorović, povukao se sa televizijskih ekrana pre tri nedelje, a pre nekoliko dana se konačno oglasio u javnosti kada se na svom Fejsbuk nalogu pohvalio činjenicom da je njegova knjiga “Između dva sveta” konačno ugledala svetlost dana.

Doktor Nestorović je na knjizi radio gotovu čitavu deceniju, a na 600 strana donosi zanimljiv osvrt na svoj život i emocije, borbu protiv bolesti, pogled na tradicionalnu, ali i alternativnu medicinu, te daje savete kako najbolje raditi na svom telesnom i duhovnom zdravlju.

Poznati pulmolog je veliki deo knjige između ostalog posvetio i Teslinom učenju da o svemiru treba razmišljati kao o frekvenciji vibracija.

“Sve je vibracija i mi smo deo nje. Sve vibracije utiču na ostale ljude, a optimistička je ideja da možemo sami uticati na psihičko i fizičko zdravlje”, objasnio je on za sajt BGonline.

O TESLINOM UTICAJU

“Ono što je Tesla uradio je sublimacija svega što se dešava u ljudskom životu. Bio je neverovatno spiritualan i najviše je uticao na mene. Kao i engleski biolog Rupert Šeldrejk sa Oksforda, koji je genijalan tip, a u savremenoj nauci ga tretiraju kao da nije baš normalan. On je eksperimentalno dokazao teorije tzv. bioloških polja, koja su nama relativno nevidljiva i neprekidno povezuju sva ljudska bića na planeti, a komunikacija se obavlja onim što mi zovemo telepatija, odnosno morfološka genetska polja”, priča Nestorović.

O VODI KAO NOSIOCI INFORMACIJA I ENERGIJI KOJA LEČI

“Postoje dokazi iz 19. veka o mađarskom oficiru čiji su konji bili zdraviji od ostalih, manje su se razbolevali, bili su uspešniji na trkama i ispostavilo se da taj oficir deluje svojom energijom na stanje svojih konja. Završio je kasnije u Americi negujući bolesne konje. To je taj efekat koji imate na druge ljude. Poznata je i Japanka koja živi u Australiji i mogla je da učini da biljke brže rastu, da seme bude kvalitetnije. Tu je i priča o vodi, jer mi smo voda, a ne znamo mnogo o njoj. Voda jeste nosilac informacija. Reke i okeani nisu samo to. Oni su svetski kompjuteri koji prenose informacije. Ljudi se osećaju dobro kad su pored vode i vole da se kupaju. Provodimo devet meseci u utrobi majke plivajući. To su elementi povezanosti, svi smo povezani u neraskidivu celinu”, piše dr Nestorović.

O DOBRIM LEKARSKIM NALAZIMA, A LOŠEM OSEĆAJU IZNUTRA

“Razboleo sam se 1995. godine i veoma se loše osećao. Niko nije znao šta mi je. Odjednom sam shvatio da je materijalni svet potpuno iščezao iz mene, postao beznačajan i da su stvari koje poseduješ besmislene, da se treba okrenuti onima koji su vam duhovno bliski jer oni koji funkcionišu na materijalnom principu prestaju da vam budu bliski. U to vreme sam drastično promenio način života, usporio, promenio prioritete. Više vremena sam posvećivao sebi, ponovo počeo da čitam knjige iz psihologije i filozofije, shvatio da postoji mnogo medicinske i naučne literature koja ljudima nije dovoljno poznata.

Meni je moja bolest pomogla da promenim način razmišljanja. Tad sam bio u situaciji da niko ne može da mi uspostavi dijagnozu, loše sam se osećao, a nalazi su bili dobri. Sve mi je bilo super, samo ja nisam bio super, što je bilo veoma deprimirajuće”, neki su od redova u knjizi “Između dva sveta”.

O SNAZI ZAGRLJAJA

“Usamljenost je veliki problem ljudi u savremenom svetu. A druženje je esencijalno za ljudsko zdravlje. Mnogo se lakše sve preživljava i podnosi u grupama. Da biste prošli kroz loš period uvek vam treba podrška drugih. Kad vam je teško i kad ste stvarno na dnu, ako vam neko ne priđe i ne pruži utehu, nadrljali ste. Kad vam je teško i kad vas neko zagrli i kaže da će sve biti u redu, 90 odsto stresa nestane. Sve je to protok životne energije. Mrtva i živa ćelija pod mikroskopom to jasno pokazuju. Energija može da se prenese, ali se savremena nauka time ne bavi”, navodi Nestorović.

