U STRAVIČNOJ saobraćajnoj nesreći, na pružnom prelazu u mestu Zminjak kod Šapca, živote su izgubili Nebojša M. (46) i Željka M. (39) iz sremskog sela Laćarak, dok je njihovo dvoje dece sa povredama prebačeno na Urgentni prijem šabačke bolnice
Udes se dogodio nešto pre 11 časova, kada je teretni voz sa 24 vagona u kompoziciji, koji se kretao od Rume prema Brasini na utovar, naleteo na sivi „ford fokus“ karavan sremskomitrovačkih oznaka, kojim se porodica upravo vraćala sa odmora u obližnjoj Banji Koviljači.
Očevidci kažu da je mašinovođa uporno svirao, ali nije uspeo da zakoči, pa je voz udario u automobil i gurao ga 40 metara, sve dok sa putnicima nije sleteo sa pruge u visoku travu. Iako je teretnjak bio prazan, uspeo je da se zaustavi oko 120 metara dalje.
– Čuo sam vrisku dece iz auta, a majka je ispala i već je bila mrtva. Tek kada je stigla hitna pomoć shvatili smo da je otac, koji je ostao u autu, takođe mrtav na sedištu. Ništa gore u životu nisam video – priča nam očevidac iz Zminjaka.
Na lice mesta stigla su tri sanitetska vozila, iz Šapca i Prnjavora, a deca nastradalog bračnog para starosti 8 i 11 godina, odmah su prebačena u šabačku bolnicu. Kako saznajemo, jedno ima prelom noge, dok je drugo, bar prema prvoj opseravciji lekara, prošlo bez ozbiljnijih povreda.
Ovim povodom oglasilo se „Infrastruktura Železnica Srbije“ i „Srbija Kargo“ ističući da se „između naselja Štitar i Petlovača, na putnom prelazu obezbeđenom vertikalnom drumskom signalizacijom, (Andrejin krst i znak Stop), dogodila se nesreća prilikom sudara putničkog automobila i teretnog voza broj 45403 prevoznika “Srbija Kargo”
– Mašinovođa je zvučnom signalizacijom najavljivao da voz prilazi putnom prelazu i počeo je da koči kada je primetio automobil na putnom prelazu, ali drumsko vozilo i pored svih znakova upozorenja nije na vreme uspelo da pređe prugu – objašnjavaju u zajedničkom saopštenju.
Doktor Branimir Nestorović više nije član kriznog štaba, pa se gotovo potpuno povukao iz javnosti.
Međutim, izvesni građani juga Srbije su ga “uhvatili” u hodniku jedne zdravstvene ustanove i popričali sa njim pred kamerama.
Šta vi kažete o toj koroni, malo se ne poklapaju izjave?
– Predramljeno je malo bilo. Bilo je blaže nego što se pričalo, iako je tri nedelje bilo intenzivno. Do sredine aprila stvarno nije bilo strašno. Sada nema ništa, nema potrebe da se plašimo. Ima dosta ljudi sa pozitivnim testom, ali već dve nedelje nema tu ništa.
Treba li sada da nosimo maske?
– Ti ne treba lično da nosiš ništa.
Jedna gospođa je htela da mu zahvali za sve njegove nastupe, rekavši da je najnormalnija osoba na svetu.
– Iako sam sve lagao? Sad je jako interesantno, jer su kao svi znali šta će se desiti, a svi su mene napadali – rekao je Nestorović i dodao da smo prošli dobro. Na kraju, slikao je par selfija i otišao.
Šta vi kažete, kako smo prošli?
Nepoznatoj ženi poručio da ne treba ništa da nosi
Doktor Branimir Nestorović više nije član kriznog štaba, pa se gotovo potpuno povukao iz javnosti.
Međutim, izvesni građani juga Srbije su ga “uhvatili” u hodniku jedne zdravstvene ustanove i popričali sa njim pred kamerama.
Šta vi kažete o toj koroni, malo se ne poklapaju izjave?
– Predramljeno je malo bilo. Bilo je blaže nego što se pričalo, iako je tri nedelje bilo intenzivno. Do sredine aprila stvarno nije bilo strašno. Sada nema ništa, nema potrebe da se plašimo. Ima dosta ljudi sa pozitivnim testom, ali već dve nedelje nema tu ništa.
Treba li sada da nosimo maske?
– Ti ne treba lično da nosiš ništa.
Jedna gospođa je htela da mu zahvali za sve njegove nastupe, rekavši da je najnormalnija osoba na svetu.
– Iako sam sve lagao? Sad je jako interesantno, jer su kao svi znali šta će se desiti, a svi su mene napadali – rekao je Nestorović i dodao da smo prošli dobro. Na kraju, slikao je par selfija i otišao.
Iako nam se sprema ekonomska kriza zbog koronavirusa, koja je već praktično i stigla, samo je još uvek ne osećamo, neki ljudi zaista ne razmišljaju na pravi način.
