Tokom proteklog vikenda na području Unsko-sanskog kantona zabeležena su četiri požara, od kojih tri u Velikoj Kladuši i jedan u Ključu, a pretpostavlja se da su požare izazvali migranti. Nema veće materijalne štete zahvaljujući brzoj intervenciji vatrogasaca.
Na području Velike Kladuše goreli su lovačka kuća u naselju Glinica i napuštene proizvodne hale “Agrokomerca” u naselju Polje, dok je u ključkom selu Velagići požar zahvatio jednu napuštenu kuću, prenose banjalučke Nezavisne.
Veća materijalna šteta u svim ovim slučajevima sprečena je pravovremenom intervencijom vatrogasaca, a počinioci nisu otkriveni.
Prema izjavama meštana, u svim tim objektima primećen je boravak migranata, a u policiji ističu dako povećanjem njihovog broja na području Unsko-sanskog kantona raste i broj provala. Oni navode da su takvi incidenti dosta česti u poslednjih nekoliko meseci i da migranti biraju napuštene i kuće bez nadzora kako bi boravili u njima. Tom prilikom, kako ističu, oni često lože vatru kako bi se ugrejali ili pripremili sebi nešto za jelo, upotrebljavajući različite zapaljive supstance, usled čega dolazi do izbijanja požara.
Osim provala, rapidno raste i broj drugih krivičnih dela čiji su počinioci ilegalni strani državljani, zbog čega građani osećaju sve veći strah za sopstvenu i bezbednost svoje imovine.
“U prvih šest meseci ove godine zabeležili smo 35 krivičnih dela čiji su počinioci migranti i preko 500 različitih incidentnih situacija u kojima su oni bili glavni akteri. Kada je reč o krivičnim delima, imamo jedno ubistvo, dva pokušaja ubistva, nanošenje teških telesnih povreda, razbojništva, krađe i provale, a imamo i krivično delo silovanje. U poslednje vreme od svih intervencija policije oko devedeset odsto se odnosi na migrante”, naveo je Ale Šiljdedić, portparol policije USK-a.
Dečak je imao lep dan i samo je želeo da ga uz majku privede kraju
Bilo je to jedno krajnje obično veče u kući Škotlanđanke Kler Marfi.
Sela je u sofu sa osmogodišnjim sinom da pogleda jedan film. Sin Kilijan bio je srećan jer je tokom dana igrao čuvenu igru “Fortnajt” i pred film je zagrlio majku i rekao joj da je voli.
Samo nekoliko trenutaka kasnije, dečak je pao na pod. Prestravljena majka počela je da vrišti i doziva pomoć iako je videla da tu ni Hitna pomoć verovatno ne bi mogla da pomogne.
Kad su doktori došli, Kilijan je još davao kakve-takve znake života ali je po dolasku u bolnicu preminuo. Prethodno je čak i deda Brus (51) pokušao da ga reanimira na licu mesta i vrati u život.
Kler je u razgovoru sa policijom i doktorima otkrila i najverovatniji uzrok iznenadne smrti sina – još kao beba imao je težak oblik astme od koje se nikad nije izlečio. Stalno je uzimao pumpicu za disanje i lekove takođe, a kad je počeo karantin zbog koronavirusa, cela porodica zbog njega gotovo nijednom nije izašla iz kuće, već su njima donosili hranu i ostale potrepštine.
Sahrana malog Kilijana u Dandiju bila je u znaku “Fortnajta”. Zbog njegove ljubavi prema igri, svi drugari došli su obučeni u kostime junaka igrice, zbog čega su odrasli neutešno plakali ceo dan.
Kad su doktori došli, Kilijan je još davao kakve-takve znake života ali je po dolasku u bolnicu preminuo. Prethodno je čak i deda Brus (51) pokušao da ga reanimira na licu mesta i vrati u život.
Kler je u razgovoru sa policijom i doktorima otkrila i najverovatniji uzrok iznenadne smrti sina – još kao beba imao je težak oblik astme od koje se nikad nije izlečio. Stalno je uzimao pumpicu za disanje i lekove takođe, a kad je počeo karantin zbog koronavirusa, cela porodica zbog njega gotovo nijednom nije izašla iz kuće, već su njima donosili hranu i ostale potrepštine.
