Reporteri su se zaputili u njegov rodni Obrenovac i prekinuli više od dve nedelje dugo ćutanje omiljenog doktora

– Tu sam, u Obrenovcu, malo se odmaram, a po podne radim. Dopizdelo ovo sve, već je postalo ludilo.

Ovo su prve reči prof. dr Branimira Nestorovića od 5. jula i gostovanja na televiziji, posle kog je kao u zemlju propao i zabrinuo srpsku javnost, naviknutu na njegove gotovo svakodnevne komentare situacije sa koronavirusom. Novinarska ekipa ga je zatekla ispred porodične kuće kako kosi travu u dvorištu. Delovalo je pomalo umorno i zabrinuto, kao da mu je dosta svega – i popularnosti i kritika.

Reporteri su se zaputili u njegov rodni Obrenovac i prekinuli više od dve nedelje dugo ćutanje omiljenog doktora. Na prvi pogled bilo je vidno da članu kriznog štaba za suzbijanje epidemije nedostaje mir, koji je našao u gradu u kom je odrastao, među rođacima i prijateljima.

Reporteri su naišli na zaključanu kapiju, činilo se da od razjašnjenja dugog odsustva nema ništa, a onda se doktor pojavio da pre odlaska na posao pokosi travu u dvorištu. Dočekao nas je kulturno i prijatno, uz osmeh, iako je bilo vidno da mu je zaista preko glave medija i izjava. Sve što je rekao bile su dve rečenice sa početka teksta.

O njemu u Obrenovcu ljudi imaju samo reči hvale. Novinarskoj ekipi su slučajni prolaznici čak i sami prilazili kako bi rekli poneku reč o omiljenom sugrađaninu. Svi do jednog su se složili da je doktor uvek bio voljan da porazgovara sa svakim koga sretne, da je kao lekar pomogao deci mnogih sugrađana i da je u vreme koronapošasti njegova reč zvučala umirujuće i bila dobrodošla u svakom trenutku.

Nestorovićev prvi komšija, koji se predstavio kao Rafailović, kaže da ga u poslednje vreme viđa stalno, kao i to da mu je uvek zadovoljstvo da “proturi” koju sa čovekom pored kog je odrastao.

– Svi se pitaju gde je, a mi znamo i ćutimo. U doba korone najviše njemu verujem. Odrasli smo zajedno, svi tu, na čaršiji, to je jedan veliki gospodin, uzoran građanin i dobar čovek, drag komšija. Nedeljom stalno ide na pijac, svakoga dana u obližnju prodavnicu i ponaša se kao i svaki drugi običan čovek – navodi Rafailović.

Komšije kažu da u obližnjoj radnji kupuje voće i povrće, često ga okruže žene i pitaju svašta, a on strpljivo razgovara, a ponekad i posavetuje.

– Ćuti, pij smederevku – ume ponekad da se našali dr Branimir, tvrdi njegov poznanik.

Sumnjičav prema vakcinama

Podsetimo, dr Nestorović se poslednji put oglasio 5. jula u jednoj televizijskoj emisiji. U jeku priče o vakcinama rekao je da misli da treba da dajemo sigurne vakcine svojoj deci.

– Mislim da treba da se revitalizuje “Torlak” i da mi proizvodimo vakcine i da onda neće biti nikakvih problema. Mi smo izvozili vakcine 35 godina. Što bismo sad uvozili vakcine, pogotovo od tih zapadnih firmi, gde i ne znamo šta dobijamo?! Ljudi su uplašeni i to treba poštovati – rekao je tada.

Takođe je tvrdio da je “gomila ljudi preležala virus u januaru i februaru” i da mu je malo čudno da maske ne štite od gripa, a štite od korone. Dodao je i da ne zna da li je i on preležao koronu “jer ti testovi nisu naročito pouzdani”.

Samo lepe reči u bifeu Kod Radeta Čupavog

U bifeu preko puta Nestorovićeve kuće opet samo reči hvale. Vlasnik Rade Antonijević, zvani Čupavi, vadi stare fotografije i pokazuje kako su se nekada davno tu na ulici sakupljali mladići i devojke, među njima i dragi Branimir, koga Antonijević ni pomoću lupe ne može da prepozna na fotografiji.

– Tu je negde Branimir (pokazuje fotografiju uz osmeh). Nema čijem detetu nije pomogao. Tu je sada i njegov brat iz Norveške, takođe lekar. Na igralištu je često igrao šah, uvek je nosio neke knjige i učio, on i njegov brat su bili najbolji đaci. I žena mu je draga, to su fini i dobri ljudi – navodi Antonijević.

Kako svedoče i drugi poznanici, poznati pulmolog dođe u Obrenovac da se odmori, tvrde da kada je tu, ne koristi ni telefon, a privilegovani su što su baš oni odrasli zajedno sa čovekom u koga su uprte oči cele Srbije.

– Možemo da razumemo da se malo sklonio od svega – potvrđuje Rafailović.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

Doljevačko selo Orljane danas je utihnulo nakon vesti da je meštanka A.P. (27), samo dan nakon što joj je preminula beba, i sama podlegla opakoj bolesti.  Na njivama nikoga nema, a na ulicama se može videti tek po neki prolaznik.

Ispred dragstora nalazi se petoro ljudi, koji ćutke ispijaju po flašu piva ne gledajući jedan u drugog. Novinari nisu dobrodošli, kažu već na početku, tuga njihovih komšija je i njihova.