Jedan veoma frustrirajući snimak stiže nam iz Leskovca, a podelio ga je dotični Dejan Đokić na svom Fejsbuku.
Na snimku se može videti jedan momak, koji se očigledno bavi prodajom paradajza, a koji upravo taj paradajz izbacuje gajbicama iz kamiona direktno u kontejner pored kog se parkirao.
Kada su ga upitali zašto to radi, i zbog čega paradajz nije podelio narodu, on je rekao:
– Ne dam mu ništa za džaba! Ovo je muka i znoj! Nema za džaba ništa! Nek dođu da skupljaju iz kontejnera: Gospoda će da uživa pod klimom i u hladovini, a ja da na 50 stepeni radim! Ne! – rekao je on ljutito.
Kako je to izgledalo, pogledajte na snimku ispod:
Šta vi mislite o ovome? Pišite nam u komentarima…
Iako nam se sprema ekonomska kriza zbog koronavirusa, koja je već praktično i stigla, samo je još uvek ne osećamo, neki ljudi zaista ne razmišljaju na pravi način.
Jedan veoma frustrirajući snimak stiže nam iz Leskovca, a podelio ga je dotični Dejan Đokić na svom Fejsbuku.
Na snimku se može videti jedan momak, koji se očigledno bavi prodajom paradajza, a koji upravo taj paradajz izbacuje gajbicama iz kamiona direktno u kontejner pored kog se parkirao.
Kada su ga upitali zašto to radi, i zbog čega paradajz nije podelio narodu, on je rekao:
– Ne dam mu ništa za džaba! Ovo je muka i znoj! Nema za džaba ništa! Nek dođu da skupljaju iz kontejnera: Gospoda će da uživa pod klimom i u hladovini, a ja da na 50 stepeni radim! Ne! – rekao je on ljutito.
Ikona Trojeručica je, prema predanju, iscelila ruku Svetog Jovana Damaskina kada mu je ona odsečena po zapovesti damaskog kalifa.
Ikona Trojeručica je, prema predanju, iscelila ruku Svetog Jovana Damaskina kada mu je ona odsečena po zapovesti damaskog kalifa. Sveti Jovan Damaskin se, naime, kako pismima tako i rečima borio protiv ikonoboraca, ali je međutim bio oklevetan i nepravedno kažnjen.
Iscelila ga je Presveta Bogorodica, dok se pred ovom njenom ikonom ožalošćen molio. On je iz blagodarnosti za učinjenu milost pridodao njenom liku treću ruku, po čemu je ona dobila ime Trojeručica.
Najveće čudo “Trojeručica” čini u dušama vernih poklonika. Njen veličanstveni, devstveni lik, pun umiljenja i ozbiljnosti, potresa srca pobožnih poklonika, utiskuje se tajanstveno u celomudrenu dušu i vodi je duhovnom obnovljenju.
Bogorodica, Foto: Shutterstock
Kroz prisustvo svoje svete ikone, Presveta Bogorodica, kao mnogosažaljiva Majka, ostvaruje najveće čudo – spasenje u Hristu svoje dece. Nju kao Majku Božiju treba sinovski da molimo da ublaži bol, nevolju i patnju svih, a posebno pravoslavnih Srba, duhovnih potomaka prepodobnog Simeona i svetog Save, svih onih koji suzama i krvlju mnogo puta do sada plaćaju svoje istrajavanje u pravoslavnoj veri.
Na kraju, setimo se i reči jedne himne Bogorodici: “Svi joj se poklanjamo, moleći se: Ne zaboravi srodničku pripadnost, Mati Božija, svih vernih koji poštuju sveti obraz tvoje ikone”
Iscelila ga je Presveta Bogorodica, dok se pred ovom njenom ikonom ožalošćen molio. On je iz blagodarnosti za učinjenu milost pridodao njenom liku treću ruku, po čemu je ona dobila ime Trojeručica.
Najveće čudo “Trojeručica” čini u dušama vernih poklonika. Njen veličanstveni, devstveni lik, pun umiljenja i ozbiljnosti, potresa srca pobožnih poklonika, utiskuje se tajanstveno u celomudrenu dušu i vodi je duhovnom obnovljenju.
Bogorodica, Foto: Shutterstock
Kroz prisustvo svoje svete ikone, Presveta Bogorodica, kao mnogosažaljiva Majka, ostvaruje najveće čudo – spasenje u Hristu svoje dece. Nju kao Majku Božiju treba sinovski da molimo da ublaži bol, nevolju i patnju svih, a posebno pravoslavnih Srba, duhovnih potomaka prepodobnog Simeona i svetog Save, svih onih koji suzama i krvlju mnogo puta do sada plaćaju svoje istrajavanje u pravoslavnoj veri.
