Jedva je dočekala da je vidi.

Otkako je izašla iz “Zadruge 3” Anabela Atijas i njen odnos sa ćerkom Lunom Đogani tema je broj jedan u čitavom regionu.

I dok ona sa svojom ćerkom ima velikih problema, pa tako trenutno ne razgovaraju i nisu u kontaktu, sa svojom majkom Jadrankom je u odličnim odnosima.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Anabela je nedavno posetila svoju majku, zajedno sa ćerkom Blankciom, a ovaj trenutak zabeležen je snimkom koji je osvanuo na njenom Instagram profilu.

Atijasova i Jadranka su se grlile i ljubile, a nisu izostale ni suze. Nakon teškog perioda koji je preživela za Anabelu je zagrljaj njene majke sigurno najveća uteha.

Iznenađenje, evo konačno najlepši susret sa njom. Morala sam da podelim sa vama i ovu emociju, nismo se videle godinu dana, a toliko nam se toga izdešavalo. I da znate srećne smo jer smo imale opet priliku da se sretnemo, a moglo je i drugačije. Čuvajte i volite svoje najbliže kao da sutra ne postoji. Čudna su vremena, sve prolazi, pa i mi. Majka – napisala je Anabela uz ovaj snimak.

Za Svetog Vasilija Ostroškog kažu da je jedini svetac koji ne prašta uvrede i strogo kažnjava nevernike.

Za vreme austro-ugarske vladavine Bosnom i Hercegovinom okupila se bila 1895. godine velika masa sveta u Bileći, pred kancelarijom kotarskog predstojnika M. Adamovića da traže prolaznice (propusnice) za Crnu Goru radi odlaska u Ostrog.Oko 9 časova izjutra iziđe Adamović na balkon, uz koji su bile kamene stepenice i oštrim tonom progovori narodu:

„Zalud me čekate! Ne dam vam propusnice za Ostrog!

Zašto tamo idete, glupi narode, kad vam tamo nema ništa osim one suve trupine što su Crnogorci stavili u kovčeg i proglasili za sveca!“

Izgovorivši ove reči okrene se nekako nespretno na poziv jednog svog činovnika, te mu se momentano poklizne noga i on se stropošta niza stepenice i slomi nogu.

Odneli su ga odmah u bolnicu gde se lečio čitava dva meseca.

Iz bolnice je poručio da se narodu izdaju propusnice i da svako ko želi može ubuduće nesmetano ići u Ostrog.

I sam je kasnije poslao dobar prilog manastiru i zavetovao se da će to i ubuduće činiti svake godine.

Smatrajući ovaj svoj težak polom kao kaznu Božiju za psovanje Čudotvoraca i Ugodnika Božijih, otada se više nikada nije rugao i pogrđivao pravoslavne svetinje.

Igor majci ne zamera što su bili razdvojeni u jednom periodu njegovog odrastanja

Folk pevačica Ana Bekuta ponosna je majka sina jedinca Igora Polića, ali i baka dvoje unuka Branka i Sonje Polić.

Ana je posvećena majka i baka i vrlo je prisutna u njihovim životima, ali, nažalost, nije uvek bilo tako.

Pevačica je sina rodila sa 17 godina, a zbog pritiska i osude okoline ostavila ga je na neko vreme u domu za nezbrinutu decu.

“Želela sam da rodim dete. Istina, nanela sam bol svojim roditeljima, jesam ih osramotila, to sve stoji, zato je Igor nekih osam meseci bio u domu da bi se ta klima u mom selu nekako dovela u normalno stanje i da bi prestale sve te priče. Pritisak okruženja bio je tako snažan i bespogovoran da je moj mali lepi sin morao da se skloni s očiju bezgrešnih. Plod moje mladalačke ljubavi bio je krunski dokaz da sam nedostojna, da me je nečastivi obeležio”, rekla je Bekuta za “Kurir” pre nekoliko godina.

Igor se 2017. godine oglasio za “Kurir” i tom priikom rekao je da majci ne zamera što ga je na osam meseci ostavila u domu.