O NAČINU ISHRANE

“Što se mene tiče, trudim se da jedem što više svežeg voća i povrća, a malo mesa. Slatkiše sam ukinuo i tek ponekad pojedem malo, a nekad sam bio ozbiljan zavisnik od čokolade.”

Radmila Krsmanović iz Gučmanca kod Jošaničke Banje bila je domaćica supruga i majka.

Rođena je davne 1936. godine. Iako je imala mnogo udvarača, sa 18 se udala za jedinog momka kojeg je htela, slepog Vladislava Krsmanovića i izrodila mu devetnestoro dece.

Iako se njena majka protivila toj odluci Radmila je sa Vladislavom zasnovala porodicu.

Prvo dete rodila je sa 19 godina. Nakon toga, svake druge godine na svet je donosila po jedan život. Njen prvenac rođen je 1956. godine, a najmlađe čedo 1978. godine.

Danas je od njih devetnestoro, među živima četrnestoro.

Svako čeljade je rodila kod kuće, pa i ne zna šta je to porodilište.

Ustajala je u cik zore, kako bi sve mogla da postigne. Trebalo je prvo namesiti hleba i nahraniti gladna usta. Poradi po polju, nahrani stoku i tako redom.

Iako Radmila i Vladislav nisu imali mnogo, deca im nikada nisu bila gladna. Na stolu je uvek bilo hleba, malo soli, šećera. Imali su i po koju svinju.

Kako Radmila kaže, muž je bio dobar, poslušan, a ni ona njega nikad nije ljutila. Iako je sav teret bio na njoj, Vladislav je bio taj koga su sva deca slušala.

Pomoć nije imala, jer su deca bila mala.

Njena treća rođena ćerka rekla za RTS da bi retko koja žena mogla da izdrži to što je Radmila uspela da izdrži.

Ni ona se nije udala bogato, pa ju je nemaština kao i njenju braću i sestre naterala da rade, ali je imala najlepše detinjstvo, bez obzira na teške uslove života.

Svi su kako tvrdi, pošteni ljudi, a majka Rada se njihovim poštenjem diči.

Dvadeset troje unučadi, 17 praunučadi, a sa sve zetovima Radmila broji  65 članova porodice. Ipak stara majka živi sama.

Do prošle godine trošnu kućicu delia je sa sinom, no on je nažalost, poginuo.

Dvojica drugih sinova žive veoma blizu, pa joj s vremena na vreme pomognu.I dalje obavlje sve poslove oko kuće i oko polja. Penzija joj iznosi 10.000 dinara, ali se ne žali, već pomogne deci svaki put kada joj dođu. Ne može da ih pusti da od odu bez para.

Brinula je mužu, gajila i odškolovala decu, vodila domaćinstvo i nije se kako kaže, nikada pokajala.

Na internetu se pojavio video-snimak teške saobraćajne nesreće koja se dogodila tokom vikenda na pružnom prelazu u mestu Zminjak kod Šapca, u kojoj su nastradali supružnoci Željka (39) i Nebojša (46) Milosavljević iz Laćarka.

Podsetimo, saobraćajna nesreća se dogodila u subotu oko 11 sati kada je voz naleteo na putnički automobil u kome su se nalazila nastradali supružnici i njihovi sinova od 8 i 11 godina.

Voz je udario u suvozačevu stranu, gde je sedela Željka i odbacio kola desetak metara. Ona je od siline udarca ispala iz automobila i poginula na licu mesta, dok je njen suprug preminuo u automobilu ubrzo posle toga.

Pogledajte kako je izgledao trenutak sudara:

Inače, nastradali supružnici sahranjeni su danas.

Dragana je pre pet dana na svet donela zdravu i preslatku devojčicu Lenku

Ne tako rano ujutru, ali tačno u 9 sati i 10 minuta u Kragujevcu, odlučila je da se rodi Lenka Petrović. Nekoliko dana kasnije, sa mamom Draganom stigla je u svoj dom. Sačekali su ih tata Vladimir, starija seka Anastasija i, nažalost, samo slike još jedne starije seke Nađe. Da je neke sreće, i Nađa bi zajedno sa Anastasijom brinula o Lenki, štitila je od grdnje i preuzimala krivicu na sebe svaki put kad zgreši. Jer to starije sestre rade.