Na kraju, setimo se i reči jedne himne Bogorodici: “Svi joj se poklanjamo, moleći se: Ne zaboravi srodničku pripadnost, Mati Božija, svih vernih koji poštuju sveti obraz tvoje ikone”
Svetske agencije su ovu fotografiju proglasile slikom dana iz celog sveta
U selu Gornja Temska kod Pirota fotograf Zoran Milić uslikao je jedan stariji par kako radi na njivi sa maskama preko lica.
Svetske agencije su ovu fotografiju proglasile slikom dana iz celog sveta, zaključivši da ona sjajno oslikava trenutak u kojem se cela planeta nalazi: beznađe i pokušaj normalnog života da bi se opstalo.
Pogledajte dobro i vi ovu fotografiju, pa nam javite svoje impresije.
U želji da saznamo da li je baba Vanga imala neke uvide u vezi sa trenutnim dešavanjima, istražili smo nekoliko ruskih i ukrajinskih sajtova
Na jednom ukrajinskom sajtu piše: „Kada sam 1995. godine, kad sam još bio malo dete, razgovarao sa Vangom, rekla je da će se u godini pet dvojki zbiti događaj epohalan za celo čovečanstvo. Planeta će dobiti tako strašan virus da mogu umreti stotine miliona ljudi. Šokiran sam!
Veliki problemi počeli su 22. februara i možda će trajati do 22. decembra 2020. Ona je rekla da, kada bude ‚godina ogledala‘ (2020), svet će se okrenuti i svi problemi doći će od Žutih“ – navodno je izjavio izvesni Todor Todorov, „Vangin prijatelj i prevodilac“, piše MagazinNovosti
Vratiće se bolest koju je čovečanstvo već pobedilo. Todor, kažu, napominje da u vreme razgovora „Žute“ nije povezivao sa Kinom. I još je (kažu) dodao: „Bolest će se brzo proširiti svetom i odneti mnogo života, a biće potrebno oko godinu dana da se napravi lek“. Bolest neće biti nova, a kažu da ni korona virus nije nov – samo je mutirao.
Proročica je umrla 1996. godine. A na drugom mestu našli smo da je novo „proročanstvo“ razotkrio „lični Vangin prevodilac Petar Stojanov“, a (ne Todor Todorov), i da to zna pre više od 30 godina: „Rekla je da će ljudi padati i umirati na ulicama, a strašna epidemija će progutati svet. Rekla je da će se ovo dogoditi zbog stare bolesti koja će predstavljati veliku opasnost za čitavo čovečanstvo. Možda će se vratiti bolest koju je čovečanstvo već pobedilo. To bi trebalo da se pojavi negde na jugu“ – citiraju „Stojanova“.
Novac će izgubiti vrednost, zameniće ga brojevi! Iz nejasnih izvora (bez Todora i Petra) neki ukrajinski i ruski sajtovi navode da je Vanga rekla da bi 2020. godine moglo doći do promena u finansijskom smislu širom sveta. „Predviđala je da će novac izgubiti na vrednosti i da će početi da ga zamenjuju brojevi. Trenutno stručnjaci za ova predviđanja vide nagoveštaje o finansijskoj krizi koja je izbila širom sveta“. I još kažu da je (Vanga rekla) rešenje u vakcini, koja će biti otkrivena
Predvidela je Treći svetski rat, ali nije se desio. Postavlja se, svakako, veliko pitanje da li je išta od „predviđanja“ objavljenih posle baba Vangine smrti – zapravo njeno „delo“, ili je neko to tako predstavio, zarad profita. Za života je, zna se, i te kako umela da tačno predvidi. Ali, ono što je „predvidela“ posle smrti…
Podsetimo na jednu „viziju“ koju su njoj pripisivali – da će 2010. započeti (još jedan) Svetski rat, i da će u njemu biti korišćeno nuklearno i hemijsko oružje i da, posle ovoga, na Severnoj hemisferi neće biti životinja i vegetacije. Znamo da se ovo nije dogodilo. A čak ni u tim predviđanjima, koja su poznata odranije – nema ni reči o 2020. godini kao bitnoj po bilo čemu.
Na jednom ukrajinskom sajtu piše: „Kada sam 1995. godine, kad sam još bio malo dete, razgovarao sa Vangom, rekla je da će se u godini pet dvojki zbiti događaj epohalan za celo čovečanstvo. Planeta će dobiti tako strašan virus da mogu umreti stotine miliona ljudi. Šokiran sam!
Veliki problemi počeli su 22. februara i možda će trajati do 22. decembra 2020. Ona je rekla da, kada bude ‚godina ogledala‘ (2020), svet će se okrenuti i svi problemi doći će od Žutih“ – navodno je izjavio izvesni Todor Todorov, „Vangin prijatelj i prevodilac“, piše MagazinNovosti
Vratiće se bolest koju je čovečanstvo već pobedilo. Todor, kažu, napominje da u vreme razgovora „Žute“ nije povezivao sa Kinom. I još je (kažu) dodao: „Bolest će se brzo proširiti svetom i odneti mnogo života, a biće potrebno oko godinu dana da se napravi lek“. Bolest neće biti nova, a kažu da ni korona virus nije nov – samo je mutirao.
