SPC sutra će proslaviti praznik Svete velikomučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjena Marija.

Ovaj praznik nije obeležen crvenim slovom u crkvenom kalendaru, ali je veoma poštovan, posebno među ženama.

Prema narodnom verovanju, Sveta Marina je sestra od Svetog Ilije koja kažnjava gromom i zbog toga spada u “ognjevite svece”.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine “gori nebo i zemlja”, ne rade nikakvi poslovi, kako po kući, tako i u polju.

Po verovanju, one kojima se na ovaj dan zapali žito ili seno Marija opominje jer su se ogrešili radeći na praznik.

Takođe, na Ognjenu Mariju se ne valja kupati u “velikim vodama”, jer su brojni slučajevi utapanja baš na ovaj dan.

Ognjena Marija , Foto: printscreen

Veruje se da devojke na ovaj dan treba da poklone ogledalce mladiću koji im se sviđa i da će taj zauvek u njih gledati kao “u svoj odraz u ogledalu”.

Sveta mučenica Marina rodom je iz Antiohije, veru je primila u 12 godini, a otac ju je, kada je saznao da je hrišćanka, isterao iz kuće.

Posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana jer nije htela da se uda.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu.

Ovaj praznik nije obeležen crvenim slovom u crkvenom kalendaru, ali je veoma poštovan, posebno među ženama.

Prema narodnom verovanju, Sveta Marina je sestra od Svetog Ilije koja kažnjava gromom i zbog toga spada u “ognjevite svece”.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine “gori nebo i zemlja”, ne rade nikakvi poslovi, kako po kući, tako i u polju.

Po verovanju, one kojima se na ovaj dan zapali žito ili seno Marija opominje jer su se ogrešili radeći na praznik.

Takođe, na Ognjenu Mariju se ne valja kupati u “velikim vodama”, jer su brojni slučajevi utapanja baš na ovaj dan.

Ognjena Marija , Foto: printscreen

Veruje se da devojke na ovaj dan treba da poklone ogledalce mladiću koji im se sviđa i da će taj zauvek u njih gledati kao “u svoj odraz u ogledalu”.

Sveta mučenica Marina rodom je iz Antiohije, veru je primila u 12 godini, a otac ju je, kada je saznao da je hrišćanka, isterao iz kuće.

Posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana jer nije htela da se uda.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu.

Ministar prosvete Mladen Šarčević objasnio je kako će izgledati nastava ove školske godine ukoliko kovid 19 i dalje bude svugde oko nas.

Onlajn nastava ali i u školi – odgovaranje u školi

On u izjavi ističe da je pripremljeno nekoliko modela i da je prosveta spremna da se u zavisnosti od epidemiološke situacije u hodu prilagođava.

Otuda opisati model nastave u jednoj rečenici nije moguće, jer u pojedinim školama prostor i broj đaka ne zadovoljavaju ispunjenje svih epidemioloških pravila, pa će se zato nastava i prilagođavati po školama i potrebama.

Ipak, generalno posmatrano, škole i roditelji, odnosno đaci, moći će da se opredele koji im model nastave odgovara. Ukoliko se na primer opredele za onlajn važi isto pravilo jednako za sve – u školi se odgovara.

Praktično će biti izjednačen izbor, da li će raditi od kuće ili u školi, ali svi će morati da dođu u školu da bi bili propitani.

Sugerišemo i profesorima i učiteljima da daju što više ocena, kako bi na svakom koraku deca mogla da se iskažu i kako bi bilo preglednije njihovo savladavanje gradiva. Školama dajemo autonomiju da se sa roditeljima dogovore jer u delu porodica je strah – ističe ministar.

