Month: July 2020

Mališa Jevtović (46) prije tačno 15 godina silovao je do smrti trogodišnju Katarinu Kaju Janković u Zvezdarskoj šumi u Beogradu, dok je njena majka Ana Filipović (39) čuvala stražu.

Da joj zlotvori nisu oduzeli život, mala Kaja bi danas bila punoljetna.

Mališa je u međuvremenu osuđen na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora, a Ana na 37.

Kajino ubistvo, koje se dogodilo 17. jula 2005, jedno je od najsvirepijih u Srbije, a Mališino ime i dalje izaziva jezu i bijes u našoj javnosti. O kakvom je monstrumu reč, najbolje pokazuju i potresne riječi sudije tadašnjeg Okružnog suda Siniše Sofrenovića, kad je 9. maja 2007. Jevtoviću izrečena kazna.

– Danas bi Kaja imala skoro pet godina, tačnije 59 mjeseci, još tačnije 1.783 dana. To nije doživjela zahvaljujući postupcima ovih ljudi koji su pred nama majci, koja je nije voljela, i njenom ljubavniku, koji ju je mrzio. Kako inače protumačiti više od 50 povreda na tijelu djeteta, od kojih su povrede trbušnih organa dovele do smrtnog ishoda? Povrede po glavi, tijelu, rukama, nogama i genitalijama, nanijetih rukom, nogom, prstima, čak i polnim organom – rekao je, između ostalog, sudija Sofrenović.

“Ljubavnici iz pakla”, kako su nazvani tih godina u medijima, potom su upućeni na izdržavanje kazne. Mališa je najprije bio u “Zabeli”, a zatim je prebačen u zatvor “Nova skela”, dok je Ana u ženskom zatvoru u Požarevcu. Ona je radno angažovana u krojačkoj radionici, dok je Mališa, prema nezvaničnim saznanjima, prije nekoliko godina prešao u islam.

Ovi zlikovci, kao i svi drugi zatvorenici, imaju pravo na posjetu dva puta mjesečno, piše Blic.

Iako su ih se rođaci poslije zločina javno odricali, kako je Informer nezvanično saznao, Mališu u zatvoru redovno obilazi brat, a Anu majka i otac. Ako živi dočekaju da im istekne kazna, Mališa će imati 71 godinu, a njegova bivša ljubavnica 62.

Podsjetimo, tokom istrage zločina utvrđeno je da je Mališa u više navrata seksualno zlostavljao malu Kaju, uz saglasnost njene majke.

Mališa Jevtović (46) prije tačno 15 godina silovao je do smrti trogodišnju Katarinu Kaju Janković u Zvezdarskoj šumi u Beogradu, dok je njena majka Ana Filipović (39) čuvala stražu.

Da joj zlotvori nisu oduzeli život, mala Kaja bi danas bila punoljetna.

Mališa je u međuvremenu osuđen na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora, a Ana na 37.

Kajino ubistvo, koje se dogodilo 17. jula 2005, jedno je od najsvirepijih u Srbije, a Mališino ime i dalje izaziva jezu i bijes u našoj javnosti. O kakvom je monstrumu reč, najbolje pokazuju i potresne riječi sudije tadašnjeg Okružnog suda Siniše Sofrenovića, kad je 9. maja 2007. Jevtoviću izrečena kazna.

– Danas bi Kaja imala skoro pet godina, tačnije 59 mjeseci, još tačnije 1.783 dana. To nije doživjela zahvaljujući postupcima ovih ljudi koji su pred nama majci, koja je nije voljela, i njenom ljubavniku, koji ju je mrzio. Kako inače protumačiti više od 50 povreda na tijelu djeteta, od kojih su povrede trbušnih organa dovele do smrtnog ishoda? Povrede po glavi, tijelu, rukama, nogama i genitalijama, nanijetih rukom, nogom, prstima, čak i polnim organom – rekao je, između ostalog, sudija Sofrenović.

“Ljubavnici iz pakla”, kako su nazvani tih godina u medijima, potom su upućeni na izdržavanje kazne. Mališa je najprije bio u “Zabeli”, a zatim je prebačen u zatvor “Nova skela”, dok je Ana u ženskom zatvoru u Požarevcu. Ona je radno angažovana u krojačkoj radionici, dok je Mališa, prema nezvaničnim saznanjima, prije nekoliko godina prešao u islam.

Ovi zlikovci, kao i svi drugi zatvorenici, imaju pravo na posjetu dva puta mjesečno, piše Blic.

Iako su ih se rođaci poslije zločina javno odricali, kako je Informer nezvanično saznao, Mališu u zatvoru redovno obilazi brat, a Anu majka i otac. Ako živi dočekaju da im istekne kazna, Mališa će imati 71 godinu, a njegova bivša ljubavnica 62.

Podsjetimo, tokom istrage zločina utvrđeno je da je Mališa u više navrata seksualno zlostavljao malu Kaju, uz saglasnost njene majke.

Grupa muškaraca i žena sprovela je dobro osmišljen plan kako bi zdravlje ljudske vrste pustila niz WC šolju.

Masovnim uskraćivanjem sunčevih zraka ljudima, koje daju život i zdravlje (smanjujući nivo vitamina D) putem karantina, napali su osnove života.

Isto tako, odlukama o obavezi nošenja zaštitnih maski, službenici za javno zdravstvo teraju javnost u stanje hipoksičnog disanja. Nošenje zaštitne maske smanjuje količinu kiseonika koji udišemo i povećava unos CO2 kojeg izdišemo.

Objavljen je video-zapis u kojem su prikazani ljudi koji ispituju maske po pitanju kvaliteta vazduha i količine kiseonika i ugljen-dioksida CO2. Video-zapis je uklonjen, što ne iznenađuje, jer je pokazao da nošenje maske predstavlja opasnost za zdravlje. 

