Month: August 2020

Svaka čast!

Popularni pevač Darko Lazić posle saobraćajne nesreće koju je doživeo rešio je da promeni svoj život iz korena. On je želeo da smrša, pa je svoje nezdrave navike sveo na minimum, ali pošto ovo nije dalo tako efektivan rezultat, Darko je otišao na smanjenje želuca.

Lazić je za vrlo kratko vreme skinuo neverovatan broj kilograma i sada izgleda potpuno drugačije.

Kada je objavio najnoviju fotografiju na društvenoj mreži Instagram, svi su ostali u šoku, a Darko je bukvalno neprepoznatljiv.

Komplimenti i komentari na račun njegovog izgleda samo se nižu i svi su saglasni u jednom, Darko nikad bolje i mlađe nije izgledao.

Pomogli smo maloj Sofiji koja boluje od iste bolesti i zajedno skupili novac, uradimo to i za malu lepoticu Lanu Jovanović

Devetomesečnoj bebi Lani Jovanović je hitno potrebna novčana pomoć za lečenje. Sakupljeno je 560.000 dolara, dok je za odlazak u neku od zemalja Evropske unije na lečenje od spinalne mišićne atrofije tip 1, od koje boluje Lana, potrebno 2,4 miliona dolara.

Reč je o retkoj, progresivnoj, smrtonosnoj neuro-mišićnoj bolesti koja dovodi do gubitka osnovnih životnih funkcija.

Lana je među 34 pacijenta u Srbiji koji primaju lek spinrazu, a u pitanju je terapija koja je dostupna o trošku države od 2018 godine. Spinraza usporava bolest i značajno pomaže, ali Lanini roditelji s velikom nadom gledaju u genetsku terapiju, koja je nedavno registrovana u Evropskoj uniji.

Ekipa Espreso.rs portala posetila je porodicu Jovanović gde smo imali priliku da upoznamo Lanu, kao i njenog starijeg brata Lazara. Razgovarali smo s njihovim roditeljima Aleksandrom i Dimitrijem.

Firme koje bi želele da uplate novac za lečenje Lane Jovanović dobiće određene olakšice.

Lanina majka za naš portal kaže da u početku ništa nije ukazivalo na to da beba ima problem. Međutim, nakon dva meseca Lanino zdravstveno stanje se pogoršalo, a nakon detaljnih pregleda dijagnostikovana joj je spinalna mišićna atrofija tip 1. 

Nakon dva meseca primetili smo da Lana ima problem, iako je rođena kao zdrava beba. Suprug me je pitao da li primećujem da ne mrda nogama i rukama, a nakon toga smo smo uporedili snimke s našim starijim sinom Lazarom kada je bio beba i tu uvideli da on nije imao takav problem, što nas je zabrinulo i navelo da je odvedemo kod lekara”, počinje priču Aleksandra Jovanović. 

Lanin otac Dimitrije dodaje kako je Lana provela nekoliko nedelja na ispitivanju u bolnici, te da je uzorak kod genetičara bio ključan za otkrivanje bolesti. 

Prvo smo otišli kod pedijatra, a potom je Lana hospitalizovana. Čekali smo uzorak kod genetičara kako bi se utvrdilo šta je u pitanju i nakon toga smo saznali o kojoj bolesti je reč”, kazao je Dimitrije.

Lana za sada prima lek spinrazu koji trenutno usporava dalji razvoj bolesti. Međutim, za Laninu bolest je sprinaza privremeno rešenje. Terapija uz obavezne vežbe pet puta dnevno zaslužne su što Lana i dalje može samostalno da guta i diše.

Međutim, ovaj lek država plaća do osme godine života, nakon toga je to obaveza roditelja. Inače, jedna ampula ovog leka košta oko 90.000 evra, što je nedostupno, kažu Lanini roditelji.

Zahvalili bismo se državi što je omogućila ovaj lek, a Lana ima sreće što je rođena 2019. godine jer je ovaj lek dostupan od 2018. godine. Lek spinraza je jedina dostupna terapija ovde u Srbiji za tu bolest. Ona se prima na svaka četiri meseca do kraja života i daje se u kičmenu moždinu. Međutim, sve to država finasira do osme godine i nakon toga ostaje nama da se snađemo za 270.000 evra godišnje da bi ona mogla da prima taj lek, a to je za nas veliki problem jer mi taj novac nemamo”, objašnjava Lanina majka Aleksandra.