Sahrana malog Kilijana u Dandiju bila je u znaku “Fortnajta”. Zbog njegove ljubavi prema igri, svi drugari došli su obučeni u kostime junaka igrice, zbog čega su odrasli neutešno plakali ceo dan.
Čak 50 odsto zdravstvenih radnika koji učestvuju u borbi protiv pandemije ima blage simptome depresije, 30 odsto nesanicu, dok oko 15 odsto ima klinički izraženu depresivnost, pokazala su svetska istraživanja. Najveći broj njih nakon radnog vremena odlazi kući te razvija anksioznost zbog straha da će preneti infekciju deci, supružnicima, roditeljima…
Civilizacija se u aktuelnom trenutku nalazi pred izazovom u vidu pandemije koja je već dovela do znatnih zdravstvenih, društvenih, ekonomskih i psiholoških promena na globalnom nivou, a samo saznanje o postojanju epidemije teške bolesti koja je nedovoljno poznata i lako prenosiva kod svih ljudi izaziva određeni stepen straha i anksioznosti, koji se smatraju očekivanim psihološkim odgovorima na neočekivano nastupanje promena velikih razmera.
Upravnik Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine doc. dr Vladimir Knežević objašnjava da je anksioznost čak poželjna i korisna u izvesnim situacijama, jer mobiliše sve potencijale jedne osobe u savladavanju životnih izazova.
– Pored anksioznosti, kao najčešće psihološke posledice pandemijske konstelacije, javljaju se depresivno raspoloženje, nesanica, kao i problemi sa koncentracijom i apetitom. Poznato je da su osobe koje su podložnije negativnom psihološkom uticaju pandemije stariji ljudi i ljudi sa odranije postojećim hroničnim somatskim i mentalnim poremećajima. Pored samog saznanja o postojanju pandemije, činioci koji mogu doprineti nastanku psiholoških posledica jesu protivepidemijske mere u vidu fizičkog distanciranja, karantina i smanjenja socijalnih kontakata, najčešće zbog osećaja usamljenosti i osećaja gubitka kontrole nad životom. Sve prethodno navedeno svakako može biti potencirano razdvajanjem porodice, nedostatkom materijalnih sredstava, kao i neadekvatnim informisanjem – smatra dr Knežević.
koronavirusFoto: ProfimediaZdravstveni radnici
Kao posebnu populaciju kod koje treba razmatrati psihološki uticaj pandemije, dr Knežević kaže da moramo izdvojiti zdravstvene radnike koji učestvuju u lečenju kovid pozitivnih pacijenata.
– Poznato je da su oni pored izloženosti visokom riziku od infekcije, povećanim radnim obavezama i posledičnim problemima sa mentalnim zdravljem, izloženi i strahu zbog mogućnosti transmisije virusa sa radnog mesta u porodicu. Zbog toga, zdravstvenog radnika moramo posmatrati ne samo kao profesionalca, nego i kao roditelja, supružnika ili dete. Najveći broj zdravstvenih radnika koji leče obolele od Covida 19 nakon radnog vremena odlazi kući te razvija anksioznost zbog straha da će preneti infekciju svojim ukućanima, deci, supružnicima ili roditeljima, posebno ako žive sa vulnerabilnim kategorijama kakvi su stariji ljudi sa komorbidnim bolestima jer oni imaju veću šansu za nepovoljan ishod bolesti – objašnjava.U KCV formiran tim psihologa za podršku
korona virus u SrbijiFoto: Reuters
Nakon što je prepoznata potreba da se kako ljudima iz opšte populacije tako i bolesnicima, ali i zdravstvenim radnicima pruži psihološka podrška u prevazilaženju potencijalno kriznih perioda uslovljenih epidemijom, u Kliničkom centru Vojvodine je formiran tim psihologa koji kontinuirano pružaju podršku zainteresovanim pojedincima.
– Jasno je da svi moramo dati svoj doprinos u borbi protiv epidemije, svako na način za koji je osposobljen, a svi zajedno pridržavanjem protivepidemijskih mera – poručio je dr Knežević.Lični rizici
Ističe da je jasno da su lekari i medicinske sestre spremni na lične rizike koje nosi njihova profesija, dok se porodice ovih ljudi mogu smatrati kolateralnim žrtvama.
