Month: August 2020

Hrišćane je sam Bog naučio kako treba da veruju i žive. Svoju volju je otkrio preko mnogih izabranih pobožnih i mudrih ljudi koji su njegovu nauku pamtili, prenosili i zapisivali. Kako tvrdi jedan francuski filozof, vera je moć čovekove duše, ali svakom čoveku nisu podareni podjednaka moć i sposobnosti. Neko nema dovoljno duhovne moći da veruje i zato je potrebno pomoći da se ona mala iskra u svakom ljudskom biću raspali i dušu osvetli plamenom ljubavi, vere i nade. Jedna od Božijih izabranica koja je svoj život posvetila pomažući da se ljudi nađu pod okriljem vere i majke pravoslavne crkve, bila je Prepodobna Petka-Paraskeva.

Ova slavna svetiteljka je bila srpskog porekla rođena u Epivatu nedaleko od Carigrada, u XI veku. Roditelji Sv. Petke su bili imućni i veoma pobožni hrišćani, čiji se sin Jevtimije zamonašio, a kasnije je postao znameniti maditski episkop. Po smrti roditelja mlada Paraskeva je napustila dom i započela, radi vere u Hrista, podvižnički život kakav je oduvek želela. Otišla je pravo u prestonicu Vizantije, Carigrad, a potom je sa blagoslovom sve do duboke starosti, živela u jordanskoj pustinji u postu i molitvi, prolazeći kroz nebrojena iskušenja i patnje.

Foto: Printskrin

Pred kraj života, glas sa neba je pozvao Petku da se vrati kući u Epivat, te ona tako napusti pustinju. Ubzo zatim je i umrla, a njene čudotvorne mošti, tokom vremena, prenošene su više puta iz Carigrada u Trnovo, pa u Beograd. Sada počivaju u Rumuniji u gradu Jašu. U beogradskoj tvrđavi, nalazi se crkva Sv. Petke, gde postoji voda ili agiazma, u prevodu sa grčkog – sveta voda. Za ovu vodu sa beogradske česme se veruje da leči sve one koji je piju sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj pravoslavnoj svetiteljki.

Sveta Petka se veoma poštuje i slavi u Srbiji, a sećanje na nju se obeležava 27. oktobra. Njen podvižnički život, pun odricanja, iskušenja i beskonačne vere u Boga podseća da su Srbi narod koji je oduvek krasila verska i svaka druga tolerancija. Srbi nikada na silu nisu pokrštavali druge narode niti im nametali svoju veru i običaje. Naprotiv, u našem narodu se uvek gledalo da se prema ljudima druge vere toplije i učtivije ponaša, kako se ne bi osećali nelagodno među pravoslavnima.

Foto: Masanori Jošida/Alo!

Upravo zbog svoje široke duše srpski narod je često bio meta nasrtaja drugih vera, sekti i osvajača, koji su se pojavljivali u vreme velikih nedaća i teškoća, i nastojali da odvrate Srbe od svoje pravoslavne vere. Zato život Sv. Petke treba uzeti kao primer odolevanju iskušenjima i istrajnosti u srpskoj pravoslavnoj veri. Na Svetu Petku, dešavala su se velika čuda. Mnogi bolesni su ozdravili na taj dan. Zato ljudi sa zdravstvenim problemima čekaju ovaj praznik verujući da će im slavna svetiteljka pomoći.

MOLITVA SVETOJ PETKI BEOGRADSKOJ – TRNOVSKOJ

1.

Sveta Petko, Božja svetiteljko, moli Boga za nas. Udostojila si se gledanja lica Božja kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spasenje duša naših. Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negde Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice. Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, i utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne a usopštim roditeljima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko. Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, navek veka. Amin.

2.