“Svaki dan dolaze novinari, niste vi prvi… niko nije ušao u njenu kuću. Nisam ni ja, a prvi sam joj komšija… Šta da im kažemo, svi smo se nadali da će na najbolje izaći, juče umre beba… Seljaci smo, navikli na svakakvu nevolju, pomislio sam da je mlada, biće još dece , neka samo ona bude živa… A, sad i ona ode”,  pričao je jedan meštanin odbijajući da mu se pomene ime, jer kako reče, ne želi da se zamera porodici koja jedino ima prava da progovori o nevolji koja ih je zadesila.

A, svi su se nadali svadbi, i pridošlicu u Orljane prihvatili raširenih ruku.

“Došla je prošle godine oko Svetog Nikole, rodom je iz Gornjeg Matejevca i osvojila celo selo. Toliko je bila pozitivna, osmeh joj nije silazio s lica, svako je voleo da je sretne. Prava žena za našeg komšiju, za njega se može reći samo “suvo zlato”. Taj ne ume nekome da kaže lošu reč, cela porodica je dobra. Planirali su svadbu, radovali se prinovi ali naiđe ovo zlo”,  komentariše za Telegraf nesreću ove porodice drugi meštanin Orljana.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

“Ne nosimo maske, računamo, mala je sredina, družimo se kao i ranije… Pa, nije ovo Niš. Koliko sam ja čuo, ona je sve vreme bila negativna na koronu, ali je imala upalu pluća. Kakvo je to čudo, nije mi jasno… Onakva žena, mlada, jedra, kao jabuka… a ode”,  žalio je komšinicu jedan seljanin.

Niko od njih nije znao ni kada će biti sahranjeni majka i beba.

“Pogledasmo po banderama, nema nijedne plakate… Pretpostavljamo da ni rodbina ne zna još ništa, koliko smo čuli, radiće se obdukcija, pa sahrana sigurno neće biti sutra”,  navodi ovaj čovek.

A, svi su se nadali svadbi, i pridošlicu u Orljane prihvatili raširenih ruku.

“Došla je prošle godine oko Svetog Nikole, rodom je iz Gornjeg Matejevca i osvojila celo selo. Toliko je bila pozitivna, osmeh joj nije silazio s lica, svako je voleo da je sretne. Prava žena za našeg komšiju, za njega se može reći samo “suvo zlato”. Taj ne ume nekome da kaže lošu reč, cela porodica je dobra. Planirali su svadbu, radovali se prinovi ali naiđe ovo zlo”,  komentariše za Telegraf nesreću ove porodice drugi meštanin Orljana.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

“Ne nosimo maske, računamo, mala je sredina, družimo se kao i ranije… Pa, nije ovo Niš. Koliko sam ja čuo, ona je sve vreme bila negativna na koronu, ali je imala upalu pluća. Kakvo je to čudo, nije mi jasno… Onakva žena, mlada, jedra, kao jabuka… a ode”,  žalio je komšinicu jedan seljanin.

Niko od njih nije znao ni kada će biti sahranjeni majka i beba.

“Pogledasmo po banderama, nema nijedne plakate… Pretpostavljamo da ni rodbina ne zna još ništa, koliko smo čuli, radiće se obdukcija, pa sahrana sigurno neće biti sutra”,  navodi ovaj čovek.

A, svi su se nadali svadbi, i pridošlicu u Orljane prihvatili raširenih ruku.

“Došla je prošle godine oko Svetog Nikole, rodom je iz Gornjeg Matejevca i osvojila celo selo. Toliko je bila pozitivna, osmeh joj nije silazio s lica, svako je voleo da je sretne. Prava žena za našeg komšiju, za njega se može reći samo “suvo zlato”. Taj ne ume nekome da kaže lošu reč, cela porodica je dobra. Planirali su svadbu, radovali se prinovi ali naiđe ovo zlo”,  komentariše za Telegraf nesreću ove porodice drugi meštanin Orljana.

U čudu su kako se mlada žena zarazila jer su smatrali da su u selu bezbedni.

“Ne nosimo maske, računamo, mala je sredina, družimo se kao i ranije… Pa, nije ovo Niš. Koliko sam ja čuo, ona je sve vreme bila negativna na koronu, ali je imala upalu pluća. Kakvo je to čudo, nije mi jasno… Onakva žena, mlada, jedra, kao jabuka… a ode”,  žalio je komšinicu jedan seljanin.

Niko od njih nije znao ni kada će biti sahranjeni majka i beba.

“Pogledasmo po banderama, nema nijedne plakate… Pretpostavljamo da ni rodbina ne zna još ništa, koliko smo čuli, radiće se obdukcija, pa sahrana sigurno neće biti sutra”,  navodi ovaj čovek.

Ne postoji osoba koja prođe pored kuće u Orljanu, gde je živela trudnica Aleksandra Pavlović, koja je preminula od korone, a da mu oči nisu uplakane. Komšinice prolaze pored kuće i plaču

Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

NIŠ – Ne postoji osoba koja prođe pored kuće u Orljanu, gde je živela trudnica Aleksandra Pavlović, koja je preminula od korone, a da mu oči nisu uplakane. Komšinice prolaze pored kuće i plaču.

