Month: June 2020

Dio puta je bliokiran

Stravičan napad desio se u Bosni i Hercegovini!  

Na izlazu iz Brčkog prema Bijeljini, juče je došlo do pucnjave u kojo je jedno lice teže ranjeno, nezvanično saznaje “nula49.com”.

Deo bijeljinske ceste, na potezu Gredice-Sandići danas je bio potpuno blokiran.

Kako tvrde izvori pomenutog portala, na vozilo marke Opel Zafira pucano je u pokretu, i to iz automatske puške, sudeći po čaurama pronađenim na mestu zločina.

Nezvanično se saznaje i da je jedno lice, zbog ranjavanja, prebačeno u Tuzlu.

Navodno, u vozilu na koje je izvršen napad bili su navijači Crvene Zvezde iz Prijedora, koji su juče pošli za Beograd na proslavu titule.

Za počiniocima se još uviek traga, a na putu Brčko-Bijeljina primetno je veće prisustvo Policije koja kontroliše sva vozila, prenosi portal nula49.

Milica Ćosović (27) iz Ivanjice porodila se carskim rezom prije desetak dana u Čačku i na svijet donijela zdravog dječaka. Porođaj je protekao uredno i sa sinom je otpuštena kući. Ništa nije ukazivalo na to da će sedam dana kasnije imati ozbiljnu borbu za život.

– Odmah po dolasku kući sa bebom imala sam nepodnošljiv bol u grudima, kakav u životu nisam osjetila. Sve se brzo dešavalo, otišla sam u bolnicu zbog bola, odakle sam hitno prevezena u Urgentni centar u Beogradu, odakle sam prebačena na Kliniku za kardiohirurgiju – počinje priču o preživljenoj životnoj drami mlada majka dva dječaka.

Ispostavilo se da je doživela diserciju aorte, što je prosto rečeno rascepljenje aorte koje dovodi do rizika da srce prestane da radi, prenosi Blic.

Hirurzi dr Aleksandar Đorđević i Nemanja Karamarković bili su pred kraj jedne operacije disercije aorte na Klinici za kardiohirurgiju kada su primili hitan poziv.

– Tog dana smo bili dežurni. Samo što smo, bukvalno rečeno, zatvorili čovjeka, stigao je poziv iz Urgentnog centra za još jednu jednu hitnu operaciju. Srećom, prvi slučaj smo završili za tri i po sata, obično se takve operacije rade po sedam, osam sati. Usput saznajemo da je riječ o djevojci, da se porodila sedam dana prije toga. Odmah smo ušli u operacionu salu i nakon četiri i po sata, koliko je trajala operacija, izašli smo oko jedan sat poslije ponoći – prisjeća se dr Đorđević ove nesvakidašnje borbe za život mlade majke.

Kako bi nam objasnio koliko je ozbiljno bio ugrožen Miličin život, on naglašava da je disercija aorte najhitnije stanje ne samo u kardiohirurgiji, već uopšte u medicini.

– Reč je o pucanju glavnog krvnog suda koji izlazi iz srca i krv se izliva u srčanu kesu. Tada se srce “guši”, ne može normalno da radi. To mora da se prepozna i dijagnostikuje, najprije na rendgenu, ultrazvuku i na kraju skenerom. Nakon toga se odlazi u referentnu ustanovu i radi se operacija. Smrtnost u ovakvim slučajevima je oko 50 odsto – objašnjava.

Bol u grudima osnovni je simptom ove dijagnoze.

– To je jak, intenzivan i razdirući bol u grudima. Može da se javi i gubitak svijesti, teško disanje. Ovo je bio specifičan slučaj jer je riječ mladoj djevojci koja se porodila, veliki zahvat odnosno carski rez koji je urađen samo nedjelju dana pijre toga, što otežava cijelu situaciju – kaže dr Karamarković.

Dodaje da je prije operacije obavio kraći razgovor s pacijentkinjom.

– Bila je u blagom poremećaju stanja svijesti, djelovala je pospano, što je u sklopu kliničke slike disercije aorte. Za sat vremena već smo bili s njom u operacionoj sali i započinjali ozbiljan zahvat. To je poslije traume najurgentnije stanje u kompletnoj hirurgiji. Tu je vrijeme jako bitno – podvlači dr Karamarković.Ova operacija zahtijeva i posebne pripreme tijela.

– Cijeli organizam mora da se hladi. Zamijenili smo joj cijelu ushodnu aortu i pola aortnog luka. Takođe, zamijenili smo joj oko osam centimetara dužine preponske arterije – kaže on.

Dodaje da je sreća u nesreći što se to nije dogodilo u trudnoći, već poslije porođaja.

– Opasno je bilo jer je aorta mogla da pukne i tokom porođaja. Vjerovatno je imala stres, zatim postporođajno stanje, hormonski disbalans – sve to utiče na napredovanje bolesti. Takođe, uzroci su krvni pritisak, genetika i faktori sredine. Ipak, ovo stanje je kod trudnica vrlo rijetko, javljaju se aneurizme na aorti, a učestalost disercije se ne mjeri u procentima već u promilima – napominje dr Đorđević.

Ljekari se nadaju da bi Milica već u ponedjeljak mogla da bude sa svojim sinovima.

– Ona je sada stabilno, njen oporavak je bolji nego što smo očekivali. Ovo je veliki uspjeh jer je ipak došla sa ozbiljno rascepljenom aortom. Nadamo se da ćemo je do ponedjeljka pustiti kući. Moći će da nastavi normalan život, uz kontrole, regulaciju pritiska – ukazuje dr Karamarković.

Anesteziolog dr Maja Mrkić kaže da se prvi put dešava da u tako kratkom roku jedna ljekarska ekipa radi dvije disercije aorte.

– Sve je urađeno za vrijeme jednog dežurstva, što nije uobičajeno. Za ovu dijagnozu je jako velika smrtnost, ali srećom ovog puta su oba pacijenta preživjela i već sljedećeg dana vidjelo se poboljšanje. Pacijentkinja je medicinski kuriozitet iz razloga što je mlada djevojka koja je imala carski rez prije sedam dana – to su ipak specifične situacije – ukazuje anesteziolog.