– Supružnici zdravstvenih radnika žive u strahu kako za svog supružnika tako i za ostale ukućane, a prethodno navedeno je još intenzivnije kada imamo u vidu da veliki broj zdravstvenih radnika ima za supružnika drugog zdravstvenog radnika. Porodice se suočavaju s nedostatkom slobodnog vremena, premorenošću i sličnim posledicama pandemije kod svojih ukućana zdravstvenih radnika – napominje dr Knežević.Simptomi depresije
korona virus u SrbijiFoto: Reuters
U svetskoj literaturi je opisano da kod zdravstvenih radnika koji učestvuju u napornom lečenju velikog broja teških bolesnika postoji velika šansa za pojavu depresivnih simptoma, nesanice i razdražljivosti, a prema rečima dr Kneževića, dodatni faktori koji mogu doprineti nastanku ovih simptoma kod zdravstvenih radnika su izloženost virusu, boravak u karantinu, kao i smrt ili obolevanje rođaka i prijatelja od Covida 19.
– Veliki doprinos potenciranju anksioznosti i ranjivosti za nastanak mentalnih poremećaja donosi i situacija kada zdravstveni radnici leče svoje prijatelje ili kolege od infekcije. Pored epidemioloških faktora, značajno je pomenuti i druge koji dovode do psiholoških posledica kod zdravstvenih radnika, a to su naglo povećanje radnih obaveza, prekovremeni rad, kao i frustracija zbog nemogućnosti da se bolesnicima pomogne u dovoljnoj meri. U svetskim istraživanjima se pominje da do 50 odsto zdravstvenih radnika koji učestvuju u borbi protiv pandemije zarazne bolesti ima blage simptome depresije, 30 odsto nesanicu, dok oko 15 odsto ima klinički izraženu depresivnost – priča dr Knežević.
Republika.rs saznaje da se tinejdžerka koja je u subotu teško povređena na pešačkom prelazu na Košutnjaku u povratku iz provoda zove Teodora R. (19). Ona je kobne noći izašla u provod sa dečkom i drugaricama u kafanu “Bajka” u koju inače često svraća kada su večeri rezervisane za provod uz živu muziku. Koliko je Teodora bila vesela i da ništa nije nagoveštavalo da će posle nekoliko sati voditi bitku za život, najbolje pokazuje snimak koji je pred vama.
– Teodora je bila super raspoložena. Pevala je, plesala sa dečkom i igrala sa drugaricama. Desetak minuta pred zatvaranje kafane Teodora je krenula kući na Petlovo brdo i dok je prelazila ulicu na nju je prema rečima očevidaca, naletela crvena škoda fabija i teško je povredila. Vozač se nije ni zastavio i odjurio je dalje. Bila je u fluorescentno žutoj haljini i pravo je čudo kako je vozač nije video na pešačkom. Izgleda da je bio pijan ili drogiran i vozio je strašno brzo iako je ograničenje na tom delu puta 40 kilometara na sat – rekli su očevidci nesreće koja je šokirala punu kafanu koja se sjatila oko tinejdžerke kojoj je automobil ogulio meso do kosti potkolenice i istrgao stopalo.
Vozač je zadržan i sutra će biti priveden na saslušanje u tužilaštvo.
Kako se saznaje, policija je uhapsila osumnjičenog za izazivanje teške saobraćajne nesreće koja se desila na pešačkom prelazu na Košutnjaku.
Vozač je zadržan i sutra će biti priveden na saslušanje u tužilaštvo.
Podsetimo, devojka Teodora R. (21) je zadobila teške telesne povrede u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Košutnjaku, u Ulici kneza Višeslava, kada je na nju naleteo automobil.
Automobil je naleteo na devojku i “otkunuo joj nogu”.
Podsećanja radi, tinejdžerka koja je u subotu teško povređena na pešačkom prelazu na Košutnjaku u povratku iz provoda zove se Teodora R. (19). Ona je kobne noći izašla u provod sa dečkom i drugaricama u kafanu “Bajka” u koju inače često svraća kada su večeri rezervisane za provod uz živu muziku. Koliko je Teodora bila vesela i da ništa nije nagoveštavalo da će posle nekoliko sati voditi bitku za život, najbolje pokazuje snimak koji je pred vama.