Da je sreće, ali nije. Nisu dobile priliku njih dve da se upoznaju jer je Nađa morala prerano da ode. Možda je ispravnije reći da ju je bolest odvela daleko od porodice i srećnih trenutaka koje sada doživljavaju. Imala je samo dve godine kada je preminula od morbila. Danas bi imala 4. Mogla bi i da pridrži Lenku, da joj tepa, uspavljuje i vodi je kroz život.

Ovako će Lenka Nađu upoznati samo kroz slike i priče koje će joj pričati. Gledaće snimke nasmejane devojčice koja je samo želela da se igra i živi. Biće ponosna što joj je baš ona starija sestra.

Njihova mama, Dragana, bila je pravi borac: od trenutka kad se Nađa razbolela, pa sve do danas. Borila se za pravdu svog deteta, pokušavajući da dokaže da ipak postoji krivac za Nađinu preranu smrt, u isto vreme odgajajući Anastasiju, a potom i saznavši da je trudna. Njene emotivne izjave o smrti male Nađe često su nas sve pogađale.

Njihova mama, Dragana, bila je pravi borac: od trenutka kad se Nađa razbolela, pa sve do danas. Borila se za pravdu svog deteta, pokušavajući da dokaže da ipak postoji krivac za Nađinu preranu smrt, u isto vreme odgajajući Anastasiju, a potom i saznavši da je trudna. Njene emotivne izjave o smrti male Nađe često su nas sve pogađale.

Danas je nešto drugačije u njoj. Možda je, prvi put posle dve godine, istinski srećna – sa Nađom uvek u mislima i srcu, ali i bebom koja ju je trgla iz teskobe.

– Celu trudnoću sam razmišljala da li će sve da bude u redu, da li je zdrava, kako ću da reagujem kad se rodi, da li ću moći da je volim, bojala sam se tog prvog susreta, nisam znala šta će izazvati u meni, da li sreću ili tugu – priznaje Dragana.

– Sama je odlučila da se rodi, nije mogla više da čeka da mi odlučimo – dodaje.

Svi strahovi su nestali onog momenta kad ju je ugledala.

– Onog momenta kad sam je videla, preseklo me je samo preko stomaka, ali pozitivno, zaljubila sam se istog momenta, nisam mogla da skinem oči sa nje, sve su brige nestale, osmeh se sam stvorio na mom licu i nisam mogala da ga skinem. Ona 3 sata dok sam čekala da mi je donesu, trajala su mi kao večnost. I sada mi ništa oko nje nije teško, neću ni spavati ni jesti, neću je ispustiti iz ruku ako treba. Samo da je ona dobro – kaže Dragana.

Nije smela da primi MMR vakcinu

Podsetimo, mala Nađa preminula je 4. aprila 2018. godine od morbila, jer nije smela da primi MMR vakcinu zbog autoimune bolesti.

Devojčica je, kada je imala godinu dana, ispoljila simptome autoimunog poliglandularnog sindroma tipa 1. Izgubila je svu kosu, imala je sistemsku kandidijazu, autoimuni hepatitis… Kasnije je utvrđeno da ima i hipoparatireodizam zbog čestih hipoglikemija i hipokalcemije. Zbog hipokalcemija je često boravila u bolnici i nije mogla da bude vakcinisana.

Dok je ležala na Odeljenju intenzivne nege i izolacije u Kragujevcu, u njenu sobu došao je dečak (9) koji je imao morbile od kojih se kasnije i Nađa zarazila. Ubrzo je dobila temperaturu, nije jela, pila, nije se budila niti reagovala. Posle toga je počela da modri, otiče, krvari iz nosa…

Borba za njen život trajala je tri meseca, ali je devojčica, nažalost, preminula 4. aprila 2018. godine.

Ako je Rajko Cerović glasnogovornik vlasti u Crnoj Gori, što izgleda jeste, onda njegova opasna i nedvosmislena poruka da Srpska pravoslavna crkva definitivno mora biti iseljena iz Crne Gore, mora biti shvaćena kao pretnja genocidom i golom silom, slažu se sagovornici Sputnjika.

litije, Foto: Ilustracija

U autorskom tekstu u „Pobjedi“, glasilu crnogorskih vlasti, publicista Cerović je bio jasan:

„Crna Gora ni u budućnosti neće pristati da nestane. Ni po cenu ljudskih žrtava! Ipak se, i uz svesno angažovanje međunarodne zajednice, neregistrovana Srpska pravoslavna crkva (SPC) definitivno mora iseliti iz Crne Gore“.