Po četiri skraćena časa dnevno za osnovce

Nastava će se izvoditi samo uz epidemiološke uslove koji važe i u svetu – zbog distance od četiri kvadratna metra u učionicama može biti do 15 đaka. A, đaci će morati da nose maske. Nastava od 8.00, 11.00, 14.00 i 17.00

Ministar Mladen Šarčević kaže da j e u proteklom periodu rađeno istraživanje u celoj Srbiji. Takođe i škole do sledeće nedelje treba da odgovore ministarstvu u skladu sa svojim specifičnostima, koji će model prihvatiti, da li mogu da rade u jednoj ili je neophodno više smena, kako će podeliti smene…

Škola, đaci, , Foto: Alo!/Masanori Jošida

Svi osnovci imaće po četiri časa dnevno, odnosno provodiće u školi tri sata. Generalno posmatrano u osnovnoj školi će se raditi po smenama koje će biti drugačije nego do sada.

Prvi i drugi razredi kretaće ujutro u 8.00, imaće četiri časa i završavaće u 11.00. Zatim idu kući ili imaju boravak. Posle najmlađih dolaze treći i četvrti razred i ostaju na nastavi od 11.00 do oko 14 časova.

Nakon analize ministarstva, oko 20 odsto roditelja nema decu gde da ostave. Škole koje su imale boravak imaće ga i ubuduće u istom obimu, ne smanjujemo grupe. U tim terminima predviđenim od prvog do četvrtog razreda imaju praktično celu školu za sebe, kaže ministar Šarčević.

Posle grupe od prvog do četvrtog u školu dolaze petaci i šestaci koji će svoja četiri časa imati od 14 do 17 časova, dok će sedmaci i osmaci biti u klupama od 17.00 do oko 20.00.

Dezinfekcija pre dolaska sledeće grupe u školu

Svi oni imaće po četiri časa koja traju 35 minuta i redovne odmore. Časovi su skraćeni, ali se ne gubi vreme za nastavu jer nema upisivanja dnevnika tokom časa. Između svakog bloka nastave je oko dvadesetak minuta pauze kada se vrši dezinfekcija pre dolaska druge smene đaka.

Škola, Foto: Alo/Dejan Briza

Oni koji su bolesni, ili im je neko u porodici zaražen ostaju kod kuće i imaju onlajn nastavu. Svi, pa i oni koji idu u školu, imaće na ponuđenim platformama razne sadržaje, vežbe, a škola i u izboru platforme ima autonomiju, ističe ministar Šarčević i dodaje da “nacionalne manjine mahom imaju manja odeljenja i oni će svi moći da dolaze bez podela na grupe”.

Koristiće se i sale, kancelarije…

Ministar kaže da je u manjim sredinama – manje i problema kako zadovoljiti sve uslove zaključno sa epidemiološkim. Veće škole i u većim gradovima zahtevaju jednostavno rečeno – više kombinacija modela.

„Oko 360 škola obara cifru od 1.000 đaka i tu će morati da se radi po smenama. U pojedinim školama i za smenski rad nedostaje učionica i tu će biti upotrebljene sale, kancelarije… Ispitivanjem svih specifičnosti od prostora, broja đaka do potreba roditelja, zaključak je da nijedna škola nije slična. Problem su veće škole po gradovima i zato će biti po četiri časa glavnih predmeta“, kaže Šarčević.

Jedna nedelja u školi, druga onlajn

Nakon analize ministarstva kako bi se utvrdilo realno stanje po Srbiji, činjenica je da su ogromne razlike po regijama.

„Primera radi novopazarska regija po pravilu ima mnogo đaka u odeljenju, čak i po 39. Kako bi se zadovoljio uslov distance može po 13 njih u učionicu. U ovom delu Srbije rešenje je da idu u školu od prvog do četvrtog u prepodnevnoj smeni i oni idu stalno. U popodnevnoj smeni će se na nedelju dana smenjivati peti i šesti, pa zatim sedmi i osmi razred. One nedelje kada određeni razred ne ide u školu imaće onlajn nastavu. Zato moramo da imamo pripremljene sve sadržaje“, ističe Šarčević.

Tačno će se znati ko, gde i kako uči

Kako dodaje, trenutno se izrađuje model izveštavanja pomoću kog će ministarstvo u svakom trenutku moći da prati koliko se uspešno odvija i organizuje nastava po školama.