Aleksandra apeluje na sve koji su u mogućnosti da pomognu kako bi se skupio novac, jer je neophodno da Lana primi lek pre navršene prve godine, ne bi li bio sto odsto delotvoran.

Ukoliko se lek primi nakon navršene prve godine, njegova učinkovitost se dovodi u pitanje.

Lana bi se lečila dva do tri meseca u Mađarskoj ako sakupimo novac, jer nam je ona najbliža. Lek Zolgensma koji bi tamo primila je sto odsto delotvoran, ako se primi do navršene prve godine, i košta 2,4 miliona dolara. Nakon navršene prve godine ako se ne primi, lek bi pomogao, ali se njegova učinkovitost znatno smanjuje jer je kasnije dat. Apelujemo na sve građane da nam pomognu kako bismo zajedničkim snagama sakupili novac do njenog prvog rođendana i da za rođendan primi lek, a da se svega ovoga samo ružno sećamo”, kaže Aleksandra.

Iznenađeni smo odzivom ljudi. Deca prodaju igračke, stariji lubenice, vlasnici lokala nam se javljaju kako bi pomogli, širom Novog Sada, Beograda i ostalih gradova, ljudi postavljaju kutije kako bi sakupili novac za Lanu. Zahvalni smo svima od srca i nadamo se da ćemo zajedničkim snagama uspeti jer verujem da mi to možemo”, zaključuje Lanin otac, Dimitrije. 

I Sofija se priključila

Prikupljanjem novčane pomoći od 2,1 miliona dolara za lečenje Sofije Markuljević građani su pokazali koliko zajednička podrška može da spasi život.

Inače, roditelji Sofije Markuljević su se odazvali humanitarnoj akciji za Lanu Jovanović i dali svoj doprinos.Takođe, Markuljevići su naveli i da se svi dresovi koji su bili preko Instagram stranice Negujmosrbski namenjeni za Sofiju, ostaće na aukciji, a novčana sredstva će se uplaćivati na račun za Lanu Jovanović. 

Podsetimo, novčana sredstva za Lanu Jovanović prikuplja humanitarna fondacija “Budi human-Aleksandar Šapić”.

Lani možete pomoći na ovaj način:

Slanjem SMS poruke: Upišimo 808 i pošaljimo SMS na 3030

Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human808 i pošaljimo SMS na 455

Uplatom na dinarski račun: 160-6000000069907-42

Uplatom na devizni račun: 160600000006991130
IBAN: RS35160600000006991130
SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Uplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj

Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal

Ova slatka beba sa lepim plavim okicama i osmehom od milion dolara, računa na našu pomoć, nemojmo je izneveriti. 

Vredne ruke sestara Danice (9), Nikoline (5) i Milice (5) Maksimović, ponos su njihove majke Jelene, ali i podsetnik na surovu realnost sa kojom se susreću mnogobrojne porodice u Srbiji.

Ove devojčice odrastaju u Kuršumliji, u izuzetno skromnim uslovima u iznajmljenoj kućici koju Jelena uspeva da obezbedi od socijalne pomoći i dečijeg dodatka, a kada joj obaveze oko devojčica to dozvole, čisti da bi zaradila još koji dinar. Za njih je čula humanitarna organizacija “Srbi za Srbe” i otišla da proveri kako bi mogla da ulepša detinjstvo sestrama.

Jelena Antić morala je da napusti oca devojčica zbog maltretiranja uzrokovanog alkoholom. Alimentaciju ne dobija, tako da sve što želi da obezbedi devojčicama, mora sama. Srećom, njene bistre ćerke, ne provode vreme samo u igri, već su rade da pomognu majci kad god je to potrebno, tako da makar o kući ne mora da brine.

– Ja pomažem majci, evo baš sam čistila sto pre nego što ste došli – rekla je najstarija Danica.

Osim onoga što uspe da zaradi, Jelena svaku pomoć koju dobije uloži u dvorište ili kućicu koju iznajmljuju, a gazda joj kasnije to odbije od kirije koja iznosi 30 evra mesečno. Pošto su deca još mala, ne može često da ih ostavlja same i radi, ali kada je sezona beru i voće. Kaže da sve račune uspeva redovno da izmiri, ali zato devojčicama ne uspeva da obezbedi ništa više od najosnovnijeg.

