Doktor Branimir Nestorović više nije član kriznog štaba, pa se gotovo potpuno povukao iz javnosti.
Međutim, izvesni građani juga Srbije su ga “uhvatili” u hodniku jedne zdravstvene ustanove i popričali sa njim pred kamerama.
Šta vi kažete o toj koroni, malo se ne poklapaju izjave?
– Predramljeno je malo bilo. Bilo je blaže nego što se pričalo, iako je tri nedelje bilo intenzivno. Do sredine aprila stvarno nije bilo strašno. Sada nema ništa, nema potrebe da se plašimo. Ima dosta ljudi sa pozitivnim testom, ali već dve nedelje nema tu ništa.
Treba li sada da nosimo maske?
– Ti ne treba lično da nosiš ništa.
Jedna gospođa je htela da mu zahvali za sve njegove nastupe, rekavši da je najnormalnija osoba na svetu.
– Iako sam sve lagao? Sad je jako interesantno, jer su kao svi znali šta će se desiti, a svi su mene napadali – rekao je Nestorović i dodao da smo prošli dobro. Na kraju, slikao je par selfija i otišao.
Žene u vazduhoplovstvu kod nas su i danas rijetka pojava. Pogotovo one koje uspiju da se školuju u inostranstvu i pri tom budu najbolje u klasi.
Draženka Panić iz Kotor Varoša, upravo je to postigla.
Draženka Panić uspjela je ono što je malo kome pošlo za rukom, a posebno kada su u pitanju žene, koje se bave tzv. “muškim poslom”. Završila je Vazduhoplovnu vojnu školu “Ikaron” u Grčkoj, kao najbolja u klasi stranaca.
Studiranje u inostranstvu je teže, prvenstveno zbog jezičke barijere, posebno kada je u pitanju jezik poput grčkog, koji ima i potpuno drugačije pismo.
Često je išla i preko svojih granica izdržljivosti, samo da bi dokazala sebi i drugima da je dostojna ukazanog povjerenja.
Aktivno treniranje borilačkih sportova pomoglo joj je u tome.
Volt Dizni je govorio – “Svi naši snovi mogu se ispuniti, ako imamo hrabrosti da ih pratimo”.
Draženka je svakako ima. I ne samo hrabrosti, nego i volje i upornosti, tako da vjerujemo da će uspjeti da ostvari i svoj najveći san, da se vine nebu pod oblake, kao prva žena pilot u BiH, piše RTRS.
Draženka Panić uspjela je ono što je malo kome pošlo za rukom, a posebno kada su u pitanju žene, koje se bave tzv. “muškim poslom”. Završila je Vazduhoplovnu vojnu školu “Ikaron” u Grčkoj, kao najbolja u klasi stranaca.
Studiranje u inostranstvu je teže, prvenstveno zbog jezičke barijere, posebno kada je u pitanju jezik poput grčkog, koji ima i potpuno drugačije pismo.
Često je išla i preko svojih granica izdržljivosti, samo da bi dokazala sebi i drugima da je dostojna ukazanog povjerenja.
Aktivno treniranje borilačkih sportova pomoglo joj je u tome.
Volt Dizni je govorio – “Svi naši snovi mogu se ispuniti, ako imamo hrabrosti da ih pratimo”.
Draženka je svakako ima. I ne samo hrabrosti, nego i volje i upornosti, tako da vjerujemo da će uspjeti da ostvari i svoj najveći san, da se vine nebu pod oblake, kao prva žena pilot u BiH, piše RTRS.
Igor Jurić, predsednik “Fondacije Tijana Jurić” juče je na godišnjicu ćerkine smrti, na tviteru zamolio Dragana J. Vučićevića, da ga ostavi na miru bar na jedan dan i ne provocira ga.
“Možeš li bar jedan dan da me ostaviš na miru, nečoveče?! Detetu mi je godišnjica. Onda nastavi svoj zadatak. Da naslovnim stranama i lažima pucaš u ljude po nalogu. Ali, karma je čudo, zapamti”, napisao je Jurić.
Мукица си сам @lojzija. Страшна мукица. Глумиш борца за дечија права, а кријеш и штитиш политичара-педофила! Тај манијак и данас, захваљујући теби, може да силује децу! Срам те било! Стиди се. п.с. Нешто се не сећам да си био тако “курчевит” кад смо се срели лице у лице. Муко! https://t.co/DsFw4Omenp
Podsetimo, polemika je počela kada je svojim tvitom Vučićević optužio Jurića da krije političara pedofila.