„Argument profesora da nemaju računar jednostavno ne stoji. Imaju ga na poslu, a ukoliko su bolesni moći će da ga u dogovoru sa direktorom uzmu na revers,“ kaže ministar.

Takođe, profesori koji su proglašeni tehnološkim viškom ali dobijaju deo plate od države, u skladu sa iznosom imaće fond časova.

Suprug trudnice Brankice Ivanović, koja je preminula u Niškom kliničkom centru nakon što je rodila dečaka, Branislav objavio je na svom profilu na Fejsbuku da je ostao bez Brankice.

Veliki broj prijatelja izrazio je saučešće ovom čoveku i podeliosa njim teške trenutke bola, jer je izgubio suprugu.

Beba teška samo 920 grama, čija je majka u Kliničkom centru Niš pre dva dana preminula odmah nakon porođaja, negativna je na korona virus!

– Ona je negativna, na respiratoru je i na intenzivnoj nezi Dečje interne klinike. Njeno stanje je stabilno – rekla je za “Blic” dr Anđelka Slavković, pomoćnik generalnog direktora KC Niš za dečje klinike.

Podsetimo, Brankica I. (34), rodom iz Kumanova, od početka jula je bila u KC Niš, a dve nedelje na respiratoru sa sumnjom da je zaražena korona virusom…

– Samo želim da mi sin bude dobro. Ne znam šta me je snašlo, mnogo mi je teško – rekao je za “Novosti” suprug Branislav.

Beba teška samo 920 grama, čija je majka u Kliničkom centru Niš pre dva dana preminula odmah nakon porođaja, negativna je na korona virus!

– Ona je negativna, na respiratoru je i na intenzivnoj nezi Dečje interne klinike. Njeno stanje je stabilno – rekla je za “Blic” dr Anđelka Slavković, pomoćnik generalnog direktora KC Niš za dečje klinike.

Podsetimo, Brankica I. (34), rodom iz Kumanova, od početka jula je bila u KC Niš, a dve nedelje na respiratoru sa sumnjom da je zaražena korona virusom…

– Samo želim da mi sin bude dobro. Ne znam šta me je snašlo, mnogo mi je teško – rekao je za “Novosti” suprug Branislav.

BRANKICA Ivanović, rodom iz Kumanova (34), koja je sa sumnjom na kovid bila na respiratoru u KC Niš, preminula je u ponedeljak uveče, nakon porođaja u sedmom mesecu trudoće.

Njen suprug Branislav Ivanović, iz Vranja, neutešan je i kratko je za “Novosti” rekao da sada samo želi da mu sin bude dobro.

– Ne znam šta me je snašlo, mnogo mi je teško. Brankica je rodom iz Severne Makedonije, ovo nam je prvo dete. Pored ogromne tuge, sada treba da rešavam i administrativne probleme, jer ona još uvek nije dobila naše državljanstvo – ispričao je u jednom dahu Branislav za “Novosti”.

On kaže da mu nije jasno kako je njegova žena mogla da se zarazi i nije siguran da li je uopšte kod nje potvrđen virus.

– Nije izlazila iz kuće, nije radila, ne znam, možda sam joj ja preneo, ali nemam simptome. Ipak sam uradio test i očekujem rezultate – kaže Branislav.

Brankica je rodom iz Kumanova, par se venčao prošle godine i svi su se radovali prinovi.

Ona je, inače, u KC Niš došla 3. jula, u šestom mesecu trudnoće, sa simptomima zaraze virusom korona, a od 18. jula nalazila se na respiratoru. Porođena je u ponedeljak oko 20 sati carskim rezom kako bi se spasao život bebe, nakon čega je izgubila bitku za život. Zbog permanentnog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja, konzilijum lekara odlučio je da ženu porodi, ali, nažalost, porodilja koja je na svet donela dečaka, nije izdržala. Kako kažu u KC Niš, beba je dobro, u inkubatoru je i stabilno, a urađen joj je i test na kovid koji je poslat na analizu, te se očekuju rezultati.