Sestrinska tradicija

Na pitanje koji joj je omiljeni predmet, Danica spremno odgovara: “Igrice sa čarobnjacima”, čime je nasmejala prisutne i pobrala njihove simpatije.

Kako je kasnije objasnila, među njima postoji jedna sestrinska tradicija. Lutka od koje se Nikolina trenutno ne odvaja, bila je njena, a kada Nikolina poraste, postaće Miličina.

Vidi se da su skromne i da razumeju sa čim se suočava njihova majka, pa su uvek spremne da zasuču rukave i stoje joj na raspolaganju.

U tadašnjem “Vremenu” se navodi da je stigao u beogradski ZOO vrt dvogodišnji aligator, ali po slikama je delovao starije

Na današnji dan, 9. avgusta 1937. godine, u Zoološki vrt grada Beograda stigao je Muja, trenutno najstariji živi američki aligator (Alligator mis sis sippiensis) na svetu.

Međunarodna statistika je potvrdila Mujin apsolutni svetski rekord u dugovečnosti aligatora koji žive u kontrolisanim uslovima, objavljeno je na zvaničnoj Fejsbuk stranici Beogradskog zoološkog vrta.

Ako je verovati tačnosti informacija u tadašnjoj dnevnoj štampi, beogradsko “Vreme” je 10. avgusta 1937. objavilo da je Muja prethodnog dana u vrt stigao kao dvogodišnjak, mada na fotografiji koju su objavili, on deluje znatno starije.

Po procenama kompetentnih ljudi, misli se da je tada već imao desetak godina.

– Naš vrt je gotovo potpuno razoren 1941. i 1944. godine, najpre prilikom nacističkog, potom zbog savezničkog bombardovanja. Tada su stradale gotovo sve životinje. Zatim su došle decenije nemara pod komunističkom vlašću, pa hiperinflacija, krizne godine sa neposrednom ratnom opasnošću, pa i ponovno bombardovanje 1999. godine, a Muja je sve to sa lakoćom preživeo – stoji u objavi.

Muja je 2012. godine dobio gangrenu desne prednje noge, koja je tada morala da bude amputirana.

– Pretpostavljamo da je on sada preko 90 godina star, a nadamo se da će ga sreća i dalje pratiti i da će još dugo poživeti – želje su svih u Beo zoo vrtu.

Na današnji dan, 9. avgusta 1937. godine, u Zoološki vrt grada Beograda stigao je Muja, trenutno najstariji živi američki aligator (Alligator mis sis sippiensis) na svetu.

Međunarodna statistika je potvrdila Mujin apsolutni svetski rekord u dugovečnosti aligatora koji žive u kontrolisanim uslovima, objavljeno je na zvaničnoj Fejsbuk stranici Beogradskog zoološkog vrta.

Ako je verovati tačnosti informacija u tadašnjoj dnevnoj štampi, beogradsko “Vreme” je 10. avgusta 1937. objavilo da je Muja prethodnog dana u vrt stigao kao dvogodišnjak, mada na fotografiji koju su objavili, on deluje znatno starije.

Po procenama kompetentnih ljudi, misli se da je tada već imao desetak godina.

– Naš vrt je gotovo potpuno razoren 1941. i 1944. godine, najpre prilikom nacističkog, potom zbog savezničkog bombardovanja. Tada su stradale gotovo sve životinje. Zatim su došle decenije nemara pod komunističkom vlašću, pa hiperinflacija, krizne godine sa neposrednom ratnom opasnošću, pa i ponovno bombardovanje 1999. godine, a Muja je sve to sa lakoćom preživeo – stoji u objavi.

Muja je 2012. godine dobio gangrenu desne prednje noge, koja je tada morala da bude amputirana.

– Pretpostavljamo da je on sada preko 90 godina star, a nadamo se da će ga sreća i dalje pratiti i da će još dugo poživeti – želje su svih u Beo zoo vrtu.

IAKO drugi talas virusa korona ne jenjava i svakodnevno ima novoobolelih, pa su na snazi preventivne mere, među kojima su zabrana okupljanja više od 10 osoba i obavezno nošenje zaštitnih maske, u Jagodini je juče održan tradicionalni Pantelejmonski vašar.