Proročica je umrla 1996. godine. A na drugom mestu našli smo da je novo „proročanstvo“ razotkrio „lični Vangin prevodilac Petar Stojanov“, a (ne Todor Todorov), i da to zna pre više od 30 godina: „Rekla je da će ljudi padati i umirati na ulicama, a strašna epidemija će progutati svet. Rekla je da će se ovo dogoditi zbog stare bolesti koja će predstavljati veliku opasnost za čitavo čovečanstvo. Možda će se vratiti bolest koju je čovečanstvo već pobedilo. To bi trebalo da se pojavi negde na jugu“ – citiraju „Stojanova“.
Novac će izgubiti vrednost, zameniće ga brojevi! Iz nejasnih izvora (bez Todora i Petra) neki ukrajinski i ruski sajtovi navode da je Vanga rekla da bi 2020. godine moglo doći do promena u finansijskom smislu širom sveta. „Predviđala je da će novac izgubiti na vrednosti i da će početi da ga zamenjuju brojevi. Trenutno stručnjaci za ova predviđanja vide nagoveštaje o finansijskoj krizi koja je izbila širom sveta“. I još kažu da je (Vanga rekla) rešenje u vakcini, koja će biti otkrivena
Predvidela je Treći svetski rat, ali nije se desio. Postavlja se, svakako, veliko pitanje da li je išta od „predviđanja“ objavljenih posle baba Vangine smrti – zapravo njeno „delo“, ili je neko to tako predstavio, zarad profita. Za života je, zna se, i te kako umela da tačno predvidi. Ali, ono što je „predvidela“ posle smrti…
Podsetimo na jednu „viziju“ koju su njoj pripisivali – da će 2010. započeti (još jedan) Svetski rat, i da će u njemu biti korišćeno nuklearno i hemijsko oružje i da, posle ovoga, na Severnoj hemisferi neće biti životinja i vegetacije. Znamo da se ovo nije dogodilo. A čak ni u tim predviđanjima, koja su poznata odranije – nema ni reči o 2020. godini kao bitnoj po bilo čemu.
Ukoliko pripadate ovim generacijama, možda ćete se čitajući naredni tekst prisetiti lepih vremena
Tekst o životu ljudi rođenih pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina sve se više širi društvenim mrežama.
Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao deca, vozili smo se u kolima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama. Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte ili koka-kole sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte i koka-kola koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli, zato što smo se stalno igrali napolju… Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta, koje ionako nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja, a bez zlostavljanja u porodici. I nikad nije bilo problema!
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole… Mi nismo imali plejstejšn, nintendo, x-box, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek po podne), nismo imali video-rekordere, mobilne, kompjutere, internet, sobe za četovanje.
Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima! Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali gomile stripova i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do kuće drugara, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo sa tim!
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole… Mi nismo imali plejstejšn, nintendo, x-box, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek po podne), nismo imali video-rekordere, mobilne, kompjutere, internet, sobe za četovanje.
Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima! Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali gomile stripova i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do kuće drugara, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo sa tim!
Epidemilog dr Predrag Kon rekao je da se ne oseća prijatno zbog zahteva više od 2.000 lekara za smenu članova Kriznog štaba za suzbijanje koronavirusa. Kazao je da potpisnici tog apela nisu neprijatelji, već da je zajednički neprijatelj virus. Kon je poručio da su utakmice sa publikom nakon popuštanja mera bile greška, kao i da su na širenje zaraze uticala slavlja posle izbora, kao i predizborni skupovi, posebno u Novom Pazaru.
Do sada je tačno 2.012 lekara podržalo pismo upućeno Vladi Srbije u kom se traži smena Kriznog štaba za suzbijanje koronavirusa, a jedan od članova Kriznog štaba, epidemilog dr Predrag Kon, izjavio je da poštuje sve kolege potpisnike.
– Ovih 2.000 potpisnika i više ne mogu biti protivnici, oni su “ujedinjeni u borbi protiv kovida”. To što se nalazimo u ovoj poziciji, eto desilo se. Jednostavno je takva situacija – neprihvatljiva, i mora da se prevaziđ. Ovo jeste borba protiv virusa i kako god me kritikovali zbog toga, nama je neprijatelj virus. Važno je da to shvatimo – poručio je Kon.
Pritom je odbacio optužbe da su mere prebrzo relaksirane i podsetio da se sa izlaskom iz zatvorenosti počelo 27. aprila, a da je vanredno stanje ukinuto 6. maja, što se pogrešno “doživelo kao kao da je prestala epidemija”.