Jedna od njih je Gorica Tasić… Prolazi pored kuće i plače “kao kiša”…

Aleksandra Pavlović je bila na aparatima za kiseonik, ali nije izdržala. Pre toga lekari su pokušali da spasu sedmomesečni plod ali nisu uspeli.

– Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

Njihov prvi komšija Vojin Cvetković, koji je bio radnik Intenzivne nege KC Niš, a sada je u penziji drži prodavnicu na nekoliko metara od njihove kuće. On kaže da je već zakazana i svadba, dogovoren restoran, muzika, a sada svi umesto toga preživljavaju tugu.

– Strašno je to što se dogodilo, ne samo za njih, nego za celo selo. Sreća im je kucala na vrata. Imali su veridbu tu u dvorištu do kasno u noć. Radovali su se deci, ali kad đavo zakuca na vrata… Saša je pored stalnog posla radio malo i nešto oko građevine, mnogo radan momak. Ona je završila Ekonomski fakultet, ali ova nesreća dođe i sada celo selo tuguje – priča Cvetković.

Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

NIŠ – Ne postoji osoba koja prođe pored kuće u Orljanu, gde je živela trudnica Aleksandra Pavlović, koja je preminula od korone, a da mu oči nisu uplakane. Komšinice prolaze pored kuće i plaču.

Jedna od njih je Gorica Tasić… Prolazi pored kuće i plače “kao kiša”…

Aleksandra Pavlović je bila na aparatima za kiseonik, ali nije izdržala. Pre toga lekari su pokušali da spasu sedmomesečni plod ali nisu uspeli.

– Ovo je strašna greota, to su dobre duše svi. Od svekra, svekrve, poštovana familija. Njen Saša, to je radan dečko, on je vatrogasac u Nišu, ali je radan, radan. Živeo je da napravi porodicu i eto… Mi u stvari nismo shvatili tu koronu ozbiljno. Ovde u selu to niko ozbiljno nije shvatio.

Njihov prvi komšija Vojin Cvetković, koji je bio radnik Intenzivne nege KC Niš, a sada je u penziji drži prodavnicu na nekoliko metara od njihove kuće. On kaže da je već zakazana i svadba, dogovoren restoran, muzika, a sada svi umesto toga preživljavaju tugu.

– Strašno je to što se dogodilo, ne samo za njih, nego za celo selo. Sreća im je kucala na vrata. Imali su veridbu tu u dvorištu do kasno u noć. Radovali su se deci, ali kad đavo zakuca na vrata… Saša je pored stalnog posla radio malo i nešto oko građevine, mnogo radan momak. Ona je završila Ekonomski fakultet, ali ova nesreća dođe i sada celo selo tuguje – priča Cvetković.

Čuveni dečji pulmolog dr Branimir Nestorović je nedugo pre nego što je postao deo Kriznog štaba za borbu protiv koronavirusa, otvorio dušu u emisiji “Govornica” RTV Marš, gde je pričao o svom privatnom životu.

Majka je imala urođenu srčanu manu, od toga je umrla

– Moja majka je imala urođenu srčanu manu, od koje je kasnije i umrla… Kada je rodila mog starijeg brata, sledeći put su joj rekli da ne može u Obrenovcu da se porodi… I onda sam se ja rodio u Beogradu u Višegradskoj.

Moja baba koja je bila spiritus movens naše porodice je došla iz Like sa zavežljajem na leđima. I pošto je bila veoma sposobna uspela je da za 30 godina napravi imperiju.

I danas se u Obrenovcu to zove Lekino sokače. Tu su moji imali vunovlačaru, krojačku radionicu, prodavnicu, 40 šegrta, kuće. Bili su jako bogata porodica. Moja baba je živela skromno do kraja života iako su imali pare. Onda je došao Drugi svetski rat posle koga im je sve oduzeto.

Moja porodica je bila na ozbiljnom nišanu za istrebljenje. Moj ujak pokojni je bio već viđen za Sremski front. E moja baba je namestila da moja majka upozna mog oca. Moj otac je bio šef Saveza komunista za valjevski srez. U to vreme je Obrenovac pripadao Valjevu. On je bio veliki partijac.

Kada je on upoznao moju majku i kada se zaljubio u nju otklonjena je bila opasnost za eksterminaciju. Godinu dana je partijski aktiv odlučivao da li on može da se oženi sa njom ili ne. I kad se oženio sa njom morao je da abdicira sa mesta funckionera. Ali baba je spasla porodicu.

Posle rata smo postali siromašni

Porodica je posle rata postala siromašna. Bilo je da se jede i obuče. U to vreme niko nije imao Bog zna šta, pa ni mi. Ali sve što je baka stvorila je nacionalizovalo. Ostala je kuća gde sam ja sad koju je kupio moj deda za rezervnu varijantu.

Ja sam prilično rascepljena ličnost. Moja majka je bila građanska opcija, a otac je bio do kraja komunista. Pravi iskreni komunista. Umirao je u bolnici i kaže mi – Idi plati članarinu, nisam je platio za dva meseca, buniće se ovi. Staljina je obožavao ali nije smeo da priča o tome.

Baba je mrzela Tita. Kad je on umro baba je rekla – Sad sam izvršila svoj životni zadatak da nadživim onog skota. Ona je umrla sa 89 godina. Nije bila bolesna, jednostavno je odlučila da umre. Legla je u krevet i rekla – Dosta. I nije više htela da jede… Imala je 30 kilograma kada je umrla. Tad sam video da čovek može da umre zato što je odlučio da umre.