“Otkako znam za sebe, znam da je ona bila prinuđena da jedan deo života bude bez deteta. To se nikad nije krilo od mene, niti je na mene ostavilo bilo kakve posledice. Majka mi je sve to nadoknadila kasnije, i mnogo više od toga. Nas dvoje i danas pričamo o tome. Verujte da sam oduvek na taj period gledao najnormalnije. Taman posla da majci zameram što je morala da me da u dom. Nikada joj to nisam prebacio. Moja majka je to morala da uradi jer je takav zakon bio tada”, rekao je Igor, koji nije u kontaktu sa svojim ocem.

“Imam sve informacije o svom ocu, ali se ne čujemo, niti se viđamo”, otkrio je Igor Polić.

Ako ste nekad čuli da na Ostrog ne možete da pođete kad vam je volja, već kad vas Sveti Vasilije pozove, ja sam tu da vam potvrdim da je to čista istina

O manastiru Ostrog sigurno ste već čuli mnogo legendi i tvrdnji, a mnogi su i sami bili svedoci čuda Svetog Vasilija Ostroškog, čije svete mošti počivaju u ovom manastiru, piše Stil.kurir.rs.

Zbog svih tih priča, mnogi se na putu do mora odlučuju da posete Ostrog, ali su oni koji tamo ostanu da prespavaju u manjini – zbog vremena, gužve, žurbe…

Sada vam u detalje prenosimo kako to izgleda, iz ugla jedne Beograđanke koja se nedavno vratila iz Ostroških planina.

– Prvo moram da vam kažem jedno – ako ste nekad čuli da na Ostrog ne možete da pođete kad vam je volja, već kad vas Sveti Vasilije pozove, ja sam tu da vam potvrdim da je to čista istina.

Posle višemesečnog planiranja i dogovaranja oko odlaska, svaki plan je propao. Ili nema novca, ili nema autobuskih karata, ili nema vremena, ili je loše vreme… Uvek nešto. Kada sam na kratko odustala, u utorak je stigao poziv kao grom iz vedra neba – Hoćeš u petak na Ostrog? Besplatno je, noćimo tamo, krećemo u petak uveče, vraćamo se u nedelju uveče?

Naravno da hoću! I eto ga – idem, konačno, novac mi i ne treba, a slobodan vikend se sam namestio!

– Noćno putovanje prošlo je brzo, i odjednom posle 8 ili 9 godina, više se i ne sećam, ponovo u daljini ugledah obrise Ostroških planina. Osmeh mi se sam razvukao na lice, i dok je naš mini-bus lagano vijugao putem punim krivina, polako je se i velika, bela svetinja ušuškana u skoro sam vrh krševite planine polako nazirala između drveća.

Povremeno su mi pažnju skretali komentari vozača (Majko mila, šta je ovo, sletećemo!) i mojih saputnika koje je hvatala mučnina od visine i krivudanja. Htela sam da im kažem na sav glas: Hej ljudi, pa ovde ne može ništa da vam se desi!

Konačno, uspenjali smo se do donjeg manastira posvećenog Presvetoj Trojici. Odatle, reče vođa puta, ko želi, može pešice, ko neće – vozimo do gornje kapije. Naravno, pešice!

–I da znate – strmo je, visoko, ima dosta da se hoda, naporno je – naročito onima koji kao ja pretežno sede u kancelariji. Ipak, moje dve divne pratilje, koje sam na ovom putovanju i upoznala, i ja na kraju smo žive i zdrave stigle, savladavši kamenito i nestabilno improvizovano stepenište kojim se kroz šumu dolazi do Gornjeg Manastira.

U porti manastira – bar 300 ljudi! Jedva smo uspele da pronađemo strunjače i ćebad i smestimo se među stotinama ljudi koji su se tiskali na prostranom betonu ispred konaka, samo da bi uspeli da prespavaju jednu noć pod velikom svetinjom.