Naravno, svi zdravstveni službenici su za maske, a vi se bolje priviknite na njih. Jedan zdravstveni stručnjak predviđa da će maske ostati sastavni deo američkog života još godinama. Erik Toner, viši naučnik Centra za zdravstvenu bezbednost Johns Hopkins, izjavio je: “Mislim da je nošenje maski i određeni nivo socijalnog distanciranja, nešto s čime ćemo živeti – nadamo se, živeti srećno – nekoliko godina”.

Kakav će efekat imati uskraćivanje kiseonika milijardama ljudi na nekoliko godina? Koliko će to ljude učiniti srećnima? Ili udisanje opasne količine ugljen-dioksida CO2, šta će to učiniti zdravlju ljudi nakon nekoliko godina ili čak nakon samo nekoliko nedelja ili meseci.

Smanjenje količine kiseonika koje ljudi udišu, prisiljavanje ljudi na nošenje maske je okrutno i medicinski glupo, ističu lekari. Ispod maske, očitavanja kiseonika O2 padaju s uobičajenih 21 na nezdravih 17.5, što pokreće uzbunu OSHA uređaja koji to mere.

Uobičajena količina ugljen-dioksida CO2 u vazduhu iznosi oko 400 ppm, a ako se meri oko nosa usta, onda bi bila još veća. Ali kad nosite masku, koncentracija se diže do 5.000 ppm. To nije zdravo! Ugljen-dioksid u vazduhu koji udišemo obično je 0.0390 odsto. Kad izdišemo je 4.0 odsto. To nije koncentracija ugljen-dioksida koju želimo da udišemo.

Nedovoljno kiseonika: posledice po zdravlje

Ozbiljne posledice po zdravlje mogu se pojaviti ako nivo kiseonika padne izvan bezbedne zone. Kada koncentracija kiseonika padne s 19.5 na 16 odsto i tada počnete da se bavite fizičkom aktivnošću, vaše ćelije ne primaju dovoljno kiseonika za pravilno funkcionisanje. Dakle, nošenje maski nije preporučljivo ni iz kog razloga, jer maske predstavljaju sporo gušenje. To nije tako ekstremno kao što bi bilo zadaviti osobu ili je usmrtiti potpunim oduzimanjem daha, ali generalno, zdravlje će biti ugroženo, a smrt od ostalih uzroka će se povećavati.

Zdravim ljudima virusi ne stvaraju probleme

Virusi svih vrsta će izmaći kontroli kod ljudi kojima nedostaje vitamina D i kiseonik, i koji ponovo udišu već izdahnuti ugljen-dioksid CO2. U tu smesu dodajte nedostatak vitamina D, i tada dobijemo nevirusnu zdravstvenu krizu u nastajanju.

Jasno je, nema smrti od koronavirusa pri koncentraciji vitamina D u krvi iznad 34 ng / ml. Svetlost je neophodna; ona je okosnica života i može se upotrebiti kao moćan lek protiv COVID-19. Dakle, držanje ljudi u zatvorenom prostoru nikad ne bi bio odgovor mudrog lekara.

SZO – Svetska NEzdravstvena organizacija

Kada ćemo shvatiti da su zdravstveni službenici zapravo službenici smrti i da je Svetska zdravstvena organizacija zapravo Svetska NEzdravstvena organizacija? Savremena medicina je fabrika smrti, a farmaceutski terorizam stoji iza ljudske bede u zapanjujućem obimu više godina nego što je većina nas doživela. Čelnici najprestižnijih svetskih medicinskih časopisa ne mogu da veruju istraživanjima koje objavljuju, što znači da čitavo zdanje farmaceutske medicine stoji na živom pesku.

Vlasti su odlučile da prekinu život onakav kakav ga znamo. Koronavirus sam po sebi nije problem za većinu, ali vladin i medicinski odgovor na njega naštetiće svima. Karantin i nošenje maski naneće težak udarac zdravlju ljudi.

Najveću turističku atrakciju na teritoriji Turske, Svetu Sofiju, godišnje poseti tri miliona turista

Hiljadu godina je Sveta Sofija bila najveća crkva na svetu, a do danas je ostala najlepša. Kada je izgrađena verovalo se da je sam Bog spustio lancima na zemlju.

Najveću turističku atrakciju na teritoriji Turske, Svetu Sofiju, godišnje poseti tri miliona turista. Turska država naplaćuje ulaznicu od oko 15 evra, čime ova crkva finansira dobar deo budžeta za turske kulturne institucije. Ukoliko je Taip Erdogan, predsednik Turske, pretvori u džamiju više neće moći da naplaćuje ulaznice.

Antemije i Isidor, najbolje arhitekte 5. veka angažovao je Justinijan sa zadatkom da izgrade najvelelepniju crkvu na zemlji. Uspeli su u tome i, posle samo pet godina, 537. godine je svečano otvorena, a ljudi su posmatrali otvorenih ustiju unutrašnjost. Naime, ogromnu kupolu drže četiri luka i odaje utisak kao da – lebdi. Tome je doprinosilo i 6.000 svetiljki čija se svetlost odbijala o zlatni mozaik freski!

Foto: Profimedia

Mramor za stubove stizao je iz najboljih kamenoloma carstva. Sa leve strane ulaza nalazi se “Stub suza” u kojem se nalazi posebna rupa dovoljna da se u nju stavi palac, a onaj ko napravi ceo krug, verovalo se, imaće sreće.

Kada je završena gradnja car Justinijan je viknuo: “Solomone, nadmašio sam te!” Narod je, zbog brze gradnje i činjenice da je na njoj radilo “samo” 10.000 radnika (što nikada nije nadmašeno) verovao da je građevinu na zemlju spustio Bog.

Crkva je bila svedok dramatičnih događaja u istoriji, a svi koji su se o nju ogrešili nisu dobro prošli. Upravo je u ovoj crkvi Svete mudrosti patrijarh Mihailo Kerularije dobio papsku anatemu posle koje je usledio Veliki raskol. Prvi su je oskrnavili upravo Latini 1204. godine, koji su poharali 15 metara visok ikonostas, uveli su u oltar koze i pretvorili je u katoličku crkvu. Posle ovog čina odnos između pravoslavne i katoličke crkve više nikada nije popravljen.

