Month: August 2020

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave danas dan Svetog mučenika Mirona.

Beše sveštenik u nekom mestu u Ahaji, od bogata i ugledna roda, po naravi blag i krotak, bogoljubiv i čovekoljubiv.

U vreme cara Dekija, a na sam dan Roždestva Hristova, jurnuše neznabošci u crkvu, izvukoše Mirona sa službe i staviše na muke. Pri mučenju u ognju angel mu se javi i potkrepi ga.

Po tom stadoše mu seći kožu na kaiše, od glave do nogu. Mučenik dohvati jedan takav kaiš svoje kože, i njime udari mučitelja – sudiju u lice. Sudija Antipatr kao van sebe uze mač i ubi sebe.

Najzad odvedoše Mirona u grad Kizik, i tamo ga mačem pogubiše 250 god.

Običaj je da pravoslavni vernici danas odu u crkvu, zapale sveću i pomole se svetitelju:

Mučenik Tvoj Gospode, Miron, u stradanju svome je primio nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobedi, a razori i nemoćnu drskost demona: Njegovim molitvama spasi duše naše.

TRI OSOBE su poginule, a tri su zadobile teške telesne povrede u teškoj saobraćajoj nesreći koja se, prema Policijskoj upravi primorsko-goranskoj, dogodila juče oko 8:05 sati na jadranskoj magistrali, kod Sibinja Krmpotskog u blizini Senja.

Kako navode u PU PG, došlo je do frontalnog sudara između Opela Astre riječkih registarskih oznaka i Pola italijanskih registarskih oznaka, a smrtno su stradali hrvatski državljani koji su bili u Astri, dve ženske i jedna muška osoba.

Astra je, kako navodi policija, iz za sada neutvrđenih razloga, krećući se u smeru ka Senju, prešla u levu traku, kada je na nju, dolazeći iz suprotnog smera, naleteo Polo.

Poginuli su 68-godišnji vozač i dve putnice u Astri, starosti 70 i 93 godine, a prema neslužbenim informacijama, reč je o M.S. i njegovoj sestri i majci. Polom je upravljala žena, italijanska državljanka V.G.

Dobrodošli u live blog nova.rs o parlamentarnim i lokalnim izborima u Crnoj Gori, koji se održavaju danas.

U Crnoj Gori danas se održavaju parlamentarni izbori na kojima učestvuje šest koalicija i pet političkih partija. Lokalni izbori se održavaju u Budvi, Kotoru, Tivtu, Andrijevici i Gusinju. Prema poslednjim anketama, najveću podršku ima DPS predsednika Crne Gore Mila Đukanovića – oko 35 odsto birača, a za njim su dve opozicione koalicije – prva je “Za budućnost Crne Gore” čiji je nosilac prof. Zdravko Krivokapić, a predvođena je Demokratskim frontom – oko 24,7 odsto (Demokratski front čine Nova srpska demokratija Andrije Mandića, Pokret za promjene Nebojše Medojevića, Demokratska narodna partija Milana Kneževića, Prava Crna Gora Marka Milačića, Socijalistička narodna partija).

Druga opozicina kolona je “Mir je naša nacija” na čelu sa Demokratama Alekse Bečića, Demosom, Partijom penzionera i Novom ljevicom, ima oko 16 odsto. Koalicija “Crno na bijelo” koju predvodi URA Dritana Abazovića ima oko 6,6 odsto i ona se uglavnom smatra “prelomnim tegom” na vagi koji će odlučiti koja koalicija će imati većinu. (istraživanje CEDEM 5-12 avgust 2020.)

Usvajanje Zakona o slobodi veroispovesti izazvalo je u Crnoj Gori političke tenzije i sukobe između SPC i državnih institucija što je uzrokovalo višemesečne protestne litije vernika SPC.

Kada je u pitanju ocena rada Nacionalnog koordinacinog tijela (NKT) za zarazne bolesti, samo 11,8 odsto smatra da NKT radi veoma dobro, dok 44,8 odsto smatra da rade uglavnom ili veoma loše.

10.00 – CEMI: Kršenje tajnosti glasanja

CEMI, organizacija koja posmatra izbore, je u prva dva i po sata glasanja zabeležio 82 prijave koje se tiču neregularnosti glasanja.