Sačekasmo red za celivanje moštiju – punih 2 sata. Kolona se vrlo polako kretala uskim stepeništem koji vodi do pećine u kojoj se čuvaju mošti Svetog Vasilija. Sunce je upeklo u stene, a mene strašno zabolela glava.

Pitala sam se hoću li izdržati, kada su mi se misli same izgubile i otišle Svetom Vasiliju. U tren oka (verovatno mnogo više), našla sam se u pećini i poklonila se svečevim moštima.

O, kako me je čudesno prošla glavobolja! Verujte, nemojte da verujete, meni je svejedno, ja znam!

Posle večernje molitve, prošetala sam sa novim prijateljicama, i otkrile smo koliko su monasi i devojke koje dobrovoljno pomažu na Ostrogu divni, požrtvovani i koliko im je stalo da svima izađu u susret, da svakome daju besplatnu svetu vodu i osveštano ulje, da svakog ko želi ispovede, prime da celiva mošti…

Preumorne od puta, mislile smo da legnemo već u 8 – na kraju, ja sam sebe uhvatila kako se po mrklom mraku ponovo penjem prema pećini, a jedna od mojih saputnica čeka red za ispovest.

Kada sam se konačno smestila na svoj deo strunjače, zaspala sam istog trena. Ranije tog dana slušala sam ljude koji govore kako ćemo se posmrzavati, kako nema dovoljno ćebadi, kako duva vetar, hoće kiša… I pala je, nakratko, ali nismo odustale – pokrile smo stvari i čekale da stane.

– Da se vratim na noć. Ne znam ni sama koliko sam već spavala, kada me je probudila iznenadna hladnoća. Jedva sam otvorila oči i videla nešto što mi se toliko urezalo u dušu da ću verovatno pamtiti do kraja života.

U kući u kojoj živim, navikla sam da se u sred noći probudim i ugledam zavesu na kojoj se granje drveća poigrava i pomoću uličnog svetla pravi razne oblike, kojih sam se plašila kad sam bila mala.

– Ovoga puta, otvorila sam oči i ugledala ogroman kameni gorostas, koji je pokrivao čitav moj vidokrug.

Trebao mi je trenutak da se setim gde sam. U sredini stene – ikona Svetog Vasilija, čiji lik kao da me je gledao pravo u oči. Više nje, veliki beli krst koji sija. A ne znam od čega sija, tu nema svetla. Nažalost, u momentu mi nije ni palo na pamet da fotografišem.

Hladnoća je nestala, opet mi je bilo toplo. Znala sam da me ogromna stena čuva, i mene i sve koji su mirno spavali oko mene.
Htela sam nekome da kažem. Sa osmehom sam pogledala u Jelenu – mirno je spavala. Zatim u Nevenu – sanjala je poput bebe.

– Sa istim osmehom ponovo sam legla, a tonući u san, čula sam nešto što bih mogla da opišem kao tiho kuckanje i lagani bat koraka. Nisam htela da otvorim oči. Verujem ko je to bio. Znam ko je to bio.

I otkrila sam zašto mi je bilo hladno – vetar je sa mene zgrnuo do struka tanano ćebe kojim sam se pokrivala. Bila sam mu zahvalna što me je probudio da vidim tu lepotu, tu tonu naizgled suvog i beživotnog kamenja sa blještavim ukrasom na vrhu, koji preko noći postaje gordi, snažni, nepokolebljivi čuvar, koji vas ne da ničemu i nikome.

A na planini koju čuva Sveti Vasilije moguće je sve – pa čak i da iz grube, oštre i strme stene niknu ljubičice i neko predivno roze cveće koje sam prvi put u životu videla.

(Espreso.rs /

“Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija… A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako, čini mi se, nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u manastiru, gde god da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako”, priča čovek koji tvrdi da je doživeo čudo.

Na portalu prijateljibožiji.com, objavljena je nesvakidašnja ispovest čoveka koji tvrdi da su on i njegova porodica doživeli čudo odlaskom u manastir Ostrog. Prenosimo vam priču u celosti.