– Teodora je bila super raspoložena. Pevala je, plesala sa dečkom i igrala sa drugaricama. Desetak minuta pred zatvaranje kafane Teodora je krenula kući na Petlovo brdo i dok je prelazila ulicu na nju je prema rečima očevidaca, naletela crvena škoda fabija i teško je povredila. Vozač se nije ni zastavio i odjurio je dalje. Bila je u fluorescentno žutoj haljini i pravo je čudo kako je vozač nije video na pešačkom. Izgleda da je bio pijan ili drogiran i vozio je strašno brzo iako je ograničenje na tom delu puta 40 kilometara na sat – rekli su očevidci nesreće koja je šokirala punu kafanu koja se sjatila oko tinejdžerke kojoj je automobil ogulio meso do kosti potkolenice i istrgao stopalo.
Vozač je zadržan i sutra će biti priveden na saslušanje u tužilaštvo.
Podsetimo, devojka Teodora R. (21) je zadobila teške telesne povrede u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Košutnjaku, u Ulici kneza Višeslava, kada je na nju naleteo automobil.
Automobil je naleteo na devojku i “otkunuo joj nogu”.
Podsećanja radi, tinejdžerka koja je u subotu teško povređena na pešačkom prelazu na Košutnjaku u povratku iz provoda zove se Teodora R. (19). Ona je kobne noći izašla u provod sa dečkom i drugaricama u kafanu “Bajka” u koju inače često svraća kada su večeri rezervisane za provod uz živu muziku. Koliko je Teodora bila vesela i da ništa nije nagoveštavalo da će posle nekoliko sati voditi bitku za život, najbolje pokazuje snimak koji je pred vama.
– Teodora je bila super raspoložena. Pevala je, plesala sa dečkom i igrala sa drugaricama. Desetak minuta pred zatvaranje kafane Teodora je krenula kući na Petlovo brdo i dok je prelazila ulicu na nju je prema rečima očevidaca, naletela crvena škoda fabija i teško je povredila. Vozač se nije ni zastavio i odjurio je dalje. Bila je u fluorescentno žutoj haljini i pravo je čudo kako je vozač nije video na pešačkom. Izgleda da je bio pijan ili drogiran i vozio je strašno brzo iako je ograničenje na tom delu puta 40 kilometara na sat – rekli su očevidci nesreće koja je šokirala punu kafanu koja se sjatila oko tinejdžerke kojoj je automobil ogulio meso do kosti potkolenice i istrgao stopalo.
Svašta ovih dana pokušavaju da nam prodaju kao “srpsko more”. Neki se i upecaju.
Situacija s koronavirusom i zatvaranjem granica zbog pandemije mnoge je naterala da koriguju i prilagode svoje letnje planove. Umesto popularne Grčke ili Crne Gore u kojoj su, uprkos svemu, Srbi najbrojniji turisti, ove godine nam se sa svojim morima nameću egzotična Albanija i novootkriveni Neum u BiH, a u nedostatku pravog “srpskog mora” pažnja nam skreće na nekoliko poznatih jezera koja bi mogla da ponesu tu titulu. Među njima su svakako Srebrno jezero i Perućac.
Prvo, da se ne lažemo, more je more (osim onog u Bugarskoj) i nijedno jezero, pa čak ni ono najbistrije, ne može da mu konkuriše, što, naravno, ne znači da jezera nemaju svojih lepota i prednosti. Jednostavno, u pitanju su različite kategorije. Međutim, u nastojanju da se jezera silom prilika ponude i prodaju kao adekvatna alternativa za more, srpski turizam pokazuje svoje iskrivljeno i nemušto lice.
Perućac, “nova Ada Bojana”
Perućac Foto:Ana Kalaba/Nova.rs
“Perućac je nova Ada Bojana”, pročitala sam na Facebooku pripremajući se za odmor i prepoznala paralelu s kućicama na vodi, ali i novom popularnošću jezerceta pod Tarom među mladim ljudima. Ali, tu negde svaka sličnost staje.
Organizacija je bila dosta jednostavna, iz prve sam uspela da rezervišem apartman i to po ceni od 25 evra za noć – ispostavilo se da je neko baš tog dana otkazao, jer je dobio simptome korone. Kolima smo bili tamo za manje od tri sata, spremni da provedemo nekoliko dana u fantastičnoj razglednici netaknute prirode i mirne, bistre vode “srpskog mora”. Detaljno sam ih proučavala pokušavajući sebe da ubedim da će ova godina opušteno proći i bez Grčke, usput zaključivala da je sve ovo baš super, jer ne moraš da planiraš mesecima unapred, ni da se klackaš 12 sati, a i povoljnije je, jer po ceni sobice na moru, dobiješ ceo veliki apartman za četiri osobe sa velikom terasom i pogledom na jezero… U našem slučaju, ispostavilo se da je taj “apartman” do juče bio spavaća soba vlasnika, u koju su uglavljena dva kauča na rasklapanje, odmah ispod porodičnih fotografija i ikona. Terasa je bila mnogo uža nego što je delovalo na slikama, ali je pogled bio “na nivou”.