Prema riječima dr Đorđevića, godišnje se na ovoj klinici uradi oko 70 disercija aorte, dok su ranije kada su bili dežurni svakog dana u godini radili do 140 takvih operacija. Nakon svega, Milica kroz suze dodaje da je jako zahvalna ljekarima i da samo jedva čeka da ode kući.

– Sada samo želim da budem kod kuće sa svojim sinovima – poručila je kroz suze Milica.

Dr Borko Tešić, koji je takođe bio dio tima dežurne ekipe, perfuzer je, to jest rukovodi mašinom za vantjelesni krvotok i tako održava bolesnika živim tokom hirurške intervencije.

– Takoreći upravljao sam njenim krvotokom, zapravo životom. Držali smo je u dubokoj hipotermiji, odnosno više od pola sata hladili je na 18 stepeni. Za to vrijeme bila je bez ikakve cirkulacije, ali se srećom sve dobro završilo – kaže dr Tešić.

Milica Ćosović (27) iz Ivanjice porodila se carskim rezom prije desetak dana u Čačku i na svijet donijela zdravog dječaka. Porođaj je protekao uredno i sa sinom je otpuštena kući. Ništa nije ukazivalo na to da će sedam dana kasnije imati ozbiljnu borbu za život.

– Odmah po dolasku kući sa bebom imala sam nepodnošljiv bol u grudima, kakav u životu nisam osjetila. Sve se brzo dešavalo, otišla sam u bolnicu zbog bola, odakle sam hitno prevezena u Urgentni centar u Beogradu, odakle sam prebačena na Kliniku za kardiohirurgiju – počinje priču o preživljenoj životnoj drami mlada majka dva dječaka.

Ispostavilo se da je doživela diserciju aorte, što je prosto rečeno rascepljenje aorte koje dovodi do rizika da srce prestane da radi, prenosi Blic.

Hirurzi dr Aleksandar Đorđević i Nemanja Karamarković bili su pred kraj jedne operacije disercije aorte na Klinici za kardiohirurgiju kada su primili hitan poziv.

– Tog dana smo bili dežurni. Samo što smo, bukvalno rečeno, zatvorili čovjeka, stigao je poziv iz Urgentnog centra za još jednu jednu hitnu operaciju. Srećom, prvi slučaj smo završili za tri i po sata, obično se takve operacije rade po sedam, osam sati. Usput saznajemo da je riječ o djevojci, da se porodila sedam dana prije toga. Odmah smo ušli u operacionu salu i nakon četiri i po sata, koliko je trajala operacija, izašli smo oko jedan sat poslije ponoći – prisjeća se dr Đorđević ove nesvakidašnje borbe za život mlade majke.

Kako bi nam objasnio koliko je ozbiljno bio ugrožen Miličin život, on naglašava da je disercija aorte najhitnije stanje ne samo u kardiohirurgiji, već uopšte u medicini.

– Reč je o pucanju glavnog krvnog suda koji izlazi iz srca i krv se izliva u srčanu kesu. Tada se srce “guši”, ne može normalno da radi. To mora da se prepozna i dijagnostikuje, najprije na rendgenu, ultrazvuku i na kraju skenerom. Nakon toga se odlazi u referentnu ustanovu i radi se operacija. Smrtnost u ovakvim slučajevima je oko 50 odsto – objašnjava.

Bol u grudima osnovni je simptom ove dijagnoze.

– To je jak, intenzivan i razdirući bol u grudima. Može da se javi i gubitak svijesti, teško disanje. Ovo je bio specifičan slučaj jer je riječ mladoj djevojci koja se porodila, veliki zahvat odnosno carski rez koji je urađen samo nedjelju dana pijre toga, što otežava cijelu situaciju – kaže dr Karamarković.

Dodaje da je prije operacije obavio kraći razgovor s pacijentkinjom.

– Bila je u blagom poremećaju stanja svijesti, djelovala je pospano, što je u sklopu kliničke slike disercije aorte. Za sat vremena već smo bili s njom u operacionoj sali i započinjali ozbiljan zahvat. To je poslije traume najurgentnije stanje u kompletnoj hirurgiji. Tu je vrijeme jako bitno – podvlači dr Karamarković.Ova operacija zahtijeva i posebne pripreme tijela.

– Cijeli organizam mora da se hladi. Zamijenili smo joj cijelu ushodnu aortu i pola aortnog luka. Takođe, zamijenili smo joj oko osam centimetara dužine preponske arterije – kaže on.

Dodaje da je sreća u nesreći što se to nije dogodilo u trudnoći, već poslije porođaja.

– Opasno je bilo jer je aorta mogla da pukne i tokom porođaja. Vjerovatno je imala stres, zatim postporođajno stanje, hormonski disbalans – sve to utiče na napredovanje bolesti. Takođe, uzroci su krvni pritisak, genetika i faktori sredine. Ipak, ovo stanje je kod trudnica vrlo rijetko, javljaju se aneurizme na aorti, a učestalost disercije se ne mjeri u procentima već u promilima – napominje dr Đorđević.

Ljekari se nadaju da bi Milica već u ponedjeljak mogla da bude sa svojim sinovima.

– Ona je sada stabilno, njen oporavak je bolji nego što smo očekivali. Ovo je veliki uspjeh jer je ipak došla sa ozbiljno rascepljenom aortom. Nadamo se da ćemo je do ponedjeljka pustiti kući. Moći će da nastavi normalan život, uz kontrole, regulaciju pritiska – ukazuje dr Karamarković.

Anesteziolog dr Maja Mrkić kaže da se prvi put dešava da u tako kratkom roku jedna ljekarska ekipa radi dvije disercije aorte.