Prepodobna mati naša Paraskevo, čudotvorna pomoći naša: molimo Te iz ove doline plačevne, pogledaj nas grešne, i duhovno nejake sa gornjih nebeskih visina. Obriši suze uplakanih, ublaži bolove bolesnih, uteši srca tužnih i nevoljnih. Ispuni molbe i želje onih koji Ti se od srca mole. Pomoli se mati za sve koji Ti dolaze u hram Tvoj na Kalemegdanu, zahvatajući svetu vodu sa živog izvora Tvoga, Tebi Mati posvećenog. Prepodobna mati Paraskevo, pogledaj na napaćene sve bolesne, na maloverne i neverne: Pomozi, mati, Tvojim slavljenicima i svim monahinjama koje nose Tvoje sveto ime. Pomozi, sveta Petko, svim Hrišćanima, pomozi onima koji zavet monaški pred Tobom dadoše i Tebe mati u zaštitu uzeše. Pomoli se,mati Paraskevo, Carici Nebeskoj Presvetoj Bogorodici da nas ona vodi stazom spasenja, da ona moli Sina Svoga Gospoda Isusa Hrista, da nas sve udostoji da stanemo Njemu sa desne strane na Sudu Njegovom, da bi spasli duše svoje i svojih upokojenih očeva i matera, svih duhovnika naših koji nas spasenju vodiše i dobar nam primer ostaviše. Amin.

“Strašno je kada znaš da je tvom detetu stalo srce, da je iskrvario i da ne znaš da li ćeš ga ujutru videti živog!”

Nada Topčagić nikada neće zaboraviti kako umalo nije ostala bez sina jedinca Miroslava Mikice Đorđevića kada je imao užasnu nezgodu tokom odmora na planini Jahorina, gde su mu se lekari borili za život.

Naime, Mikica je 2010. jedva ostao živ posle teških telesnih povreda na skijanju na Jahorini, gde su se lekari borili da mu spasu desnu nogu. Dvadeset minuta nakon nesreće ležao je povređen na snegu, a tek onda je stigla služba za spasavanje. Nada nerado priča o ovome, ali je za naš list otkrila da će ove godine na taj dan proslaviti tačno deceniju od stravičnog događaja.

– Jao, šta da ti kažem, ne daj bože nikom ono što sam ja doživela. Evo, sva se i danas naježim i suze mi krenu kada samo pomislim da sam mog Mikicu mogla da izgubim. Strašno je gledati da gubiš dete, a da si nemoćan. Strašno je kada znaš da je tvom detetu stalo srce, da je iskrvario i da ne znaš da li ćeš ga ujutru videti živog. Ne znam kako sam ostala normalna i kako sam uspela da to preživim. Da li mi veruješ da bih se momentalno ubila da mi je sin iskrvario i umro. Ne bih čekala ni minuta više, odmah bih sebi presudila. To je bilo u mojoj glavi, ako nema Mikice, neće biti ni mene. Ali, eto, bog nas je pogledao i hvala mu večno na tome. Moj sin je sada živ i zdrav, lep kao lutka, ljubi ga majka. Dan kad se probudio iz kome slavimo kao njegov drugi rođendan. Ove godine biće tačno deset godina od toga. Strašno, ali kao što kažem, bog je svemoćan i pomogao nam je i dao Mikici divnu decu, moje unučiće, koje volim najviše na svetu – rekla je Nada, pa se prisetila kako su doktori njenog sina čak dva puta vraćali u život:

Foto: Printscreen / Youtube

– Doktor Slavko Ždrale, sa još dvojicom kolega dr Mirom Stojanovićem i dr Vjeranom Saratlićem spasili su život mom Miroslavu. Njih trojica su ga dva puta vraćali u život iz kliničke smrti. Sin mi je skoro sasvim iskrvario, srce mu je stalo, pa su mu non-stop dodavali nove jedinice krvi. Postojala je opcija da mu iseku desnu nogu, ali je dr Ždrale odlučio da to ne urade, već da pokušaju da spoje nerve, što su na kraju i učinili. Šta više da ti kažem, ti doktori su moji heroji, volim ih ko boga što su mi sina spasli. Ne volim o toj Jahorini da pričam, ali će mi ona biti urezana u glavu dok sam živa.

Mikica se u međuvremenu oženio i dobio dvoje dece, ćerkicu Mariju i sina Marka, na koje je baka veoma ponosna.

Moji unučići su zlatni. Ne što su moji, nego zaista divna i kulturna deca. Mikica je mnogo dobar otac i veoma sam ponosna na njega.

Nada je nakon nesreće otkrila da je Marija Šerifović spasla život njenom sinu Mikici.