Мукица си сам @lojzija. Страшна мукица. Глумиш борца за дечија права, а кријеш и штитиш политичара-педофила! Тај манијак и данас, захваљујући теби, може да силује децу! Срам те било! Стиди се. п.с. Нешто се не сећам да си био тако “курчевит” кад смо се срели лице у лице. Муко! https://t.co/DsFw4Omenp
– Mukica si sam. Strašna mukica. Glumiš borca za dečija prava, a kriješ i štitiš političara-pedofila! Taj manijak i danas, zahvaljujući tebi, može da siluje decu! Sram te bilo! Stidi se. P. S. Nešto se ne sećam da si bio tako “kurčevit” kad smo se sreli lice u lice. Muko – napisao je tada Vučićević.
– Ali kako zanemariti mukicu i idejnog vođu bot tima Dragana Vučićevića ? Ako ne budemo reagovali, gazda mu neće biti zadovoljan, šta će onda mukica? Hajde da podržimo Dragana! Pravda za Dragana – napisao je Jurić.
Jedna od “neuspešnih osoba”, kako potpisnike proglasa “Ujedinjeni protiv kovida” karakteriše predsednik države Aleksandar Vučić, je i doktorka iz kovid bolnice, čije reči ne da će predsednika naterati da se zamisli, nego i da se izvini svim medicinskim radnicima zbog izrečenih uvreda.
Tako bi bilo da živimo i radimo u razvijenom demokratskom društvu. Al’ kako to u Srbiji nije realno, neće biti ni izvinjenja niti, ne daj bože, ostavki.
Lekari najveći heroji današnjice, a pojedinci ih ponižavaju FOTO: Unsplash
Jer zdravstveni radnici koji su završili medicinski fakultet, pa još i specijalizaciju, a usput su verovatno i spasili neki život – nisu uspešni. Vrhovni komandant ima svoje parametre uspeha – ne smeš reći šta misliš, ne smeš ukazati na greške, ne smeš kritikovati. Ustani, tapši, smej se, klimaj glavom – to je merilo uspeha.
Hrabra! Takva je doktorka iz kovid bolnice koja je sa kolegama podelila svoje iskustvo na grupi “Ujedinjeni protiv kovida” i zašto želi da se menja zdravstveni sitem, za koji je dokazano da treba da bude bolji.
“Dan u Kovid bolnici: ustanem, popijem kafu, muka mi je što idem na posao. Poljubim decu u leđa, blizu im ne prilazim. Obučem opremu. Suočim se sa beznadežnim pogledima preko maski. Hvataju me za ruku, gledaju kao štenci” – piše između ostalog doktorka.
Aleksandar Vučić Foto: ATA Images/Antonio Ahel
“Osam sati žeđam. Osam sati mi znoj curi niz leđa. Svrbi me koža. Ošišala sam se jer perem kosu svaki dan. Perem ruke 50 puta dnevno. Lice mi je sivo i ostarelo…”
Najteži je trenutak rastanka sa pacijentom, zauvek.
“Smrt dođe po svoje. Zatvoriš oči, zakopčaš džak. Odeš kući, ne spavaš. Progone te pogledi, zvuci, suze porodice kad im saopštiš. Prođe dan, ustaneš opet…”, tužno zaključuje doktorka.
FOTO: Schutterstock
I onda predsednik kaže da peticiju “Ujedinjenji protiv kovida” koji traži za smenu kriznog štaba nisu potpisali uspešni ljudi.
Kaže da je u Novom Pazaru sada 16 odsto manje mrtvih nego prošle godine
Na pitanje o situaciji sa koronavirusom u Srbiji brojem obolelih, predsednk Aleksandar Vučić kaže da se sada osećaju posledice nedavnih protesta, ali naglšava i da je država spremna i ima kapacitete da se suoči sa epidemijom.
– Skafanderi, respiratori, ležajevi postoje, obnovili smo bolnice. Imamo 1030 respratora u rezervi i spremni smo za novi talas ako do toga dođe. Preko 300 ljudi zaraženih dnevno imamo nakon protesta koji su se dešavali – rekao je predsednik Vučić.
Kaže da je u Novom Pazaru sada 16 odsto manje mrtvih nego prošle godine.
– I pored korone imamo manje mrtvih nego što smo inače imali. Država ne krije broj mrtvih. Napadate frizuru Darije Kisić Tepavčević, ali ne pričate koliko je ona stručna. Uvek ću da budem na strani radnika i borca za živote građana Srbije. Bora Stevanović i Ivana Milošević su po ceo dan u skafanderu i onda dođe Oliver Dulić da im nešto priča. Uveren sam da ćemo se izboriti i da ćemo imati značajan napredak – dodao je Vučić.