– Sve je urađeno za vrijeme jednog dežurstva, što nije uobičajeno. Za ovu dijagnozu je jako velika smrtnost, ali srećom ovog puta su oba pacijenta preživjela i već sljedećeg dana vidjelo se poboljšanje. Pacijentkinja je medicinski kuriozitet iz razloga što je mlada djevojka koja je imala carski rez prije sedam dana – to su ipak specifične situacije – ukazuje anesteziolog.

Prema riječima dr Đorđevića, godišnje se na ovoj klinici uradi oko 70 disercija aorte, dok su ranije kada su bili dežurni svakog dana u godini radili do 140 takvih operacija. Nakon svega, Milica kroz suze dodaje da je jako zahvalna ljekarima i da samo jedva čeka da ode kući.

– Sada samo želim da budem kod kuće sa svojim sinovima – poručila je kroz suze Milica.

Dr Borko Tešić, koji je takođe bio dio tima dežurne ekipe, perfuzer je, to jest rukovodi mašinom za vantjelesni krvotok i tako održava bolesnika živim tokom hirurške intervencije.

– Takoreći upravljao sam njenim krvotokom, zapravo životom. Držali smo je u dubokoj hipotermiji, odnosno više od pola sata hladili je na 18 stepeni. Za to vrijeme bila je bez ikakve cirkulacije, ali se srećom sve dobro završilo – kaže dr Tešić.

Tomislav Nikolić, bivši predsednik Srbije, imao je saobraćajnu nesreću.

Danas oko 15.50 časova na naplatnoj rampi u Lapovu dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj je učestvovalo vozilo MUP-a, u kom se nalazio bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

U udesu su učestvovala vozila koja su se kretala u suprotnom smeru.

Tomislav Nikolić, bivši predsednik Srbije, imao je saobraćajnu nesreću.

Danas oko 15.50 časova na naplatnoj rampi u Lapovu dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj je učestvovalo vozilo MUP-a, u kom se nalazio bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

U udesu su učestvovala vozila koja su se kretala u suprotnom smeru.

Prvo čega se sećam je da ležim na pešačkom prelazu, nasred ulice. Proverio sam da li su mi ruke i noge ispravne, onda sam osetio krv na licu. Nisam odmah shvatio šta se desilo, ali mi je kroz glavu prolazilo samo da li su svi živi, priča Svetozar Pavlović (46), jedan od putnika kombija u koji je u četvrtak rano ujutru u centru Beograda silovito udario BMW kojim je upravljao Rade Novitović.

---

Udarac je bio toliko snažan da su Svetozar i njegov kolega ispali iz kombija, a vozilo se nakon okretanja podiglo na uličnu kantu.

– Ne sećam se samog udarca, niti okretanja, shvatio sam da se to dogodilo tek kada sam odgledao snimak u medijima. U tom prevrtanju, kolega Marko i ja smo ispali iz kombija. Ni sam ne znam kako je do toga došlo, pošto sam sedeo na potpuno suprotnoj strani – započinje svoju priču Svetozar Pavlović, inače rodom iz Šapca.

Kako kaže, tek kada je odgledao video-snimak, shvatio je koliko su, zapravo, imali sreće.

– Probudio sam se nasred pešačkog prelaza u Kneza Miloša. Pamtim da sam shvatio šta se desilo, ali mi ništa nije bilo jasno, ni ko je izazvao nesreću, ni kako sam tu završio. Proverio sam da li su mi ruke i noge na mestu, a onda sam osetio krv na licu. U tom trenutku mi je prolazio kroz glavu: “Bože, samo da smo svi živi”. Tek nešto kasnije sam video crni automobil – jedva se priseća Svetozar, pošto mu je sam trenutak nesreće ostao u maglovitom sećanju.

Kolege su, kaže, pokušale da ga podignu, pričale su mu posle da su i razmenili nekoliko rečenica, ali se Svetozar ničega ne seća.

– Sećam se da mi je ponovo neko prišao i da sam tada ustao. Video sam BMW i u njemu dvoje ljudi na prednjim sedištima, u nesvesti. Nisam tada ni pomislio da je neko možda smrtno stradao… Pokušao sam da pronađem telefon, ali je on verovatno ispao još prilikom okretanja kombija. Već tada su počeli da pristižu saniteti i mislim da ih je bilo sedam, osam – seća se Svetozar.

Neko ga je ispratio do vozila Hitne pomoći, a zatim su ih odvezli u bolnicu.

– Zadobio sam posekotine na tri mesta na glavi, a samo su mi obraz ušivali sat vremena! Polako se svi oporavljamo, ja noću imam problem, ne mogu da spavam zbog bolova, ali je u odnosu na ono što je moglo da se desi, sada sve super. Jedan kolega je zadržan u bolnici, imao je operaciju oka, a mi ostali smo pušteni svi na kućno lečenje – priča Svetozar.

“Žao mi je ljudi iz BMW, niko nije želeo da se ovo dogodi”

Svetozar Pavlović kaže da mu je veoma žao porodice iz BMW. Preko zajedničkog poznanika iz Arilja o vozaču Radetu Novitoviću je čuo sve najlepše, pa čak i to da je u svom poslu bio vrsni profesionalac.

– Žao mi je što je ta porodica nastradala, što je to dete povređeno… Niko nije želeo da do ovoga dođe. O Radetu sam zaista čuo samo najlepše reči, znam da je i profesionalni vozač – priča Svetozar.

Podsetimo, osim Svetozara, iz kombija u koji je udario automobil, pet osoba je povređeno – Bojan K. (28), Ivan S. (28), Stefan T, Marko T. (19), Robert P. (35). Svi oni zajendo su kobnog jutra krenuli sa Zvezdare na jedno gradilište gde su angažovani.

O vozaču kombija Svetozar ima samo reči hvale, te tvrdi da je gotovo siguran da on nije izazvao nesreću niti da je na bilo koji način uticao da dođe do tragičnog događaja.

Iz BMW koji je po svemu sudeći izazvao nesreću poginuli su Radetov sin iz prvog braka Nikola (20) i Radetova nevenčana supruga Jelena, dok su Rade i Viktor (2) teško povređeni.