Foto: Printscreen

– Mariji ću biti zahvalna dok sam živa! Da nije bilo nje, ko zna šta bi bilo sa Mikicom. Svi su me zvali i nudili mi pomoć, Marinko Rokvić, Snežana Đurišić, Goca Božinovska, ali Marija Šerifović se ponudila da pošalje helikopter jer su policija i vojska zatajili. Kad se samo setim kako sam pevala i davala priloge policiji i vojsci, pa da mi tako vrate. Zato Mariji hvala na tom gestu. Mikijevo stanje danima je bilo nepromenjeno. Nekoliko nedelja nije osećao stopalo. Ne dao bog nikome ono što sam tada preživela. Nisam jela ni spavala. Nisam znala za sebe. Život mi se u sekundi pretvorio u pakao – kaže Nada o kolegama koje su joj pomogle kada je njenom sinu visio život o koncu.

Nada Topčagić se sa porodicom godinama svakog leta baškari u kamenoj vili u Kaluđerovini pored Tivta, koju je sada rešila da proda. Kako kaže, problem joj je njeno održavanje, a priznaje i da je zbog koronavirusa pristala na to.

– Tačno je da prodajem kuću u Tivtu. Vidi kakva je ova situacija i sa koronom, a i dosadilo mi je svake godine isto. Ko zna kada ćemo zbog ovog virusa otići dole, pa mi je bolje da je prodam i nešto drugo uradim nego da tamo kuća propada, kad već nema ko da ide i sređuju je – rekla je ona nedavno.

ZA NjIH je današnji dan živa rana. Jednako bolna svih ovih godina. S njom idu na počinak, ali nikad sna. Umorena deca ih bude.

Nejake ručice pružaju, kao u poslednjem zagrljaju.

– Rana do groba. I, u grobu. Neša deca nikad porasla nisu – kaže nam Spase Pape Rajić, otac Nevenke (11) i Žarka (9), ubijenih na Petrovačkoj cesti, na današnji dan, pre 25 godina. Ubijeni su u koloni koju je bombardovala hrvatska avijacija.

– Sama sam, sa patologom, među sagorelim zgužvanim telima prepoznala mog Darka po zubićima – govori Jovanka Vuković, majka trinaestogodišnjeg Darka. – Pre toga, izdvojili smo kosti mog supruga Krstana. Kako sam mogla da izdržim, pitate me. Verovatno sam već tada bila mrtva.

Apatin, mesto potresnih sećanja i mesto malenih grobova. Delić Bačke u kome teče život mimo nesreće Vukovića i Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Iz Like. Ko će ih danas posetiti? Pružiti im ruku u danu njihove nemerljive patnje.

– Bilo je oko podneva. Moj suprug je vozio kamion i hranu za nesrećni narod u koloni. Na toj nesrećnoj cesti Darko je bio u kolima sa bakom. Spazio je oca u kamionu i potrčao. Ona ga je vukla da ne ide. Ali, ko dete da spreči da ide ocu koga danima nije videlo. Za njim su krenula i Spasina deca, Nevenka i Žarko. Bilo je: ili da idu u kamion, ili nikud.

Vučić ih se setio

NAŠE dece se možda ni ove godine niko ne bi setio da ih predsednik Vučić nije pomenuo – kaže Spase Rajić. – I niko nas se nikad ne seti, do ovih dana, kada smo u živim ranama.
A kakav je zaista život, uz četvrtvekovnu patnju ovih ljudi? Jovanka Vuković je podstanar u Apatinu. Njena ćerka je u Nemačkoj. Tamo ne bira posao da obezbedi sebi i pomogne majci. Sin Spase Rajića je u Norveškoj. Mašinski tehničar. Doputovao je, nedavno, sa suprugom i bebom, pa, u ovim danima, roditeljima blaži patnju, kad već oni nisu mogli da doputuju do njega. Put im je presečen u danu kada je Norveška, zbog kovida, zatvorila granice.

Darko je seo na haubu, pored oca, Nevenka i Žarko na ležaj iza. Darko je video kad je avion izronio iz doline. Viknuo je: Tata, avion! Avion je preleteo kolonu, udaljio se i munjevito se vratio. To su bili trenuci… Pogodio je Krstanov kamion. Bombe su nam spržile decu i mog supruga. Iza vozila, u kome je bila porodica Dušana Drče, njihov petogodišnji Jovica… Maleni je smrtno stradao. Dušan teško povređen. Dušan i njegova porodica su u Nemačkoj, da ne kucate na zatvorena vrata…

Drži se Jovanka. Brani se, a emocije ključaju. Ona stalno ustaje. Kao, nešto pomera.