Iseljenje treba „polako, postupno i dosledno pripremati“, kaže on, valjda i sam svestan da posao na iseljavanju institucije starije od osam vekova, kojoj pripada oko 60 odsto stanovnika Crne Gore, neće biti baš tako lak i brz posao.

Tu zastrašajuću poruku ovako komentarišu trojica srpskih intelektualaca:

Ljubodrag Dimić, akademik, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Iseliti SPC sa prostora gde je toliko prisutna to znači, nekim radikalnijim jezikom, iskoreniti SPC. Ta kvazirevolucionarna svest, ta duboko šovinistički nabijena emocija, neće odvesti Crnu Goru u dobrom pravcu. Završiće se u velikoj nesreći.

Vlast dopušta i čini usluge Rimokatoličkoj crkvi, što mogu da shvatim, čine usluge Islamskoj verskoj zajednici, što mogu da shvatim i prihvatim, ali odricati se od najznačajnije verske organizacije na prostoru Crne Gore, koja ima najveći broj vernika, koja predstavlja 60-70 odsto stanovništva Crne Gore sa osećajem pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi, to znači izvršiti samoubistvo.

Litije, Foto: Tanjug

To je recidiv komunističke ideologije koja je u Crnoj Gori bila dugo prisutna i dominantna, sa isključivom svešću i jednim ubeđenjem da možete da radite sve što hoćete, uz ostalo i da iskreirate u tačno isplaniranim rokovima, ljudsku svest. To niti je moguće niti će se dogoditi, jer ta pravoslavna vertikala, uz prisustvo srpske crkve na tom prostoru, traje dugo više od 800 godina.

Pokušaji da religija bude iskorenjena, da se duhovni život svede na ono što će partija propisivati, ti eksperimenti su se u 20. veku pokazali kao najveći poraz onih koji su pokušavali da ih realizuju. To su traumatični događaji koji se mogu realizovati samo uz upotrebu sile.

Miloš Ković, istoričar, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Tekst u „Pobjedi” poruka je za nas. Autor izaziva i najavljuje ono što se dogodilo u Krajini i na Kosovu i Metohiji. On poziva na genocid nad srpskim narodom i kada kaže međunarodna zajednica on misli na NATO.

Ukoliko dobiju podršku Zapada za tako nešto, to bi onda bio realan scenario. Potrebno je da se setimo Krajine, Bosne i Hercegovine i potrebno je da se setimo Srbije, odnosno Kosova i Metohije i šta su Zapad i NATO uradili. Oni su aktivno učestvovali u vojnim operacijama protiv srpskog naroda i uništenju srpskog naroda na tim teritorijama.

U Crnoj Gori su na vlasti ljudi koji misle kao Cerović. Država Crna Gora je u njihovim rukama. U njihovim rukama su sredstva prinude. Ne bi trebalo olako da shvatamo ovakve izjave, ali ni da reagujemo ishitreno. Ne bi trebalo da reagujemo agresivno, trebalo bi da sve pažljivo slušamo, da budemo vrlo mudri i spremni na sve scenarije.

Milo Đukanović, Foto: Tanjug

Časlav Koprivica, profesor filozofije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Ovo što je najavio Cerović je ambicija i ideološka lična karta sadašnjeg režima u Crnoj Gori. Njima je dobar bilo ko i svako ko je protiv onoga što su bili preci pravoslavnog stanovništva Crne Gore. To znači da se neće ni od čega ustezati, da neće imati nikakvog zazora da pribegnu i najbrutalnijim verbalnim, a bojim se i ne samo verbalnim sredstvima da makar još koji trenutak, ili još koji dan ili mesec produže svoj boravak na vlasti.

Ono što posebno brine je što je sve izvesnija opasnost da su crnogorske vlasti, u situaciji kada je jasno da ne mogu dobiti predstojeće izbore, čak i uz onaj stepen zloupotreba koje su do sada odlikovale sve izbore koje je od 1998. organizovao Milo Đukanović, spremne na sve ne bi li zadržali makar i varljivu nadu da će ostati na vlasti. To znači da tu postoji mogućnost izbijanja sukoba između otuđenog režima i većine naroda Crne Gore.

U porodici Kulić danas je poseban dan, jer Miljana proslavlja svom sinu Željku drugi rođendan. Sve je delovalo idealno, iako znamo da su njihovi međuljudski porodični odnosi zategnuti, zbog Miljanine veze sa Lazarom Čolićem Zolom, a onda se naprasno intimno slavlje pretvorilo u pravu pometnju.