“Zovem se Branko Šoškić i dolazim iz Loznice podrinjske. Grešnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da će mi se gresi oprostiti. Ovo što pišem prevazilazi sva tzv. ‘čuda’ ovog sveta, jer se radi o čudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru Sv. Vasilija u Gornjem Ostrogu.

Dvadeset drugog jula 1997. godine rodio mi se sin. Davnašnja mi je želja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom Svecu Sv. Nikoli Mirlikijskom. Istog dana kad se rodio, smešten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutradan je izvađen iz inkubatora. U lozničkoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca.

Kad je napunio dva meseca života, primetio sam mu na unutrašnjem delu skočnog zgloba leve noge popriličan otok. Vriskanjem je reagovao čak i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru.mSutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu – ‘septični artritis’, zapaljenje skočnog zgloba izazvano sepsom krvi. Rečeno nam je da sepsa krvi lako može da dovede do smrti, ali da je ‘sreća’ što se sepsa odrazila na skočnom zglobu, periferiji organizma. Preporučili su nam hitnu hospitalizaciju u Institutu za majku i dete u Beogradu. Nešto mi je laknulo u duši, jer smo čvrsto, odlučili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali čuti od mene da ga vodim za Švajcarsku, da bi mi uopšte dali dete). Tako smo se spakovali i pošli na put.

Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Nikšiću povezli smo jednog momka od nekih 16-17 godina do Bogetića. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda počeo takvu besedu da, čak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16-17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogetiću, rekao nam je:  ‘Ne bojte se, samo verujte, i izlečiće se!’ Ja se nagnuh da mu se zahvalim, a njega – nigde nema!

Dođosmo u konak kod Donjeg manastira i dobismo odmah ključ od sobe, pa onda tek dadoh ličnu kartu. Dođosmo u sobu – na zidu ikona Sv. Nikole: ‘Dobro je, slava nas prati, Majo!’ – rekao sam supruzi.

Sutradan, 23. septembra prvo što sam video iz sobe bio je prelep beli krst na brdu iznad. ‘Dobro je, dobro je!’, znao sam nekako. Odmah smo bez čekanja otišli za Gornji manastir. Putem smo sa strahom slušali reči oca Joila preko razglasa. Govorio je o pušenju, o bogatašima, o svemu, a ja sam se uplašio kao na Božijem sudu, eto baš tako.

A Nikolu nosih u njegovom plavom ćebencetu. On jedva preko 5 kg, a meni težak, pretežak. Došli smo i pred manastir konačno (išli smo pešice do gore, jer se ne valja ići kolima pred Sveca). Tada je o. Joil rekao: ‘Daću ovo svakom ko je kršten, ko ne puši i ko ništa od jutros nije ni jeo ni pio!’ Čekali smo, a o. Joil je delio nekima (a nekima nije), kockaste komadiće hleba sa nečim nalik medu.

Došao je do jedne žene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred nas, a ona žena pita:

‘A njemu?’ – misleći na sina.

‘On puši!’ – reče o. Joil.

‘Ne puši.’

‘Puši!’

‘Pa nije od jutros nijednu zapalio’ – reče uplašena žena.

‘Ni ja od jutros ništa nijesam ukrao, a juče sam dvaput’ – reče joj o. Joil.

To me je oduševilo. Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivošću.

‘A vi?’ – upita nas o. Joil.

‘Mi pušimo, a mali nije kršten’.

‘A što nije?’

‘Nismo stigli, planirali smo…’

‘Nemojte da pušite pored malog, da dete ne zaradi astmu!’

‘Nećemo, nećemo’.

‘A šta mu je?’

‘Zarazna mu krv, oče’ – nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.

Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguče i smeje mi se, a već sledećeg trenutka može da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je otok na nozi bio ogroman. Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija. Marija je držala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti, neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmišljanjem kako da ‘izvedem’ taj čin, došao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako čini mi se nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u Manastiru, gdegod da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako. I onda se setih reči oca Joila dok smo se putem penjali gore: ‘Vi ne znate da je svaki kamen ovdje – Božanski kamen!’