Otvara vrata. Zatvara ih. Sa fotografija posmatraju je Darko i Krstan. Dečak sa pionirskom maramom, njen suprug, iz najlepših dana ove porodice. Na trenutak se učini da su oči žive i da je u trenu, u ovom izbegličkom podstanarskom domu Jovankinom, sva nekadašnja ljubav i onaj život, nekadašnji.

– Han Kola kod Banjaluke. Jedna kolona je krenula u tom pravcu, u njoj naša ćerka i ja – seća se Jovanka. – Slušamo vesti. Javlja radio da je bombardovana kolona u Petrovcu. Slutila sam, a nisam verovala. Dan pre, bombardovana je kolona u Svodni, kod Prijedora. Mislila sam o tome govore. Zapravo, nisam želela da verujem. Čekamo kolonu i rodbinu koja stiže u koloni od Prijedora. Niko ništa ne govori, samo ćute. Od mene kriju nešto. Spuštaju poglede. Šta je, jesu li živi, pitam. I čula sam, nisu. Tada sam umrla. Doneli su u jednoj kesi ostatke moga sina i moga muža. U toj istoj kesi i decu Rajića. Sahranili smo ih u Han Kolima. Ali sam ja čula još nešto. Neko je izustio… Nije to sve.

Ovde zastaje Jovanka Vuković. Pa, od prozora do vrata, od šporeta do frižidera, služi sok, kuva kafu. Pali cigaru o cigaru.

– Nije sve? Pa, gde je ostalo? I rešila sam: ići ću ja tamo gde je bomba pala i ubila moje srce. Zaustavili su me: Nemoj Jovanka da se sad ometa ova sahrana.

Kad je u maleni kovčeg na groblju u Han Kolima sahranjena kesica sa ostacima dece Rajića, njenog Darka i Krstana, ona se nije smirila. Tragala je od Ključa, Petrovca, svuda gde god je mislila da su ostavljeni umoreni u bombardovanju.

– U bolnici na Paprikovcu, kod Banjaluke, odgonetnula sam da su u Institutu za patologiju ostaci naših ubijenih. Da je tu stiglo i “ono što je ostalo” na Petrovačkoj cesti. Sad, treba neko da pomogne patologu Željku Karanu, ne može sam, a upravo mu je stigao poziv iz Sarajeva, da identifikuje vojnike iz kolone, iz maja devedeset druge. Kažem: Ja ću da pomognem. Polazi sa mnom i naš Spase Rajić. Zastaje pred vratima Instituta. Kaže: Ne mogu, Jovanka. I šta da vam kažem… Nekako smo izdvojili Krstanove ostatke iz te gomilice, ali dečije… Ko da prepozna šta je od kog deteta ostalo. Darko je imao lepe, zdrave zube. Tako sam ga prepoznala. I rešila sam da ih selim i sahranim u Apatinu. A, onaj maleni sanduk, stavili smo preko Krstanovog. Neka ih, neka počivaju u zavičaju moga muža i njegove porodice.

Spase Pape Rajić je svoje mališane, kada su s mukom identifikovani, preneo u Apatin. I sahranio je, ovde, gde s njim danas razgovaramo. Gde je sada dom Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Želeo je Spase da mu mrtva deca budu blizu. Svaki dan. Da im pomiluje spomenik…

On, ovaj lički domaćin, jedva steže srce. Toliko ima snage samo da potvrdi priču Jovanke Vuković. Njegova supruga Slavica čak nema snage ni za razgovor. Patnja joj je, danas, jedini sagovornik.

– Nama se u novembru 1997. rodio sin. Naš Nenad – kaže na kraju Spase Pepo Rajić. – On i naša snaja obradovali su nas unukom. Dali mu ime Stefan. Oni su svetlo u teškoj tami naših života. I, ja… na licu malenog Stefana prepoznajem Žarkove crte. A naš maleni unuk ima tek pola godine. To je novi život koji blaži onaj koji nikako da se ublaži. 