Mehmed Drugi je 29. maja 1453. godine uradio istu stvar – crkvu Svete Mudrosti pretvorio je u džamiju i freske je prekrečio kako bi zidove “ukrasio” arabeskama. Godinama su se ispod maltera pojavljivali likovi svetaca koji su “uznemiravali” muslimane i crkva je iznova i iznova krečena.

Pupak sveta

U mramornom podu crkve može se videti kvadrat za koji se veruje da predstavlja “pupak sveta”.

Tajna vrata

Pošto telo poslednjeg cara Konstantina Dragaša nikada nije pronađeno, narod je verovao da su se u Svetoj Sofiji otvorila vrata kroz koja je prošao i sakrio se. Veruje se da će se Sudnjeg dana ta vrata ponovo otvoriti.

Kemal Ataturk je 1935. godine doneo odluku da Sveta Sofija postane muzej i otpočne restauracija fresaka. Crkva je pod zaštitom UNESKO.

Sve više lekara se obraća na društvenim mrežama i u svojim statusima sa nama deli teške trenutke kroz koje prolaze dok se ne štede u bori protiv koronavirusa. Kažu da su umorni, iscrpljeni, ali nastavljaju bitku na koju ih obavezuje profesija i Hipokratova zakletva.

Dr Nenad Maksimović je anesteziolog u Kliničkom centru Srbije, trenutno je na ispomoći svojim kolegama u bolnici “Dr Dragiša Mišović”. On nam je do detalja opisao fizičku i mentalnu borbu, znoj i sve lomove kroz koje prolaze on i njegove kolege .

Dr Maksimović je za naš portal otvorio svoju dušu i u dahu napisao ispovest koju vam prenosimo u celosti:

Dolaziš u smenu. Između 4-8 h si u skafanderu. Svaki dan je drugačiji, svaka noć nepredvidiva. Ovo vrelo leto još više greje, često si mokar ispod najlona, osetiš kako voda lije niz tebe. Stolice na kojima ostaviš vlažni trag, kao da si prosuo lavor vode.

Prekuče je padala kiša i lakše je odmah da se diše u tom najlonu. Ali to sve zaboravljaš, brzo se aklimatizuješ, jer su oni tu – pacijenti koji te čekaju, svaki za sebe različit. Po preuzimanju šoka, želiš što više da poradiš.

Neke pacijente dobro znaš, jer ih pratiš danima, nove upoznaješ a neke nisi zatekao… I to je ono što najviše boli, jer su ti dugo, dugo slike tih ljudi pred očima. Znaš ih po imenu, čak nadimku, sa nekima si i pričao i bodrio ih da moraju da izguraju da će sve biti ok, da se ne plaše! A strah je veliki, vidiš im u očima! Vežeš se, ljudi smo…

Respiratori o kojima se toliko pričalo, nabavljeni su. Ali mašine ne rade same, njima upravljamo mi anesteziolozi.

“Nema vode, nema toaleta dok si u skafanderu”

Pažljivo zadajemo modove ventilacije, titriramo saturaciju, povećavamo ili smanjujemo potporu, obezbeđujemo intubacije, plasiramo centralne venske puteve, menjamo antibiotsku terapiju, pratimo diurezu, dozivamo razne konsultante, jer svi smo mi tim koji mora da funkcioniše kao jedan da bi bilo rezultata. A nema nas dovoljno i umorni smo… Sestre, anestetičari se bore na prvoj liniji sa nama, naši saborci!

Ništa im ne mogu zameriti, jer vidim koliko su usahli od umora.

Pauze bude ako su mogućnosti za njih… Često ih i ne pravimo, jer te posao ponese. Nema vode, nema toaleta dok si u skafanderu.

Anesteziolozi su deficit u čitavom svetu, u ovom trenutku smo mobilisani i raspoređeni kao ispomoć po covid bonicama. U čitavoj toj situaciji raduje što neke kolege vidiš iz okolnih gradova Srbije i svaki ponovni susret izmami osmeh, ej bre 100 godina, gde si ti? Nažalost, mnoge naše kolege još pre korone su zbog boljih uslova rada i zarade otišle u inostranstvo, a bili su “zmajevi” svog posla!

Kraj smene: Pazi da se ne kontaminiraš!

Svaka naša zajednička pobeda je spasen život koji nema reprizu! Kad vam pacijent napusti jedinicu intenzivnog lečenja, kada su njegova pluća oporavljena i nema zapaljenja – pa to je veliko radovanje za sve! To je naša nagrada koja nema cenu.

Kraj smene: skidaš skafander i paziš da se ne kontaminiraš! Ruke smežurane, isušene od alkohola, ne prepoznaješ da su tvoje.

Umor ne sme da remeti koncentraciju protokola kako šta se prvo skida jer ako se kontaminiraš i takav dođeš kući nije dobro. Moraš da brineš o bolesnima, moraš da brineš o svojima kod kuće jer samo njih imaš uz sebe. I oni stalno brinu, znaju da smo u velikom riziku da se zarazimo. Svaki tvoj odlazak na posao odzvanja u ehu ukućana i komšija: Čuvaj se!

Nekad ne možeš spasiti čitav svet, ali činiš sve što je do tebe… Naročito mi “vladari iz senke” – anesteziolozi smo tu za vas, iako često nevidljivi na prijemima vrlo smo vidljivi u svom delovanju i lečenju. Lep je osećaj da spasavaš nešto najvrednije za čovečanstvo, a to je ŽIVOT. Da, to je baš lep osećaj.