– Mere nisu bile ukinute, one su bile na snazi. Poslednji Krizni štab na kojem je bila odluka da prestane zabrana okupljanja, osim na utakmicama gde je ostalo ograničenje na 5.000. Sama odgovornost ne medicinskog dela Kriznog štaba ne može da se prihvati za sve. To baš odbacujem. Kakve veze ima virusolog sa tim da li je kontrolisana mera na utakmici?
Pfredrag Kon FOTO: Printscreen
Uprkos tome što smatra da je okupljanje velikog broja ljudi na stadionu bilo greška, istakao je da je na 502 slučaja u Beogradu, našao jednu potvrdu zaraze kod osobe koja je bila na utakmici, ali je skrenuo pažnju na to da su u Crnoj Gori našli 12 pozitivnih koji su prisustvovali derbijuu Beogradu.
Daleko veći problem su, kako je rekao, bile proslave i godišnjiuce matura.
– To jasno pokazuju podaci, Svaki drugi slučaj do 25. godina pokazuje da je bio na nekom od slavlja. Ni sanjao nisam da su te mature tako popularne – kazao je Kon i dodao da su na porast broja zaraženih uticala i slavlja posle izbora, ali i skupovi tokom predizborne kampanje, naročito u Novom Pazaru.
Podsetio je i da su 1. juna u Beogradu bila svega četiri registrovana slučaja zaraze koronavirusom, te da je popuštanje mera bilo nužnost, jer bez toga “prestaje život”.
– Kada mi neko govori da javno zdravlje ne podrazumeva i praćenje ekonomije, u zabludi je. Držati restriktivne mere može svako, popuštati mere nije lako, a ponovo vratiti mere takođe je teško. Ta iskustva mi nismo imali dosad. Ovo je događaj koji se ne samo u mom random veku, nego i duže nije dogodio – istakao je Kon.
Kon smatra da je okupljanje velikog broja ljudi na večitom derbiju bila greška FOTO: Starsport
Istakao je da je situacija u Beogradu na ivici.
– Ljudi još uvek, pogotovo mladi, ne shvataju da je ovo ozbiljna borba za život. Mora da se sankcioniše na neki način, mora neko to da kontroliše! Pozivam državne organe da više vode računa o ovome. Očiglendo je da izbegavaju. Mi nemamo adekvatnu kontrolu – konstatovao je Kon i istakao da sledi vikend kada inače popušta pažnja, a kada smo ranije imali policijski čas zbog čega svi moraju da imaju svest o tome da moraju izbegavati kontakte.
U Kriznom štabu 40 ljudi, od toga samo 10 iz medicinske struke
Istakao je i da ljudi ne shvataju da Krizni štab čini 40 ljudi, od kojih su tek deset medicinski stručnjaci – epidemilozi, infektolozi, virusolozi i imunolozi, te da situacija na Kriznom štabu nije crno-bela, odnosno da lekari “nisu tako servilni kao što se misli”.
– Svako se bavi svojim poslom, ja se stručno bavim epidemiologijom, političari iz Kriznog štaba bave se politikom. Pokušavam da se ovom porukom (potpisnika pisma) “ujedinjeni protiv kovida”, izbegne politizacija, ali očigledno to nije moguće u svakom trenutku – istakao je Kon i odbacio ocene da je stručni deo Kriznog štaba bio isuviše tih u odnosu na političare, te da je lično više puta upozoravao na preteću epidemilošku situaciju i jedino može da mu se zameri to što je bio na godišnjem odmoru.
– Ovih 2.000 potpisnika i više ne mogu biti protivnici, oni su “ujedinjeni u borbi protiv kovida”. To što se nalazimo u ovoj poziciji, eto desilo se. Jednostavno je takva situacija – neprihvatljiva, i mora da se prevaziđ. Ovo jeste borba protiv virusa i kako god me kritikovali zbog toga, nama je neprijatelj virus. Važno je da to shvatimo – poručio je Kon.
Pritom je odbacio optužbe da su mere prebrzo relaksirane i podsetio da se sa izlaskom iz zatvorenosti počelo 27. aprila, a da je vanredno stanje ukinuto 6. maja, što se pogrešno “doživelo kao kao da je prestala epidemija”.
– Mere nisu bile ukinute, one su bile na snazi. Poslednji Krizni štab na kojem je bila odluka da prestane zabrana okupljanja, osim na utakmicama gde je ostalo ograničenje na 5.000. Sama odgovornost ne medicinskog dela Kriznog štaba ne može da se prihvati za sve. To baš odbacujem. Kakve veze ima virusolog sa tim da li je kontrolisana mera na utakmici?
Pfredrag Kon FOTO: Printscreen
Uprkos tome što smatra da je okupljanje velikog broja ljudi na stadionu bilo greška, istakao je da je na 502 slučaja u Beogradu, našao jednu potvrdu zaraze kod osobe koja je bila na utakmici, ali je skrenuo pažnju na to da su u Crnoj Gori našli 12 pozitivnih koji su prisustvovali derbijuu Beogradu.
Daleko veći problem su, kako je rekao, bile proslave i godišnjiuce matura.