Danas, 7. avgusta, navršava se 25 godina od stravičnog bombardovanja izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa. U najtežem zločinu “Oluje”, kada su hrvatski “migovi” granatirali srpske civile u zbegu, u dva minuta ubijeno je desetoro ljudi, a među njima četvoro dece stare od šest do 13 godina.

Svi vernici 8. avgusta obeležavaju praznik posvećen prepodobnoj mučenici Paraskevi

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas, 8. avgusta, obeležavaju praznik posvećen prepodobnoj mučenici Paraskevi, u narodu poznatoj kao Petka Trnova.

Njene mošti čuvaju se u Carigradu. Na freskama i ikonama predstavljena je u monaškoj odeći sa krstom, kao simbolom stradanja, u jednoj ruci i grančicom mirte u drugoj ruci.

U kalendaru SPC ovoj svetiteljki posvećen je 8. avgust, iako je mnogi mešaju sa Svetom Petkom koja se praznuje 27. oktobra. Prva je rođena u Rimu, a potonja je bila Grkinja.

Praznik Svete Petke Trnove spada u nepokretne, slavi se 8. avgusta po novom odnosno 26. jula po starom kalendaru.

Prema predanju, ova svetiteljka je zaštitinica žena i veruje se da pomaže bolesnima i siromašnima. I danas mnogi se mole nad njenim moštima jer se veruju da isceljuju i pomažu kod životnih problema.

Sa ovim praznikom završava se ciklus ženskih praznika (Ognjena Marija i Blaga Marija). Praznik nije upisan crvenim slovom, ali prema starom verovanju i zbog poštovanja prema svetiteljki ne treba raditi fizičke poslove.

Na ovaj dan izbegavaju se svi teži poslovi na njivi i u kući. Naše prabake su verovale da na ovaj dan nikako ne valja mesiti hleb, prati veš, iznositi pepeo ili raditi bilo šta od ručnih radova, da ženama tokom godine ne bi trnule ruke.

Prema starom običaju mlade devojke na ovaj praznik treba da beru cveće i ukrase dom kako bi u njemu vladala harmonija, ljubav i mir. Veruje se i da devojčicama treba obući nove haljinice kako bi ih u narednoj godini pratila radost.

Igor Jurić, osnivač Fondacije “Tijana Jurić”, obelodanio je da je danas u Novom Sadu uhapšen jedan pedofil

“Nema tih para koje mogu da zamene onaj osećaj kada iz ruku pedofila istrgneš dete i spasiš ga, vratiš ga životu i porodici, a zlikovca strpaš iza rešetaka”, napisao je Jurić na svom Fejsbuk profilu i dodao:

“Danas je u Novom Sadu pao još jedan pedofil. I ostali će doći na red .‬ ‪Za Srbiju u kojoj su naša deca bezbedna i sigurna”.

“Nema tih para koje mogu da zamene onaj osećaj kada iz ruku pedofila istrgneš dete i spasiš ga, vratiš ga životu i porodici, a zlikovca strpaš iza rešetaka”, napisao je Jurić na svom Fejsbuk profilu i dodao:

“Danas je u Novom Sadu pao još jedan pedofil. I ostali će doći na red .‬ ‪Za Srbiju u kojoj su naša deca bezbedna i sigurna”.

Njihova trošna kuća je puna, i dece i ljubavi

Nekim ljudima tako malo je potrebno za sreću!

Nekim ljudima, onima koji žive na rubu egzistencije, nije novac potreban za zadovoljstva. Nekima je on potreban samo za – ublažavanje nesreće. 

Jedna od porodica za koju se može reći da je veoma srećna, i uprkos nemaštini u kojoj žive, su Ljubisavljevići iz sela Stropsko kraj Vranja.

Njihova trošna kuća je puna! 

Ljubisavljevići imaju 15 dece! Troje dece je iz muževljevog prvog braka, a zajedničko im je njih 12. Deca iz njegovog prvog braka ne žive sa njima, ali im je ispod krova ipak “gužva. “

Najstarija ćerka Aleksandra im se udala u okolnom selu Ristovac, a jedna ćerka im je kao podstanar u Vranju jer radi u kafiću. Sa njima trenutno je 10 dece, Milica, Kristina, Anastasija, Andrijana, Tamara, Natalija, Dijana, Milan, Martina (6 godina i pohađa predskolsko), dok je najmanji Mladen (ima samo četiri godinice i ide u vrtić).