Otac mi je umro u strašnim mukama, od tada se borim, najviše zbog žena koje ista stvar jako uništava.

– Otac je bio strastveni pušač, pušio je tri pakle dnevno. Dobio je rak usne duplje i umro je u velikim mukama. I od tad ja vodim tu kampanju protiv duvana, ali ide slabo… Znate kad pričamo o drogama, najstrašnija droga je duvan. To je najstrašniji otrov koji postoji. Njegova zavisnost je na nivou kokaina. Duvan, a o tome se malo priča, oštećuje kod žene jajne ćelije i to su promene koje se prenose na sledeće generacije. Ako je baba bila strastan pušač, unuka će imati sve bolesti koje imaju pušači iako nikad nije pušila – rekao je dr Nestorović.

– Kada je moj otac umro mi smo ostali bez prihoda. Desilo se nešto u penzionom fondu, oni su zagubili neke papire. On je imao 44 godine radnog staža kada je umro. Bio je trgovac i imao je baš težak život. Rano je počeo da radi, sa svega 14 godina.

I kad je on umro majka i ja smo 7 meseci bili bez novca.

Snalazili smo se, pozajmljivali…

Nisam imao kaput, morao sam da izmislim izgovor zašto dolazim u sakou na fakultet po ciča zimi

Meni je to tada to izgledalo kao smak sveta, ali sada kad gledam, i to je imalo neku pozitivnu stranu. Nisam imao kaput pa sam samo u sakou po zimi dolazio na fakultet. E kako je na Medicinskom fakultetu bilo studenata sa parama oni mi kažu:

– Pa gde ti je sako?

– Ma, pravi šmekeri idu samo u skaou, odgovorim im tada.

Onda shvatite da možete da se oslonite samo na sebe i par najodanijih prijatelja. Bila je to prilično dobra lekcija u mom životu.

Radio sam dve tri godine kao građevinski radnik. Radio sam uglavnom na mešalici. Najbolji posao je bio kada smo se ja i moj kum ubacili jedne godine da pomažemo u kampanji prskanja gubara. Mi smo razmućivali one otrove. Bila je jako dobra plata.

Mislim da sam tad upoznao Srbiju i kako žive obični ljudi. Srbi su solidaran narod ali nas otuđuju – završio je…

Za 24 sata izgubio voljenu suprugu i tek rođenog sinčića

Porodilja Aleksandra Pavlović (27) iz doljevačkog sela Orljane, preminula je jutros posle višednevne borbe niških lekara za njen život.

Ona je u Klinički centar Niš stigla u teškom stanju, pa je priključena na respirator na odeljenju intenzivne nege Klinike za ginekologiju zbog sumnje na koronavirus.

Aleksandra se juče porodila hitnim carskim rezom, ali je sin odmah posle porođaja, nažalost, preminuo. Jutros, u 8:55, i majka je, takođe, izgubila bitku za život.

Saša Zravković, suprug preminule Aleksandre rekao je za Kurir da još nije svestan tragedije koja ga je zadesila i da ne može da prežali smrt supruge i bebe.

“Očajan sam. Nismo imali dece i ovo bi nam bilo prvo”, rekao je on za Kurir.

Direktor Klinike za anesteziju i reanimaciju prof. dr Radmilo Janković rekao je da je porodilja poslednjih nedelju dana bila u intenzivnoj nezi gde su ona i beba bile na 24-časovnom monitoringu, praćena od strane akušera i intezivista.

Saša Zravković, suprug preminule Aleksandre rekao je za Kurir da još nije svestan tragedije koja ga je zadesila i da ne može da prežali smrt supruge i bebe.

“Očajan sam. Nismo imali dece i ovo bi nam bilo prvo”, rekao je on za Kurir.

Direktor Klinike za anesteziju i reanimaciju prof. dr Radmilo Janković rekao je da je porodilja poslednjih nedelju dana bila u intenzivnoj nezi gde su ona i beba bile na 24-časovnom monitoringu, praćena od strane akušera i intezivista.

Saša Zravković, suprug preminule Aleksandre rekao je za Kurir da još nije svestan tragedije koja ga je zadesila i da ne može da prežali smrt supruge i bebe.

“Očajan sam. Nismo imali dece i ovo bi nam bilo prvo”, rekao je on za Kurir.

Direktor Klinike za anesteziju i reanimaciju prof. dr Radmilo Janković rekao je da je porodilja poslednjih nedelju dana bila u intenzivnoj nezi gde su ona i beba bile na 24-časovnom monitoringu, praćena od strane akušera i intezivista.

Srbiju je pre mesec dana potresla vest o konjima koji slobodno galopiraju na obalama Zapadne Morave u selu Tučkovo kod Lučana! Naime, poplave koje su zadesile Dragačevo prošli mesec su ostavile porodicu Milosavljević bez voljenih životinja. 

U vodenoj stihiji udavilo se 17 konja, a braća Veljko, Velimir i Vladimr uspeli su da spasu samo dva, koja su sada smeštena u štali u dvorištu njihove porodične kuće.

Vodena stihija opustošila je i lokalni makadamski put koji vodi do kuće ove dvanaestočlane porodice.