Posećenost je bila prilično velika, verovatno zbog toga što su vašari u okolnim gradovima otkazani. Zaštitnu masku nosio je tek poneki prodavac i kupac. Za saobraćaj su bile zatvorene čak dve ulice pored Akva-parka, a na parkingu su bili ringišpili i ostale zabavne igre za najmlađe.
Na tezgama i betonu “od igle do lokomotive”. Tradicionalne vašarske mekike i pljeskavice, ratluci raznih ukusa, licitarska srca, garderoba, obuća, poljoprivredne alatke, satovi, polovna roba…
– U koronu ne verujem. Mislim da je to sve ispolitizovano. Masku nosim samo zbog inspekcije. Imala sam obolele u familiji, ali, sve je to drugačije nego što se priča. Virus će naredne godine da bude kao sezonski grip. A mi ne možemo da zaradimo za hleb. Imamo prodavnice dečje garderobe u Nišu i Leskovcu, ali sve je teže. Mislili smo ovde da nešto zaradimo, ali smo za tezgu dali 10.000 dinara. To je van pameti! Mogli smo da iznajmimo lokal na mesec dana – negoduje Tatjana Popović, koja je iz Niša došla sa suprugom Zoranom.
Prodavačica štampanih majica i šolja, koja je imala majicu “j. koronu” na engleskom jeziku, kaže da joj se ta investicija nije baš isplatila, jer je prodala samo jednu.
– Dolazim već treću godinu na ovaj vašar. Narod je naplašen i poseta je veoma mala.

Razlika u zaradi je drastična, jer posetioci sada samo razgledaju, a slabo kupuju – rekao nam je Radovan Likić iz Gornjeg Milanovca, koji je dodao da bi zaštitna maska trebalo da ga zaštiti.
Najbolje je prošao Milorad Simović, sin Pere travara iz Zaječara, ispred čije tezge je bila najveća gužva i koji je odlično prodavao mirisni tamjan, preparat za iskašljavanje od 12 biljaka, kao i ehinaceu za jačanje imuniteta.
– Kakva korona kad imam to. Odlično se prodaje. Za našu firmu “Pera i sinovi”, koja radi preko četiri decenije, svi su čuli, a bili smo i na naslovnim stranama mnogih novina. Nekima sam radio i kiropraktiku – navodi Simović
Na vašaru smo naišli i na Mladena Đokovića, penzionera iz Beloševca kod Kragujevca, koji je svirao na fruli i prodavao nekoliko frula.

Posećenost je bila prilično velika, verovatno zbog toga što su vašari u okolnim gradovima otkazani. Zaštitnu masku nosio je tek poneki prodavac i kupac. Za saobraćaj su bile zatvorene čak dve ulice pored Akva-parka, a na parkingu su bili ringišpili i ostale zabavne igre za najmlađe.
Na tezgama i betonu “od igle do lokomotive”. Tradicionalne vašarske mekike i pljeskavice, ratluci raznih ukusa, licitarska srca, garderoba, obuća, poljoprivredne alatke, satovi, polovna roba…
– U koronu ne verujem. Mislim da je to sve ispolitizovano. Masku nosim samo zbog inspekcije. Imala sam obolele u familiji, ali, sve je to drugačije nego što se priča. Virus će naredne godine da bude kao sezonski grip. A mi ne možemo da zaradimo za hleb. Imamo prodavnice dečje garderobe u Nišu i Leskovcu, ali sve je teže. Mislili smo ovde da nešto zaradimo, ali smo za tezgu dali 10.000 dinara. To je van pameti! Mogli smo da iznajmimo lokal na mesec dana – negoduje Tatjana Popović, koja je iz Niša došla sa suprugom Zoranom.
Prodavačica štampanih majica i šolja, koja je imala majicu “j. koronu” na engleskom jeziku, kaže da joj se ta investicija nije baš isplatila, jer je prodala samo jednu.
– Dolazim već treću godinu na ovaj vašar. Narod je naplašen i poseta je veoma mala.

Razlika u zaradi je drastična, jer posetioci sada samo razgledaju, a slabo kupuju – rekao nam je Radovan Likić iz Gornjeg Milanovca, koji je dodao da bi zaštitna maska trebalo da ga zaštiti.
Najbolje je prošao Milorad Simović, sin Pere travara iz Zaječara, ispred čije tezge je bila najveća gužva i koji je odlično prodavao mirisni tamjan, preparat za iskašljavanje od 12 biljaka, kao i ehinaceu za jačanje imuniteta.
– Kakva korona kad imam to. Odlično se prodaje. Za našu firmu “Pera i sinovi”, koja radi preko četiri decenije, svi su čuli, a bili smo i na naslovnim stranama mnogih novina. Nekima sam radio i kiropraktiku – navodi Simović
Na vašaru smo naišli i na Mladena Đokovića, penzionera iz Beloševca kod Kragujevca, koji je svirao na fruli i prodavao nekoliko frula.