Kaže da je u Novom Pazaru sada 16 odsto manje mrtvih nego prošle godine
Na pitanje o situaciji sa koronavirusom u Srbiji brojem obolelih, predsednk Aleksandar Vučić kaže da se sada osećaju posledice nedavnih protesta, ali naglšava i da je država spremna i ima kapacitete da se suoči sa epidemijom.
– Skafanderi, respiratori, ležajevi postoje, obnovili smo bolnice. Imamo 1030 respratora u rezervi i spremni smo za novi talas ako do toga dođe. Preko 300 ljudi zaraženih dnevno imamo nakon protesta koji su se dešavali – rekao je predsednik Vučić.
Kaže da je u Novom Pazaru sada 16 odsto manje mrtvih nego prošle godine.
– I pored korone imamo manje mrtvih nego što smo inače imali. Država ne krije broj mrtvih. Napadate frizuru Darije Kisić Tepavčević, ali ne pričate koliko je ona stručna. Uvek ću da budem na strani radnika i borca za živote građana Srbije. Bora Stevanović i Ivana Milošević su po ceo dan u skafanderu i onda dođe Oliver Dulić da im nešto priča. Uveren sam da ćemo se izboriti i da ćemo imati značajan napredak – dodao je Vučić.
S jedne strane, šetališta i kafići puni su onih koji niti nose maske, niti drže fizičku distancu, niti im to pada na pamet, jer misle – neće mene, ili pak smatraju da je korona globalna prevara. S druge strane, bolnice širom Srbije su dupke pune zaraženih koronavirusom, a sve je više mlađih koji završavaju na respiratoru. Osim velikog broja novozaraženih, i preminule od kovida-19 danima ne prestajemo da brojimo.
KBC “Dr Dragiša Mišović”, Foto: Alo/ Vladimir Marković
Prof. dr Radomir Čolaković, psiholog, objašnjava za „Alo!“ da su građani bombardovani različitim informacijama sa raznih strana, što može da zbuni i izazove sumnju u vezi s tim šta je tačno, a šta nije. Međutim, kako navodi, ljudima je često teško da poveruju u nešto što sami nisu iskusili. Ima, navodi, i busanja u prsa uz tvrdnju: „Neće to mene“.
Infektivna klinika, Foto: Alo.rs/ Marko Metlaš
– Ima i dezinformacija, glasina, onda jedna priča jedan dan, sutradan druga priča. Sve to utiče, stvara konfuziju. Inače, čovek uvek misli da neće nešto na njega, ali nije uvek onako kako čovek misli. Verujem da bi oštre kazne za nepoštovanje preventivnih mera, odnosno za nenošenje maski i neodržavanje fizičke distance, dosta toga promenilo. Ali stvarno, da se oni koji se ne pridržavaju mera kazne, a ne da to ostane mrtvo slovo na papiru. Verovatno na prste možete izbrojati one koji su kažnjeni zbog nepoštovanja mera. Ne znam zbog čega se ne primenjuje kaznena politika. Kažnjavanjem menjamo svest, uverenja i ponašanje – navodi naš sagovornik.
S jedne strane, šetališta i kafići puni su onih koji niti nose maske, niti drže fizičku distancu, niti im to pada na pamet, jer misle – neće mene, ili pak smatraju da je korona globalna prevara. S druge strane, bolnice širom Srbije su dupke pune zaraženih koronavirusom, a sve je više mlađih koji završavaju na respiratoru. Osim velikog broja novozaraženih, i preminule od kovida-19 danima ne prestajemo da brojimo.
KBC “Dr Dragiša Mišović”, Foto: Alo/ Vladimir Marković
Prof. dr Radomir Čolaković, psiholog, objašnjava za „Alo!“ da su građani bombardovani različitim informacijama sa raznih strana, što može da zbuni i izazove sumnju u vezi s tim šta je tačno, a šta nije. Međutim, kako navodi, ljudima je često teško da poveruju u nešto što sami nisu iskusili. Ima, navodi, i busanja u prsa uz tvrdnju: „Neće to mene“.