Opet smo sišli, a ja sam se već umorio od čekanja. Tad je o. Joil prošao pored nas i rekao: ‘Ko je za poklonjenje neka dođe za mnom’. Tako smo i pošli. Videli nas ljudi što su već čekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustiše iako to nismo ni tražili. Na ulazu nam je neki sveštenik iz Novog Sada rekao ‘da će se moliti za malog Nikolu, a moliće se za njega i kad se vrati u Novi Sad’. Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu.

Kad smo ušli, o. Joil nas strogo upita: ‘Što ste došli?’ – ja mu rekoh da znam da će Nikolu Bog izlečiti, jer nema ko drugi. A on mi reče: ‘Ne boj se, tata, sin će ti biti danas izlečen’ – pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i reče: ‘U slavu Boga…’ i još nešto, ali ne mogu da se setim šta. I još mi reče: ‘Danas da ga krstiš u Donjem manastiru i vjeruj.’

‘Verujem’ – rekao sam.

‘Samo vjeruj!’ – tako nas je o. Joil i ispratio.

Ja ugledah među ikonama nekog meni dotad nepoznatog Sveca i odjednom opet počeh plakati ovog puta od neke velike sreće i olakšanja. Stao sam pored te ikone i brisao oči da vidim o kome se radi, kad ono piše na grčkom: ‘Sveti otac Nikola’.

‘Vidi ti ovo, oba čudotvorci, oba liče, kao prava braća!’ – pomislih, misleći na Sv. Vasilija i Sv. Nikolu.

Sišli smo u Donji manastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanović iz Mojkovca, inače student Cetinjske bogoslovije koji je u Donjem manastiru pomagao svešteniku oko krštavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj dragi sveštenik nas naprosto nateraše da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio za Krštenje! Žena mi reče da nema veze. Došli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam je bilo usput. Marija ode u sobu da presvuče Nikolu i najednom ciknu: ‘Bane! Dođi brzo, brzo!’

Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrčah u sobu, sluteći čudo. Da! Otoka nigde nije bilo! Ja bojažljivo pipkam nogicu, a Nikola crče od smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kašljanja i kijanja od tzv. ‘bolničkog virusa’ koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzdržao od provale osećanja, nije mi jasno. Dok ovo pišem, suzdržavam se opet. 

Oče sveti, Tvorče, hvala ti na Tvojoj Ljubavi prema nama, grešnima i malima!

Hvala Ti, Oče, što voliš mog sina, što si nam pomogao!

Stojim pred Tobom, Sveti Oče, Gospode, za svaku ovu napisanu reč da je istinita i dajem ovo u manastir da se pročita i da dragi monasi koji se mole za nas grešne Tebi, Oče, znaju da je sve to od Tebe, Oče, kroz Sv. Vasilija i Sv. Nikolu. Hvala Ti, Oče, Koji si na Nebesima!

15. oktobra 2000. godine u Gornjem Ostrogu.”

PRVI putnici prošli su granični prelaz Gostun i ušli u Crnu Goru.

Međutim, neki ipak nisu bili te sreće i pored negativnog testa na koronu  vraćeni su sa Dobrakova. Đorđe Vučković noćas je krenuo iz Beograda, izšao iz Srbije a na ulazu u Crnu Goru dočekalo ga je neprijatno iznenađenje.

– Vratili su me rekavši da taj test ne važi. Ne znam šta je sporno je taj brzi test upisan kao jedan od kruterijuma za prelazak. Celu noć sam putovao iz Beograda, da bi me sada umesto mora dočekao ovaj hladan tuš – kaže za RINU Đorđe.

Nadležni apeluju da su prvih nekoliko dana vrlo moguće odrećene nejasnoće prilikom prelaska graničnih prelaza sa Crnom Gorom. 

– Sada ću ići u Neum, bar tamo nema nikakvih peripetija za ulazak – rekao je Đorđe.