Anesteziolozi: Oni bez kojih respirator ne može da radi

“Vladari iz senke”, tako nas zovu. A ko je zapravo anesteziolog? Uloga anesteziologa je široka. On je prisutan u operacionoj sali, ali je krucijalan u intenzivnom lečenju i zbrinjavanju najtežih – kritično obolelih i politraumatizovanih pacijenata.

Svako ko je jednom ušao u Urgentni centar i našao se ispred ambulante reanimacije broj 13, videvši gužvu i gotovost tih hrabrih lekara, mogao je da shvati koliko je naš posao težak, stresan i kompleksan.

“Hirurgija je svoje neslućene visine dosegla zahvaljujući anesteziologiji”. Sama anesteziologija se poslednjih nekoliko decenija rapidno razvila prateći ono esencijalno u razvoju medicinskih grana, patofiziologije bolesti i protokola lečenja. Svaki anesteziolog, da bi bio u “punoj gotovosti”, mora neprekidno da uči i da se usavršava…

Dok drugi specijalisti u dežurstvu mogu malo odmoriti, iako je to retko, anesteziolozi nemaju tu mogućnost. Oni nikad ne spavaju. Vaše vitalne funkcije su njihov zadatak. Kada drugima nije jasno šta se dešava sa pacijentom često se čuju povici – “Zovite anesteziologa!”

Ovih dana oni su mobilisani. Usled deficita kadra raspoređeni su u covid bonice širom naše zemlje i mogu vam reći da su retki oni koji se nisu odazvali… Veliki broj anesteziologa je napustio zemlju zbog boljih uslova rada i veće zarade u inostranstvu. U našoj zemlji taj manjak se oseća, pa često jedan anesteziolog pokriva više radnih mesta uz veliku odgovornost za svako ponaosob.

Za to je potrebna velika snaga i energija a ako ste konstantno u premoru kad-tad se to odražava i na vaše zdravlje. Stare sistematizacije ne vide prostor za povećanje broja zaposlenih, što je fakat najveća kočnica. Ako povećate broj anesteziologa u jedinici intezivnog lečenja imaćete svakako i kvalitentnije lečenje pacijenata.

U ovim teškim danima koji su pred nama na prvoj liniji borbe su anesteziolozi. Mnogo puta smo čuli pominjanje respiratora… Kako ih treba imati više. A niko nije pomenuo kako treba imati više anesteziologa. Mašine za mehaničku ventilaciju ne rade same! Njima upravljaju anesteziolozi koji su jedino edukovani za rad sa respiratorima.

Naše radno vreme se produžava i posle posla. Svoje teško obolele pacijente “nosimo kućama”, kao i njihove zabrinute porodice, bezbroj je pitanja sa obe strane. Ne možete da se ogradite i da ne razmišljate šta bi mu sutra uključio, stalno pravite strategiju za bolji ishod lečenja… kada se sav vaš trud završi povoljno – srećni ste i to zaista nema cenu, jer život nema reprizu. Tek kad se nađete u ambisu smrti, cenite život na pravi način. A kada gledate život koji se bori, dobijate još veći impuls da i pobedi!

Za prave heroje nije potrebno ordenje. Ovaj posao može da radi samo onaj ko to  zaista voli i ko se ne štedi. Svaki novi spasen život je najveće priznanje za svakog lekara.

Iako niko od anesteziologa nije bio pozvan u Palatu Srbije  sa “herojima medicinarima” a na prvoj liniji su borbe protiv covida 19 od samog početka, šta da vam kažem, jeste nepravedno i iznenađujuće, ali u ovoj situaciji nema mesta sujeti… Svaki lekar koji je anesteziolog treba da je ponosan, jer je izabrao pravi poziv.

Ukoliko se ne smanji broj obolelih, naši doktori će kao u ratu morati da biraju čiji život da spasu, a koga, nažalost, da otpišu

Zbog naglog skoka zaraženih koji se očekuje već krajem nedelje, kada na “naplatu” dođu protesti, na korak smo od kolapsa zdravstvenog sistema, upozorava naš čuveni infektolog dr Žarko Ranković.

On kaže da su ove tragične scene vrlo moguće u Srbiji ukoliko se popune bolničke postelje u zdravstvenim ustanovama širom naše zemlje, a broj pozitivnih nastavi da raste.

Borba za život

Ne možemo staviti dva pacijenta na jedan respirator, već lekari moraju da isključe jednog kako bi priključili drugog
Žarko Ranković

– Bolnički kapaciteti u Beogradu su popunjeni, a pacijenti se već danima šalju u kovid-bolnice u unutrašnjosti. Ako se ovakva situacija nastavi, i te bolničke postelje biće brzo popunjene. Država može da izgradi nove bolnice, kao i da organizuje medicinsko osoblje koje će raditi u njima, ali za to treba vremena. Opreme i respiratora ima, obezbeđeno je sve na vreme, ali sve će to biti nedovoljno ukoliko broj inficiranih nastavi da se povećava – ističe Ranković i dodaje:

– Italijanski scenario u Srbiji je i te kako moguć ukoliko se popune sve bolničke postelje i svi respiratori. Ne možemo staviti dva pacijenta na jedan respirator, već lekari moraju da isključe jednog kako bi priključili drugog. Baš kao u ratnom stanju, bolnice bi bile pune, a lekari bi na licu mesta procenjivali ko od pacijenata ima veće šanse da preživi i njemu bi pružali pomoć. Nažalost, to bi se moglo desiti već krajem ove nedelje, jer je prošlo dovoljno vremena od protesta u Beogradu, kada niko nije vodio računa o zaštiti od virusa, što može dovesti do povećanja broja obolelih – napominje on.

Maske i distanca su jedino rešenje za suzbijanje epidemije

Infektolog Žarko Ranković savetuje građane da se pridržavaju mera jer je to jedini način da se epidemija obuzda.
– Prerano smo se opustili i sada plaćamo danak. Ne postoje vakcina ni lek za koronu. Ali kada bismo svi 14 dana nosili maske i ponašali se onako kako preporučuje struka, videli biste kakve bismo imali rezultate i kako bi se smanjio broj osoba koje su inficirane – ističe Ranković.