Inače, od dvadeset pet konja koliko imaju, posebno mesto na njihovom imanju zauzimaju, dva najlepša – Bećir i Rubin. Jedan je kupljen u Kraljevu, a drugi u Sjenici, a zajedno vrede čak 10.000 evra.

Budući da su pretpeli ogromu štetu, na kraju su uspeli koliko toliko ljudi dobre volje da im pomognu. 

Naime, humanošću dobrih ljudi sa svih strana ovoj porodici iz mesta Dljina, polako se obnavlja gazdinstvo, nakon katastrofe koja ih je zadesila. 

Dakle, na poklon su dobili ždrebe i konja iz Sjenice, kao i stado ovaca što je poklon od opštine Lučani. Osim ovih divnih ljudi koji su pritekli u pomoć, javili su se i brojni drugi iz Kotraža, Kraljeva i sl. 

Oni su putem fejsbuka poručili da su veoma zahvalni na pomoći, te da bi njihova deca želela da ponovo imaju magare koje je nažalost nastradalo u poplavama, te se nadamo da će im se ova želja i ispuniti. 

Podsetimo, zbog rasta vodostaja i poplava u Srbiji pre mesec dana vanredna situacija je bila proglašena u 20 opština, pod vodom je bilo više od 700 domaćinstava, a saobraćaj je bio u prekidu na više regionalnih puteva.

Specijalni policijski timovi za spasavanje evakuisali su više stotina ljudi u Arilju, Krupnju, Ljuboviji, Kosjeriću i Lučanima.

U Ljuboviji je tada za 24 sata palo 210 litara kiše, što odgovara količini koja padne u nekoliko meseci.

Reka Ljuboviđa je uništila tri mosta, poplavila stotine kuće i poljoprivrednog zemljišta.

U Kraljevu je nabujali Ibar naneo splav na most u centru grada, koji se od udara potpuno raspao. Obilne padavine uzrokovale su izlivanje reke Toplice, Kosanice i Blatašnice, a poplavljeno je bilo preko 150 domaćinstava i više stotina hektara poljoprivrednog zemljišta.

Komšinica kaže da je Siniši pozlilo i da se umalo srušio, ali je nekako uspeo da se pribere.

Bračni par ubijen na kućnom pragu! Sada otkriven mogući motiv ubistva, pominje se trgovina drogom

Komšinica kaže da je Siniši pozlilo i da se umalo srušio, ali je nekako uspeo da se pribere.

Ubijeni bračni par, Foto: printscreen/FB

Supružnici Slavoljub Mladenović (47) i Branka Anđelković (41) brutalno su ubijeni u Vranjskoj Banji. Policija traga za osumnjičenim.

Slavoljub Mladenović (47), zvani Šinter, i njegova nevenčana supruga Branka Anđelković (41) brutalno su, kako se sumnja, ubijeni u dvorištu svoje kuće u naselju Ćosiki kod Vranjske Banje!

Njih dvoje su likvidirani hicima iz lovačke puške, a tela je u lokvi krvi juče oko osam sati pronašao Brankin otac Siniša.

Nije došla u firmu

– U ponedeljak Branka nije došla na posao, a zaposlena je u jednoj firmi za proizvodnju nameštaja. Kolege su je uporno zvale, jer se nikad nije desilo da kasni, a kamoli da ne dođe u firmu. Tada su se zabrinuli i Brankina snaja, koja takođe radi u fabrici, pozvala je njenog oca kako bi videli šta se zbiva – kaže komšinica i dodaje:

– Nesrećni čovek bio je iznenađen pozivom, pa je odlučio i sam da je pozove. Nakon nekoliko pokušaja da dozove ćerku i zeta, on se uputio kod njih kući. Tamo ga je sačekao horor! Video je svoju mezimicu i zeta kakao nepomično leže u lokvi krvi, praktično na kućnom pragu. Bili su u donjem vešu.

Komšinica kaže da je Siniši pozlilo i da se umalo srušio, ali je nekako uspeo da se pribere.

– Počeo je da ih dodiruje, da im opipava puls, jadan čovek, verovatno se nadao da su možda živi. Nažalost, već su bili mrtvi. Pozvao je Hitnu pomoć i policiju. Ekipa Hitne pomoći je mogla samo da konstatuje smrt supružnika – kaže ona.

Prema rečima izvora, prvi rezultati istrage pokazali su da je Slavoljuba i Branku neko svirepo ubio.

– Policija je juče blokirala kraj i dala se u potragu za osumnjičenim. Slučaj deluje komplikovano. Telo žene nađeno je okrenuto licem ka zemlji i bez gornjeg dela odeće, a imala je vidljive povrede po glavi. Njen muž je bio samo u gaćama. Verovatno je njih neko pozvao da izađu i kad su otvorili vrata napadač je ubio jednog, pa drugog. Proverava se da li je u kući izvršena premetačina i da li je nešto ukradeno – kaže izvor iz istrage.

Svi preplašeni

Komšije ubijenog bračnog para juče su bile u šoku. Kažu da nisu primetili nikog sumnjivog u naselju, ali i da je kuća žrtava udaljena od ostalih.