„Predsednik odbora naglas izgovara imena i prezimena glasača kao i njihov redni broj, čime se grubo krši tajnost glasanja. Ovakvo postupanje podrazumijeva povredu člana 69. Zakona o izboru odbornika i poslanika. Prvi glasač glasao , listić ubačen u kutiju a da nije prethodno bio pocepan. Naknadno su ga izvadili i pocepali čime je prekršen član 79. PLAV 9 „Glavice“ – Lokacija biračkog mjesta Glavice broj 9 JE promenjena pa nije u kući Mujesire Šabović nego u kući Esada Purišića na adresi Hridska bb čime je došlo do povrede člana 65 stav 2 Zakona o izboru odbornika i poslanika imena birača, čime je prekršen član 69 Zakona o izboru odbornika i poslanika“, navela je Maja Bjelić, PR koordinatorka CEMI-ja.

09.57 – “Očekujem izlaznost u Nikšiću između 60 i 70 odsto”

Predsjednik opštine Nikšić, Veselin Grbović, glasao je na biračkom mjestu br. 5, OŠ “Ratko Žarić”. Kako je kazao, očekuje da glasanje prođe u miru, bez tenzija i da izlaznost u Nikšiću bude između 60 i 70 odsto.

09.34 -Ogromna izlaznost – duplo više birača glasalo do 9 sati nego 2016.

Do 09 sati izlaznost na izborima je 14,7 odsto, javile su Vijesti. Do 8 sati jutros izašlo je 5,8 odsto, što je dva odsto više nego na prošlim izborima. Do 9 sati glasalo je duplo više nego 2016. godine u tom vremenskom periodu, saopšteno je na konferenciji za medije Centra za monitoring i istraživanje.

Kako je rečeno na konferenciji, u Podgorici je glasalo 15,2 odsto birača, na jugu 15, 5 odsto, a na severu 12, 6 odsto, prenosi RTCG.

08.31 – Propagandni materijal u blizini biračkog mesta

Predsednik Državne izborne komisje Aleksa Ivanović pozvao je građane da u mirnoj atmosferi i istrpljivo izraze političko opredjeljenje. On je kazao da biračko mesto 29 OŠ Ilino brdo u Pljevljima nije otvoreno do 8 časova zbog propagadnog materijala u blizini biračkog mesta. Ivanović je kazao da će glasanje na tom biračkom mjestu biti produženo.

08.00 – Da li opozicija ima snage da smeni Mila?

Prema poslednjim prognozama Đorđa Vukadinovića, dve glavne opozicione liste, jedna koju predvodi Demokratski front, i druga koju predvode Demokrate Alekse Bečića, zajedno imaju veću podršku nego DPS Mila Đukanovića.

“U ovoj kampanji opozicija po prvi put nije međusobno ratovala, već su oštricu kritika usmeravali ka vlasti. Najveću podršku dobiće Koalicija za budućnost, koja zastupa prosrpsku politiku i pokušava da iskoristi podršku građana SPC” kaže za Nova.rs Mila Radulović, urednica u Vijestima i generalna sekretarka Društva profesionalnih novinara Crne Gore u analizi Sad ili nikad: Kakve su šanse opozicije da smeni Mila Đukanovića“.

07.51 – Glasao mitropolit Amfilohije, prvi put

Mitropolit Amfilohije glasao je jutros u Podgorici, rekavši da je prvi put u životu glasao na parlamentarnim izborima.

Biračka mesta su otvorena u 7.00, a zatvaraju se u 20.00 časova. Na izborima učestvuje 11 izbornih lista, šest koalicija i pet političkih partija. Biračko pravo ima 540.026 gradjana, koji će glasati na 1.217 biračkih mesta. Parlamentarne izbore nadgleda 2.089 domaćih i stranih posmatrača. Parlamentarni izbori su jedanaesti od uvodjenja višepartijskog sistema u Crnoj Gori, a peti nakon obnove nezavisnosti. Pored izbora za sastav državne skupštine, svoje predstavnike u lokalnim skupštinama boraju gradjani Kotora, Budve, Tivta, Andrijevice i Gusinja.