Infektivna klinika, Foto: Alo.rs/ Marko Metlaš
– Ima i dezinformacija, glasina, onda jedna priča jedan dan, sutradan druga priča. Sve to utiče, stvara konfuziju. Inače, čovek uvek misli da neće nešto na njega, ali nije uvek onako kako čovek misli. Verujem da bi oštre kazne za nepoštovanje preventivnih mera, odnosno za nenošenje maski i neodržavanje fizičke distance, dosta toga promenilo. Ali stvarno, da se oni koji se ne pridržavaju mera kazne, a ne da to ostane mrtvo slovo na papiru. Verovatno na prste možete izbrojati one koji su kažnjeni zbog nepoštovanja mera. Ne znam zbog čega se ne primenjuje kaznena politika. Kažnjavanjem menjamo svest, uverenja i ponašanje – navodi naš sagovornik.
Blog je seks s ljubavnikom u nekoj hotelskoj sobi, traje kratko, orgazam je posebno jak kad vidiš da je tekst pročitan sto pedeset hiljada puta. Pisanje knjige je tucanje s mužem s kojim si u braku dvadeset godina
Mi Primorci i Primorke oduvek smo bili zloguke ptice. Postoji poslovica uklesama u naše gene, ko se petkom smeje, nedeljom plače. Primorcima je smeh zabranjen jer donosi nesreću. Koje sranje. Koja laž. Živi sam primer da to ne drži vodu jer se već trideset godina smejem svakog petka, pa se smejem i nedeljom i ponedeljkom.
foto: Promo
Jasno mi je, ova intimna pričica nikome ništa ne znači. Ne bih je napisala da mi kći nije poslala staru fotku i uz nju smešak. Petkom se ne smejem samo ja, petkom se smeje i moja kći. Nemate pojma, ma nemate pojma kako je teško ubiti Primorku u sebi. A ja… Ja! Ubila sam čak dve veštice. Jednu u sebi, drugu u svojoj kćeri. Ma, ja sam ženska zmaj – ovako je Vedrana Rudan, riječka spisateljica koja je postala bestseler autorka u regionu koji se nakad zvao SFRJ, u jednoj od svojih kolumni s osvrtom na mladost.
U knjizi sa duplim naslovom “Kad je žena kurva/Kad je muškarac peder“, koju je upravo objavila beogradska Laguna, Vedrana se uhvatila u koštac sa najčuvenijim ovdašnjim mitovima kad je u pitanju pogrdna kategorizacija ljudi. Reč je o zbirci njenih kolumni uz koje se čitaoci/čitateljke mogu naizmenično smejati do suza i plakati od smeha.
foto: Promo
Autorka je pronašla vremena da za naš portal odgovori na par pitanja vezanih za knjigu, ali i da nam otkrije kako provodi dane tokom pandemije koronavirusa.
Knjiga koja je sada aktuelna u našim knjižarama “Kad je žena kurva/Kad je muškarac peder” zapravo je prvobitno objavljena pre 12 godina. Da li se nešto promenilo u međuvremenu kad su u pitanju “kurve” i “pederi”?
– Nedavno sam po ko zna koji put pročitala knjigu “Dnevnik besne domaćice”, meni jednu od najdražih. Izdala ju je Laguna. Knjiga je stara četrdeset ili pedeset godina, govori o odnosu muškarca i žene. Kao da je napisana danas. Ljudska rasa se ne menja jer se ne može menjati. Ni mačke se u poslednjih dvanaest godina nisu promenile. Ja pišem o ljudima kao što pišu i ostali pisci. Koliko će knjiga držati vodu zavisi o kvaliteti pisca. Ako si Tolstoj, Ana Karenjina će živjeti doveka. Nažalost, nisam Tolstoj ali moje “kurve” i moji “pederi” življi su nego ikad.
foto: Promo
Reč je o zbirci vaših kolumni, da li volite da čitate svoje stare tekstove i, ako to činite, do kakvog zaključka dolazite – da ste sjajno pisali ili da treba da revidirate određene stavove u njima?
– Ne volim čitati svoje stare tekstove, da ponekad i dođem do zaključka da “sjajno pišem” nikad vam to ne bih priznala jer se furam na skromnu, samozatajnu osobu koja pojma nema koliko je velika. Teško ili gotovo nikad ne revidiram svoje stavove u odnosu na zlostavljače, mrzitelje drugih i drugačijih, političare manipulatore, lopove i lažljivce, prodane novinare, prodane lekare, popove lopove i decojepce… Ponekad sam previše milosti puna prema svojoj deci i unuku. Kad sam s njima menjam se iz trenutka u trenutak jer ja njih volim više nego oni mene.