Kao uslov za ulazak u Crnu Goru prema prvim informacijama pristiglim iz Crne Gore srpskim državljanima neophodan je negativan PCR ili ELISA test na korona virus, ne stariji od 72 sata, kao i da građani nisu bili poslednjih 15 dana u zemljama kojima je su granice sa Crnom Gorom i dalje zatvorene.

U medijima su se pojavile priče da se Marta Savić i Mile Kitić razvode nakon što je ona već nekoliko meseci u Dominikanskoj Republici, iz koje ne može da se vrati zbog pandemije koronavirusa.

Sada su njihove komšije otkrile da Mileta često viđaju, dok Martu nisu videli meseci, a Elena je, kako kažu, tek neuhvatljiva. Ipak, niko od njih ne veruje u priče o razvodu.

“Sretala sam ih često ovde, međutim, sada ređe. Mile je pre neki dan prošao ovuda, ali Marte nema mesecima. Čitala sam u medijima da je otišla na neko putovanje. E ako se do sada nisu rastali, neće sigurno jedan pevačicin odmor da im pokvari planove. Vidi se da se vole i da su zaljubljeni”, kaže komšinica iz obližnje prodavnice koja je poželela da ostane anonimna.

I druga komšinica imala je samo lepe reči za poznati par.

“Sjajne su komšije, uvek se fino jave i vedrog su duha”, rekla je ona.

Jedan od majstora koji radi na gradilištu u blizini folkerove kuće kaže da je video Mileta pre neki dan.

“Prošao je tu nekoliko puta. Najnormalniji čovek, kao da uopšte nije poznat. Došao je iz Hrvatske, tako da ga malo pa malo sretnemo. Ten mu je preplanuo, vidi se da je uživao tokom putovanja”, rekao je Super TV građevinac iz komšiluka.

Dve devojke iz frizerskog salona koji se nalazi u tom kraju rekle su da često viđaju Kitićevu ćerku Elenu.

“Elena često prolazi ovuda, čini nam se da je vozila neki namunjeni džip, ali nismo sigurne. Marta često šeta bez šminke kada je tu i bude u opuštenom izdanju. Mile stalno u ruci nosi novine i ide do prodavnice da kupi namirnice. Priče o razvodu nisam čula, tako da ne mogu to da tvrdim”, rekla je jedna od njih, a druga se nadovezala:

“Nisam toliko obraćala pažnju, ali da, sretnem ih. Isto sam videla Kitića kako nosi kese iz prodavnice, dok Elenu stvarno nisam imala prilike da ugledam. Volim njenu muziku i često je slušam, ona je pogotovo sada popularna”.

Izvor: Objektiv.rs, Blic

Epidemiolog dr Predrag Kon kaže da strahuje da će situacija sa ponovnim talasom virusa da se ponovi nakon popuštanja mera i predlaže da zabrana okupljanja, naročito za sportske događaje, ostane na snazi do daljnjeg.

Predrag Kon, Foto: Alo.rs/V.Đ.

U izjavi, doktor Kon je rekao da ono što se desilo, ne sme da se ponovi.

– Ne smeju se mere popuštati kao prvi put. To naročito važi za sport i svetske utakmice. Ako nema garancije da će se poštovati mere, po mom mišljenju, ne bi trebalo ikada više da bude publike na utakmicama – rekao je Kon.

Podsećanja radi, u Srbiji su u poslednja 24 časa registrovana još 235 slučaja korona virusa, od 9383 testirane osobe. U poslednja 24 sata preminula su 4 pacijenta.

Koronavirus u Srbiji

Hospitalizovana su 143 pacijenta, dok je na respiratorima 78, a iz bolnica je otpušteno 267 pacijenata.

Podsetimo, na konferenciji kriznog štaba dr Branislav Tiodorović je upozorio da je situacija u Srbiji još uvek nestabilna.

– Trenutna epidemiološka situacija u Srbiji može se označiti nesigurnom – rekao je epidemiolog dr Branislav Tiodorović.

– Na krajnjem jugu u delu opštine Bujanovca i Preševa kod populacije albanske manjine imamo blagi rast koji se može pretvoriti u veći porast obolelih, jer se leče u privatnim klinikama. Zdravstveni sistem koriste kada su isključivo teški slučajevi i zato je veća smrtnost kod tih pacijenata – rekao je Tiodorović.