– To jasno pokazuju podaci, Svaki drugi slučaj do 25. godina pokazuje da je bio na nekom od slavlja. Ni sanjao nisam da su te mature tako popularne – kazao je Kon i dodao da su na porast broja zaraženih uticala i slavlja posle izbora, ali i skupovi tokom predizborne kampanje, naročito u Novom Pazaru.
Podsetio je i da su 1. juna u Beogradu bila svega četiri registrovana slučaja zaraze koronavirusom, te da je popuštanje mera bilo nužnost, jer bez toga “prestaje život”.
– Kada mi neko govori da javno zdravlje ne podrazumeva i praćenje ekonomije, u zabludi je. Držati restriktivne mere može svako, popuštati mere nije lako, a ponovo vratiti mere takođe je teško. Ta iskustva mi nismo imali dosad. Ovo je događaj koji se ne samo u mom random veku, nego i duže nije dogodio – istakao je Kon.
Kon smatra da je okupljanje velikog broja ljudi na večitom derbiju bila greška FOTO: Starsport
Istakao je da je situacija u Beogradu na ivici.
– Ljudi još uvek, pogotovo mladi, ne shvataju da je ovo ozbiljna borba za život. Mora da se sankcioniše na neki način, mora neko to da kontroliše! Pozivam državne organe da više vode računa o ovome. Očiglendo je da izbegavaju. Mi nemamo adekvatnu kontrolu – konstatovao je Kon i istakao da sledi vikend kada inače popušta pažnja, a kada smo ranije imali policijski čas zbog čega svi moraju da imaju svest o tome da moraju izbegavati kontakte.
U Kriznom štabu 40 ljudi, od toga samo 10 iz medicinske struke
Istakao je i da ljudi ne shvataju da Krizni štab čini 40 ljudi, od kojih su tek deset medicinski stručnjaci – epidemilozi, infektolozi, virusolozi i imunolozi, te da situacija na Kriznom štabu nije crno-bela, odnosno da lekari “nisu tako servilni kao što se misli”.
– Svako se bavi svojim poslom, ja se stručno bavim epidemiologijom, političari iz Kriznog štaba bave se politikom. Pokušavam da se ovom porukom (potpisnika pisma) “ujedinjeni protiv kovida”, izbegne politizacija, ali očigledno to nije moguće u svakom trenutku – istakao je Kon i odbacio ocene da je stručni deo Kriznog štaba bio isuviše tih u odnosu na političare, te da je lično više puta upozoravao na preteću epidemilošku situaciju i jedino može da mu se zameri to što je bio na godišnjem odmoru.
Na groblju je bila i komunalna policija koja je svima delila maske i sredstva za dezinfekciju. Kolona automobila iz Beograda i drugih gradova je došla na ispraćaj Zjačiću, bio je i poznati košarkaš Darko Miličić, a pričalo se da će doći i neki političari, kažu meštani Brestovca.
Sahrana srpskog biznismena Gorana Zjačića (45) na kojoj je bilo 500 ljudi, ne prestaje da intrigira javnost.
Poznatog poljoprivrednika iz Bačkog Brestovca ispratilo je celo selo, na daći je posluženo 23 praseta, a iz drona su bacane latice crvenih ruža na njegov grob.
Mnogima je upravo zbog trenutne epidemiološke situacije zasmetalo to što se nakon sahrane Gorana Zjačića u njegovom dvorištu skupilo par stotina ljudi zanemarujući činjenicu da su prema odluci republičkog kriznog štaba zabranjena okupljanja kojima prisustvuje više od 10 ljudi.
Celo selo je volelo Zjačića, pa kada su mnogi krenuli da osuđuju nesmotren potez porodice u vreme velike epidemije, meštani svim silama brane poljoprivrednika.
– Ljudima sve smeta, nek ostave porodicu da tuguje u miru. Zjačić je bio veliki čovek, pola sela, a naročito mladih, je bilo zaposleno kod njega. Svi će osetiti ovaj gubitak. Nekoliko dana pre nego što je poginuo, kupio je gradsku pekaru u Somboru i desi se takva tragedija – kaže nam jedna meštanka Bačkog Brestovca.
Zjačić je prema njenim rečima otvorio i firmu za transport u Austriji, svima je od radnika uvek pomagao, a kako kaže, niko se nije žalio na rad, jer su svi bili dobro i plaćeni.
– Taj dan kada je bila sahrana u Brestovcu nije moglo da se prođe od ljudi. Firma za ketering je došla, postavila šatore u kojima je poslužena hrana, a na groblju je bila i komunalna policija koja je svima delila maske i sredstva za dezinfekciju. Kolona automobila iz Beograda i drugih gradova je došla na ispraćaj Zjačiću, bio je i poznati košarkaš Darko Miličić, a pričalo se da će doći i neki političari – kaže naša sagovornica.