 Laž je da vreme leči sve… Nama, nažalost, Biljanu ništa neće vratiti… Ja nemam kud. Gore je visoko, dole duboko… Meni kao uteha ostaju njene dve ćerke, da poživim i dočekam da one odrastu – priča Milovan Mijatović, otac ubijene Biljane Mijatović.

Ubistva žena poslednjih mesec dana ponovo pune strane crne hronike. Od maja do danas ubijeno je čak devet žena, žrtava nasilja u porodici, a Milovan Mijatović osvrnuo se za “Blic” kroz šta prolazi od kada mu je ćerka brutalno ubijena.

Naime, Milovanovu ćerku, na proslavi njenog jubilarnog 30. rođendana, ubodom u srce ubio je nevenčani suprug Siniša Radovančev (51) u njihovom stanu u Pančevu 21. novembra 2017. godine. I to pred Biljaninom ćerkom iz prvog braka Marijom, koja je tada imala 12 godina. U stanu je bila i Anja, Sinišina i Biljanina ćerkica, koja je tada imala samo 40 dana. Radovančeva je Viši sud u Pančevu zbog ubistva nevenčane supruge osudio na 12 i po godina zatvora, a tu presudu je potvrdio Apelacioni sud u Beogradu.

Biljanin otac je i danas ogorčen zbog presude.

– Osudili su ga samo na 12 i po godina zatvora. Sud uopšte nije uzeo u obzir da je to Siniša učinio pred decom, ali su mu uzeli kao olakšavajuću okolnost to što je bio pod uticajem alkohola. Znam da moju ćerku ne bi iz mrtvih vratilo ni da je on osuđen na 50 godina zatvora. Ali treba poslati poruku. Da onog ko fizički nasrne na ženu, ili je ne daj Bože ubije čeka višedecenijska kazna. Da zna da će čamiti ceo život u ćeliji. Mi Srbi smo, nažalost, takvi i dok nas ne udari po džepu ili zatvorom, nema nikakve vajde, ne dozivamo se pameti – objašnjava neutešni Biljanin otac.

Milovana boli što nije znao šta se dešava u braku njegove ćerke i Radovančeva.

– Svi su znali, sem nas, njenih najbližih. Biljana se nikada nije žalila. Ja sa druge strane nisam želeo da im smetam i kod njih u kući visim. Odlazio sam nakratko, da vidim unuke i ćerku i popijem kafu. I oni su dolazili kod nas, ali isto nakratko. Na roštilju su bili sat vremena. Da sam znao da Siniša maltretira moju ćerku, preduzeo bih nešto da je zaštitim i odvojim od njega. Gajio sam je od malih nogu, a onda mi ju je zločinac oduzeo – navodi neutešni otac.

Milovana na prerano oduzetu ćerku podsećaju njene dve naslednice, Marija i Anja. Devojčice su smeštene u hraniteljsku porodicu i deda ih stalno viđa.

– Jedino su one te koje me drže u životu, da ne klonem, ne odustanem od borbe. Ono što je Marija preživela… Videla je sve… Još se sećam kada me je pozvala te večeri… Strašno. Ali hrabra je ona. Drži se. Sada će u srednju školu. Trudim se da budem uvek tu za nju. Skoro mi se požalila da su joj slušalice u kvaru. Sutradan sam joj kupio nove. Njeno zadovoljstvo za tu sitnicu, ne mogu da opišem. Neko ne bi bio zadovoljan toliko da dobije avion. Taj njen osmeh, sreća nema cenu. Za to živim – priča Milovan.

Anja, Biljanina i Sinišina ćerka, kada joj je otac ubio majku, imala je samo 40 dana.

– Majke se ne seća. Ali kako raste i počinje da razume, pričaću joj o Biljani. Mora da zna da je njena majka bila jedna izvanredna mlada žena. I šta joj se desilo. Neću ništa da krijem od nje. Nadam se da ću poživeti da njih dve vidim kao odrasle, kad već moje Biljane nema – setnim glasom kaže neutešni otac.

Podsetimo, Biljanu je usmrtio Siniša Radovančev u naselju Sodara u Pančevu. Posle ručka, izbila je svađa oko novca. Toj svađi je prisustvovala i Marija, koja je u kuhinju ušla kada je čula da Siniša govori njenoj majci da može da je ubije. Siniša je nakon zločina pozvao policiju, izašao ispred zgrade i sačekao patrolu.

Brat i dalje neutešan

Biljana ima brata blizanca Bojana, koji je na suđenju u oktobru 2018. godine pesnicom udario sestrinog ubicu, zbog čega je protiv njega podneta prekršajna prijava.

– Oni su bili vezani više nego brat i sestra. Bili su blizanci, zajedno u stomaku su rasli. Još ne može da se pomiri sa tim da Biljane nema. Plašim se da ne napravi neku glupost. Rekao sam mu Sinišina porodica nema ništa sa tim, on je ubio našu Biljanu, nisu oni. Stalno sam mu pričao da ne čini ništa. Mlad je, život je pred njim – kaže nesrećni otac.

Siniša Radovančev se tokom suđenja branio da je to uradio “jer mu je pao mrak na oči”.

Violeta Skorobać Ašanin (50), doktorka plastične hirurgije koja je 14. juna nađena mrtva u svom stanu, verovatno nije digla ruku na sebe, smatraju poznati srpski kriminolozi i stručnjaci. Oni navode da su takva samoubistva retka i da je veoma čudno što se doktorka ubila nožem, a ne na primer žiletom.

– Meni skoro da nisu poznati takvi slučajevi u sudskoj praksi. Ali ako obducenti kažu da je to ipak teorijski moguće, onda to mora da se sve dobro proveri. Ako razgovaramo o verovatnoći, vrlo je verovatno da se radi o ubistvu, a malo verovatno da je reč o samoubistvu. Zato što je vrlo malo verovatno da osoba sebi zada dva uboda nožem. Meni to liči na slučaj ubistva, ali se mora isključiti slučaj samoubistva. U praksi nisam imao takvo iskustvo, da osoba dva puta puca u sebe ili se ubode u srce dva puta. Nije jednostavno udarcem nožem dopreti do svog srca. Mora da postoji snaga – kaže za „Alo!“ Dobrivoje Radovanović, profesor kriminologije i nekadašnji dugogodišnji direktor Instituta za sociološko-kriminološka istraživanja.