– Bili su dobri ljudi. Slavoljub nigde nije radio, a Branka je bila zaposlena u firmi. Dece nisu imali, živeli su od Brankine plate, imali voćnjak, a pomagali su im i njeni roditelji, koji su im i kupili kuću – kaže komšija i nastavlja:

– Uznemireno smo i preplašeni. Neko ih je ubio kao da su divlje svinje i otišao. Ne znamo zašto bi njih neko ubio. Svi se pitamo šta je posredi. Da li je neki lopov, da li je neki manijak, da li su se nekome zamerili… Nadamo se da će policija što pre pronaći ubicu i uhapsiti ga, da i mi možemo da odahnemo.

Uviđaj je, inače, juče trajao satima u potrazi za tragovima koji bi pomogli u rasvetljavanju ovog zločina. Kako nezvanično saznajemo, proverava se priča pojedinih meštana da je ubijeni Slavoljub nedavno ušao u posao sa sumnjivim ljudima, i to u trgovini narkoticima.

Posle izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je u pregovorima sa ‘’jednom zemljom koja je završila vakcinu protiv Covida ‘’ i da je daje ‘’ugroženoj populaciji’’, reagovao je lekar kragujevačke Hitne pomoći Dušan Đokić, koji je predsednika nazvao ‘’grobovlasnikom naših života’’. On je ocenio da je sramno što struka ćuti o ovoj izjavi i naveo da je najava vakcine do kraja godine ‘’žalosna slika Srbije po meri idiota’’.

Kragujevački lekar specijalista pedijatrije u Zavodu za hitnu pomoć, u internoj prepisci sa kolegama osudio je sramno ćutanje profesora i lekara svih profila o najavi da će Srbija dobiti vakcinu protiv koronavirusa do kraja godine.

“Grobovlasnik naših života, samozvani despot Srbije Aleksandar Neponovljivi, najavio je vakcinu protiv korone do kraja godine, mada u redovnim okolnostima razvoj vakcina traje pet do 10 godina, da bi sa sigurnošću bila bezbedna sa minimumom neželjenih reakcija. Stanovništvo Srbije biće deo probne populacije po volji despota, a sramno ćutanje silnih profesora medicinskih fakulteta, doktora svih profila i zvanja, dopuštanje da političari donose odluke ovakvog nivoa i značaja, kao što je bilo i histerično kupovanje respiratora po svetu bez konsultovanja struke, deo je žalosne slike Srbije po meri idiota!!!”, napisao je doktor Dušan Đokić i objavio ovo svoje reagovanje na viber grupi Kolegijuma lekara Hitne pomoći, preneo je portal “Glas Šumadije”.

Doktor Đokić je ovom portal potvrdio svaku reč koju je napisao, navodeći da njegova reakcija nije bila ishitrena. On je pojasnio da je svakome iz profesije jasno koliko je dug i ozbiljan put na pronalaženju nove vakcine bez posledica po zdravlje ljudi i da se takve stvari ne dešavaju ‘’preko noći”.

“Zbog čega se mi, kao mala sredina i relativno mala populacija uvek samo ‘poturamo’ da učestvujemo u svakom, pa i ovom eksperimentu. To, kada vam neko tako prikaže da su rezulatati dobri i na primer samo jedan posto ispitanih ima nepoželjne reakcije može medijski da zvuči dobro, ali tom, jednom ako premine, onda je njemu i njegovoj porodici smrtnost 100 posto” , opominje on još jednom apelujući da su to stvari sa kojima se “niko ne igra”.

Doktor Đokić je podsetio na uništavanje i devastiranje Instituta “Torlak” koji je bio referentna ustanova za izvoz vakcina za čitavu Istočnu Evropu, a čiji su nekadašnji vrhunski stručnjaci danas “raseljeni” po čitavom svetu. On se s pravom pita zbog čega je na najavu vakcine do kraja godine, izostala reakcija pre svega same zdravstvene struke i strukovnih organizacija.

“Niko se ovim povodom nije oglasio. Muk. Sramota. Gde su sada Lekarska komora Srbije, Udruženje lekara Srbije, udruženja i komore medicinskih sestara i tehničara, Komora biohemičara Srbje… Nigde, na žalost. Pa ne može samo u našoj zemlji jedan čovek sve da zna” zaključio je dr Đokić , apelujući da tako i ne ostane.

“Grobovlasnik naših života, samozvani despot Srbije Aleksandar Neponovljivi, najavio je vakcinu protiv korone do kraja godine, mada u redovnim okolnostima razvoj vakcina traje pet do 10 godina, da bi sa sigurnošću bila bezbedna sa minimumom neželjenih reakcija. Stanovništvo Srbije biće deo probne populacije po volji despota, a sramno ćutanje silnih profesora medicinskih fakulteta, doktora svih profila i zvanja, dopuštanje da političari donose odluke ovakvog nivoa i značaja, kao što je bilo i histerično kupovanje respiratora po svetu bez konsultovanja struke, deo je žalosne slike Srbije po meri idiota!!!”, napisao je doktor Dušan Đokić i objavio ovo svoje reagovanje na viber grupi Kolegijuma lekara Hitne pomoći, preneo je portal “Glas Šumadije”.

Doktor Đokić je ovom portal potvrdio svaku reč koju je napisao, navodeći da njegova reakcija nije bila ishitrena. On je pojasnio da je svakome iz profesije jasno koliko je dug i ozbiljan put na pronalaženju nove vakcine bez posledica po zdravlje ljudi i da se takve stvari ne dešavaju ‘’preko noći”.