Njihov ručak je uglavnom u malim količinama, kažu da nemaju mnogo, pa dele za sve po malo, to uglavnom bude krompir, ali deca sve jedu kad ima, nisu probirljiva.

Ljudi koji su se okupili da im pomognu, i koji su bili u njihovom skromnom domu da ih obiđu, kažu da je krov trošan, i da prokišnjava na 2-3 mesta.

Struju imaju, kao i vodu, a od stoke imaju jednu kravu koju su dobili na poklon, jednu kozu i dva jareta. 

Žive od socijalne pomoći 11.000 dinara, dečji dodatak primaju za četvoro dece, a bonus na kućni budžet im je ono što otac zaradi na jednom gradilištu gde trenutno radi.

Kraj sa krajem, dakle, kao što iz priloženog i može da se zaključi – jedva krpe. 

U akciju pomoći ovoj porodici su se uključili Vranjanci, a neki su najavili pomoć naknadno. Pre nekoliko dana je jedna pomoć uručena, porodici su odneli pakete sa garderobom i namirnicama, a organizator je Nenad Zlatanović.

Inače, inicijator akcije je Đorđe Đorđević, koju je sve ovo realizovao uz pomoć Nenada Zlatanovića koji takođe iza sebe imam brojne uspešne akcije. Organizacija ispred koje Zlatanović radi je “Centar za Bezbednost, Istrage i Odbranu DBA” kao i ispred policijskog sindikata “Ujedinjeni Kolektiv Policije”.

Ova porodica živi u Bečaju, a čine je majka i dve devojčice. Nažalost, mlađa ćerka je bolesna, u kolicima je, ne može da priča, ali ni da pomera noge

Milorad Jurković, poznatiji kao stolar Mile, veliki srpski humanitarac objavio je na svom Fejsbuku priču koja je uznemirila većinu ljudi koji su je pročitali.

Naime, u pitanju je težak život samohrane majke dve devojčice od kojih jedna boluje od cerebralne paralize. Da stvar bude gora, oni žive u nehumanim uslovima, a kako se zima polako, ali sigurno približava, strah ove majke postaje sve opravdaniji.

Ova porodica živi u Bečeju, a čine je majka i dve devojčice. Nažalost, mlađa ćerka je bolesna, u kolicima je, ne može da priča, ali ni da pomera noge. Žive u lošem smeštaju, a nemaju novca kako bi sebi poboljšale uslove za život.

Na svu sreću, dobrih ljudi ima, pa je dosta toga već urađeno, ali kako je naveo stolar Mile, to nije slučaj s krovom. Potrebno je obnoviti krov, crep kako kuća ne bi prokišnjavala. Kako jesen i zima polako kucaju na vrata, potrebno je što pre pomoći ovoj hrabroj samohranoj majci.

– Samohrana majka Ilona iz Bečeja ima dve devojčice. Mlađa ćerka boluje od cerebralne paralize, u kolicima je, ne može da hoda ni da priča. Žive u teškim uslovima i nemaju za renoviranje. Sve opcije su isprobane mnogi zvani ali kao i obično ništa! Grupa ljudi se sakupila i pomogla koliko su mogli urađeno je dosta i odprilike ostao samo krov i tu je zapelo! Pozvali su me da pomognemo jer su uslovi stvarno užasni a mi se odazivamo gde je bolesno dete i mi nemamo godišnji odmor. Za krov ne treba mnogo nešto crepa da se promeni par greda i letvi i prestaće da curi u kuću. Posle toga da vidimo šta možemo i kako od ogreva jer na vreme se mora razmišljati. Ko god je u mogućnosti da pomogne na bilo koji način neka mi se javi porukom u inboks stranice.

– Prekinuti su dok su ciljali gugutku u gnezdu, navodi se u saopštenju Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije

Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije objavilo je šokantne fotografije na kojima se vidi kako tri maloletna dečaka gađaju puškom pticu koja se nalazi u gnezdu.

Naime, kako stoji u saopštenju, u pitanju je mesto Čelarevo u Bačkoj Palanci, a na slikama se jasno vidi kako dečaci pokušavaju da nanišane gugutku. Oni su prekinuti dok su ciljali u jadnu pticu, a iz Društva upozoravaju da će i oni i njihovi roditelji sledeći put ovako nehumane postupke morati da objašnjavaju policiji lično.