Pevač je prerano morao da odraste i da se brine o svojoj porodici

Popularni folker Beki Bekić, čije je pravo ime Behljuj Behljuji, neretko je javno pričao o svom teškom detinjstvu u rodnom Gusinju u Crnoj Gori.

Naime, on je odrastao u velikoj porodici, njegovi roditelji imali su 12 dece, pored kojih su odgajili i šest siročića, a pevač je baš zbog toga, kako bi se prehranili svi oni, morao da počne da radi još dok je išao u osnovnu školu.

“Otac je došao u neke godine, ostario je, nas je puno bilo i nije mogao da nas othrani. Najstariji brat, koji je jedno vreme bio u Nemačkoj, on nas je jedno vreme dosta pomagao i hranio, ali i on se oženio i stvorio svoju porodicu i sasvim normalno je bilo da ima drugih obaveza. I onda sam ja bio taj koji je krenuo. Nisam se libio nikakvog posla, radio sam sve i svašta. Dođe kamion, ja istovarim, radim, posle podne odem u školu i tako zaradim neki dinar da možemo da se prehranimo”, ispričao je Beki.

Folker je otkrio i da mu nije smetalo što odrasta u tako velikoj porodici, sa 17 braće i sestra.

“Voleli smo se i družili se i cenili smo život, i dan-danas cenimo život, jer znamo kako smo živeli i gde smo sad, a nikad ne zaboravljamo ko smo i odakle smo i kako smo potekli”, izjavio je pevač.

Iako su mnogi bili iznenađeni što je rano počeo da radi fizičke poslove i da na taj način zarađuje, on tvrdi da mu to nije bilo teško.

“Nije mi teško padalo, zato što smo naučeni odmalena. Odmalena sam pomagao i majci i ocu. Moja žena se čudila kako ja radim kućne poslove, jer ja sam to gledao od majke i ona nas je učila da ako oni nisu tu, mi treba da znamo da očistimo, da skuvamo, da budemo čisti. Ja i sad svoju garderobu slažem kao vojnik, mora sve da bude na svom mestu”, kazao je Beki i dodao da mu nijedan posao nije bio stran:

“Sve sam radio, i građevinu, jedno vreme i u osnovnoj dok sam bio, pa posle i u srednjoj. Najviše smo tovarili taj pesak, šljunak, koji smo vadili iz reke, iz Grnčara. I ja sam tada, sa 14-15 godina, napravio rekord. Sedam FAP-ova sam mogao da natovarim dnevno sam. Za mene to nije bilo teško, još kad si mlad, brz, poletan. Guram kolica, nosim ciglu, ja pevam. Ljudi su voleli da me slušaju. Kad sam tovario šljunak, uvek je bilo pauze i ja sam uvek pevao. Ustajao sam uvek u 4-5 sati, prvo sam vežbao, jer sam trenirao sam karate, gledajući slike, filmove. Uvek sam trčao, bio sam u kondiciji. Ako pre podne idem u školu, popodne radim, i obrnuto, a uveče stignem da izađem sa društvom. Samo sam razmišljao ‘samo da završim školu i da steknem porodicu, samo da nešto uradim i da se zaposlim i da pomognem mojima’. Najviše sam razmišljao o sestrama, muškarci će se snaći, a one, ko zna”.

Beki je ispričao i da su njegovi roditelji bili protiv toga da se bavi muzikom.

“Ni tata ni mama nisu bili za to da se bavim muzikom. Šta je to muzika, kakvo je to zanimanje muzikant. Sećam se, jednom, moj brat inače svira harmoniku, i kući smo probali nešto, on svira, ja pevam, a moja mama izvadi drvo iz smederevca i na nas ‘napolje, neću da mi budete muzikanti, hoću da završite školu, da budete ljudi’. Ali dobro, kad me prvi put majka videla da sam se pojavio na televiziji, onda je shvatila da je to ozbiljno”, ispričao je Bekić i dodao:

“Ja sam došao u Beograd, upisao Višu ugostiteljsku, i to sam mislio da završim, ali eto, život je čudo, tako da sam počeo da radim po restoranima, kafanama i to mi je, na neki način, ostalo i da živim od toga. Odmalena sam bio u muzici, u sedmoj godini, u prvom razredu sam pevao u horu kao solista. I tako je krenulo, a onda sam pevao i igrao u kulturno-umetničkom društvu, ali mi je na prvom mestu bila škola, da završim školu”.