“Zbog čega se mi, kao mala sredina i relativno mala populacija uvek samo ‘poturamo’ da učestvujemo u svakom, pa i ovom eksperimentu. To, kada vam neko tako prikaže da su rezulatati dobri i na primer samo jedan posto ispitanih ima nepoželjne reakcije može medijski da zvuči dobro, ali tom, jednom ako premine, onda je njemu i njegovoj porodici smrtnost 100 posto” , opominje on još jednom apelujući da su to stvari sa kojima se “niko ne igra”.

Doktor Đokić je podsetio na uništavanje i devastiranje Instituta “Torlak” koji je bio referentna ustanova za izvoz vakcina za čitavu Istočnu Evropu, a čiji su nekadašnji vrhunski stručnjaci danas “raseljeni” po čitavom svetu. On se s pravom pita zbog čega je na najavu vakcine do kraja godine, izostala reakcija pre svega same zdravstvene struke i strukovnih organizacija.

“Niko se ovim povodom nije oglasio. Muk. Sramota. Gde su sada Lekarska komora Srbije, Udruženje lekara Srbije, udruženja i komore medicinskih sestara i tehničara, Komora biohemičara Srbje… Nigde, na žalost. Pa ne može samo u našoj zemlji jedan čovek sve da zna” zaključio je dr Đokić , apelujući da tako i ne ostane.

Marina Andrejić (47) iz Majilovca, koja je najpre osuđena, pa oslobođena za ubistvo sina Đorđa (13) 22. jula 2010, tužiće državu sudu u Strazburu ako ne dobije željenu odštetu. Sudbina njenog sina i dalje je misterija

Marina Andrejić (47) iz Majilovca kod Velikog Gradišta, koja je najpre osuđena, pa oslobođena za ubistvo sina Đorđa (13) pre tačno deset godina, tužila je državu za odštetu zbog 703 dana provedena u pritvoru. Sud joj je dodelio dva miliona dinara, ali Marini je to malo i traži čak 17 miliona odštete.
Sudbina njenog sina je već punu deceniju potpuna misterija i možda samo Marina zna šta se tačno desilo sa malim Đorđem 22. jula 2010. godine.

Uništen DNK

Đorđe je, naime, tog dana nestao u ataru sela Majilovac, nakon što je sa majkom otišao na njivu. Za dečakom se tragalo skoro četiri meseca, ali on nikad nije pronađen. Lovci su tek 7. novembra 2010. u selu Majilovac pronašli lobanju, za koju je Biološki fakultet u Beogradu DNK analizom najpre utvrdio da je pripadala nestalom dečaku. Međutim, usledio je šok kada je druga grupa veštaka ustanovila da je lobanja oprana u izbeljivaču, što se radi kad se želi uništenje DNK. Marinin branilac je zato zatražio da se zubi lobanje uporede sa Đorđevim zubnim kartonom, ali sud to nije dozvolio.

Marina je za sve to vreme bila u pritvoru, jer je bila uhapšena samo tri dana nakon nestanka njenog sina. Nekoliko meseci kasnije, njen muž, Đorđev otac, umro je od posledica dijabetesa.

Andrejićeva je najpre u istrazi priznala da je ubila sina tako što mu je motikom smrskala glavu, ali kasnije je to porekla. Viši sud u Požarevcu ju je dva puta proglašavao krivom za teško ubistvo deteta i prvostepeno ju je oba puta osudio na 20 godina zatvora, ali Apelacioni sud u Kragujevcu ju je oslobodio zbog nedostatka dokaza. Andrejićeva je zatim puštena iz požarevačkog Istražnog zatvora, u kom je provela 703 dana, i preko advokata Srbislava Stojanovića zatražila je odštetu od države zbog nezakonitog pritvaranja i pretrpljene duševne boli.

Stojanović nam je ispričao da je tužbu podneo u Višem sudu u Požarevcu, ali je sudija najpre odbila taj tužbeni zahtev, uz obrazloženje da je Marina sama kriva što je toliko dana bila u pritvoru “zbog opstrukcije istrage i toka suđenja”.
– Nakon odbijanja naše tužbe, kojom smo tražili 17 miliona dinara odštete, napisao sam žalbu Apelacionom sudu u Kragujevcu, koji je preinačio presudu požarevačkog Višeg suda, dosudivši Marini dva miliona dinara odštete. I ja i moja klijentkinja bili smo nezadovoljni tim iznosom, jer je ispod minimalnog. Po toj računici, Marina bi dobila manje od 3.000 dinara za svaki dan pritvora, dok sudska praksa pokazuje da se u takvim slučajevima dosuđivalo i po sto evra za dan pritvora – objasnio je Stojanović.

On je zbog toga još pre dve i po godine napisao žalbu Ustavnom sudu u Beogradu, ali odgovor mu nikad nije stigao.
– Ako Ustavni sud ne prihvati naše zahteve, žalićemo se Sudu za ljudska prava u Strazburu, koji će doneti konačnu presudu – istakao je Marinin advokat.