Preliminarne projekcije rezultata izbora najavljene su oko 21.00.

Svakoga dana nečujno i gotovo neprimetno sedi u Knez Mihailovoj ulici, uz njega su njegove dve proteze – večiti podsetnik na to da je na Kosovu 1997. godine od mine izgubio obe noge. Zoran Jovanović ima 55 godina, blage plave oči, a pošto živi od 10.000 dinara koje mesečno dobija na ime tuđe nege i pomoći, primoran je da zatraži našu pomoć.

“Ne ljutim se ni na koga. Svako je kovač svoje sreće, je l’ tako?”, objašnjava nam svoj životni moto. Mogao je, ali ipak nije dozvolio da ga život učini ogorčenim i namrgođenim.

Rođen je u Nemačkoj, a do rata je živeo u Livnu.

“Solidno sam živeo pre toga što me je zadesilo. Bio sam sa majkom i očuhom, radio sam kao fizički radnik u Radio industriji ‘Nikola Tesla’”, priča nam o nekom srećnijem životu i danima pre nego što je izgubio obe noge.

O ratu i samoj nesreći u kojoj mu se život u sekundi promenio ne želi da priča, samo sleže ramenima. Mnogo je izgubio, ali ipak ne i snagu da se nasmeje.

Sam je. Od bliže porodice nema više nikoga, majka mu je umrla 2013. godine. Ima dalju familiju u Valjevu, ali je nije video već 20 godina.

Zavisi od tuđe pomoći, a svoj život opisuje jednom rečju – “užas”. Kaže nam da, kada zahladni i kada mora da se skloni, boravi u jednoj trošnoj brvnari koju mu je ustupio jedan poznanik.

“Užas, i sami vidite. Užas je kad morate ovo da radite”, priča nam dok ispred njega stoji kutija u koju prolaznici ubacuju koliko ko može – 10. 20, 50, 100… dinara.

“Nisam imao nikakvih neprijatnosti. Prođu ponekad komunalci, ali samo mi kažu da sklonim kutiju i to je to”, priča nam pomirljivo.

Kaže da mu dosta ljudi prilazi i pomaže.

“Dođu i ovi momci iz lokalnih kafića, ponekad mi donesu kafu”, zadovoljan je malim stvarima.

Nema nekih velikih želja ili prohteva, sve što mu treba je, kako kaže, neka pristojna soba i kupatilo.

“Značio bi mi i neki posao, ali ja mogu samo da imam neko radno mesto na kojem se sedi. Stavim ja proteze, ali ne mogu dugo da stojim sa njima”, objašnjava nam Zoran.

Dok prolazite Knez Mihailovom, razgledate izloge, ćaskate sa prijateljem ili ste u porodičnoj šetnji, obratite pažnju na ovog tihog čoveka koji je izgubio mnogo, ali malo traži da bi bio zadovoljniji u životu. I, ako možete, pomozite mu.

Jednom sam pitao psihologa meni veoma važno pitanje: “Zašto naši roditelji postaju nepodnošljivi u starosti? Tačno znaju kako da nas povrede i koliko se god mi trudili, dolazimo do pucanja i naši odnosi se znatno urušavaju?”

“Zašto naši roditelji postaju nepodnošljivi u starosti? Tačno znaju kako da nas povrede i koliko se god mi trudili, dolazimo do pucanja i naši odnosi se znatno urušavaju?”

Čovek je razmislio i rekao mi:

“Znate, dva puta u životu, osoba postane nepodnošljiva za najmilije. Očigledno u cilju lakšeg razdvajanja i odlaska.

Prvi put je to u adolescenciji. Dete je u tim godinama u stanju da roditelje dovede do ludila. Sve suptilne veze se polako tanje i pucaju, a želja da se dete osamostali postaje obostrana.

Ista stvar se dešava u starosti. Tako nas priroda priprema za razdvajanje, opraštanje… Što su nam roditelji zahtevniji, nepodnošljiviji “pod stare dane”, to lakše podnosimo momenat kad umru.

Još je gore za one koji ostaju u dobrim odnosima sa svojim roditeljima pod stare dane. Ponekad ta nežnost koju osećaju razbije njihov život na sitne komadiće onaj momenat kada im mama ili tata umru.”