Ipak, Ranković smatra da će država učiniti sve što može da do ovoga ne dođe.

– Nadam se i molim da se ovakva situacija ne obistini. Da nijedan zdravstveni radnik ne bude u situaciji da mora da razmišlja o tome kome pružiti priliku i šansu za život, a koga jednostavno otpisati! Uveren sam da država neće dozvoliti ovaj scenario i da će uraditi sve što je u njenoj moći da svaki oboleli dobije adekvatnu zdravstvenu negu. Ali postoji mogućnost da dođe do najgoreg – rekao je on.

U Institutu za patologiju Medicinskog fakulteta nisu rađene obdukcije onih koji su preminuli od kovida 19, jer za to ne postoje uslovi, potvrdio je za Sputnjik prof dr Duško Dunđerović, v.d. upravnika te institucije.

Dunđerović je za Sputnjik rekao da je početkom godine, kada se virus korona tek pojavio kod nas, Institut za javno zdravlje „Batut“ dao preporuku da se obdukcije preminulih od kovida 19 ne rade iz epidemioloških razloga, ali i zbog nedovoljne opremljenosti ustanova.

Kako je rekao, nijedna ustanova u Velikoj Britaniji, a kamoli u Srbiji, nema uslove da bezbedno obavi obdukciju preminulih od kovida 19.

Kardiohirurg Miljko Ristić ranije je izjavio da je u Srbiji urađeno 17 obdukcija preminulih od virusa korona i da su one dale zabrinjavajuće rezultate.

Međutim, dr Dunđerović odbacuje te navode i objašnjava da, ukoliko telo stigne na obdukciju, a u klinici je dokazano da je pacijent bio pozitivan na virus korona, obdukcija se stornira.

„Odgovorno tvrdim da na našem Institutu nisu rađene obdukcije pacijenata preminulih od virusa korona“, rekao je on.

U slučajevima kada zbog simptoma tokom života postoji opravdana sumnja da je preminula osoba bila zaražena virusom korona, Institut može nakon smrti da uradi pi-si-ar test.

Ako je pozitivan, obdukcija se ne radi, a ukoliko je negativan — obavlja se, kaže Dunđerović i ističe da ne može da kaže da li će uopšte početi da rade obdukcije preminulih od virusa korona.

Upitan po kom osnovu je kardiohirurg Miljko Ristić tvrdio da su te obdukcije urađene, Dunđerović odgovara da to pitanje treba da bude upućeno njemu.

On dodaje da će Institut uskoro i zvanično izdati saopštenje da obdukcije preminulih od virusa korona nisu rađene u ovoj ustanovi.

Na pitanje da li će protiv dr Ristića pokrenuti pravni postupak, Dunđerović je istakao da je Institut deo Medicinskog fakulteta i da će sva pravna pitanja biti rešavana preko pravne službe tog fakulteta, kao i da su obavestili upravu te visokoškolske ustanove i da očekuju reakciju.

Dunđerović je rekao da je, po njihovim saznanjima, u celom svetu urađeno svega nekoliko obdukcija preminulih od kovida 19, i to u Americi i Nemačkoj.

On je dodao da je u Kini, u određenom momentu kada je preminulo 1.200 ljudi, urađena samo jedna ograničena obdukcija. Prema njegovim saznanjima, u Italiji, koja je bila žarište, nije urađena nijedna.

Na informaciju da su u Institutu za patologiju Medicinskog fakulteta rađene obdukcije onih koji su preminuli od kovida 19, reagovao je i redovni profesor sudske medicine na Medicinskom fakultetu prof. dr Slobodan Savić.

Stefan Đurić (Sputnik)

Istražitelj Paquale Bacco, zajedno s infektologom Giulio Tarro i sucem Angelom Giorgiannijem, podneće tužbu protiv Vlade Evropskom sudu zbog mera preduzetih tokom pandemije, zajedno s infektologom Giulio Tarrom i sudijom Angelom Giorgiannijem izveštava dokumentarac.com a na osnovu članka u italijanskom mediju ilgiornale.it.

Medicinski istražitelj Paquale Bacco podnijet će žalbu državnom tužitelju u Rimu i apel Europskom sudu protiv mjera koje je poduzela vlada Giuseppea Contea tijekom vrhunca pandemije u Italiji. Tri stručnjaka učinit će to putem svoje udruge “L’Eretico” koja već uključuje oko 2 tisuće liječnika i pravnika.

Kako je objašnjeno u priopćenju za javnost, izvješće ističe niz aspekata lošeg upravljanja kriznim situacijama tijekom pandemije Covid-19 u Italiji, posebno s medicinsko-znanstvenog, epidemiološkog i pravnog stajališta.

“Pogrešni dijagnostički pristupi, neprimjereni tretmani, zarazno zadržavanje i sigurnosne mjere koje su i danas na snazi: za stručnjake Eretico, prava građana zaštićenih talijanskim Ustavom i međunarodnim pravom prekršena su“, pišu Tarro, Bacchus i Giorganni u napomeni.

“Ubijali smo ljude, a čak i ako je bilo u dobroj vjeri, jer smo bili suočeni s novom situacijom, ali u ICU-u je primijenjen pogrešan tretman. Rečeno je da se ne koriste protuupalni lijekovi koji su sada osnova nove terapije. Nije korišten heparin i izvršena je duboka ventilacija respiratorima. Vidio sam baze pluća Covidovih pacijenata tijekom obdukcije i potpuno su izgorjela, jer je čisti kisik poslan pod određenim pritiskom stvorio prave opekotine. Prouzročena je tromboembolija jer kisik nije cirkulirao i jer su pluća bila začepljena. Liječnici su slijedili vladine smjernice koristeći potpuno pogrešan protokol liječenja (op.p. Svjetske zdravstvene organizacije WHO). Bilo je to poput liječenja dijabetičara šećerom. ” izjavio je Pasquale Bacco za IlGiornale.it.