Mnogi meštani Bačkog Brestovca koji sada žive u inostranstvu zovu i raspituju se povodom sahrane kakva nije viđena u Srbiji.
– Goran je bio izuzetno vredan i on je svima nama bio dokaz da vrednim i poštenim radom može da se živi od poljoprivrede. Sećam se kako je skromno krenuo pre 20 godina kada je osnovao firmu “Goran – Prom”. Napornim radom i odricanjem došao je do toga da je u poslednje vreme obrađivao preko 1.000 hektara zemlje i mnogi su od njega zavisili. Taj nema kome nije pomogao. Mnogi su od njega pozajmljivali novac, a on je nekada i opraštao dugove. Čak je i crkvu darivao. Zaista je bio pravi domaćin i pravi prijatelj na koga si se uvek mogao osloniti. I eto, trenutak nepažnje doveo je do velike nesreće. Ne znam ko će sada preuzeti posao. Otac mu je star, suprugu sumnjam da to interesuje, a deca su mu mlada. Šteta bi bilo da sve to propadne i nadam se da će naći neko rešenje – rekao je jedan prijatelj pokojnog Gorana.
Podsetimo, Goran Zjačić poginuo je u stravičnoj saobraćajnoj nesreći u subotu 18. jula na putu između Sombora i Stapara a sahranjen je u utorak 21. jula u Bačkom Brestovcu.
Mnogima je upravo zbog trenutne epidemiološke situacije zasmetalo to što se nakon sahrane Gorana Zjačića u njegovom dvorištu skupilo par stotina ljudi zanemarujući činjenicu da su prema odluci republičkog kriznog štaba zabranjena okupljanja kojima prisustvuje više od 10 ljudi.
Celo selo je volelo Zjačića, pa kada su mnogi krenuli da osuđuju nesmotren potez porodice u vreme velike epidemije, meštani svim silama brane poljoprivrednika.
– Ljudima sve smeta, nek ostave porodicu da tuguje u miru. Zjačić je bio veliki čovek, pola sela, a naročito mladih, je bilo zaposleno kod njega. Svi će osetiti ovaj gubitak. Nekoliko dana pre nego što je poginuo, kupio je gradsku pekaru u Somboru i desi se takva tragedija – kaže nam jedna meštanka Bačkog Brestovca.
Zjačić je prema njenim rečima otvorio i firmu za transport u Austriji, svima je od radnika uvek pomagao, a kako kaže, niko se nije žalio na rad, jer su svi bili dobro i plaćeni.
– Taj dan kada je bila sahrana u Brestovcu nije moglo da se prođe od ljudi. Firma za ketering je došla, postavila šatore u kojima je poslužena hrana, a na groblju je bila i komunalna policija koja je svima delila maske i sredstva za dezinfekciju. Kolona automobila iz Beograda i drugih gradova je došla na ispraćaj Zjačiću, bio je i poznati košarkaš Darko Miličić, a pričalo se da će doći i neki političari – kaže naša sagovornica.
Mnogi meštani Bačkog Brestovca koji sada žive u inostranstvu zovu i raspituju se povodom sahrane kakva nije viđena u Srbiji.
– Goran je bio izuzetno vredan i on je svima nama bio dokaz da vrednim i poštenim radom može da se živi od poljoprivrede. Sećam se kako je skromno krenuo pre 20 godina kada je osnovao firmu “Goran – Prom”. Napornim radom i odricanjem došao je do toga da je u poslednje vreme obrađivao preko 1.000 hektara zemlje i mnogi su od njega zavisili. Taj nema kome nije pomogao. Mnogi su od njega pozajmljivali novac, a on je nekada i opraštao dugove. Čak je i crkvu darivao. Zaista je bio pravi domaćin i pravi prijatelj na koga si se uvek mogao osloniti. I eto, trenutak nepažnje doveo je do velike nesreće. Ne znam ko će sada preuzeti posao. Otac mu je star, suprugu sumnjam da to interesuje, a deca su mu mlada. Šteta bi bilo da sve to propadne i nadam se da će naći neko rešenje – rekao je jedan prijatelj pokojnog Gorana.
Podsetimo, Goran Zjačić poginuo je u stravičnoj saobraćajnoj nesreći u subotu 18. jula na putu između Sombora i Stapara a sahranjen je u utorak 21. jula u Bačkom Brestovcu.
– Da nema sunca, danas bi u mojoj kući bio mrak. Da bar ne primam terapiju, pa da legnem, žmurim, da dođe san na oči. Da mi je da mrem. Stalno sam u tunelu, poput krtice. Sveća mi je jedini izvor svetlosti, a kad je tokom dana oluja u kući mi je mrak kao da je noć.
Ovako svoj život opisuje Borika Milić (80), starica iz sela Stubal, opština Aleksandrovac župski.