Džuli Parton pokušaće da živi koliko može, ali više nije optimista. Zapravo sigurna je da će preživeti dokle bude i njen drugi sin, a za posle i ne zna.

Džuli je imala dva sina, blizance Bena i Džeka. Benu je prošle godine u martu dijagnostikovan redak tip agresivnog tumora na mozgu i dečak je posle devet meseci u 12. godini života preminuo.

Bilo je to teških, preteških 15 dana za majku dva dečaka koja im je ceo svoj život posvetila. A onda, samo što je sahranila Bena, Džuli je, kao u nekom horor romanu, dobila novi razlog za očaj i depresiju.

Doktor ju je pozvao i rekao da je drugi sin Džek bolestan ima leukemiju.

“Džek se pred Benovu smrt žalio na bolove u leđima i glavi. Doktori su to pripisivali stresu zbog bolesti brata. Možda će zvučati ružno i neljudski, ali kad su mi rekli da je leukemija, malo sam se u sebi i poradovala znajući da to nije neizlečiva bolest. Moramo da se borimo. Verujem da će postojati lek…nešto što će mi sačuvati makar Džeka”, kaže majka.

Džuli je najgore kad vidi Džeka tužnog i pomalo izgubljenog.

“Jak je on oko bolesti, ali je izgubio Bena koji je bio vođa među njima dvojicom. Džek ga je uvek slušao i sledio. Biće mu jako teško sad, ali ja sam tu, boriću se koliko mogu”, kaže očajna majka.

Porodica Marukić živi od 10.000 dinara socijalne pomoći, i zarada od poslova koje Smail povremeno radi

U mestu Izrok, nedaleko od Ribarića u opštini Tutin, Smail Marukić (37) jedva prehranjuje svoju petočlanu porodicu. Smail sa svojom suprugom Ifetom (35), ćerkama Belminom (13) i Sabinom (11) i sinom Elisom (6) i dalje živi u nezavršenoj kući koju su mu ljudi iz ovog kraja sagradili. 

Smail jako teško dolazi do posla i jedva uspeva da izdržava svoju poroducu. On je ostao siroče sa 10 godina nakon iznenadne smrti njegovog oca, i čitav njegov život je borba. On se borio koliko je mogao, ali ništa ozbiljnije nije uspeo da napravi u svom životu. 

Porodica Marukić živi od 10.000 dinara socijalne pomoći i zarada od poslova koje Smail povremeno radi, to su uglavnom kopanje ili rad na građevini. 

Još jedna velika prepreka u njihovim životima je to što stiže septembar i počinje nova školska godina. Belmina i Sabina su dobri đaci, ali Smail nema dovoljno novca da im kupi knjige, rančeve i školski pribor. 

Njega duša boli što svojoj deci ne može da pruži ono što im je potrebno kao što je skromna odeća i obuća koja im je preko potrebna tokom jeseni i hladnih zimskih dana. 

Jedina Smailova radost za ovih njegovih 37 godina života jesu njegova deca, i on i njegova supruga Ifeta žive i čine sve što mogu da ih u ovoj sirotinji koja ih je zadesila izvedu na pravi put. 

Njihovo najmlađe dete, Elis iako ima šest godina tek je nedavno progovorio, i jako teško izgovara reči. 

Malom Elisu je potrebno lečenje i stalan rad sa logopedima u Beogradu i Novom Pazaru, što nažalost oni ne mogu da priušte. 

Jedan odlazak u Beograd ovu porodicu košta minumum 100 evra, a za njih to predstavlja pravo bogatstvo koje oni nemaju. Dva puta su pozajmili pare kako bi mogli da dovedu Elisa u Beograd. 

Uskoro bi trebalo da ide na konsultacije sa lekarima a Smail ne zna da li će ponovo moći da pozajmi potreban novac i da li će moći da odu na preko potrebna ispitivanja. 

Elis napreduje, i porodica se nada najboljem, ali mu je potrebno lečenje i vežbanje, koje roditelji ne mogu da mu priušte u ovoj finansiskoj situaciji u kojoj se nalaze. 