Porodilja iz Vranja primljena je najpre na Infektivnu kliniku pre dvadesetak dana, odakle je poslata na Pulmologiju, na kiseoničnu potporu. Iako je u prvi mah delovalo da će biti dobro, nakon sedam dana njeno stanje joj se pogoršalo, pa je priključena na respirator, na kome je bila do ponedeljka, kada je odlučeno da je lekari porode carskim rezom.

– Tokom dramatične borbe za dva ljudska života, lekarski tim sastavljen od anesteziologa, ginekologa, dečjih anesteziloga, neonatologa, uspeo je, uz reanimaciju majke na operacionom stolu, da spase život bebe koja je rođena sa 920 grama. Beba je trenutno stabilnih vitalnih parametara, zadovoljavajućeg disanja i nalazi se pod nadzorom pedijatara i neonatologa. Nažalost, odmah nakon vađenja deteta i pored svih napora, majka je preminula u 20.45 – rekao je direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju KC.

HOSPITALIZOVANE JOŠ DVE ŽENE

U KLINIČKI centar u Nišu još dve trudnice primljene su na bolničko lečenje, obe sa simptomima koji ukazuju na infekciju virusokm korona. Kako saznajemo, jedna je primljena u ponedeljak, a druga je hospitalizovana juče. Ona je, inače, u devetom mesecu trudnoće. Prema prvim saznanjima, obe žene su dobro i njihovo zdravstveno stanje je stabilno.

PRVA ŽRTVA

I PORODILjA (27) iz okoline Niša, koja je takođe bila na respiratoru u KC Niš, preminula je 21. jula. Dan nakon carskog reza, preminula je i njena beba.

Srpska pravoslavna crkva 30. jula, slavi praznik Svete velikomučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjena Marija

Sveta velikomučenica Marina, poznatija u narodu kao Ognjena Marija, u crkvenom kalendaru je obeležena crnim slovom, ali se u narodu strogo poštoje. Od pamtiveka postoji predanje koje kaže da sveta mučenica Marina pali i kažnjava ognjem, zato je u narodu poznata kao Ognjena Marija.

Ako na dan Ognjene Marije, sevaju munje i čuje se grmljavina, to se smatra lošim znakom, i velikom kaznom. Smatra se da ova svetiteljka dobro zna ko je grešan, pa taj dan svi dobijaju po zasluzi. 

Žene posebno praznuju dan Ognjene Marije, te su tog dana kućni poslovi svedeni na minimum. Obavezan je odlazak u crkvu i molitva ispred ikone Svete velikomučenice Marine. 

U svojoj knjizi Ognjena Marija Livanjska, čiji je sadržaj nastao na osnovu dokumenata, a prevashodno svedočenja preživelog srpskog stanovništva livanjskog područija stravično postradalog u masovnom zločinu 29. i 30. jula 1941. godine, podgorički novinar i publicista, Budo Simonović, o ovom prazniku zabeleženo je i ovo: 

“Među vernicima – pravoslavcima, Ognjena Marija (koja, inače, u narodnoj tradiciji slovi kao sestra Gromovnika Ilije i Svetog Pantelije) izaziva posebno strahopoštovanje. Toga dana (30. jula po novom, odnosno 17. po starom kalendaru) niko ne radi jer se smatra da je toga dana svaki posao netaličan i grešan, da svako ko toga dana prekrši volju božju, ne može očekivati milost njegovu:

“Mi bi rekli ovde da je Ognjena Marija udešljiva”, kaže Sava Petrović iz livanjskog sela Gubin, jedna od retkih srpskih duša iz ovih krajeva koja je leta gospodnjeg 1941. preživjela Ognjenu Mariju. 