On napominje i da ova situacija podseća na slučaj ubijene novinarke Dade Vujasinović, za koju je veštačenjem utvrđeno da se ubila sa dva hica iz puške.

Poznati psihijatar i sudski veštak Jovan Marić takođe sumnja u verziju po kojoj se radi o samoubistvu doktorke.

– Znam doktorku Violetu. Polagala je kod mene ispit i operisala je neke meni vrlo bliske osobe. Takođe smo išli na neke kongrese. U sudskoj praksi nije bilo takvih slučajeva samoubistva. Mogla je ona teoretski to da uradi, ali to se vrlo retko dešava. Nož je za nju imao sasvim drugo značenje u odnosu na druge ljude zato što je ona svaki dan kao hirurg obavljala operacije. Možda je sebi dala neku anesteziju, lokalno, da prvi ubod prođe. Ali njeno samoubistvo je veoma čudno. Zbog čega se, na primer, nije ubila žiletom? – pita se profesor Marić.

On ističe da veštaci sudske medicine tačno mogu da utvrde o čemu se radi.

– Na osnovu sečiva i rane, jasno mogu da se utvrde pokreti i ustanovi da li je to učinila sama ili je to uradilo neko drugo lice. Zbog priča da je patila od depresije moraju se detaljno ispitati članovi porodice, prijatelji, kolege, poznanici… Neretko članovi porodice imaju osećanje krivice da su preduzeli sve, ali ipak nedovoljno. Članovi porodice su možda uočili neke promene, neku promenu ponašanja kod nje, ali to nisu ozbiljno shvatili. Ako je nekom pričala: „Težak je život, mučim se, baš mi se ne živi“, sve su to rečenice koje mi u psihijatriji zovemo „apel fenomen“. Na taj način pacijent na neki način signalizira da je u teškom psihičkom stanju – naglašava iskusni psihijatar.

On ima samo reči hvale za doktorku Violetu.

– Bila je divna osoba, odmerena. Uvek je razgovarala sa pacijentima. Pitala bi ih zašto žele estetsku operaciju, šta su motivi. Nije razmišljala u stilu „šta me briga, platiće mi, zaradiću“. Nikad nije pristajala na neke čudne zahteve. Poslednjih pet-šest godina nisam bio u kontaktu sa njom, ali me je sve ovo zateklo – kaže profesor Marić.

Violeta Skorobać Ašanin (50), doktorka plastične hirurgije koja je 14. juna nađena mrtva u svom stanu, verovatno nije digla ruku na sebe, smatraju poznati srpski kriminolozi i stručnjaci. Oni navode da su takva samoubistva retka i da je veoma čudno što se doktorka ubila nožem, a ne na primer žiletom.

– Meni skoro da nisu poznati takvi slučajevi u sudskoj praksi. Ali ako obducenti kažu da je to ipak teorijski moguće, onda to mora da se sve dobro proveri. Ako razgovaramo o verovatnoći, vrlo je verovatno da se radi o ubistvu, a malo verovatno da je reč o samoubistvu. Zato što je vrlo malo verovatno da osoba sebi zada dva uboda nožem. Meni to liči na slučaj ubistva, ali se mora isključiti slučaj samoubistva. U praksi nisam imao takvo iskustvo, da osoba dva puta puca u sebe ili se ubode u srce dva puta. Nije jednostavno udarcem nožem dopreti do svog srca. Mora da postoji snaga – kaže za „Alo!“ Dobrivoje Radovanović, profesor kriminologije i nekadašnji dugogodišnji direktor Instituta za sociološko-kriminološka istraživanja.

On napominje i da ova situacija podseća na slučaj ubijene novinarke Dade Vujasinović, za koju je veštačenjem utvrđeno da se ubila sa dva hica iz puške.

Poznati psihijatar i sudski veštak Jovan Marić takođe sumnja u verziju po kojoj se radi o samoubistvu doktorke.

– Znam doktorku Violetu. Polagala je kod mene ispit i operisala je neke meni vrlo bliske osobe. Takođe smo išli na neke kongrese. U sudskoj praksi nije bilo takvih slučajeva samoubistva. Mogla je ona teoretski to da uradi, ali to se vrlo retko dešava. Nož je za nju imao sasvim drugo značenje u odnosu na druge ljude zato što je ona svaki dan kao hirurg obavljala operacije. Možda je sebi dala neku anesteziju, lokalno, da prvi ubod prođe. Ali njeno samoubistvo je veoma čudno. Zbog čega se, na primer, nije ubila žiletom? – pita se profesor Marić.

On ističe da veštaci sudske medicine tačno mogu da utvrde o čemu se radi.

– Na osnovu sečiva i rane, jasno mogu da se utvrde pokreti i ustanovi da li je to učinila sama ili je to uradilo neko drugo lice. Zbog priča da je patila od depresije moraju se detaljno ispitati članovi porodice, prijatelji, kolege, poznanici… Neretko članovi porodice imaju osećanje krivice da su preduzeli sve, ali ipak nedovoljno. Članovi porodice su možda uočili neke promene, neku promenu ponašanja kod nje, ali to nisu ozbiljno shvatili. Ako je nekom pričala: „Težak je život, mučim se, baš mi se ne živi“, sve su to rečenice koje mi u psihijatriji zovemo „apel fenomen“. Na taj način pacijent na neki način signalizira da je u teškom psihičkom stanju – naglašava iskusni psihijatar.

On ima samo reči hvale za doktorku Violetu.

– Bila je divna osoba, odmerena. Uvek je razgovarala sa pacijentima. Pitala bi ih zašto žele estetsku operaciju, šta su motivi. Nije razmišljala u stilu „šta me briga, platiće mi, zaradiću“. Nikad nije pristajala na neke čudne zahteve. Poslednjih pet-šest godina nisam bio u kontaktu sa njom, ali me je sve ovo zateklo – kaže profesor Marić.