Porodica Marukić godinama pokušava da kupi kravu i da nabavi barem desetak kokošaka. Nekoliko puta su se našli nadomak ostvarenju tog cilja, ali uvek su ih zadesile neke nedaće zbog kojih je to bilo nemoguće. 

Svaka pomoć bi im dobrodošla i poboljšala njihov život, a sada im je potrebna najviše kako bi se malom Elisu pružilo potrebno lečenje. 

O porodicu Marukić, ljudi iz Ribarića i Tutina govore sve najbolje, njihova borba se mora podržati i podrška im je potrebna, za njihov bolji život i za malog Elisa, koji još uvek ima smetnji u govoru. 

“Autorski tekst zamenika gradonačelnika u Politici, u kojoj piše da moj bivši suprug Miladin Šakić zbog mene nije mogao da bude gradonačelnik Beograda i da sam kvarila devojke jeste pakost Gorana Vesića, čoveka koji mi uništava život. S kojim pravom? Šta on zamišlja?”, poručila je za Direktno.rs Olivera Katarina, naša proslavljena pevačica i glumica.

Goran Vesić je u svom tradicionalnom tekstu petkom u “Politici” pisao o čuvenom gradonačelniku Beograda Branku Pešiću, ali i o njegovom pomoćniku Miladinu Šakiću. Zamenik gradonačelnika je naveo da Šakić nije, kako je to bilo logično i prirodno zamenio Pešića, na čelu grada, i tom prilikom je pomenuo Oliveru Katarinu.

On je citirao Nebojšu Bogunovića, koji je radio u kabinetu Branka Pešića, kao i njegove reči da je brak sa Oliverom Katarinom sprečio Šakića da bude gradonačelnik. Takođe je naveo i to da je “Olivera Katarina kvarila devojke”.

Goran Vesić FOTO: “Sport”

Olivera Katarina se obratila našoj redakciji i burno je reagovala na reči Gorana Vesića.

– Javili su mi iz Užica za taj tekst, znam da je u njemu napisano kako sam kvarila mlade devojke. Pozlilo mi je od toga, ne mogu da verujem da me u mojim godinama ovako medijski razvlače. Čime sam ja to zaslužila, tamo gde sam ja bila i gde sam imala koncerte, tamo još nijedna devojka nije otišla. Niko nije otišao do Japana, niko nije imao po mesec i po dana koncerte u “Olimpiji”… Da ne ređam sad gde sam sve bila. I sada treba da doživljavam sve te udarce, sramota… Nisam to zaslužila, nisam se obogatila. Živim u iznajmljenom stanu, apsolutno ništa nemam. Čime sam to zaslužila? Zašto? Jer sam živela časno? Da li je moja ljubav prema Srbiji baš toliko opaka? – pita se legendarna Olivera Katarina za Direktno.rs.

Autorski tekst Gorana Vesića u “Politici” FOTO: Printscreen

Posebno ju je zabolelo što se Vesićevom autorskom tekstu pominje ljubav i brak Olivere Katarine i Miladina Šakića, kao i da su se sreli u kafani “Skadarlija”, gde su se tu navodno i zavoleli.

– Gluposti, nije istina da smo se tu sreli, mnogo pre toga smo bili u nekom odnosu, zavoleli smo se. To su gluposti, kako se usuđuje da priča o mom životu, ko je on, šta zamišlja?! Zašto o meni govori kada me nije ni upoznao? Nemam reči, ne mogu da shvatim čime izazivam tu zlu krv i tu pakost. Pa, nisam milijarderka. Možda sam na meti pakosti jer oni nisu stigli onde gde sam ja bila.

Olivera Katarina FOTO: ATA Images/Antonio Ahel

Na kraju, kroz suze, Olivera Katarina navodi za naš portal:

– Taj Vesić, za njega kažu da se za sve pita… Zašto me je uzeo u usta? Sram da ga bude, ko je on da priča o mom braku? Otkud on zna o meni i Miladinu? Bože, bože, ne mogu da verujem da ja ovo doživljavam u ovim godinama. Jedini razlog je moja ljubav prema Srbiji, to mi zameraju, zbog toga sam kriva. Pa, da li je to normalno? Moja duša je posle svega u modricama – istakla je Olivera Katarina.