Satanizovana u javnosti

Stojanović dodaje da je Marina nakon izlaska iz pritvora izvesno vreme živela sa jednim deviznim penzionerom u Kličevcu kod Požarevca.
– Nakon raskida te veze, Marina se vratila kod roditelja u rodno selo Lučica. Nakon što joj je svekrva umrla, ona se preselila u porodičnu kuću u Majilovcu, gde je živela sa svojom ćerkom Anđelom. Međutim, nakon ćerkine udaje u susednom selu, Marina je ostala sama u kući u Majilovcu. U međuvremenu postala je baka, pošto joj je ćerka Anđela podarila unuče. Zbog nemogućnosti da nađe bilo kakav posao kojim bi obezbedila sredstva za život, jer je satanizovana u javnosti optužbama da je ubila svoga sina, ali i zbog podozrenja meštana Majilovca, Marina se preselila u Novi Pazar. Zaposlila se u jednoj tekstilnoj fabrici u tom gradu i još je tamo – rekao je Stojanović. 

Marina: Nisam ubila sina, verujem da je živ

Marina Andrejić je pre dve godine za Informer tvrdila da nije ubila sina i da se nada da je on i dalje živ.
– U istrazi su me naterali da priznam zločin i dve godine sam ni kriva ni dužna provela u zatvoru. Ne prođe dan a da se ne zapitam da li je Đorđe i dalje živ, a imam razloga da verujem da ga je neko oteo. Ne znam ni da li detetu da palim sveću… Ipak, čekam i nadam se da će mi se Đorđe jednog dana pojaviti na vratima. Kažu da me u sudskom depou čeka lobanja mog sina, da je sahranim, ali čija je to glava bila? Verujem da ta lobanja nije njegova – kazala nam je tada Marina.
Govoreći o Đorđevom nestanku, kazala je da je 22. jula 2010. motikom povredila nogu na njivi i da je poslala sina po pomoć. Tad ga je, kako je istakla, poslednji put videla.

DOK tradicionalna medicina leči bolesti, kineska medicina leči ljude, govorio je dr Čen Bijao. Ni kineska, ni tradicionalna medicina njemu, nažalost, nisu pomogle. Skoro tri nedelje se hrabro borio u Zemunskoj bolnici, ali je u ponedeljak izgubio bitku sa novim virusom korona.

Doktor Čen je bio vlasnik jedne od dve kineske ordinacije u Beogradu. Iz Šangaja je došao posle bombardovanja kineske ambasade tokom NATO agresije. Iz inata i osećaja da treba da pomogne.

– Ovde nije bilo doktora iz Kine. Razočarani u klasičnu medicinu, mnogi su došli kod mene. Neke pacijente sam izlečio – ispričao je Čen svojevremeno za “Novosti”.

Omaleni doktor toplog pogleda i širokog osmeha lečio je akupunkturom i akupresurom. Zahvaljujući znanju i bogatom iskustvu, nepogrešivo je pronalazio zdravstveni problem. U Čenovu ordinaciju dolazili su ljudi iz svih krajeva Srbije, ali i iz Crne Gore, Hrvatske, Republike Srpske, Amerike, Kanade… Pomogao je mnogima.

– Doktor Čen i zdrav ko dren, kažete vi Srbi. Moji Kinezi me isto fale, ali mi reklama ne treba. Ne stignem sve. Mnogo mojih Kinezi došlo da radi u Srbiji, a ja sam jedan od dva ordinacije kineskih doktori u Beogradu – govorio je simpatični doktor Čen. – Iz našu ambasadu govore Kinezi gde ima lekar na koji su oni navikli. Put svile iz Peking ide preko doktor Čen.

Kineski doktor bio je ponosan što je Srbija zemlja sa kojom njegova Kina najviše sarađuje:

– Srbi dobri ljudi sa dobro srce i njima Kina mnogo pomogne da se razviju

DOK tradicionalna medicina leči bolesti, kineska medicina leči ljude, govorio je dr Čen Bijao. Ni kineska, ni tradicionalna medicina njemu, nažalost, nisu pomogle. Skoro tri nedelje se hrabro borio u Zemunskoj bolnici, ali je u ponedeljak izgubio bitku sa novim virusom korona.

Doktor Čen je bio vlasnik jedne od dve kineske ordinacije u Beogradu. Iz Šangaja je došao posle bombardovanja kineske ambasade tokom NATO agresije. Iz inata i osećaja da treba da pomogne.

– Ovde nije bilo doktora iz Kine. Razočarani u klasičnu medicinu, mnogi su došli kod mene. Neke pacijente sam izlečio – ispričao je Čen svojevremeno za “Novosti”.

Omaleni doktor toplog pogleda i širokog osmeha lečio je akupunkturom i akupresurom. Zahvaljujući znanju i bogatom iskustvu, nepogrešivo je pronalazio zdravstveni problem. U Čenovu ordinaciju dolazili su ljudi iz svih krajeva Srbije, ali i iz Crne Gore, Hrvatske, Republike Srpske, Amerike, Kanade… Pomogao je mnogima.

– Doktor Čen i zdrav ko dren, kažete vi Srbi. Moji Kinezi me isto fale, ali mi reklama ne treba. Ne stignem sve. Mnogo mojih Kinezi došlo da radi u Srbiji, a ja sam jedan od dva ordinacije kineskih doktori u Beogradu – govorio je simpatični doktor Čen. – Iz našu ambasadu govore Kinezi gde ima lekar na koji su oni navikli. Put svile iz Peking ide preko doktor Čen.

Kineski doktor bio je ponosan što je Srbija zemlja sa kojom njegova Kina najviše sarađuje:

– Srbi dobri ljudi sa dobro srce i njima Kina mnogo pomogne da se razviju.