To nije sve. U optužbi, u prigovoru, stoji i problem oko uporabe zaštitnih maski, “za koje Ministarstvo zdravlja i samo predviđa moguće neželjene posljedice po zdravlje (op. p. nuspojave) “, te primjena cjepiva.

Pravni odbor udruge “L’Eretico” već je pripremio obrazac koji građani mogu upotrijebiti, odnosno da zatraže od svog poslodavca (ili upravitelja škole, u slučaju škola) “da preuzme građansku i krivičnu odgovornost za bilo koje štetne posljedice po zdravlje koje proizlaze iz uporabe tih proizvoda.”

Sličan obrazac pripremljen je za preuzimanje odgovornosti liječnika ili pedijatra, a prema slobodnom izboru pacijenta (i ASL prema liječniku) u kojega se administrira obvezno cjepivo. Pacijentov informirani pristanak po zakonu podrazumijeva da liječnik mora navesti sve moguće štetne posljedice po zdravlje, odnosno neželjene reakcije koje mogu proizaći iz liječenja kako bi pacijent mogao odlučiti hoće li prihvatiti liječenje ili ne i njegove moguće štete “, pišu suradnici. Obrasci su objavljeni na web mjestu udruge i “moguće ih je besplatno preuzeti“, kako kaže Bacchus.

“Najgora stvar – zaključio je mrtvozornik – je da se za smrti (op. p. prouzročene pogrešnim protokolima liječenjenja covid-19 ) nitko nije ispričao (op. p. niti za isto preuzeo odgovornost). Sada se uzima u obzir to da su primijenjene pogrešne terapije, ali nitko još nije rekao ‘Nismo bili u pravu‘”.

Neki radnici u pekarama ne vode mnogo računa o higijeni, priča jedan od njih. Neki od njih rade i stvari zbog kojih ćete dvaput razmisliti da li ćete i dalje kupovati pecivo. Nije tajna da je rad u pekarama veoma težak, i uglavnom malo plaćen posao. Mnogi radnici su veoma ogorčeni zbog uslova u kojima rade, ali tu uglavnom ispaštaju mušterije.

– Da znate šta se sve radi iza zatvorenih vrata, nikada više ne biste svratili u pekaru – počinje svoju priču jedna od radnica jedne beogradske pekare. Da higijena u pekarama nije na zavidnom nivou, svi znamo, ali neke činjenice nas zaista teraju na odluku da više nikada tamo ne kročimo. J. Z, mladić iz Beograda i radnik u pekari objašnjava da cena ne garantuje sigurnost.

– Bureci od 100 dinara i pice od 120 dinara koje kupujete u pekari uglavnom se proizvode u prostorijama po kojima bubašvabe gmižu doslovno u rojevima, a protrči tu i tamo neki miš pa i pacov. Radio sam u pekari u kojoj počneš da praviš sendviče (oni fini „posni“ i slični sendviči u celofanu koji koštaju preko 100 dinara) i ako ti uđe mušterija ti moraš te napola spremljene sendviče da ostaviš na 5 minuta, a kada se vratiš, po njima gmiže 10-ak bubašvaba – priča sa gađenjem J. Z.. Pored toga, radici u pekarama nekada namerno ne vode računa o higijeni.

– Dešavalo mi se više puta da dođem pripit na posao i često nesvesno pipam nos ili se češem za genitalije. Znate kolege bukvalno stavljaju ruke u gaće i posle mese testo, retko ko tu pere ruke. Takođe, mnogi radnici imaju gljivice na rukama koje dobiju od testa, i ne nose rukavice već sa takvim prstima nastavljaju sa radom. To je zaista užasno, ali nažalost veoma istinito – priča J. Z.

Još jedna radnica pekare u Beogradu kaže kako je bila zgrožena ponašanjem svojih kolega na poslu, nakon čega je i ubrzo dala otkaz.

– Nismo se poklopili, nisam mogla da radim sa takvim ljudima. Svako pecivo koje padne na pod uredno se vraća na policu. One pečurke na pici se nikada ne peru pre upotrebe (a ja se pitala zašto sve devojke koje rade u pekari imaju crne nokte – ne, ta prljavština ne može da se spere), verujte mi na reč. Ja sam se trudila da maksimalno vodim računa i da ubedim i druge radnike, ali sam naišla na zid. Njih jednostavno nije briga – objašnjava J.M.

Pored pekara, najveću opasnost predstavljaju restorani, kao i lokali koji spremaju „fast food“ hranu.

– Moj dečko je radio u jednom fensi restoranu i sećam se da mi je rekao da je ispred njega protrčalo par pacova. Pored toga, namirnice u restoranima se čuvaju na neadekvatan način (stoji oljušten krompir u vodi u frižideru po 2 dana, koriste se suhomesnati proizvodi kojima je istekao rok, itd.) Od tada izbegavam restorane svake vrste – priča M. N.

Kada sledeći put ogladnite ili vas zaboli glava, razmislite o varijanti da sami sebi spremite hranu!

Neki radnici u pekarama ne vode mnogo računa o higijeni, priča jedan od njih. Neki od njih rade i stvari zbog kojih ćete dvaput razmisliti da li ćete i dalje kupovati pecivo. Nije tajna da je rad u pekarama veoma težak, i uglavnom malo plaćen posao. Mnogi radnici su veoma ogorčeni zbog uslova u kojima rade, ali tu uglavnom ispaštaju mušterije.

– Da znate šta se sve radi iza zatvorenih vrata, nikada više ne biste svratili u pekaru – počinje svoju priču jedna od radnica jedne beogradske pekare. Da higijena u pekarama nije na zavidnom nivou, svi znamo, ali neke činjenice nas zaista teraju na odluku da više nikada tamo ne kročimo. J. Z, mladić iz Beograda i radnik u pekari objašnjava da cena ne garantuje sigurnost.