“Ako te šta tog dana desi, ne možeš se izbaviti; ako vatra plane, ne možeš je ugasiti. A bude, baš tog dana, čestito se i ne naoblači pa plane i zagrmi u plast sena ili krstinu žita – sve izgori do poslednje slamke… Otuda i pesma u narodu:

Ognjem prži Ognjena Marija,
Gromom bije Gromovnik Ilija,
Mirom miri Mirnosna Marija…

A ne bude vazda po pravdi i zasluzi. Desi se, kao tog zlog leta 1941, da se udruži sila i nepravda, da bog zažmuri i đavolu u svatove dođe, i onda sve naopako obrne – kazna strašna stigne bezgrešnike…”

Izvor: stil

Na ovaj praznik se ne radi jer je posao netaličan i grešan i svako ko prekrši božju volju ne može očekivati Njegovu milost.

Srpska pravoslavna crkva sutra proslavlja praznik Svete velikomučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjena Marija, koja se poštuje kao borac za hrišćansku veru i zaštitnica žena.

Prema narodnom verovanju, Sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao Sveti Ilija koji kažnjava gromom ona spada u “ognjevite” svece.

U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine “gori nebo i zemlja”, ne rade nikakvi poslovi.

Prema narodnom verovanju, Ognjena Marija pali i kažnjava ognjem, a grmljavina na ovaj sveti praznik je loš znak. To može da znači da je pred nama teška i sušna godina, a stariji tvrde da su ovakve situacije ukazivale na bolest i siromaštvo.

Sveta velikomučenica posečena je mačem u doba cara Dioklecijana zbog vere u Hrista. Mošti ove svetiteljke nalazile su se u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.

U Manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i klanjaju im se i pravoslavci i muslimani.

Svetiteljka se i u istočnom i u zapadnom slikarstvu predstavlja sa krstom i palmom, simbolom mučeništva u rukama, sa zmajem pod nogama i često sa kućama u plamenu u njenoj pozadini.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu. U crkvenom kalendaru praznik nije obeležen “crvenim slovom”, ali se ipak veoma poštuje.

Bio sam sedam dana na respiratoru, jedva sam preživeo. Molim sve ljude da maksimalno ozbiljno shvate opasnost od zaraze i poštuju sve mere zaštite

Još ne znam da li sam skroz pobedio ovaj smrtonosni virus, ali mi je po izlasku iz bolnice opala kosa. Ni sada nisam siguran kakve je posledice ova opaka bolest ostavila po moje zdravlje. To ću znati za koji mesec, kada odem na detaljnu lekarsku kontrolu. Pet meseci nakon što sam oboleo, normalno funkcionišem, ali poštujem sve epidemiološke mere. Čuvam se, jer strahujem da mi se zaraza ne vrati. Molim sve mlade ljude koji se ne paze, ne nose maske po prodavnicama i kafićima jer misle da im koronavirus ne može ništa, da se opamete i da na mom primeru shvate da ovaj opaki virus može da bude smrtonosan i za mladog i zdravog čoveka.

Ovo za Informer kaže Dejan Velimirović (35) iz Beograda, koji je bio najmlađi pacijent koji je “stavljen” na respirator i za dlaku izbegao smrt.
– Nakon šest nedelja na Infektivnoj klinici, četiri nedelje na intenzivnoj nezi i sedam dana na respiratoru, pušten sam kući 19. aprila u dvodnevni karantin, posle kog je trebalo da mi se radi kontrolni test. Pošto mi je stanje bilo dobro i jedina tegoba mi je bilo grebanje u grlu od tubusa, nisam radio taj test. Posle toga, u narednim nedeljama i mesecima, nisam imao simptome koronavirusa, ali mi je znatno opala kosa, što me je uplašilo. U svakom slučaju, maksimalno se pridržavam svih epidemioloških mera, nosim masku i rukavice, održavam socijalnu distancu i često perem ruke, kako slučajno ne bih ponovo dobio ovaj opaki virus. Još uvek ne znam da li je korona ostavila posledice na moje zdravlje i to ću znati za koji mesec, kada odem na detaljnu kontrolu – priča Dejan.

