Porodica Šaranović doživela je veliku tragediju – izgubili su voljenu majku i baku Radmilu, kojoj se lečenje u bolnici u Aleksincu pretvorilo u agoniju. Njena unuka i sin otkrivaju da je Radmila zanemarivana od strane medicinskih sestara, a kada je prebačena u nišku bolnicu, niko im nije javio da je preminula.
Godinama slušamo horor priče o našem zdravstvu i stanju u bolnicama, a izgleda da je vanredna situacija koju je donela pandemija koronavirusa samo još više istakla sve ono što je loše u zdravstvenom sistemu.
Gotovo svako koga poznajete je imao neko neprijatno iskustvo u bolnici – a jednu istinsku horor priču objavila je na Tviteru Ivana Šaranović, najstarija od petoro unučadi Radmile Šaranović, bake koja nije zaslužila mučne trenutke koje je morala da proživi u poslednjim danima svog života.
Radmila je prvo boravila u bolnici u Sokobanji jer je gubila krv. Međutim, dva dana kasnije morala je da ode u bolnicu u Aleksinac da primi krv, a tu je sramotno zanemarivana, kaže njena porodica. To je pogoršalo njeno zdravstveno stanje.
“Nije dobijala vodu, nije presvlačena, nije hranjena. Žena koja je svesna otišla u bolnicu “da je malo pogledaju i promene terapiju” odjednom počinje da se gubi, priča nepovezano – gubi krv i nije mogla da bude samo u ležećem položaju. Kako je jelte korona, nema poseta, prepuštena na milost i nemilost. Naravno tražimo veze kako bi dobila najosnovniju negu. Doktori kažu nije do nas ništa – imamo problem sa sestrama. Ima ih malo, a i to što radi ne valja ništa. Sreća u nesreći babina cimerka je pokretan pacijent. Pomagala joj je koliko je mogla.
Uglavnom, saznajemo da su aleksinačke sestre proglasile babu dementnom i da nema pojma, daju joj vodu i presvlače je. Baba nije dobila vodu više od 12 sati. Presvučena jednom. Na naše zvanje da proverimo kakvo je stanje, sestre su rekle da smo dosadni. I to kad su se udostojile da podignu slušalicu. Nisu se javile čak ni doktorki koja je primila babu u Spec bolnici Stacionar u Sokobanji koja je njen doktor i koja je vodila slučaj. Ponavljam korona je – sve informacije se dobijaju preko telefona”, piše unuka Ivana.
Radmilin sin, Dragan Šaranović, takođe nam je ispričao da je njegovoj majci jedina pomoć bila žena koja je sa njom boravila u sobi.
“Cimerka koja je bila sa njom u sobi nam se javljala na telefon, ona nam je rekla da nije mogla da joj pomogne jer je operisana, ali da je mokra, da niko ne dolazi da je pogleda, da su joj doneli hranu i stavili za sto, a ona je bila nepokretna. Znači katastrofa”, govori nam Dragan.
I kao što često biva, da bi se bilo šta postiglo u bolnicama, mora se pronaći neko korisno poznantvo. I porodica Šarčević je takođe svim silama tražila vezu kako bi skrenuli pažnju sestara na Radmilu. Kada su uspeli da pronađu čoveka sa dovoljnim uticajem da je primete, ono što je njihova baka rekla lekarima ih je dotuklo.
“Odlazi kod babe sa glavnom sestrom, doktorima. Pita babu za stanje vezano za nju i negu, citiram: ‘pokojni suprug i ja smo penzije dočekali u zdravstvu i bilo je loše, ali nikad kao sada’. Baba je platila čistačici kako bi je nahranila i dala joj vodu. Napisan je kompletan izveštaj o nepružanju nege tog dana. Sestre su skontale da nam je babina cimerka javlja bukvalno sve i okreću se protiv nje, cimerka kaže: ‘ne brinite ja sam ipak pokretna ne mogu mi ništa’ “, ispričala je Ivana.
Narednih dana, tačnije 18. avgusta, Radmila je odvedena u Niš na pregled poslepodne, a uveče je vraćena. Unuka Ivana ukazala je da se neprijatno ponašanje sestara prema porodici nastavilo.
“Nega je malo bolja, sestre prema nama još gore nego pre par dana. Tetka odlazi u Aleksinac da odnese nove pidžame, sestra izlazi i bezobrazno odgovara da nema kad da nosa stvari, odgovara da smo odvojili ceo dan za to”, nastavlja Radmilina unuka.
Tri dana kasnije, 21. avgusta, porodica tek nakon poziva bolnici saznaje lošu vest: baki je pozlilo, pa su je odvezli u Klinički centar Niš.