Nismo imali problem s tim, posebno zato što nismo ni planirali mnogo vremena da provodimo u smeštaju, a kad smo čuli da sobu u Guči izdaju za 1.700 evra, shvatili smo da smo još dobro prošli u ovom prilagođavanju srpskih “ugostitelja” na novonastalu situaciju.
S terase smo čuli žamor – plaža je, iako nismo mogli da je vidimo, smeštena na samo stotinak metara od nas. Brzo smo se spustili da se bućnemo, još brže ukočili pred prizorom pontonske plaže na kojoj su peškiri već bili zbijeni jedan do drugog. “Ok, ovde ne priznaju koronavirus”, pomislila sam, zauzimajući mesto u kafiću s drvenim klupicama nadvijenim nad jezerom i s direktnim pogledom na plažu. A tamo – vaistinu “srpsko more”. Klinci skaču u vodu i jure se po pontonskoj plaži preskačući gospođe koje se sunčaju, mladi se voze kanuima i pedalinama, seče se lubenica… I sve to na par desetina metara.
Odlučeno je da negde uzmemo vodu i prošetamo duž obale kako bismo našli neku mirniju varijantu za kupanje. Ljubazna konobarica naoružana maskom i rukavicama objasnila nam je da trafiku ili radnjicu možemo naći tek u naselju, na oko 2,5 km od plaže (na šta smo već u glavi razvijali potencijalni biznis), a uskoro smo shvatili da i mirnu varijantu za kupanje možemo da zaboravimo jer se pontonska plaža nastavlja u niz kafića i privatnih splavova i da, ne samo da nema nekih manjih plažica usput, već je prilaz jezeru skoro potpuno nepristupačan.
Zaovinsko jezero Foto:Ana Kalaba/Nova.rs
Seli smo u kola i otišli na Zaovinsko jezero na Tari, koje (još) nije mnogo posećeno i gde smo se šetali i bućkali do kraja odmora. Perućac smo ostavili za neku drugu priliku, kad prestane da pretenduje na titulu “srpskog mora”.
U tome mu je svakako, glavna konkurencija Srebrno jezero.
S terase u Srebrno jezero
Kafići na samoj plaži, šetalište puno ljudi, tereni za odbojku na pesku, pedaline… Ako Perućac “kopira” Adu Bojanu, Srebrno jezero bi u aktuelnoj sezoni moglo da parira Sutomoru, samo da nije zabrane rada kafića od 23 sata.
Tu sam srećom imala obezbeđen smeštaj, jer bih u suprotnom morala da se pridružim turistima koji prolaze po naselju raspitujući se za sobe u kućama koje su preko noći od privatnih vikendica preuređene u hostele. Cene idu i do 50 evra po noćenju, kako sam čula. Ipak, čini se da su domaćini prilično fleksibilni, pa se tako u apartman u mojoj ulici naguralo 7-8 tinejdžera iz Vršca, koji su svake večeri partijali u dvorištu uz teške narodnjake, pevajući na sav glas sve do svitanja. Ne znam da li bi mogli tako da su na moru ili bi ih najurili na plažu.
Mada, na plaži Srebrnog jezera sad su retka mesta na kojima bi neki novi klinci mogli da sede uz gitaru, celom dužinom su nanizani kafići koji se skoro do vode protežu s terasama i suncobranima. Ipak, iznenađenje mi je bilo dokle je stigla izgradnja apartmana na samoj plaži – uz šetalište se sad umesto zelenila gužvaju četvorospratnice spremne da prime što veći broj turista koji će pravo s terase moći da skaču u jezero. Dobro, preterujem, ali čini se da je neko preozbiljno shvatio reputaciju Srebrnog jezera kao turističke senzacije.