Vijest da je Luki Milivojcu (20), medicinskom tehničaru iz Gradiške, sredinom avgusta uspješno transplantiran bubreg u italijanskoj Padovi mnoge njegove sugrađane je veoma obradovala.

ukin otac Žarko, koji bdije nad sinom u bolnici i prati svaki trenutak njegovog oporavka, zahvalan je svima koji su pomogli, sakupili 100.000 KM i učinili veliko djelo da on na vrijeme, 19. avgusta, stigne u Kliniku za transplantaciju u Padovu.

A sve se dešavalo, kao u najuzbudljivijem filmu, samo je velika razlika što je ovo bila noćna trka sa vremenom duga 550 kilometara od Gradiške do Padove, od koje je zavisio mladi život omiljenog mladića.

Luka, njegovi roditelji Zorica i Žarko, više od godinu dana, koliko je prošlo od uplate troškova liječenja i oporavka na bolnički račun, imali su spakovane stvari i čekali poziv iz Padove. Strepili su, molili, iščekivali, očajavali, ali vjerovali da će, u inat svim nedaćama koje su pogodile cijeli svijet, uslijediti poziv iz čuvene klinike, da krenu na njihovo najvažnije putovanje.

– Uoči Preobraženja Gospodnjeg, povjerovao sam da će mi ovaj veliki praznik podariti radost, preobraziti bolest moga sina u njegovo zdravlje, a nama, njegovim roditeljima pomoći da ne klonemo duhom, da postanemo jači i odučniji, vjerujući da zajedno s vojskom Lukinih anđela možemo pobijediti – povjerio nam se Žarko Milivojac, u nevjerici da je sve dobilo srećan ishod, jer uspješan tok oporavka poslije transplantacije daje dovoljno povoda za optimizam.

A tog 19. avgusta, na Preobraženje, tačno u jedan sat, kada je grad uveliko spavao, uslijedio je poziv iz Italije.

– To je bio telegram, kratka, ali precizna i jasna informacija da odmah krenemo u Padovu, jer je Luka u osam ujutro na programu za transplantaciju. Ukoliko ne stignemo na vrijeme, moraćemo čekati novu, ko zna kada i kakvu priliku. Tog momenta kod nas su se pomiješale emocije, uzbuđenje, nada, ali i strah da li ćemo stići na vrijeme, od toga sve zavisi – opisuje Žarko Milivojac dramatične trenutke, sekunde i minute koje nije smio gubiti.

Dok se Luka spremao, pospan stavljao u torbu lične stvari, bolničke nalaze i dokumente, Žarko, inače srednjoškolski profesor, pozvao je u pomoć Vesnu Gluvić Čelić, direktorku Doma zdravlja. Nju je ranije upozorio na takvu mogućnost, a ona je obećala da će sve učiniti, kada za to bude potrebno.

– Obezbijedili smo prevoz do Padove o trošku Doma zdravlja, a kada se oporavak završi, takođe ćemo sanitetskim vozilom otići po Luku. To je naš mali doprinos, mada smo i prije toga nastojali sve što nam služba nalaže, ali i izvan toga, da pomognemo ovom mladiću. Naravno, kada me kasno noću pozvao njegov otac, nije bila dilema šta učiniti. Hitna služba je dobila nalog da što prije obezbijedi polazak, što je veoma odgovorno ispoštovano – kazala je za Srpskainfo Vesna Gluvić Čelić, čija ustanova je ovaj ispit humanosti položila čistom desetkom.

Dvojica vozača, Saša Lazić i Zoran Golić, koji te noći nisu bili u smjeni ali ni oklijevali da krenu na put, oko dva i trideset pokucali su na vrata porodice Milivojac u Gradiški.

– Oni su djelovali uznemireno, kao i nas dvojica vozača. Mene je u dva probudio doktor Zlatko Kotaraš, načelnik Hitne službe, i pitao da li bi odmah krenuo u Italiju. Bio sam zatečen tim prijedlogom, pogotovo što u Italiju nisam do tada službeno putovao, mada dugo radim u Hitnoj službi. Zamolio sam ga, samo, da pozove još jednog kolegu, da se mijenjamo u vožnji, jer je dugo i odgovorno putovanje, komleksan zadatak – opisuje Lazić okolnosti polaska u Padovu.