– Bureci od 100 dinara i pice od 120 dinara koje kupujete u pekari uglavnom se proizvode u prostorijama po kojima bubašvabe gmižu doslovno u rojevima, a protrči tu i tamo neki miš pa i pacov. Radio sam u pekari u kojoj počneš da praviš sendviče (oni fini „posni“ i slični sendviči u celofanu koji koštaju preko 100 dinara) i ako ti uđe mušterija ti moraš te napola spremljene sendviče da ostaviš na 5 minuta, a kada se vratiš, po njima gmiže 10-ak bubašvaba – priča sa gađenjem J. Z.. Pored toga, radici u pekarama nekada namerno ne vode računa o higijeni.

– Dešavalo mi se više puta da dođem pripit na posao i često nesvesno pipam nos ili se češem za genitalije. Znate kolege bukvalno stavljaju ruke u gaće i posle mese testo, retko ko tu pere ruke. Takođe, mnogi radnici imaju gljivice na rukama koje dobiju od testa, i ne nose rukavice već sa takvim prstima nastavljaju sa radom. To je zaista užasno, ali nažalost veoma istinito – priča J. Z.

Još jedna radnica pekare u Beogradu kaže kako je bila zgrožena ponašanjem svojih kolega na poslu, nakon čega je i ubrzo dala otkaz.

– Nismo se poklopili, nisam mogla da radim sa takvim ljudima. Svako pecivo koje padne na pod uredno se vraća na policu. One pečurke na pici se nikada ne peru pre upotrebe (a ja se pitala zašto sve devojke koje rade u pekari imaju crne nokte – ne, ta prljavština ne može da se spere), verujte mi na reč. Ja sam se trudila da maksimalno vodim računa i da ubedim i druge radnike, ali sam naišla na zid. Njih jednostavno nije briga – objašnjava J.M.

Pored pekara, najveću opasnost predstavljaju restorani, kao i lokali koji spremaju „fast food“ hranu.

– Moj dečko je radio u jednom fensi restoranu i sećam se da mi je rekao da je ispred njega protrčalo par pacova. Pored toga, namirnice u restoranima se čuvaju na neadekvatan način (stoji oljušten krompir u vodi u frižideru po 2 dana, koriste se suhomesnati proizvodi kojima je istekao rok, itd.) Od tada izbegavam restorane svake vrste – priča M. N.

Kada sledeći put ogladnite ili vas zaboli glava, razmislite o varijanti da sami sebi spremite hranu!

Osmogodišnji N. Ž. i njegova sedam godina mlađa sestra N. Ž. iz Novih Karlovaca poginuli su, dok su otac, majka i brat teško povređeni preksinoć u stravičnoj saobraćajnoj nesreći na samom izlazu iz Novog Slankamena.

Roditelji Milan Ž. (44) i Vanesa Ž. (34) prevezeni su i hospitalizovani u Kliničkom centru Vojvodine, i navodno zbog stanja u kome su još im nije rečeno da su im najmlađe i najstarije dete stradali. Četvoroipogodišnji dečak M. Ž. je prebačen u Dečju kliniku u Novom Sadu i nije životno ugrožen.

Šta je uzrok nesreće u kojoj je poginulo dvoje dece, biće utvrđeno u istrazi, a prva saznanja policije su da je otac dece Milan Ž., koji je upravljao “renoom klio” u kome su bili mališani i majka vozio neprilagođenom brzinom.

Porodica je, prema saznanjima “Blica”, u ponedeljak uveče bila u Starom Slankamenu, i oko 23 sata a na putu ka Novim Karlovcima gde su živeli, njihov “reno klio” sleteo je s puta u voćnjak. Vozilo je udarilo u drvo, od siline udara odbilo se, a zatim nekoliko puta prevrnulo. Koliko je bio silovit udarac u drvo, svedoči i to da je far vozila odleteo tridesetak metara u voćnjak.

U okretanju automobila devojčica i brat N. M., koji su sedeli na zadnjem sedištu, zadobili su smrtonosne povrede. Devojčica je preminula odmah, dok je dečak umro u Domu zdravlja u Beški.

Teške povrede su zadobili roditelji, dok je petogodišnji dečak lakše povređen. Kako su za “Blic” kazali u KCV, roditelji su van životne opasnosti.

– U Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine primljena su dva pacijenta sa teškim telesnim povredama. Posle hitne, blagovremene, kompletne dijagnostike, lekarske pomoći i zbrinjavanja, pacijenti su stabilnog zdravstvenog stanja, van životne opasnosti i nalaze se u Urgentnom centru na daljem lečenju i pod stalnim lekarskim nadzorom – kažu u KCV.

Dečak ima kontuziju glave te druge povrede nema. Svesno je i dobro, a stanje je stabilno, rekli su nam u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu.

– Nismo našli druge povrede sem kontuzije glave, urađene su sve druge pretrage i zasad je dete na posmatranju. Videćemo kako će se situacija razvijati dalje – rekli su iz Instituta.

Meštani Novih Karlovaca juče, nekoliko sati posle nesreće, i dalje nisu mogli da poveruju da su mališani stradali u saobraćajnoj nesreći.

– Nadamo se da će neko doći i reći da je sve to laž, da su deca živa i da će se sa roditeljima pojaviti u selu – kazali su žitelji ovog mesta nadomak Inđije.

Iz kuće u kojoj su Milan i Vanesa živeli sa decom i njegovim roditeljima Zoranom i Slavicom, juče je dopirala kuknjava. Niko od najbližih rođaka, međutim, nije imao snage za bilo kakvu priču.

– Pustite ljude, malo im je njihove muke sada – rekla je jedna komšinica iz Lukačeve ulice.

Ona je Milana, Vanesu i decu videla u ponedeljak predveče, kada su se spremali za put u Stari Slankamen.