“Da nismo pozvali bolnicu ne bismo znali. U KC Niš se niko ne javlja ni na jedan broj. U Alekscincu kažu da ne znaju ništa. Oko 9h prijatelji nam “nezvanično” javljaju da je baba preminula. Mi i dalje zovemo i Niš i Aleksinac. U Aleksincu se konačno javlja sestra kaže ‘aman celo jutro zovete idite u Niš pa je tražite’. Odlazi vozač bolnice Stacionar u Niš kaže u 11:57 da je baba na skeneru glave i da su mu rekli da nije dobro da je na intezivnoj nezi”, opisuje Ivana agoniju.
Ivanin otac i tetka odmah su krenuli za Niš, a tamo im se obistinio najgori košmar.
“Nismo imali nikakve informacije gde je, čuli smo samo da je na hematologiji. Moj zet i sestra su okrenuli nekih 20 telefona i saznali gde je. Na kraju smo čuli u Urgentnom centru da leži, na interzivnoj nezi. To se sve dešavalo oko pola 12, 12. Čuli smo da joj se radi skener glave. Onda smo krenuli prema Nišu i svratili smo u Urgentni centar, da bi nam na prijemnom rekli da ne znaju ništa. Žena koja je sedela za kompjuterom nam je rekla da je ona na starom odeljenju hematologije. Rekao sam joj da je moj drug bio tamo da proveri, i da smo mi dobili nezvaničnu informaciju da je ona već umrla.
Ona je insistirala da je ipak na hematologiji, a to odeljenje je malo dalje, na oko kilometar i po. Mi smo tamo otišli, našli smo gde je to, našli smo i medicinsku sestru, koja nam je rekla „ona nije kod nas, evo uđite tražite je po sobama“. Tada sam im rekao „ljudi, hoćete da zovem policiju da je nađemo“. Da bi onda nakon toga meni rekla da ne vičem, da se ne nerviram, na šta sam joj ja rekao da od jutros ne znam gde mi se majka nalazi. Tada je pristala da mi pomogne i okrenula je neke telefone, i nakon 10, 15 minuta mi je rekla da se vratim na početak i da će mi tamo neko sve objasniti.
Kada su se vratili na prijemno odeljenje Urgentnog centra, konačno su im potvrdili da su Radmilu izgubili. Mi se onda vratili nazad, našli nekog dečka, koji nam je rekao da je ona u pola devet umrla. Odmah sam ih pitao da li su planirali nekom to da jave? Na kraju je ispalo da je bila tu, na intenzivnoj nezi, u Urgentnom centru. Sestra koja nas je primila nam je tek tad rekla „da, žena je ovde kod nas bila, i umrla je, sada je u kapeli“. Pitao sam ih: „kada biste vi nama javili da mi je majka umrla”. I da mi objasne kako su mogli u pola 12 da je leče, ako je u pola devet umrla.
Bio sam iznerviran, pa malo i grub, pitao sam ih kako ih nije bilo sramota da nas šetaju po bolnici, izgubli smo vreme, a kapela radi do 15 časova, nismo mogli ni telo da prebacimo” , govori nam Dragan.
Porodica Šaranović ističe da ne žele nikoga da krive, ali da su rešili da progovore o konfuziji i boli koji su doživeli jer ne žele da se dogodi nekome drugom. Pomisao da neko nama blizak i neko ko je član naše porodice trpi nemar, a da ne možemo da saznamo ni kako je ni gde je, zaista je užasavajuća. Svako zaslužuje dostojanstvenu smrt.
“Dali smo izjave u bolnici u Aleksincu- zbog disciplinskog postupka, razmisljamo o tuzbi- ali nije nam to namera već samo sankcionisanje i disciplinska komisija za sve nesposobne sestre koje rade u tim bolnicama“, ističe Ivana.
I baka i deka porodice Šanović radili su u zdravstvu i dočekali penzije. Ivana je otkrila da je i njen deka preminuo usred neadekvatne nege, pre 11 godina. Od tada se ništa nije poboljšalo, samo je postalo gore. Pacijenti koji nemoćni leže u bolničkim krevetima imaju ime i prezime i one koje ih vole: Radmila Šaranović je svojoj porodici bila sve – “žena, majka, baba, kraljica”, po rečima njene unuke.
Iza sebe je ostavila i petoro praunučadi.
“Moja baba je nosila štikle i bisere ceo život, bila je gospođa i bila je svesna do poslednjeg momenta”, zaključuje Ivana.
Pozvali smo i aleksinačku bolnicu radi komentara, ali do trenutka kada smo uspeli da dobijemo broj glavne sestre, ona je završila smenu. Rečeno nam je da pozovemo u ponedeljak prepodne.