Živela je život kao iz bajke, a onda se sve promenilo

Slavnu glumicu Vesnu Pećanac život nije mazio, ali ni brojne nedaće nisu je naterale da se preda i izgubi borbenost i hrabrost.

Danas hoda sa omehomna licu, a malo ko zna kroz kakvu bol i nemaštinu je prošla. Vesna Pećanac bila je udata za reditelja Živka Nikolića, sa kojim ima dva sina. Nakon smrti supruga pala je u depresiju, a 2006. godine u javnost je dospela informacija da je sin zlostavlja, kao i da je zbog toga završila u prihvatilištu.

Foto: Screenshoot Youtube

– Jadna žena nije imala izlaza i pobegla je od kuće. Utočište i dom je našla u jednoj nevladinoj organizaciji, koja ju je spasla prihvatajući je pod svoj krov. Vesnin životni put je postao veoma težak neposredno posle Živkove smrti. Osamdesetih godina Pećančeva je otišla u Ameriku sa sinovima i mužem. Stigavši u Holivud, videli su da tu za njih nema mesta. Pokupili su se jednog dana i krenuli nazad za Jugoslaviju. Otišli su u Crnu Goru, gde je Živko i umro 2001. godine. Nakon suprugove smrti, glumica se vratila u Beograd sa sinovima zbog njihovog školovanja. Tada su i počele njene muke, koje su se, eto, završile u prihvatilištu za žrtve nasilja – otkrio je tada izvor medijima.

Glumica je svojevremeno za medije govorila o bedi u kojoj je jedno vreme živela.

 Foto: YouTube/Printscreen

– U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica… Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija – sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, volela je Živkove filmove. Još je bio živ. Sećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili njoj vratim deo duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po celom kvartu da me ona ne bi videla. Ispričam Živku, a on mi kaže: Odigraj to na sceni. I to je život – ispričala je Vesna jednom prilikom.

Danas hoda sa omehomna licu, a malo ko zna kroz kakvu bol i nemaštinu je prošla. Vesna Pećanac bila je udata za reditelja Živka Nikolića, sa kojim ima dva sina. Nakon smrti supruga pala je u depresiju, a 2006. godine u javnost je dospela informacija da je sin zlostavlja, kao i da je zbog toga završila u prihvatilištu.

Foto: Screenshoot Youtube

– Jadna žena nije imala izlaza i pobegla je od kuće. Utočište i dom je našla u jednoj nevladinoj organizaciji, koja ju je spasla prihvatajući je pod svoj krov. Vesnin životni put je postao veoma težak neposredno posle Živkove smrti. Osamdesetih godina Pećančeva je otišla u Ameriku sa sinovima i mužem. Stigavši u Holivud, videli su da tu za njih nema mesta. Pokupili su se jednog dana i krenuli nazad za Jugoslaviju. Otišli su u Crnu Goru, gde je Živko i umro 2001. godine. Nakon suprugove smrti, glumica se vratila u Beograd sa sinovima zbog njihovog školovanja. Tada su i počele njene muke, koje su se, eto, završile u prihvatilištu za žrtve nasilja – otkrio je tada izvor medijima.

Glumica je svojevremeno za medije govorila o bedi u kojoj je jedno vreme živela.

 Foto: YouTube/Printscreen

– U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica… Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija – sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, volela je Živkove filmove. Još je bio živ. Sećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili njoj vratim deo duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po celom kvartu da me ona ne bi videla. Ispričam Živku, a on mi kaže: Odigraj to na sceni. I to je život – ispričala je Vesna jednom prilikom.

Ovo je trebalo da bude obično druženje sa prijateljima

Heroj se postaje na malim stvarima i u onim situacijama kada uprkos svim opasnostima, odlučimo da pomognemo ugroženom čoveku ili životinji, bez obzira koliko je ta situacija nepredvidiva i po nas same. Upravo to je učinio mladić po imenu Ivan, bez čije hrabrosti danas ne bi bilo jedne srne, koja se nesrećnim slučajem našla u vodi.

Ivan Mezga (21) iz Slakovca u Hrvatskoj, ugledao je srnu koja se davi u muljevitoj i hladnoj vodi i uskočio. Kako kaže, ni trenutka nije oklevao, samo mu je bilo bitno da spase bespomoćno biće.

– Nisam uopše razmišljao, samo sam skočio u reku Muru da bih pomogao malom, bespomoćnom biću – rekao je Ivan.

– Kad smo stigli na Muru smestili smo se uz obalu. Čuli smo zapomaganje i šokirali se. Ugledali smo malenu srnu koja se utapa u dubokoj, hladnoj i muljevitoj vodi. Nije nam dugo trebalo da se priberemo i shvatimo da joj moramo pomoći. U tom trenutku prvo što smo učinili je pretražili na Jutjubu video “glas srne”. Pustili smo taj glasovni video, a ona je to čula i krenula je polako prema nama – prepričao je Ivan događaj koji se dogodio 6. juna, kada je s prijateljima išao na obično druženje.

– Tada sam odlučio da skočim u vodu po nju, bez razmišljanja. U trenu kad sam zagazio, odmah sam propao u mulj do kolena. Međutim, nisam oklevao, bilo je teško plivati, usporavao me je mulj i drva koja su se nalazila u vodi. Kad sam konačno doplivao do nje osetio sam olakšanje, iako mi je i dalje fizički bilo teško. Taj osećaj ne mogu opisati rečima. S njom sam plivao do obale, pokušavao sam glav da joj držim podignutu iznad vode – priča Ivan, kome je u pomoć priskočio prijatelj Karlo koji je preuzeo srnu kad je Ivan došao blizu obale.

U svemu tome Karlo je izgubio mobilni telefon.