Kasno za kajanje

Ovaj mladić je poslao poruku i svim mladim ljudima da se ne šale sa ovim virusom i da se pridržavaju svih epidemioloških mera kako ne bi prošli kao on, a možda i gore.

– Imam 35 godina, nikada nisam imao nijedno hronično oboljenje i verovao sam kao i veliki broj mladih da je ovaj virus opasan samo za stare i bolesne. Pogrešio sam, potcenio sam virus i to me umalo nije koštalo života. Zbog svega toga bih zamolio mlade da nauče nešto na mom primeru i da ovo shvate zaista ozbiljno. Ovaj virus je podmukao, napada i mlade, i stare, i zdrave, i bolesne i podjednako je opasan i potencijalno fatalan za sve. Svaki dan vidim veliki broj mladih ljudi u prodavnicama i kafićima, koji ne drže distancu i uz to, nemaju maske i rukavice. Zbog toga vas molim da se pazite i poštujete sve mere. Posle može da bude kasno za kajanje – snažnu poruku je poslao Dejan.

Ovaj momak se koronom zarazio 29. februara tako što se rukovao sa zaraženom osobom i već 5. marta je dobio visoku temperaturu i suv kašalj. Pošto mu se stanje pogoršavalo, već 11. marta je primljen na Infektivnu kliniku, gde su morali da ga stave na terapiju i kiseonik i pre rezultata testa.
– Pošto sam se osećao jako loše, a osoba sa kojom sam se rukovao bila je pozitivna, 11. marta sam primljen na Infektivnu kliniku, gde mi je uzet bris i snimljena su mi pluća. Dok sam čekao rezultate testa, stanje mi se pogoršalo, pa sam stavljen na kiseonik. Zbog izuzetno teške kliničke slike lekari su mi i pre rezultata testa uveli terapiju sa lekom za HIV. Međutim, stanje se dodatno pogoršavalo, počeo sam i da iskašljavam krv i morali su da me prebace na intenzivnu negu – priseća se Dejan trenutka kada je život počeo da mu se pretvara u pakao:
– Bilo je strašno, mnogo mi se spavalo, ali nisam mogao da zaspim jer me je iz sna budio osećaj da ne dišem i da ću se ugušiti, zbog čega su mi dali lek za smirenje. Intubirali su me trećeg dana na intenzivnoj nezi i uveli u komu jer mi je saturacija kiseonika bila samo 75. Sedam dana sam ležao bez svesti. Kada su me probudili i kada sam postao svestan šta se dogodilo, i da sam mogao da umrem, ceo život mi je proleteo pred očima – priseća se Velimirović.

Zvuk monitora

Iako je pukom srećom uspeo da izbegne ono najgore, ovaj mladić nikada neće moći da zaboravi jezive scene koje je četiri nedelje gledao na intenzivnoj nezi.
– Nakon sedam dana na respiratoru, moja situacija se popravila. Disao sam bolje, doduše i dalje uz pomoć kiseonika. Te dve nedelje su mi bile najteže u životu. Nisam mogao da podnesem zvuk monitora kada se nekome pogorša stanje, intubacije, ljude koji umiru oko mene. Uz to sam bio uboden najmanje 150 puta jer moje vene nisu mogle da izdrže duže od nekoliko infuzija, a primao sam ih po šest dnevno. Zbog svega toga sam pucao psihički, um mi je bio slomljen, plakao sam… Morali su da mi daju lekove za smirenje jer sam se uz sve to i budio kada god bi se kod nekog pacijenta oglasio alarm na monitoru – priseća se nesrećni mladić horora koji je preživeo.

Lekari i sestre padaju s nogu

Dejan se na prvom mestu zahvalio svim lekarima i medicinskom osoblju, za koje tvrdi da ne staju 24 sata.
– Na Infektivnoj klinici je totalno ludilo. Veliki broj pacijenata i svi su životno ugroženi. Lekari, sestre i tehničari bukvalno ne staju 24 sata, padaju s nogu od posla kako bi svima pomogli. Za njih imam samo reči hvale i ako ovo čitaju, neka znaju da su divni i da ću im biti zahvalan celog života. Voleo bih da ostanemo u kontaktu i kada sve ovo prođe – rekao nam je Velimirović.