Saša Lazić i Zoran Golić

Bilo mu je jasno, kaže on, da ni po koju cijenu ne smije zakasniti.

Vjerovao sam, dodaje Lazić, da možemo stići na vrijeme, jer smo nedavno dobili dva nova, kvalitetna i veoma pouzdana sanitetska vozila, od Gradske uprave i Vlade Srbije. To je bio jedan od razloga uspjeha.

– Na granici u Gradiški i na hrvatskoj granici u Staroj Gradiški su nam, saznavši razloge putovanja, poželjeli sreću. Vozili smo u prosjeku 170 kilometar na sat, nekada i 200 kilometara, jer nismo imali pravo na kašnjenje. Glavobolju i zebnju stvorila nam je magla od Zagreba do Ljubljane. Vozili smo veoma oprezno, ali i dalje iznad svih ograničenja – dodaje Lazićev kolega Zoran Golić.

– Imavši stalno na umu bolnicu i tih famoznih osam ujutro, mijenjali smo se za volanom Zoran i ja. Luka je na pola puta zaspao, a Žarko nije gotovo ni riječ progovorio – prepričava Saša Lazić okolnosti pod kojima su stigli u Padovu, ispred Klinike za transplantaciju u 7.30.

Tada su odahnuli, mada je za Luku slijedio najvažniji korak.

– Mi smo u operacionu sali otpratili Luku tačno u osam, u nevjerici da smo uopšte stigli na vrijeme i pobijedili u toj trci, zahvaljujući Domu zdravlja, direktorici Vesni Gluvić Čelić, načelniku Hitne službe Zlatku Kotarašu i dvojici vozača, veoma požrtvovanih, koji su krenuli na put sa mnogo nepoznanica, ali se nisu uplašili niti poklekli pred ovim zadatkom. Strepio sam i od Lukinog nalaza na koronu koji su uzeli u Padovi, što je moglo poremetiti plan, ali na sreću, bio je negativan – pojašnjava Žarko svoje zebnje na Preobraženje, usamljen ispred poznate klinike u Padovi, ali u mislima s mnogim sugrađanima koji su iščekivali dobre vijesti.

Ujutro se, naime, pročulo u Gradiški da su otputovali i da je napokon Luka na redu za transplantaciju bubrega.

– Oko podne, poslije četiri sata, ljekari su me obavijestili da je operacija uspjela i da je Luka dobro. Svijet se tada okrenuo oko mene, činilo mi se, mada ni sada, nisam sasvim svjestan da je njegova bolest pobijeđena, zbog koje je on, kao i mi, njegovi roditelji dugo patili. Zahvalan sam, prije svih, dragom bogu koji nas je pogledao u nevolji, ali i mojim sugrađanima, načelniku Gradiške Zoranu Adžiću, Crvenom krstu, Domu zdravlja, Srednjoj stručnoj i tehničkoj školi, medijima, i velikom broju prijatelja – rekao je Žarko Milivojac.

Zoran Adžić, gradonačelnik Gradiške, s radošću je primio vijesti iz Padove. On je srećan zato što je, zajedno sa sugrađanima, ali i domaćim i inostranim privrednicima doprineo u sakupljanju novca za Luku, te posredovanju za liječenje u čuvenoj italijanskoj klinici.

Zoran Adžić

– Važnu, čak presudnu ulogu imao je biznismen iz Italije Luiđi Poco, vlasnik preduzeća PMP “Jelšingrad” u Gradiški, koji se veoma mnogo založio u Klinici za transplantaciju bubrega, za Luku, u Padovi. Problem je bio proceduralne prirode između BiH i Italije, ali je i to, zahvaljujući istinskom dobrotvoru i prijatelju Gradiške Luiđiju Pocu, uspješno riješeno, prebrođeno – kazao je gradonačelnik Adžić za Srpskainfo.

Podsjećamo, akciju za Luku Milivojca, na prijedlog Lukinih školskih kolega i vršnjaka, prije dvije godine, pokrenula je opštinska organizacija Crvenog krsta u Gradiški. Cilj je bio, rečeno je tada, prikupljanje minimalno 90.000 KM, koliko košta komplikovani medicinski zahvat u Italiji. Sakupljeno je 10.000 KM više neophodnih za boravak i roditeljsku pratnju. Lukin otac je tada kazao da je akcija za njegovog sina pokazala da se dobro uvijek dobrim vraća.