Kakva je suštinska razlika između vašeg pisanja za novine i portale, te pisanja proznih dela? Šta je glavni začin jedne kolumne, a koji su (mentalni) sastojci potrebni da bi se pripremio jedan roman?
foto: Rino Gropuzzo
– Pisanje za blog i pisanje knjige su potpuno različite nekad muke, nekad užici. Blog moraš napisati u trenu jer je najčešće vezan uz neku “vruću” temu, mora biti kratak i ubojit, inače ga niko neće čitati. Knjige se pišu na duge staze. Kroji, paraj, kroji paraj. Knjiga se piše godinama, više u glavi nego za kompjuterom. Treba izmisliti likove, dati im neki posao, uplesti ih u neki zaplet, rasplesti frku u koju si ih uvalio. To traje mjesecima i godinama. To je posao za ljude koji vole biti sami, na sreću, ta sam. Da skratim, blog je seks s ljubavnikom u nekoj hotelskoj sobi, traje kratko, orgazam je posebno jak kad vidiš da je tekst pročitan sto pedeset hiljada puta. Pisanje knjige je tucanje s mužem s kojim si u braku dvadeset godina. Trebaš uložiti vraški napor da bi sve ono u što gledaš godinama pretvorio u neviđeni vatromet.
Ova knjiga obiluje velikom upotrebom polnih organa i, naizgled, vulgarnih žargonizama, mada neki kažu da je to slučaj i sa vašim romanima. Zanima me, kako bi izgledala vaša knjiga bez upotrebe ovih reči, jeste li nekad razmišljali o tome?
– Ovo glupo pitanje čula sam hiljadu puta. “Polni organi”, “vulgarni žargonizmi”… Moji su junaci i junakinje obični ljudi poput vas koji, sigurna sam, nekoliko puta dnevno iz usta izbacite “polni organ”, ako ne i dva u istoj rečenici. Jeste li ikad razmišljali o tome da se cenzurišete i postanete “normalni” i “fini”? Naravno da niste jer je spominjanje “polnih organa” u normalnoj komunikaciji uobičajeno na našim prostorima. Kad budem pisala o životu časnih sestara koje su se zavetovale na vječnu ćutnju, izbaciću “organe” iz svojih knjiga.
Da li se za ovih 12 godina ovaj naš prostor malo promenio, pa većina muškaraca ne doživljava žene kao kurve i druge muškarce kao pedere, ili se u tom pogledu otišlo u još veći ekstrem, odnosno da li je sve više potencijalnih kurvi i pedera koje vladajuća manjina tako etiketira?
– Na ovim se našim prostorima nikad ništa ne menja. Svi su Srbi “četnici”, svi su Hrvati “ustaše”, sve su žene kurve, a pristojni muškarci “pederi”. To možemo zahvaliti našim političarima i medijima koji uporno, po nalogu svojih gospodara, šire mržnju među ljudima. Žene nemaju status kurve samo na ovim prostorima, u poslednjih nekoliko godina to je svetski trend. Žena je prihvatljiva samo ako je rupa. Može se “uklopiti” ako ima napuhana usta, umetne sise, guzicu veliku “poput garsonijere”, to sam ukrala jednoj našoj mladoj blogerici, nažalost zaboravila sam joj ime. Muškarci moraju biti depilirani, vitki. Najpoželjniji su nabildani, gelirani tupsoni koji guraju loptu i koji nose tri broja preuska odela da bi mogli istaknuti svoj “polni organ”. Živim u svetu koji mi se gadi, pokušavam svojim tekstovima pomoći nekim ženama da progledaju. Koliko sam u tome uspešna ne znam.
Šta uopšte danas znači biti kurva?
Danas je kurva svaka žena koja misli svojom glavom. Žene koje misle svojim plastičnim sisurinama su nešto što se traži, nešto, kako bi rekli Dalmatinci, “za pod jaja”. Žene danas u svijetu, većina njih, ima status papirnate maramice. Sigurna sam da su za to same krive. Ne žele biti ljudska bića, više im odgovara biti predmet. Mi smo se nekad borile za svoja prava. Naše se unuke pretvaraju u karikature svojih baka. Očajna sam.
foto: Rino Gropuzzo
Koje knjige bi kurve trebale da čitaju?
– Ne znam jeste li namerno izostavili navodnike ili i vi sve žene držite kurvama? Sve žene danas trebale bi čitati priručnik: Kako ubiti mužjaka bez hiljadu zašto?
Ovaj virus nas je sve, bili kurve ili pederi, potrpao u stanove i kuće, onemogućio nas je u komunikaciji na kakvu smo navikli. Da li će svet ikada biti isti ili treba da se navikavamo na novu stvarnost, kako kažu, onu gde se čovek s razlogom plaši drugog čoveka jer ga može zaraziti i nehotice ubiti?