– Kupite deci knjige i dvoglede, a ne puške. Puškama se priroda ne upoznaje, već zastrašuje i ubija. Pokažite im ljubav i dobrotu. Naučite ih da razumeju i štite slabije od sebe. Ova tri dečaka danas i prethodnih dana pucala su na ptice u Čelarevu. Prekinuti su dok su ciljali gugutku na gnezdu. Sledeći put oni i njihovi roditelji ove gnusne igre moraće da objasne policiji, navodi se na njihovoj Fejsbuk stranici.

Komentari ljudi nisu izostali, a mnogi su apelovali da dečaci treba što pre da odu kod pedagoga, kao i da je trebalo odmah da se prijave policiji.

Podsećamo, Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije je nedavno objavilo  vest koja je zgrozila Srbiju, a isto se tiče ugrožavanja ptica.

Naime, nepoznata letelica nadletala je Specijalni rezervat prirode Uvac i tom prilikom zbog uznemiravanja u vodu su upali mladi supovi. Tri su pronašli i na bezbedno smestili čuvari prirode dok su tri supa uginula tom prilikom.

Retko ko razume koliko su to ogromna nadanja, želje i vera, objašnjava naša sagovornica, koja je uložila sve svoje emotivne i finansijske resurse da ostane u drugom stanju

Nakon što je u Srbiji omogućen neograničen broj pokušaja vantelesne oplodnje o trošku države i starosna granica za žene povećana na 43 godine,  sve ove procedure su potpuno obustavljene zbog novog naleta pandemije kovida 19.

Posle 11 neuspelih pokušaja i sedam godina borbe za potomstvo, Sandra Jovanović (37), predsednica Udruženja “Šansa za roditeljstvo”, za Objektiv je ispričala svoju životnu priču, zbog čega je pandemija korone za nju najteži period i kroz kakve sve muke prolaze žene koje na ovaj način žele da se ostvare kao majke.

Prvi šok u 30. godini

Zbog problema sa prohodnošću jajnika, Sandra je saznala da je vantelesna oplodnja jedini način da dobije dete kada je imala 26 godina, ali je smatrala da je samo potrebno da ode na proceduru i da će sve biti rešeno.

“Razmišljala sam kako suprug i ja treba prvo da se zaposlimo, da imamo svoj stan, pa onda dobijemo dete. Kada sam napunila 3o godina, išla sam na prvu proceduru i imala najveće nade, ali je usledio šok. Bila sam jedina žena u Kliničkom centru Srbije u tom trenutku koja nije imala embrione za transfer, i to je bilo najstrašnije iskustvo. Usledila je druga, treća, četvrta procedura, i jedan spontani pobačaj“, kaže Sandra Jovanović.

Sama finansirala procedure

Tri vantelesne su finasirane o trošku fonda, ostalih osam je finansirala sama.

“Znači mi što je država sada odredila neograničen broj pokušaja, ali tek što sam ponovo prikupila sve papire i analize, sve je obustavljeno zbog korone i niko ne zna do kada će to trajati”, kaže naša sagovornica za Objektiv.

Želja za bebom pobedila i strah od kovida

Dok je trajalo vanredno stanje, svi članovi Udruženja “Šansa za roditeljstvo” podržavali su privremenu obustavu procedura zbog mogućeg rizika. Ali  neizvesnost trajanja epidemije je ono što Sandru sada najviše plaši.

“Stalno mi prolazi kroz glavu mogućnost da se zbog ovoga nikada ne ostane u drugom stanju. Telefon nam se usijao od poziva žena koje su u istoj situaciji. Čini se da se sve okreće protiv nas i ne daje nam da nastavimo dalje“.

Razmišljala sam da li je strah od zaražavanja kovidom jači od želje za detetom, iskrena je Sandra.

“I moram da kažem, na početku je bio jači stah. Ali kako vreme prolazi i kako vidim da se život nastavlja, viđam trudnice po ulici koje se normalno kreću, i onda kažem sebi da uz mere opreza, mogu da nastavim dalje. Mislim da bih sve mogla da izdržim”, objašnjava naša sagovornica.