FOTO: PINK.RS/N. VUJČIĆ

Međutim, u jednom trenutku došlo je do žestoke svađe Miljane i Zole, i to ni manje, ni više nego zbog pesama koje je ona pevala na sav glas. U pitanju je bila pesma ,,Korita Ivanova”, te je Zola pomislio da je ona tu pesmu posvetila Željkovom ocu.

Paparaco ekipa portala Pink.rs zabeležila je turbulentnu svađu, tokom koje je došlo čak i do fizičkog obračuna ljubavnog para. Naime, Miljana je u raspravi sa Zolom njemu udarila šamar, zbog čega je rasprava postala još žustrija.

FOTO: PINK.RS/N. VUJČIĆ

Miljanina majka, Marija Kulić odmah je dotrčala, jer je čula da se njih dvoje raspravljaju, a kako i inače ne prihvata Zolu kao budućeg zeta, odmah je počela da se dere na ćerku. Njihov kućni prijatelj uskočio je kako bi razdvojio Miljanu i Zolu, a Čolić je sve vreme provocirao i dobacivao svojoj izabranici.

Sramotiš mene, misliš da si neka glumica! – vikao je Zola.

FOTO: PINK.RS/N. VUJČIĆ

U video-prilogu pogledajte kako je sve izgledalo.

Skandal! Miljana udara Zoli šamar na rođendanu sina Željka – 27.07.2020 pic.twitter.com/9U4SvVq5yi

— Zadruga Official (@ZadrugaOfficial) July 27, 2020

TRAGEDIJA porodice Milosavljević iz Laćarka kod Sremske Mitrovice, koja je u saobraćajnoj nesreći na pružnom prelazu u Zminjaku kod Šapca, u subotu izgubila sina Nebojšu (46) i snaju Željku (39), potresla je ne samo Srbiju već i širi region.

Našoj redakciji javili su se ljudi koji rade u Austriji, a imaju svoje porodice u ovom sremskom mestu, sa željom da u najtežim trenucima nekako izađu u susret Nebojšinim roditeljima, ocu Živoradu i majci Biljani, koji su se ovde, pre 16 godina, skućili iz Podujeva.

– Hvala dobrim ljudima, zahvaljujemo im se što su se ponudili, ali možemo mi to sve sami da izguramo – rekao nam je neutešni otac i deda Živorad, dodajući da najveću želju, da mu se vrate sin i snaja, niko ne može da mu ispuni.

Nebojša i Željka sahranjeni su danas na seoskom groblju u Laćarku. Te subote, Živorad i Biljana čekali su da im se sin i snaja zajedno sa dvoje unučića vrate sa godišnjeg odmora iz Banje Koviljače, a onda su iz medija saznali za tragediju.

– Nisam ni znala u tom trenutku gde i koga da zovem, bila sam uplašena za dečake, šta je sa njima, gde se nalaze. Zbog ove situacije sa korona virusom cela šabačka bolnica pretvorena je u kovid, pa je teško dobiti nekoga na telefon – priča nam kroz suze Nataša (45), tetka dečaka od osam i jedanaest godina.

Nekako je, kaže, uspela da dobije prvu informaciju i od tada je stalno na vezi sa lekarima iz Dečije klinike u Tiršovoj u Beogradu.

– Njih dvojica su jako vezani jedan za drugog. Prvo su starijeg zadržali u šabačkoj bolnici, a tri godine mlađeg su odmah prevezli za Beograd. Dečaci nisu prestajali da plaču, jer nisu znali šta je s onim drugim, ali sada su ih spojili i uvek su zajedno – govori Nataša. Dodaje da dečaci imaju posekotine i nagnječenja, ali su dobro. Porodica neće tražiti da se što pre otpuste iz bolnice, kako bi se svi u kući dobro pripremili da im saopšte ono najgore.

– Oni su sada zdravstveno dobro. Niko im još nije rekao da su izgubili oca i majku, već misle da su i oni u bolnici. Moraćemo da angažujemo psihološki tim, kako bismo im to saopštili – priča Dragan (60), Nebojšin stric koji takođe živi u Lačarku.

PROPUŠTEN POZIV

Nebojšina majka i Željkina svekrva Biljana, koja je uz grudi držala zajedničku fotografiju njene dece, kaže da je taj dan u subotu videla propušten poziv na telefonu od snaje, ali tek kasno popodne.

– Ona je sigurno zvala da kaže da kreću, ali mi nismo bili u kući – govori skrhana od bola Biljana.