– Čovek se otkad postoji, s pravom, boji drugog ljudskog bića. Nekad se bojao toljage, danas se boji korone. Ništa se bitno nije promenilo. Vrlo retko čovek čoveka ubije “nehotice”, kako vi to kažete.
Kako vama protiče ova izolacija, o čemu ste najviše razmišljali i da li ste imali vremena da pišete?
– Živim u izolaciji čitav život, ne volim gužve ni druženja tako da sam se u onoj formalnoj izolaciji osećala kao riba u vodi. Sva moja putovanja u inostranstvo su otkazana, jedna premijera, jedna promocija, nekoliko festivala, godišnji odmor. Osuđena sam na pisanje knjige i bloga i čitanje dobrih knjiga. Živim u kući s vrtom, ne vidim susede, niko ne vidi mene, prijatelje čujem. Ne bojim se smrti od korone jer mi je jasno da sam dovoljno živela i da su sve smrti, najvjerojatnije, slične jedna drugoj. Korona je nešto najbolje što se meni moglo dogoditi.
Neki kažu da smo žrtve biološkog rata koji je manjina iz senke povela protiv čovečanstva u želji da ga definitivno stavi pod kontrolu čipovima i vakcinama, istovremeno smanjujući brojnost populacije na planeti. Da li verujete u ovakve teorije ili ste bliži ideji da je zaista reč o virusu koji je slučajno sa slepog miša prenesen na čoveka u okolini Vuhana?
– Moj je veliki problem što sam duboko svesna činjenice da čitav svet u rukama drži nekolicina zastrašujuće bogatih muškaraca. Kad imaš hiljade milijardi dolara čime bi se mogao zabaviti? Jahtu već imaš, i nekoliko dvoraca, i nekoliko zemalja, ne zanimaju te ni kurve ni dečkići ni sitna deca. O čemu ta ekipa može sanjati? Logično je da ima samo jedan san, zavladati svetom, milijarde zaključati pa onda razmisliti kako dalje. Jebeš lovu ako ne uključuje moć. Previše nas je. Neko mora Zemlju očistiti od “viška”. Hoće li to naši gospodari učiniti ili čine koronom ili će nas, kako nam najavljuje Bil Gejts, uskoro pohoditi novi virus, “još strašniji”, “još žešći”, ne znam. Sigurna sam da ljudskoj rasi ističe rok trajanja onako kako je istekao kobasicama koje kupujemo u nekim marketima. Da li će Prirodi pomoći ona šestorica ili će ih Priroda preteći pa će očistiti i nas i njih prije nego oni krenu na sirotinju najnovijim modelom virusa, ne znam. Žao mi je, ne verujem u šišmiše. Navijam za Prirodu.
Za vas kažu da ste uvek bili negativni u svom pisanju, da li to znači da je konačno došao vaš trenutak, odnosno vreme kada je – pozitivno biti negativan?
– Ne znam šta ljudi o meni govore pa tako nisam čula da se priča kako sam “negativna”. Nikad nisam bila “negativna”, realna sam. Ljudima se broje krvna zrnca i brojiće im se jer su ljudi uglavnom glupi. Ako danas nezaposlenom Srbinu ili Srpkinji koji živi u centru Beograda i umire od gladi ili korone ili od jednog i drugog možeš prodati priču da su za to krive “ustaše”, onda to više govori o tim Srbima nego o “ustašama”. Potpuno je isto u Hrvatskoj. Neki ljudi oko mene zaista misle da su za sve ovo što se nama dešava krivi “četnici”. Ako mi sa ovih prostora sa neviđenom lakoćom već trideset godina pušimo tu ogavnu priču koju nam prodaju gadovi koji su nas oglodali do kosti, nema nam spasa. Spasa ljudskoj rasi ionako nema, ali bismo, da smo pametniji, život koji nam je još preostao mogli učiniti boljim. Da sam, kako vi kažete “negativna”, mislila bih da za Hrvate i Srbe nade nema. Ne mogu se s tim pomiriti i sigurna sam da će doći neka bolja vremena kad će “obični” ljudi izabrati neobične da bi zastupali njihove interese. Naši i vaši političari namerno nas tove mržnjom jer su gangsteri kojima je jedino na umu kako sebe i generacije svojih osigurati da mogu bezbrižno živeti od krvi koju su isisali iz sirotinje. Ne mogu verovati da ćemo doveka ostati budale. Nadam se, baš se nadam da će se vrlo brzo pronaći vakcina protiv srpske i hrvatske ljudske gluposti.
foto: Rino Gropuzzo
I na kraju, kako ste gospođo Rudan, da li se brinete za svoje zdravlje i o čemu mislite noću ukoliko budni ležite ispred upaljenog televizora?