Ogromne nade, od kojih uspe trećina

Retko ko razume koliko su to ogromna nadanja, želje i vera, objašnjava Sandra, koja je uložila sve svoje emotivne i finasijske resurse, samo da ostane u drugom stanju.

“Samo jedna trećina parova uspe, a dve trećine ne. Ako se prima hormonska terapija, samo dva puta godišnje može da se pokuša sa vantelesnom. To nije veliki broj, zbog čega je vreme jako važno, naročito za žene koje se približavaju 43. godini“, kaže Sandra.

Ne pitate za cenu

Morate da uzimate lekove, vitamine i da radite redovne procedure.

“To su suplementi koji na mesečnom niovu koštaju više od 10.000 dinara, jer kada želite trudnoću, u stanju ste da uradite sve. Ali sada se gubi se volja, jer nema smisla da se pripremam, a da ne znam kada će procedure biti nastavljene. Zato mi je ovo najteži period”, objašnjava ona.

Krivite sebe, muža, čak i kućne poslove

Kada uzimate hormone od kojih se osećate kao da ste u drugom stanju i na kraju se ispostavi da niste trudni, sve što ste mislili poslednjih mesec dana, palo je u vodu, i to ne može neko tek tako da se prevaziđe.

“Uvek tražite krivca, u lekaru, ljudima, partneru, fizičkom naporu. Jer treba vam neko ko je kriv, teško je objasniti sebi da nema razloga da trudnoća nije uspela. Onda krivite i sebe, mislite da ste uradili nešto pogrešno, da ste recimo, radili nešto po kući a nije trebalo“, kaže Sandra.

Bilo je slučajeva kada su muževi nosili žene do toaleta, da slučajno ne bi nešto poremetile u trudnoći.

„Može neko da kaže šetajte, čitajte knjigu i ne mislite. Ali to ne možete, iako sam sve više svesna koliko je tu faktor sreće bitan, a to je nešto na šta ne može da se utiče”, objašnjava ova hrabra žena.

“Sve žene su trudne, osim mene”

Veliko je razočaranje kada ne uspete i ogromna snaga je potrebna da se ponovo počne, kaže Sandra, koja se često umori od stalnih bodrenja sebe i drugih koji su u istom problemu.

“Svaki novi neuspeh udaljava me od cilja, a godine prolaze. Teško je videti tuđu trudnoću, jer ste onda svesniiji da  niste trudni. Imate utisak da stalno srećete trudne osobe i mislite, svi su ostali u drugom stanju, samo ja nisam“, objašnjava naša sagovornica svoja osećanja.

“Imam žute minute, ali nema odustajanja”

Kod žena se zbog ovih problema javljaju i depresivne misli.

“Nekada prosto i ja kažem da ne mogu više, ima svoje “žute minute”, ali generalno, misli da ne treba da se odustaje tek tako od tog najvećeg životnog cilja. Ja se nisam pomirila sa tim da nemamo dece i to je nešto čega ste svesni kada uveče ostanete sami sa svojim mislima. Zato, još nema odustajanja”, zavšava optimistično Sandra Jovanović svoju otvorenu ispovest za Objektiv.

Podgoričaninu Milošu Zlatičaninu, koji se trenutno nalazi na lečenju na VMA u Beogradu, hitno je potrebna krv.

Zbog poznate situacije sa koronavirusom bolnica nije u stanju da je obezbedi, a njegova porodica se nada da naši sunarodnici neće ostaviti Miloša na cedilu.

Ukoliko možete da pomognete ovom 30-ogodišnjaku, uzornom sinu, bratu, mužu i ocu predivnog jednogodišnjeg dečaka, molimo vas da to i uradite tako što ćete dati krv na VMA.

To će znati da cene Miloševa majka Biljana, koja je pored njega, kao i supruga Jovana, sin Mili, otac Slobodan i sestre Maja i Milica, koji ga nestrpljivo čekaju da 23. septembra zajedno proslave Milošev 30. rođendan.

Prednost imaju davaoci sa A negativnom grupom!

Miloš boluje od leukemije, i svake nedjelje mu je potrebno da primi 3-4 jedinice krvi.

Budimo heroji, pokažimo koliko je veliko srpsko srce i spasimo ovaj mladi život.

Za sve informacije kontaktirajte njegovu majku na br:
+382 69 983 991 (V1BER) ili +381 63 82 63 787