– Milan je bio na poslu, radi u “Martini gradnji”. Oko 18 časova spremili su se i otišli u Stari Slankamen, da se deca igraju, a on je navodno išao da gleda neki turnir u malom fudbalu. Sa njima su, u svom automobilu, krenule i komšije, mladi bračni par sa dve ćerkice. Koliko smo čuli, komšije su pet minuta pre njih krenuli nazad, jer je Milanu i Vanesi bilo potrebno više vremena da smeste troje dece u kola. Tek kada su svi saznali za nesreću, i te komšije su čule – ispričala je jedna komšinica.

O Milanu, Vanesi i deci susedi imaju samo reči hvale.

– Žive sa Milanovim roditeljima, koji se bave poljoprivrednom. I Vanesa je poreklom odavde, njeni su nekoliko ulica udaljeni. Milan ima brata i sestru, blizanci su i mlađi od njega. Oboje su zaposleni, a Vanesa je trenutno bila na porodiljskom bolovanju sa trećim detetom. Mala N. Ž. je nedavno napunila godinu dana, prohodala je pre rođendana. Videli smo je kako šeta dvorištem i svima nam je bilo simpatično kako se gega. Nažalost, i nju i brata Bog je uzeo pre nego što su uopšte počeli da žive – plačnim glasom kazala je komšinica.

Na mestu nesreće čarapice i brojanica

Na mestu nesreće u kojoj je živote izgubilo dvoje mališana ostali su razbacani delovi automobila, dečje čarapice i brojanica.

Po nalogu tužioca, naređeno je veštačenje automobila kako bi se utvrdilo da li je bio tehnički ispravan kada je došlo do nesreće, a biće utvrđeno da li su vozač i suvozač bili vezani, odnosno da li su deca koristila sigurnosni pojas ili odgovarajuća dečja sedišta.

Marko Jovičić je na svom Instagram nalogu podelio da stupa u štrajk glađu, pošto već deset dana čeka da bude testiran posle terapije u kovid bolnici VMC Karaburma. On za Nova.rs kaže da ne želi da napusti tu bolnicu na sopstvenu odgovornost, kako tvrdi da mu je ponuđeno, pošto ne želi da rizikuje da mu se zdravstveno stanje pogorša i da mora ponovo da prođe kroz “agoniju” koju je prošao pre hospitalizacije.

“Jutros sam stupio u štrajk glađu, i mislim da je ovo prevršilo svaku meru. Želim da dobijem rezultate testa, bili oni pozitivni ili negativni i da znam šta se dešava i da li  treba i dalje da budem hospitalizovan ili da idem kući”, rekao nam je Marko Jovičić čim smo odgovorili na njegov apel upućen putem Instagrama i pozvali ga da proverimo šta se to sa njim dešava u VMC Karaburma.

“Danas se navršilo 30 dana od kada sam osetio prvi simptom kovida, i 20 dana od kada sam hospitalizovan na VMC Karaburma. Pre nego što sam konačno smešten u bolnicu, morao sam da čekam 10 dana na prve rezultate testiranja iz kovid ambulante na Čukarici, da bi potom dobio uput za rendgen na Infektivnoj klinici, odakle su me poslali kući sa tri hemomicina i obrazloženjem da nisam pacijent za njih.

Za par dana mi se toliko pogoršalo stanje, ali nisam hteo da čekam ponovo u Infektivnoj, već sam sve analize obavio sam, i kada je  pulmolog iz privatne bolnice rekao je da je potrebna hitna hospitalizacija, konačno sam, posle čekanja koje je trajalo 10 i po sati konačno primljen na VMC Karaburma”, priča Marko Jovičić.

Hospitalizovan je u 2 ujutru 28. juna, da bi posle 8 do 9 dana bio prebačen  u objekat za pacijente sa lakšim simptomima.

“Pre nego što su me prebacili, komandant objekta  me je pitao – pošto se dobro osećam i da ne bi čekao rezultate –  da li želim da na sopstvenu odgovornost odem na kućno lečenje. Odbio sam, pošto sam imao priliku da vidim šta se dešava sa drugarom sa kojim sam primljen, a koji je u to vreme bio u šok sobi, intubiran, i na respiratoru. On je kasnije preminuo”, potresen je i dalje Marko.

“Pošto sam odbio ponudu da odem iz bolnice,  prebacili su me u objekat za pacijente sa blažim simpromima, i konačno sam testiran. Ono što se desilo je, međutim, da ni posle deset dana nisam dobio nikakav rezultat, a rečeno mi je da neće ni stići jer je, po svoj prilici, “izgubljen”, i da sam prvi na redu za ponovno testiranje, što se do danas nije desilo.

Zato sam od jutros sam u štrajku glađu dok ne dobijem rezultat i ne budem znao šta mi se dešava. Ne želim da napustim ovu zdravstvenu ustanovu, jer ukoliko se moje zdravstveno stanje pogorša, znam vrlo dobro kakva je muka doći do bolničke sobe i bolničkog kreveta, a i želim da se obave sve potrebne analize, od PCR testa do krvne slike i rendgena pluća”, rekao je Marko Jovičić za Nova.rs.

Stekao je, kaže, utisak, da ne postoji nikakav red ni redosled kada je reč o testiranju u VMC Karaburma, kao i da se ispostavilo da rezultati testova poslatih u laboratoriju “Vatreno oko” – među kojima i njegov – još nisu stigli i najverovatnije su “zagubljeni”, dok su njegovi cimeri, čiji su testovi “završili” u Batajnici, već otišli kući u samoizolaciju.

“To je ono što i mene čeka, čak i ako sam negativan – moraću još 14 dana da budem u karantinu, kako nalaže protokol posle bolničkog lečenja. Toliko sam već dugo ovde da već počinjem da osećam psihološki pritisak, a tek me čeka izolacija kod kuće. Da ne pominjem koliko trpi moj posao”, naglašava Marko Jovičić zašto mu je toliko stalo da konačno bude testiran i sazna rezultat, da je otpočeo štrajk glađu.