– Kada sam počeo raditi u školi, shvatio sam da je najvažnije mlade naučiti da budu dobri ljudi, da postanu korisni članovi svoje zajednice. Trudim se da im, osim znanja, ukazujem na životna iskušenja s kojima će se suočiti. Sada sam svjestan da je moja profesorska uloga naišla na plodno tlo – pojasnio je Milivojac.

Žarko Milivojac

– Ovo je velika borba, ali imamo podršku naše sredine, gradske uprave, sugrađana, Crvenog krsta, škole u kojoj radim i velikog broja mojih bivših učenika. Hrabri me osjećanje da moja porodica nije usamljena u ovoj borbi – povjerio nam se Milivojac, željno iščekujući povratak kući, u Gradišku, zajedno sa sinom.

Planirano je da to bude 21. septembra, na dan rođenja presvete Bogorodice, praznik koji se u pravoslavnom narodu naziva i Mala Gospojina. Ovaj dan, napominje Žarko, ubraja se u 36 velikih praznika, a u crkvenom kalendaru obilježenih crvenim slovom.

Žarko, njegova supruga Zorica i sin Luka vjeruju da će od Preobraženja, kada je Luka otputovao u Italiju, do Male Gospojine, za njih zauvijek biti vrijeme duhovne snage i vjere u život, ljude i u sebe, u pobjedu dobrote i humnosti.

Obolio prije pet godina

Lukin otac, Žarko Milivojac, ispričao nam je da je Luka obolio prije pet godina, te da je liječen u Univerzitetskom kliničkom centru u Banjaluci i beogradskoj Univerzitetskoj dječijoj klinici “Tiršova”.

– Od tada se stanje postepeno pogoršavalo, te je bilo potrebno uključiti dijalizu, zbog koje je Luka boravio na Odjeljenju nefrologije u Kliničkom centru u Banjaluci a potom kućnom liječenju, čekajući termin transplantacije – rekao je Žarko.

Kuzmanovići vreme provode i u prirodi, budući da borave u kući u predgrađu sa pogledom na Maljen

Svi smo svedoci toga da deca sve više i više vremena provode pred televizijskim ili ekranima kompjutera, što je pogotovo bio slučaj u vreme izolacije i pandemije korona virusa. Jedan tata iz Valjeva odlučio je da promeni to i svojoj deci pruži kvalitetno provedeno slobodno vreme.

Dragan Kuzmanović, na internetu je podelio pravila igre iz svog detinjstva, kojima je naučio i svoju decu, a sve u želji da pomogne i drugim roditeljima, piše “RTS”.

Ovaj Valjevac prisetio se omiljene igre svog detinjstva “Reli 1,2,3” i oživeo je, a njegova deca Sanja i Filip, ali i njihovi drugari, usvojili su pravila i brzo je zavoleli.

– Razvijaju motoriku, imaju takmičarski duh, razvijaju kreativnost. Svakog dana možemo da crtamo, recimo, novu stazu za ovu igru. Nikada ne može da nam dosadi. Može da igra njih dvoje, a može da se igra njih šestoro. I to je nešto što sam ja smatrao da je super, jer je meni kada sam bio mali bilo jako zanimljivo – objašnjava otac za “RTS”.

Kuzmanović smatra da se na internetu deli sadržaj koji nije uvek prilagođen deci, pa im je dao ideju za igru koju je moguće igrati gde god ima parče betona, potom je snimio i podelio sa drugim roditeljima.

– Više je primera gde deca govore ijekavicom i još pomešano sa nekim engleskim slengom. Ovo je neka naša priča, pa želimo da damo svoj doprinos, ako ništa dugo, i u očuvanju našeg jezika – dodaje Dragan.

Kuzmanovići vreme provode i u prirodi, budući da borave u kući u predgrađu sa pogledom na Maljen.

Dragan Kuzmanović, takođe, ima i ideju da razvije serijal pod nazivom “Igre tatinog detinjstva”.