– Nismo znali tačno što trebamo da radimo, prvi put smo se našli u ovakvoj situaciji. Ali, hvala Bogu, uspeli smo. Oživljavali smo je, činili smo sve kako bi ispljunula vodu koje se nagutala. Srna, za koju smo shvatili da je još uvek beba, počela je da diše normalno, a mi smo bili neopisivo srećni. Zamotali smo je u ćebe i zvali smo Lovačko društvo iz Vratišinca. Lovočuvar je došao u roku od pet minuta. I on je bio iznenađen i srećan u isto vreme, nije mogao da veruje da sam skočio u tu muljevitu vodu i spasio to maleno biće – rekao je Ivan.

Srna je posle ostala kod lovočuvara gde je zdrava i zbrinuta.

Sledeće suđenje Nikoli Mihailoviću zakazano je za 9. jul.

“Poslednju poruku sam mom detetu poslala u pola jedan. Napisala sam joj da ne ostaje do kasno jer je trebalo ujutru da idemo na kontrolu. Ona mi je napisala: “Lezi, ja ću još malo”. Nikada ranije nisam legala dok ona ne dođe kući, ali tu noć sam zaspala. A onda su mi u pola tri javili da je poginula…”

Ovim rečima počinje ispovest Maja Ivanković, majka Katarine Ivanković, studentkinje Rudarsko-geološkog fakulteta, jedne od četvoro stradalih u jezivom udesu koji se dogodio u avgustu prošle godine kod mesta Županjac, kada se u “dačiju”, koja se kretala iz pravca Bogovađe i uključivala na Ibarsku magistralu kod Županjca, zakucao BMW kojim je upravljao dvadesetsedmogodišnji Nikola Mihailović (27).

U automobilu kojim je upravljao Nikola bila je i Katarina Ivanković.

U toj strašnoj nesreći poginula su trojica mladića iz “dačije” – vozač Aleksandar Savatić (22), Đorđe Belušević (22) i Đorđe Subotić (19), svi iz Valjeva, dok je Stefan Stevanović (17) teško povređen.

– Nesreća se dogodila u 15 do 1, a meni su javili u pola 3, kada je došla i Hitna pomoć. Prvo su javili sinu. Mog anđela lepog, najmilijeg je ubio… Taj monstrum… Uništio je živote. Ja znam da ništa ne može da vrati moje dete, ali kao majka imam potrebu da javno ispričam istinu, sve što mi je na srcu. Makar toliko dugujem svojoj ćerki – jedva izgovara Katarinina majka.

Pred Višim sudom u Beogradu pre nekoliko dana počelo je suđenje Nikoli Mihailoviću, na kom je prvi put progovorio nakon nesreće, budući da se do sada branio ćutanjem. Ono što je Mihailović tada ispričalo duboko je povredilo Katarinine bližnje.

– Kriv sam što sam te noći vozio pod dejstvom alkohola i nisam se pridržavao ograničenja brzine. Izjavljujem saučešće porodicama poginulih i jako mi je žao zbog svega što se desilo – rekao je Mihailović.

Tužilac je naveo da je Mihailović te noći vozio sa 1,36 miligrama alkohola u krvi i brzinom od najmanje 117 kilometara na čas i to na deonici gde je ograničenje 50 kilometara na čas.

Nakon priznanja krivice, ispričao je da su te večeri sedeli u kafani i svi su pili pivo, osim Katarine. Kada su krenuli kući on je seo za volan BMW-a Stefana Matovića da ih razveze, jer je kako kaže bolje poznavao sporedne puteve kojima je hteo da ide. Samog udarca se, tvrdi, ne seća, ali kaže da je svestan da je vozio brže nego što je trebalo.

Njegova odbrana zatražila je puštanje iz pritvora, obrazloživši to njegovim lošim stanjem jer Mihailović navodno ne spava dobro, ima veliki osećaj krivice te da je dobio terapiju od psihijatra, čemu se usprotivio tužilac, a sud to odbio.

Kako Katarinina majka objašnjava, njena ćerka se kobne noći sastala sa prijateljicom koju nije videla duže vreme i svi zajedno su otišli na piće u kafanu u Čitbukovici. Tu su im se pridružili Nikola, vozač BMW, i njihovi drugari. Oni nisu bili društvo sa kojim je Katarina obično izlazila i sastajala se, već su spletom okolnosti kobne noći završili zajedno.

U jednom trenutku, nešto pole ponoći, krenuli su kućama sa nekoliko automobila, a Katarina je sela u BMW kojim je upravljao Mihailović, ne sluteći da će se samo nekoliko trenutaka kasnije dogoditi užasna tragedija.

– Taj mladić je poznat po nasilničkoj vožnji, trkama i divljanju na putu. Čuli smo te noći da se trkao sa drugim automobilima, što je na licu mesta potvrdio i Mihailovićev prijatelj, mladić kog zovu Z. i sa kojim su bili te noći u kafani. Taj Z. je ispričao da je vozio 170 kilometara na sat i da nije video BMW ispred sebe, onda možete da zamislite kojom su brzinom išli. Mihailović je pokušao da pobegne sa lica mesta, u sanitetu je pričao da je vozio 60, 70 kilometara na sat, a onda je rekao i da “svakome može da se dogodi” – priča Maja Ivaković.

I Katarinina prijateljica Kristina Vasiljević (23) koja se takođe našla u BMW-u je povređena, kao i Stefan Matović (27), koji je i vlasnik automobila i Stefan Ivanović (20). Nikola Mihailović je zadobio lakše povrede, a njegovi prijatelji danas tvrde da se uopšte ne sećaju ni kako je došlo do nesreće, niti trenutka kada je došlo do sudara BMW-a i “dačije”.

– Odmah posle nesreće smo saznali da je imao 2,2 promila alkohola u krvi, da je vozio 220 kilometara na sat i da je bio pod uticajem narkotika. Međutim danas više niko ne spominje te narkotike, njegovog lekarskog nalaza nema, a stručnjaci sa Saobraćajnog fakulteta su utvrdili veštačenjem da je ipak vozio 117 kilometara na sat, kao i da ima manje alkohola u krvi nego što je to rečeno u prvom trenutku. Šta se tu dogodilo, kako je moguće da su sada podaci potpuno drugačiji ja ne znam, ali osećam moralnu dužnost, kao majka, prema svom detetu, da postavim to pitanje. Znam da mi je ništa neće vratiti, ja moram da nastavim da živim kako moram, ali ne mogu da žmurim na nepravdu – kaže Maja Ivanković.