A dok se na obali gradi u slavu uspešne turističke sezone, samo jezero i dalje nije očišćeno od trave i daleko je od srebrnkastog sjaja po kojem je dobilo ime. Srećom, dovoljno je veliko da se napravi distanca, a i Dunav je tu kao možda bolji izbor…
Srebrno jezero Foto:Ana Kalaba/Nova.rs
Kad se sve sabere, slogan “Letujmo u Srbiji” ove godine ima smisla više nego ikada, ali se ugostitelji baš i nisu najbolje snašli sa tolikim interesovanjem. Osim toga, ako birate između avanture u prirodi i uživanja na “srpskom moru” – imajte na umu šta to zapravo znači. Ja sam sad bila na “srpskim morima” i nikad više – vratiću se kad ponovo budu “samo” naša jezera.
Pevačica Tanja Savić mesecima nije videla svoju decu, a nedavno se zbog svega požalila i pratiocioma na Instagramu. Sada je odlučila i da svog supruga prijavi policiji. Tanji suprug ne dozvoljava da vidi sinove, zbog čega se ona oseća jako loše.
Jako mi je teško bez dece, ja nisam znala da će ih moj suprug odvesti. Niko mi se ne javlja na telefon, ili sam čak i blokirana. Alarmirala sam i ovdašnju i tamošnju policiju, nadam se da će se nešto desiti iako je situacija sad dodatno otežana zbog korone. Pošta se ne šalje, sve ide mejlom, pa će biti dosta sporije… Čim budem imala priliku, otići ću u Australiju, moram da se borim za svoju decu – rekla je Tanja.
Vesna Rivas se oglasila danas na društvenoj mreži Instagram, pa podelila sa svojim pratiocima radosnu vest.
– Postala sam baba. Prvo pa muško. Teodor je rođen – napisala je Vesna.
Inače, ona je krajem juna oženila sina jedinca . Prijatelji i porodica imali su priliku da uživaju u veoma intimnom slavlju u restoranu na Adi.
Foto: Foto: privatna arhiva
Vesna je na svadbu došla u jednostavnom, lepršavom crnom kompletu, a mlada je nosila haljinu do kolena, veoma prijatnu i prkiladnu za njeno stanje, pošto je snajka tada bila u poodmakloj trudnoći.
VREDNA starina Dušan Rajić (87) iz Tečića kod Rekovca, jedini je aktivni pletar u ovom selu i ubedljivo najstariji od samo nekoliko pletara u celoj rekovačkoj opštini.
Jedini izrađuje balončiće za “unučiće”, flašice s alkoholom. Iako ima zalihe robe, deda Dušan, zaljubljenik u ovaj stari zanat, ne može da sedi besposlen, pa oplete flašice koje nađe ispred prodavnice. I dan-danas prsti mu vešto “igraju”, pa još uvek plete po narudžbini. – Imao sam samo 10 godina kada me strina Stanica iz Belušića naučila da pletem korpe, tako da sam među prvima počeo da se bavim ovim zanatom. Ubrzo mi se pridružila majka Milenija. Pošto je posao bio toliko unosan, da smo zarađivali mnogo više od lekara, napustio sam školovanje. Nisam se pokajao, jer sam prošao mnogo bolje čak i od onih koji su završili velike škole – iskren je deda Dušan.
Kada se 1957. godine oženio Desankom, ona mu se pridružila u poslu. Pleli su po čitav dan i noć i nije im bilo teško. Za dan su mogli da zarade sadašnju penziju. Kasnije su im se pridružili sin Milovan i ćerka Marija, jer je potražnja bila velika, pošto su robu za izvoz otkupljivale pletare iz Ćuprije, Paraćina i Velike Plane. – Kada sam shvatio da je taj posao unosan, a kako je bilo najteže da se nađe materijal, jer su se korpice pravile od vrba iz reke, posadio sam vrbak na 60 ari. Moji seljani su se smejali, jer u to vreme niko nije sadio vrbak. Ubrzo se pokazalo da sam pametno postupio.
Napravili smo velike pare. Kuću smo napravili od prodaje pletenih korpi i opletenih flaša. Sa suprugom i decom otišao bih na more, prodao korpice i platio letovanje. Pošto je supruga preminula, a sin Milovan više nije zainteresovan za ovaj zanat, poslednjih deset godina radim sam – veli deda Dušan i dodaje da je ispleo nekoliko vagona korpica i balona stotinak različitih oblika i veličina.
_1000x0.jpg)