Borika Milićfoto: Filip Plavčić
Sačekala nas je na tremu svog doma, oslanjajući se na drveni štap. Bez njega ne može da ide, a on joj je najbolji prijatelj onda kad treba da baulja kroz mrak. Jer, mrak je pet godina njen život. U dom Milića vodu nikad nisu uveli, a poslednjih pet godina zbog duga za struju starica živi u potpunom mraku.
– Da mi nije komšije, precrkla bih! Sama sam, to vam je! On mi donosi namirnice, kupi lekove u gradu, odveze me kod lekara. Inače sam potpuno sama, a eto, vidite kako živim.
foto: Filip Plavčić
Stare noge ni uz stepenice neće, a najdalje što Borika ode jeste komšiluk. Nekad je obrađivala zemlju, imala luk, paradajz. Danas, noge je posluže da iz mraka izađe na trem, opere posuđe na dnevnom svetlu, vidi dana.
foto: Filip Plavčić
Komšija joj je jedina veza sa svetom, a on je taj koji je vozi u obližnji Kruševac na kontrole.
foto: Filip Plavčić
– Imam dve ćerke. Jedna je u Kruševcu, nezaposlena, nema automobil, a brine o dvoje dece. Druga iz Raške je takođe bolešljiva. Dođu tako, pogledaju me s vremena na vreme, ali to nije ništa. Dođu, odu, a ja opet ostajem sama. Unuci mi ne dolaze, jer nemam ni struju ni vodu. A i, šta će ovde?
Borika je imala i sina. Preminuo je vrlo mlad.
– Umro je od izliva krvi na mozak. Otišao je iznenada, za 15 dana. U Vitkovu je radio, prao je kola. Tamo ga je zabolela glava. Odveli su ga odande u Aleksandrovac, pa u Kruševac, pa za Beograd. Za 15 dana bio je gotov.
Kuća je nekad bila puna.
– Imala sam dva devera, svekra, svekrvu, jetrve. Bilo nas je 15 u kući, i sve je bilo dobro. Sada sam ostala ja sama, a što ne umreh, ne znam ni ja! Krivo mi je što sam sina sahranila, a da za njim nisam otišla.
Da joj je sin živ, Borika bi danas živela mnogo drugačije.
foto: Filip Plavčić
– Eno mu je slika na zidu. Nemam gde, iz ove kože ne mogu – govori sa setom ova starica, koja danas živi od socijalne pomoći i primanja tuđe nege i pomoći.
Borika Milićfoto: Filip Plavčić
– Možda neko misli da je to dovoljno, ali ja samo jedan lek plaćam 6.000 dinara. Insulin primam četiri puta dnevno, tri puta tokom dana, i uveče 50 jedinica. Imam ugrađena dva stenta, imala sam i infarkt, bila sam na aparatima… Dva puta sam bila u bolnici u Nišu, a u Kruševcu u bolnici sam završila tri puta jer mi je šećer bio 34. Šečer nisam imala dok nisam sina izgubila, a onda je sve to došlo sa stresom.
foto: Filip Plavčić
Ova starica kaže da su je se iz Centra za socijalni rad setili tek nekoliko puta. Dva puta donesoše drva, nekoliko paketa hrane, a ona osim povremene pomoći ima samo primanja koja pokriju jedva troškove lekova.
– Šta imaš, jedi. Kad nemaš, ćuti!
Struja joj je sada najveća muka.
foto: Filip Plavčić
Ni komad mesa ne može da kupi jer frižider ne radi, sve bi se pokvarilo, a u nepovrat bi bacila novac koji ionako nema…
– Upalim sveću, i – ćuti. Jednu baterijsku lampu imam još, i to mi je. Kad je oluja, u kući je mrak. Da izvinete, lavor donesem, pa u njega i mokri i radi šta znaš! Takav je život. Noću me on odvede u kuću njihovu, uveče da mi da insulin, da noću ne bih sedela sama u mraku. Da ne čekam lek u deset uveče, mogla bih da legnem, da čekam novi dan…
Mnogima su, kaže, dugove oprostili, samo njoj koji je socijalni slučaj nisu.
foto: Filip Plavčić
– Kako su svima dugove oprostili, a mene, jednu mrtvu ženu, skroz otpisali? – pita se žena čije su oči na mrak već navikle, ali i na život bez vode, koji joj u tome da bar tu muku ne oseti pomaže sused.
– Leti mi on donese vodu, a zimi on ode u Kruševac, vodu isključuje u svojoj kući tada. Onda mi komšije iz sela tako donesu po balonče vode, i snalazim se.
foto: Filip Plavčić
Zima je tek, posebna mora. Drva uvek nekako pribavi, iscepaju ih komšije ili zet kad je posete, a sama loži. Plamičak vatre tad je i izvor svetlosti, i toplote, i šporet…
Borika danas, u poznim godinama, želi samo struju i vodu. Zato što je sama i stara, nema ni jedno ni drugo.
U 21. veku.
Ona čeka. Lomi prste u mraku, broji svaku kap na slavini i čeka da svane neki novi, bolji dan.