Na suđenju Mihailoviću nije bila, jer kako kaže, ne može da podnese da pogleda u oči nekoga ko joj je ubio dete. Ne bi to mogla da izdrži. Boli je, kaže i to što je Katarinin telefon nedelju dana nakon nesreće bio kod Mihailovićevih roditelja, pošto su ga uzeli iz BMW.

– Dva dana posle nesreće moji deveri su otišli u policijsku stanicu po njena dokumenta. Vratili su nam ranac sa svim njenim stvarima, ali je nedostajao telefon. Danima smo ga tražili, odlazili na mesto nesreće da vidimo da nije negde ispao pošto je BMW nosio “dačiju” čak 70 metara, nigde ga nije bilo. Tada smo preko policije pokušali da se raspitamo kako možemo da ga lociramo i čuvši da se raspitujemo, kod nas je ponovo došao taj drugar Z. koji nam odjednom donosi Katarinin telefon. Ispostavilo se da je on sve vreme bio kod Mihailovićevih roditelja i da su ga oni uzeli sa lica mesta, a to nisu smeli da urade – priča Maja Ivanković.

Dečak silovan nakon rođendanske žurke.

Policija je nastavila da ispituje svedoke i obavlja razgovore sa svima onima koji, na bilo koji način, mogu da se dovedu u vezu sa slučajem silovanja devetogodišnjeg dečaka prošlog vikenda u Sremskim Karlovcima, kako bi što pre pronašli osumnjičenog, ili više njih, za izvršenje tog nedela, koje je zgrozilo domaću javnost.

U proteklih sedam dana, koliko je proteklo od tog gnusnog čina, kako “Novosti” nezvanično saznaju, policijski inspektori razgovarali su sa mnogim osobama, među kojima i sa domaćinom rođendanske proslave na kojoj je, kako se sumnja, mališan napastvovan. Obavljena su i neophodna veštačenja kao i druge istražne radnje, ali još nema informacija o tome ko bi mogao da bude osumnjičen kao počinilac tog krivičnog dela.

Imajući u vidu da je u našoj zemlji u poslednje vreme zabeleženo niz slučajeva pedofilije, odnosno različitih oblika seksualnog zlostavljanja maloletnika, progovorio je Igor Jurić, osnivač Fondacije “Tijana Jurić”, koliko je ta pojava uzela maha i da li je naše društvo dovoljno svesno veličine te opasnosti kako bi joj se adekvatno suprotstavilo.

– To nije ništa novo i o tome sam već govorio mnogo puta. O pedofiliji i nestancima dece se javno počelo govoriti tek posle Tijaninog nestanka (2014. godine). Za građane u Srbiji to je bila tabu tema – kaže Jurić.

Koliko je to opasno, dodaje Jurić, može da nam posluži kao primer i ovaj najnoviji slučaj monstruoznog napada na dete za koji je “pitanje da li bi dospeo u javnost” da nije ta informacija puštena na društvenim mrežama.

– Želim da kažem da su naše informacije da ovaj dečak nije prvi put seksualno zlostavljan, da se to dešavalo i u prethodnom periodu, ali da niko nije reagovao. To vam je već odgovor.

Jurić napominje da su u Fondaciji, organizaciji koja se bavi zaštitom dece, došli i do informacija, doduše nezvaničnih, da su te kobne večeri, u noći između 13. i 14. juna, tri osobe silovale to dete i da je devetogodišnji dečak u teškom stanju.

– Ovo je za mene lično jedan od najtežih slučajeva s kojima sam se susreo, bez obzira na to što sam bio u prilici da čitam i o najmonstruoznijim ubistvima dece. Ne znam kako će tužilac da okvalifikuje to delo, ali se iskreno nadam da će ovi monstrumi biti osuđeni na maksimalne kazne zatvora – naglasio je Jurić.

Prema dosadašnjim saznanjima iz izvora bliskih istrazi, dečaka je na jednu rođendansku žurku u Sremskim Karlovcima odveo ujak, a kući, u naselju Čerat, vratio ga je oko četiri sata ujutro. Sutradan su roditelji primetili da dete teško hoda i da se čudno ponaša, pa su ga odveli kod lekara na pregled. Ubrzo je kolima Hitne pomoći prevezen u novosadsku Dečju bolnicu, gde je još na lečenju.

– Želim da kažem da su naše informacije da ovaj dečak nije prvi put seksualno zlostavljan, da se to dešavalo i u prethodnom periodu, ali da niko nije reagovao. To vam je već odgovor.

Jurić napominje da su u Fondaciji, organizaciji koja se bavi zaštitom dece, došli i do informacija, doduše nezvaničnih, da su te kobne večeri, u noći između 13. i 14. juna, tri osobe silovale to dete i da je devetogodišnji dečak u teškom stanju.

– Ovo je za mene lično jedan od najtežih slučajeva s kojima sam se susreo, bez obzira na to što sam bio u prilici da čitam i o najmonstruoznijim ubistvima dece. Ne znam kako će tužilac da okvalifikuje to delo, ali se iskreno nadam da će ovi monstrumi biti osuđeni na maksimalne kazne zatvora – naglasio je Jurić.

Prema dosadašnjim saznanjima iz izvora bliskih istrazi, dečaka je na jednu rođendansku žurku u Sremskim Karlovcima odveo ujak, a kući, u naselju Čerat, vratio ga je oko četiri sata ujutro. Sutradan su roditelji primetili da dete teško hoda i da se čudno ponaša, pa su ga odveli kod lekara na pregled. Ubrzo je kolima Hitne pomoći prevezen u novosadsku Dečju bolnicu, gde je još na lečenju.