Suprugu je upoznao u kafani u kojoj je kasnije počeo da peva, a posebno je zanimljivo što on četiri godine nije znao da ona redovno dolazi da ga sluša.

“Ona je dolazila tu sa društvom i jedina je od tog društva koja je radila. Ja sam tada u gradu bio popularniji nego sad. Bilo je 400 stolica, moralo je da se rezerviše, tada su dolazili na večere, ljudi su dolazili da slušaju, pravi boemi su bili. Zanimljivo je što ja i dan-danas pamtim tačno gde je ko sedeo, a nju nisam video. Možda je to tako suđeno. Možda da sam je ranije sreo, možda bismo se prijateljili i ne bi ništa bilo od toga. Možda je tako Bog rekao. Kad sam je video, ja sam rekao mom prijatelju ‘to je ta, ja bih je sutra oženio’ i tako je to bilo. Malo smo se zabavljali, godinu dana, i eto, dan-danas smo zajedno, skoro će 30 godina. Imamo dve ćerke i sad smo baba i deda postali”, ispričao je pevač.

Ono što mnoge fascinira jeste što ga skoro nikada nisu videli bez osmeha na licu, pa je Beki otkrio i kako uspeva uvek da ostane pozitivan i raspoložen.

“Treba biti zadovoljan onim što ti je Bog dao. Čovek kad je srećan čašom vode, ne treba mu čaša vina da bi bio srećan. Jer ako nije srećan sa čašom vode, onda je nesrećan sa čašom vina. Neki ljudi ne znaju gde im je mesto i svako teži da bude neko i nešto. Razmišljaju ‘ako je on popularan, mogu i ja’, a ja to nikad nisam gledao. Uvek sam razmišljao da je neko bolji od mene i da treba gledati i učiti od tog čoveka. Ja pozitivno razmišljam. Ja kad sretnem čoveka kojeg ne poznajem, uvek gledam njegovu pozitivnu stranu. Ne želim da čujem ljude koji mi pričaju loše stvari. Za svađu je potrebno dvoje. Za mržnju je potrebno dvoje”, zaključio je Bekić

Detalji o porodičnim odnosima Đoganijeve ne prestaju da intrigiraju javnost.

Baka Lune Đogani, majka Anabele Atijas, Jadranka Polutak, nije imala da kaže lepe stvari o svojoj unuci, a sada joj je ona odgovorila. 

– Ne mogu joj nikad oprostiti to što je pljunula na svoju majku. Nikad. Možda pred smrt, ako mi traži oprost. Ja sam zbog Lune nervno obolela i to neka joj služi na čast. Neka niko ne doživi to što smo Anabela i ja doživele – rekla je Jadranka sinoć u emisiji “Zadruga – Narod pita”.

Danas je, nakon ovog skandala, Luna objavila poruku na Instagramu, koji je navodno namenjen Jadranki.

– Neki jednostavno imaju sreće što ja neću da pričam ništa – napisala je Luna.

VEST da je u Sarajevu preminula 37-godišnja Belma Šoljanim, koja je bila zaražena virusom korona, a pre tri dana se porodila na GAK-u u Sarajevu, šokirala je njene prijatelje i članove porodice. Iza nje je ostao suprug, s troje dece, dečakom starim tri dana i dve devojčice.

Belma Šoljanin, direktorka Instituta za majku i dete, filantropkinja koja godinama nesebično pomaže mladim mamama i trudnicama da lakše i uspešnije shvate ulogu roditeljstva.

Od Belme se opraštaju njeni prijatelji na društvenim mrežama. Jedna od njih je i njena koleginica s kojom je osnovala Institut, a pre toga vodila Udruženje za trudnice.