Donirao plazmu

Ovaj humani mladić je pre nekoliko dana uspešno donirao krvnu plazmu i pozvao je sve da to urade kako bi nekome spasli život.
– Naravno da sam bio da doniram plazmu i mislim da je to najmanje što sam mogao da učinim da nekome pomognem. Apelujem na sve koji su preživeli ovo da urade to isto kako bi se neki životi spasli. Nisam siguran da li su još uvek počeli da koriste tu plazmu u lečenju, ali nadam se da uskoro hoće – kaže Dejan.

Teri Herington iz Pensakole na Floridi pozvala je Džefrija Grendžera iz Vacize kada je saznala da se razboleo te da mu je hitno potreban novi bubreg.

Grendžer je na društvenim mrežama okačio post o hitnosti novonastale situacije, a privatno je pozvao Teri. Kada je čula za problem, rekla je da će mu ona dati. Grendžer ju je upitao da li je ozbiljna.

“Zaista misliš da se šalim?”, bio je pravi odgovor u pravom trenutku od Teri.

Teri se nije šalila. Štaviše, to je bilo nešto što je morala da uradi. Jer, njen pokojni suprug Brajan Herington živeo je i živi, kako veruje u Džefrijevom telu.

Brajan je poginuo 2004. godine govoreći pre toga supruzi da slobodno donira neke njegove organe ako nekom bude potrebno.

Tih dana Džefriju Grendžeru hitno su bili potrebni bubreg i pankreas. Pročitala je njegovu ispovest na Fejsbuku i slomila se. Shvatila je da je taj čovek vredan jer je celog života pomagao bolesnima i deci.

Bubreg i pankreas njenog supruga završili su tada u Džefriju. Teri se tada s njim sprijateljila i ostvarila neraskidivu vezu koja traje i danas. Verovala je da njen suprug Brajan živi i dalje kroz Grendžera.

Sada, kada je otkazao taj bubreg, Teri se nije dvoumila da li da mu da svoj.

Doktor Mark Džonson, hirurg iz Šends bolnice na Floridi rekao je da za 30 godina svog iskustva nije video da muž i žena daju organe istom čoveku.

“Nisam mogao da verujem. Nije nam bilo dobro na operaciji od emocija kada smo saznali za to šta Teri radi poslednjih 16 godina i koliko je zaista volela supruga. Ovaj njen bubreg odgovaraće Grendžeru najmanje 10 godina”, rekao je doktor.

Tako je Teri Herington još jednom produžila život Džefriju Grendžeru, a zapravo je po treći put oživela svoju večnu ljubav prema suprugu.

Teri se nije šalila. Štaviše, to je bilo nešto što je morala da uradi. Jer, njen pokojni suprug Brajan Herington živeo je i živi, kako veruje u Džefrijevom telu.

Brajan je poginuo 2004. godine govoreći pre toga supruzi da slobodno donira neke njegove organe ako nekom bude potrebno.

Tih dana Džefriju Grendžeru hitno su bili potrebni bubreg i pankreas. Pročitala je njegovu ispovest na Fejsbuku i slomila se. Shvatila je da je taj čovek vredan jer je celog života pomagao bolesnima i deci.

Bubreg i pankreas njenog supruga završili su tada u Džefriju. Teri se tada s njim sprijateljila i ostvarila neraskidivu vezu koja traje i danas. Verovala je da njen suprug Brajan živi i dalje kroz Grendžera.

Sada, kada je otkazao taj bubreg, Teri se nije dvoumila da li da mu da svoj.

Doktor Mark Džonson, hirurg iz Šends bolnice na Floridi rekao je da za 30 godina svog iskustva nije video da muž i žena daju organe istom čoveku.