– Još jedno glupo pitanje. Kako možete i pomisliti da ja noću razmišljam uz upaljen televizor? Verovali vi meni ili ne, ja ne znam uključiti televizor. Moj muž zna koji daljinski treba uzeti u ruke. Nikad ne uzimam ni jedan. Noću u krevetu spavam i ne budim se do jutra. Trenutno lepe, riječke večeri moj muž i ja provodimo u društvu naših dragih prijatelja iz Beograda Tanje Mandić-Rigonat i Flavija Rigonata. Flavijo kuva, mi jedemo. Tanja je u Rijeci režirala “Gospođu ministarku”, igra je Olivera Baljak. Predstava je postigla ogroman uspeh. Toliko od mene o “četnicima” i “ustašama”. I da, ovo moram reći, jako, jako mi nedostaje Beograd. Nadam se da će jebena korona do septembra nestati i da ću biti na premijeri predstave “Dabogda te majka rodila” u Ateljeu 212. S vremena na vreme izolacija dopizdi i onima koji je vole.
LjUDI, nemojte da nosite maske, i nemojte da čuvate ni sebe ni druge!!! Šta vas briga kad ima ko da crnči umesto vas! Svo medicinsko oblje, među kojima smo i mi samohrani roditelji.
Ova objava Bojane Janićijević, medicinske sestre zaposlene u Kliničko bolničkom centru u Kosovskoj Mitrovici uz svoju sliku na kojoj se vide tragovi odnosno ožiljci zbog nošenja maske i vizira, opomena je onima koji ne nose zaštitnu opremu.
– Ne bih da dajem nikakve izjave. Slika služi samo kao apel ljudima da počnu da nose maske. Fotografija je zapravo objavljena kao apel ljudima da konačnu počnu da brinu o sebi i drugima. Nikoga ne vređa niti omalovažava, već poruka ljudima da brinu o sebi i zaštite sebe i druge – odgovorila nam je kratko Bojana koja kao i ostalo osoblje u ovom kliničko bolničkom centru radi požrtvovano na lečenju obolelih od kovida 19.
Iako je prema rečima dr Zlatana Eleka direktora ove ustanove situacija u srpskim sredinama na KiM poslednjih dana u vezi korona virusa znatno stabilnija, na lečenju u mitrovačkom kliničko bolničkom centru koji poseduje 180 postelja, trenutno je 125 pacijenata, od kojih je 108 sa težom kliničkom slikom.
Igra davljenja, “Game of 48”, led i so čelendž – mnogobrojni izazovi su potpuno prepravili internet, a neki od njih mogu biti i te kako opasni po zdravlje i život tinejdžera koji u njima učestvuju, upozorili su iz Centra za bezbednost dece na internetu.
Među novim igrama izazova ima i onih bezazlenih poput gluvih telefona, ali i onih koje se graniče sa hororom kao što je igra davljenja u kojoj se deca dobrovoljno dave kako bi se, usred gubitka vazduha, osetila kao pod dejstvom opijata. Ništa manje opasna nije ni igra “Game of 48”, koja zahteva od dece da nestanu od kuće na dva dana.
Državna sekretarka u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Tatjana Matić kaže da institucija koju predstavlja kontinuirano upozorava decu i mlade da ne učestvuju u takvim takozvanim igrama, kao i roditelje i staratelje dece da pojačaju nadzor nad njihovim korišćenjem interneta.
Foto: Shutterstock
Tokom pandemije virusa korona deca i mladi su mnogo više prisutni na internetu i upravo zbog toga kontrola starijih mora da bude intenzivnija, ali prema rečima Tatjane Matić to ne znači da im treba zabraniti korišćenje novih tehnologija.
– S njima moramo stalno da razgovaramo, da se interesujemo šta rade i koga prate dok su onlajn i kada uočimo opasnost ili rizično ponašanje da ih upozorimo. Mlađi korisnici interneta jesu vešti u upotrebi novih tehnologija, ali predstavljaju ranjivu korisničku grupu jer nemaju dovoljno znanja i životnog iskustva. Igre izazova su im primamljive, zabavne, žele da participiraju, da se dokažu i pokažu u virtuelnoj zajednici. Tu je ključna roditeljska kontrola. Zbog toga apelujemo na roditelje da razgovaraju sa decom i da prate njihove onlajn aktivnosti, kao i da se obrate Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu, putem besplatnog broja telefona 19833 ili onlajn platforme Pametno i bezbedno – poručuje državna sekretarka Matić.