– Da ti Gospodar dragi podari sve dženetske lepote moja Belma dobra. Tuga neizmerna. Bila si primer svega dobrog na ovom svetu. Ostavila si iza sebe armiju žena koje su te volele, kojima si bila neizmerna podrška za sve, zasigurno će sve te žene biti podrška tvojoj porodici za sve što treba. Gospodar da podari sabur tvojoj porodici. Tuga…”, napisala je na fejsbuk profilu njena prijateljica Alma Efendić.

Fejsbuk je inače preplavljen tužnim objavama. Njen suprug Armin Šoljanin takođe je objavio status.

– Svi smo Alahovi i Njemu se vraćamo! Moja ljubav Belma Šoljanin je danas otišla Gospodaru! Molim Alaha da joj da najveći stepen dženeta, stepen šehida! Nadam se da osetiš koliko te ljudi vole i koliko se ljudi moli za tebe! Veliki si insan! Ponosan sam da si deo mog života! Ljubavi moja, boriću se da nasu dečicu, uz Alahovu pomoć, izvedem na pravi put, da budeš i ti ponosna! I da se opet svi sretnemo u dženetu! Elhamdulilah!

Suprug i dve ćerke takođe pozitivni na virus

U Kliničkom centru Univerziteta u Sarajevu preminula je, javlja Avaz pozivajući se na nezvanične izvore, 37-godišnja Belma Šoljanin, direktorka Instituta za majku i dijete, filantropkinja koja godinama nesebično pomaže mladim mamama i trudnicama da lakše i uspešnije shvate ulogu roditeljstva.

Šoljanin, koja je bila zaražena koronavirusom, pre tri dana se porodila u Ginekološko-akušerskoj klinici KCUS-a i na svet donela zdravog dečaka koji je negativan na virus.

Iza nje su ostali suprug i dve devojčice, koji su, da tragedija bude još veća, svi takođe pozitivni na koronavirus.

Ovu informaciju objavili su na Facebooku i Belmini prijatelji.

Belma je, prema podacima KCUS-a, u 35. nedelji trudnoće primljena u bolnicu, imala je obostranu upalu pluća i ozbiljnu kliničku sliku. Lečena je i lekari su pustili da se trudnoća razvija do minimalne zrelosti bebe. Potom su morali da je porode, carskim rezom, kako ne bi izgubili bebu. To je obavljeno pre tri dana na GAK-u, nakon čega je mlada žena vraćena u KCUS, dok je beba ostala na klinici na Jezeru.

Ovu informaciju objavili su na Facebooku i Belmini prijatelji.

Belma je, prema podacima KCUS-a, u 35. nedelji trudnoće primljena u bolnicu, imala je obostranu upalu pluća i ozbiljnu kliničku sliku. Lečena je i lekari su pustili da se trudnoća razvija do minimalne zrelosti bebe. Potom su morali da je porode, carskim rezom, kako ne bi izgubili bebu. To je obavljeno pre tri dana na GAK-u, nakon čega je mlada žena vraćena u KCUS, dok je beba ostala na klinici na Jezeru.

GRČKA pravoslavna crkva Svetog Dimitrija u Bejrutu udaljena je manje od jednog kilometra od mesta na kom je odjeknula eksplozija. Sveštenik je nakon potresa otišao da proveri štetu i doživeo pravo čudo – sve je bilo porušeno osim svetog oltara.

Sveštenik Juil Nasif napustio je crkvu sa decom 12 minuta pre eksplozije. Krenuli su kući kada se sve zatreslo.

– Ostavio sam decu kod kuće i vratio se da proverio šta se desilo i koliko je šteta u crkvi. Kada sam stigao, bio sam šokiran – rekao je sveštenik Nasif.

Crkva je bila uništena, ali sveti oltarski prostor, zaštićen ikonostasom (zidom ikona), bio je gotovo netaknut – uključujući i uljanu lampu koja je ostala upaljena tokom eksplozije.

– Kada sam ušao u oltar, bio sam šokiran – bio je netaknut. Biblija, lampa – sve je ostalo na istom mestu, relikvije svetaca, čak ni staklo nije polomljeno – opisao je sveštenik.

Prema rečima sveštenika Nasifa, u vreme krize ljudi tragaju za znakovima, za svetlom u tami, a on oseća da je ovo bio znak.

– Osetio sam da je to porukao od Boga, koji nam govori da će biti pored nas. Potrebno nam je da se ljudi mole za nas, ne samo u Bejrutu. Molim vas, molite se za nas – zaključio je sveštenik.