“Nisam mogao da verujem. Nije nam bilo dobro na operaciji od emocija kada smo saznali za to šta Teri radi poslednjih 16 godina i koliko je zaista volela supruga. Ovaj njen bubreg odgovaraće Grendžeru najmanje 10 godina”, rekao je doktor.

Tako je Teri Herington još jednom produžila život Džefriju Grendžeru, a zapravo je po treći put oživela svoju večnu ljubav prema suprugu.

Krajem januara Jelena Mihajlović (23) iz Šapca doputovala je sa Malte na kojoj živi od 2016. godine u Srbiju kako bi posetila rodbinu i produžila pasoš. Nekoliko nedelja kasnije pogodila nas je pandemija korona virusa, a Jelena je ostala zarobljena u svom rodnom gradu, bez majke i brata.

– Tokom 2016. godine preselila sam se sa majkom i bratom na Maltu. Hteli smo da promenimo državu i da vidimo kako ćemo se snaći van granica naše zemlje. Ubrzo smo shvatili da je upravo ova zemlja ono što smo hteli, pa smo tako odlučili da ostanemo tamo – počinje priču za “Blic” Jelena.

Otac je ostao u Srbiji, a brat i ja smo živeli sa majkom. Otac je preminuo 2018. godine i mi smo ostali samo sa majkom, koja nam je sve na svetu.

Produžavanje pasoša i poseta rodbini

– Krajem januara ove godine odlučila sam da dođem u Srbiju da produžim pasoš koji mi je potreban za obnavljanje radne vize, ali i da, naravno, posetim rodbinu i prijatelje koje retko viđam.

Sela sam u avion i pod utiskom krenula put Srbije, ali nisam znala da ću ovde ostati sedam meseci. Uživala sam u društvu prijatelja i porodice, i čekala momenat kada ću se vratiti nazad kod majke i brata.

Svakodnevno sam bila u toku s dešavanjima u svetu i pratila situaciju sa korona virusom, ali nisam ni slutila da ću upravo zbog te pendemije ostati zarobljena u Srbiji – priča mlada Šapčanka.

Problem za problemom

– Nekoliko dana pre mog leta za Maltu u Srbiji je proglašeno vanredno stanje. Nadala sam se da će sve ubrzo biti u redu, jer imam rok do kada moram da se pojavim na Malti i produžim vizu. Jedino o čemu sam tada razmišljala bila je moja radna viza, i rok koji moram da ispoštujem, sve mi je slutilo na to da ću upasti u još veći problem i ostati bez vize, za koju smo se moja porodica i ja godinama borili – priča Jelena.

Jelenine slutnje su se obistinile

– Kako su dani prolazili, videla sam da će se moje slutnje obistiniti i da ću ostati bez vize; tako je i bilo. Zbog pandemije sam ostala bez vize za koju sam se toliko borila, sada sam ovde u svom rodnom gradu, ali bez moje majke i brata koji su mi najveći oslonac. Jednostvno nisam navikla na život bez njih dvoje, ja imam samo njih!

“Situacija je sve gora, a pojedinci zatvaraju oči pred velikim problemom”

– Situacija u kojoj sam se našla je moj najveći problem, ali moram da budem iskrena i kažem da sam zahvalna Bogu što mi je porodica živa i zdrava. Svakog dana se pitam kako je ljudima kojima je korona oduzela najbliže. Svi smo u velikom problemu, situacija je sve gora, dok neki od nas zatvaraju oči i prave se da se ništa ne dešava.

Budimo pametni i složni, čuvajmo jedni druge. Ja znam, da ću moju porodicu videti kada sve ovo prođe, ali šta ćemo sa ljudima koji su ostali bez najbližih… Budimo svesni onoga što nam se dešava i štitimo jedni druge, a ja se nadam da će sve ovo uskoro proći i da ću napokon da zagrlim moju Danijelu i mog Aleksandra – završava svoju priču za “Blic” Jelena Mihajlović.