FOTO: shutterstock
Inače, Centar je od svog osnivanja februara 2017. godine imao 16.678 prijava i upita. Samo tokom trajanja vanrednog stanja u Republici Srbiji Centar je primio 1.778 poziva, odnosno prijava, od kojih je Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal i Ministarstvu unutrašnjih poslova upućeno osam predmeta koji u sebi sadrže krivična dela, a tiču se ugrožavanja i uznemiravanja maloletnih lica.
Centar za bezbednost dece na internetu objavio je spisak od 11 novih čelendža koji su trenutno popularni među mladima.
Opasni izazovi:
1. Cimet izazov
Ovaj čelendž postoji već dugo i može biti da je upravo on među prvim čelendžima koji je pokrenuo njihov trend na Jutjubu. Cilj ovog čelendža je progutati kašiku punu cimeta. Nikako se ne preporučuje zbog zdravlja, a naročito kod osoba koje imaju astmu.
2. Izazov sa izolir-trakom
U ovom čelendžu jedna osoba zalepi drugu na zid, za stolicu ili je jednostavno umota u izolir-traku, a zatim je snima dok pokušava da se izbavi i pobegne. Koliko će ovaj čelendž biti opasan zavisi od mesta na kojem je osoba zalepljena.
3. Igra davljenja
Deca se u ovom izazovu dobrovoljno dave kako bi se zbog gubitka vazduha osetila kao pod dejstvom opijata. Zabeleženo je dosta primera ovog čelendža u kojem je dečje zdravlje bilo ozbiljno ugroženo.
4. Led i so izazov
Ovo je čelendž koji je osmišljen tako da deca dodaju so na kožu, a zatim preko stavljaju led da vide da li mogu da izdrže bol koji izaziva reakcija ove dve supstance na koži.
Mnogi od njih dobili su promrzline i opekotine od igranja ove igre.
5. Igra 48
Igra se zove 48 sati, kruži Fejsbukom i zahteva od dece da nestanu od kuće na dva dana. Ova opasna igra koja je kružila Zapadnom Evropom pre nekoliko godina zahtevala je od dece da nestanu na 72 sata. Deca koja nestaju u novom izazovu dobijaju bodove za svaku objavu o nestanku na društvenim mrežama.
Foto: Rina
Bezopasni izazovi:
1. Pojedi ili ponesi
Poenta ovog izazova je da se isproba raznovrsna hrana. Hrana je spakovana u kese obeležene brojevima, dva učesnika biraju brojeve i probaju hranu koja se nalazi u kesi. Ako izazivač pojede ono što je u kesi, tu istu hranu prosipa po glavi protivniku. Ukoliko je ne pojede, hrana će završiti na njegovoj glavi. Najčešće je reč o nečemu što inače ne bismo probali ni za živu glavu.
2. Probaj da se ne nasmeješ
Kod ovog izazova bitno je da se učesnik ne nasmeje dok gleda smešne video-snimke. Ako želi da pobedi, izazivač mora da ih gleda u tišini, bez ikakvog osmeha.
3. Šaptač
Ako ste ikada igrali igru gluvi telefoni, onda vam ovaj izazov neće zvučati nepoznato. U izazovu jedan od igrača stavlja slušalice na uši (kako ne bi ništa čuo), a zatim mora čitajući sa usana da pogodi one reči koje mu saigrač govori.
4. Bucmasti zec
Iako je na netu već neko vreme, Chubby Bunny je i dalje jedan od najpopularnijih izazova. Za ovaj izazov su potrebni slezovi kolačići i dobrovoljac koji će se takmičiti sa izazivačem. Pobednik je onaj ko uspe da natrpa više slezovih kolačića u usta.
5. Smuti
Ovaj izazov i nije tako ukusan kao što deluje. Stvar je u tome da izazivač mora da popije sve što mu suparnik smiksa u “smuti”, a on će se potruditi da što više oteža protivniku stavljajući razne sastojke kako bi napitak učinio što bljutavijim.
6. Šminkanje naslepo
U ovome izazovu učesnik mora da našminka drugu osobu s povezom na očima, i to bez ikakve pomoći. Ovaj izazov je u poslednje vreme veoma popularan kod ljubavnih parova, gde dolazi do zamene uloga, momak je taj koji ovog puta sa povezom na očima šminka svoju devojku.
_1000x0.jpg)