Đoković će uskoro odleteti iz Španije za Njujork.
Najbolji teniser planete Novak Đoković sprovodi završne pripreme pred put u Sjedinjene Američke Države gde će igrati Masters Sinsinati i US open, ali i pored toga ima vremena da isprati i ostala sportska dešavanja.

POTPUNO NEOČEKIVANO Dva dana posle odluke o učešću na US openu Novak se hitno oglasio i ostavio sve navijače bez teksta (FOTO)

Đoković će uskoro odleteti iz Španije za Njujork.

Novak Đoković, Foto: Alo/Marko Metlaš

Najbolji teniser planete Novak Đoković sprovodi završne pripreme pred put u Sjedinjene Američke Države gde će igrati Masters Sinsinati i US open, ali i pored toga ima vremena da isprati i ostala sportska dešavanja.

Đoković US Open

Đoković je poželeo sreću Roniju O’Salivenu u finalu Svetskog prvenstva u snukeru. Englez će se boriti za svoju šestu titulu prvaka, a posledni put je u borbi za trofej bio 2014. godine. Protivnik će mu biti sunarodnik Kajren Vilson.

Da li će Novak osvojiti US open? šta vi mislite

– Srećno u finalu – napisao mu je Đoković na Tviteru, da bi mu se O’Saliven ubrzo zahvalio na podršci.

Divan gest Đokovića je naipao na veliko oduševljenje kod svih ljubitelja sporta, pa su očekivano komentari i lajkovi samo pljuštali.

Gosti u sinoćnoj emisiji “Narod pita” bili su bivši zadrugari Dragana Mitar i Marko Đedović.

Marko je tom prilikom progovorio i o svom odnosu sa Marijom i Miljanom Kulić.

Foto: YouTube/printscreen

– Nakon svega što se unutra desilo, mislio dam da je trebalo da se smire. One kritikuju sve. Onda ustane Marija, majka osobe za koju smatram da ima duševno oboljenje. Ona ne može reći da je dobra majka kad tako eksploatiše svoje dete. Meni je Miljane ponekad jako žao. Ona razjaruje. Miljana je eksploatisano, izrabljeno dete. Čuo sam se Klarom, njhovom prethodnom dadiljom. Čovek je potvrdio da je sanjao da je Klara ukrala prsten. Klari je loše, čuo sam se sa njom. Klara mi je ispričala da je Siniša silovao drugaricu njene drugarice pre 30 godina. Klara priča da su i one imale probleme sa Sinišom – rekao je Đedović i dodao:

Da li smatrate da je otac Miljane Kulić monstrum?

– Miljana je pokušavala da se ubije, bežala od kuće. Radila je u kafani u Čačku, krala je lakove. One su kao neki moralni konzilijum. Miljana se zaljubljivala u ljude od 50, 60 godina. Optužuju ženu da je ukrala nešto. Klara mi je pričala tačnu količinu novca, koju im je čuvala. Organizovala je rođendane za decu. Pričala je da je Siniša pijan, da zlostavlja devojke po gradu. Da su monstrumi, da ne veruje na šta su sve spremni da bi izvadili sebe – rekao je Marko pa nastavio:

Foto: YouTube/Printscreen

– Ja sam izbacio i policijski zapisnik. Klara ih je slikala ispred stanice, da bi slike bile u novinama. Ja sam potpisao tekst, u kom je izjavila da ih zlostavlja 10 godina. Sva sreća pa ih ne sluša niko. Ne mogu da verujem da postoje takve budaletine. Ja jesam njoj davao lažne informacije o sebi, zvala me je da kuka u 1 noću, kako se Bojan Tomović zaljubio u njenu majku. Govorila mi je da je Zola šutirao kolica, da mu je nalazila drogu u kupatilu. Onda ona izmišlja o šumama – rekao je Marko.

Kako je sve izgledalo pogledajte u video-prilogu: