Njene nove slike na Instagramu privukle su veliku pažnju, posebno zbog linije
Voditeljku Mariju Veljković građani naše zemlje ne mogu da zamisle bez “Slagalice”, kao ni emisiju bez ove voditeljke.
Poznato je da je Mara majka dvoje dece, a ono što je nepoznato jeste da je izgubila dosta od svoje kilaže i da se ošišala.
Svi su primetili da je voditeljka smršala, a kako sada izgleda pogledajte na slikama.
Baš uživa
Pevačica Anastasija Ražnatović poznata je kao neko ko voli egzotične destinacije. Prošle godine je letovala u Grčkoj, a u nekoliko navrata je odlazila i u Crnu Goru gde njena majka poseduje velelepnu nekretninu.
I ovo leto Anastasija je odlučila da provede u Crnoj Gori, nakon što je do skoro dane provodila na relaciji Beograd – Novi Sad, gde njen izabranik Đorđe Kuljić ima kuću na Dunavu.
Anastasija je sa pratiocima na Instagramu podelila nekoliko fotografija i video-snimaka. Prvo se mogu videti kadrovi iz privatnog aviona, a zatim je mlada i popularna pevačica objavila selfi pored moru sa drugaricom Nikolijom.
Čim se snimak proširio drutšvenim mrežama, identitet lopova je utvrđen
Dvojica lopova ukrala su u Čačku novac namenjen za lečenje malog Miloša Zarića (2), preslatkog plavokosog dečaka koji zbog cerebralne paralize još uvek ne može da samostalno sedi, puzi, hoda ili govori.
Čačak, ali i Srbija, ujedinili su se kako bi pomogli malom anđelu da ima srećno detinjstvo i život, te su po lokalima u ovom gradu postavljene i kutije za donacije.
To nije sprečilo dva muškarca iz ovog mesta da u jednu takvu kutiju zavuku ruku, sa širokim osmehom.
“Sve se desilo ispred lokala koji nam je izašao u susret i na našu molbu postavio kutiju za prikupljanje novca za Miloša. Ne zna se koliko tačno novca je odneto, ali je ovaj lokal veoma posećen i poznat po tome da se tu prikupi velika količina novca u ovakvim akcijama. Bude i po nekoliko desetina hiljada dinara”, rekao je za Telegraf.rs Bojan Zarić, otac malog Miloša.
Čim se snimak proširio drutšvenim mrežama, identitet lopova je utvrđen, a slučaj prijavljen SUP-u.
“Prijavio ih je neko od građana, jer kada sam ja otišao u SUP, već su sve znali. Ne verujem da su mogli da odnesu veliku količinu novca, ali koliko god da su odneli, pljunuli su u lice svakom čoveku koji je bilo šta u tu kutiju ubacio i ne samo za Miloša, nego uopšte. Jednostavno, kada gledate video, ne možete da se ne zapitate da li je moguće ovako nešto”, kazao je zgroženi otac.
Kako dodaje, dobri ljudi pomogli su da se prikupi oko polovine novca koji je prijavljen Fondaciji “Budi human” za Miloša.
“Ide polako, ali ide. Napravili smo i nalog na Instagramu i širimo priču kako god se snađemo. Svaka pomoć je dobro došla, jer i pored svih terapija na koje ide, Miloš će možda morati i na neku operaciju. Ipak, činimo sve da, ako je moguće, ne ode pod nož”, kaže on.
Podsetimo, maleni Miloš je rođen carskim rezom, mesec dana ranije, zbog abrupcije placente. Odmah po rođenju je reanimiran i narednih 18 dana proveo je na respiratoru. Zbog nedostatka kiseonika imao je krvarenje na mozgu i ciste.
Lečen je u Bolnici za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju u Beogradu. Rehabilitacija u Banji Koviljači i Vukovom Centru u Novom Sadu doprinela je prvim pomacima. U drugoj godini postavljena je dijagnoza cerebralna paraliza.
Miloš još uvek ne sedi samostalno, ne puzi, ne hoda i ne govori. On je veselo i nasmejano dete, voli da se mazi i igra sa drugom decom.
Pomozimo mu da jednog dana stane na svoje noge, napravi prve korake i da ima detinjstvo kao sva druga deca. Pomozimo mu da bolnicu zameni igralištem.
Da bi to uspeo potrebni su mu svakodnevni fizioterapeutski tretmani, banjsko lečenje, ortopedska pomagala, kao i rad sa logopedom i defektologom duži vremenski period. Kako svi tretmani iziskuju mnogo novca, potrebna mu je i novčana podrška u njegovoj velikoj borbi.
Sergej kaže kako su neka sećanja blijeda, a neka živa. Ponekad nije siguran je li je nešto video ili mu je to neko ispričao.
Sergej Kanazir ima tipičan vojvođanski naglasak i pomalo razvučene samoglasnike. Jedino se stasom ne uklapa u okolinu: mladića od dva metra često pitaju je li ima crnogorske pretke. On redovno odgovara kako nema. Ako znatiželjnici pitaju dalje, onda sledi priča koja obično zbunjuje ljude navikle na jednostavne odgovore, piše Dojče Vele.
Sergej je rođen u Zadru početkom leta 1989. Otac je iz okoline Knina, a majka je rođena u blizini Benkovca. Dok majka radi u trgovini, otac je zidar. U Zadru se dobro živi. Kanaziri imaju troje dece, pored Sergeja još starijeg sina i ćerku. Vredni su ljudi. Imaju kuću u zadarskom naselju Borik. Za dodatni prihod prodaju voće i povrće. Planiraju urediti sobe za turiste. Ali veliki istorijski događaji ne mare za želje i snove običnih ljudi.
Uoči osamostaljivanja Hrvatske raste napetost između Hrvata i Srba. Osećaju kako je opasno biti manjina gde god je većina besna. Najpre počinju neugodnosti na majčinom radnom mestu, a za zidara s “krivim poreklom” ima sve manje posla. Sergej je bio previše mali da bi se i sam sećao tog vremena straha. Ali njegovi roditelji se sećaju, a on priča: „Kao okidač odlaska kod rodbine u Mokro Polje je bila situacija kad su jedne noći mama i tata čuli ljude koji su ispred kapije razgovarali da li da bace bombu na našu kuću“.
Počelo je dugo izbeglištvo
Majka sa decom napušta Zadar. Otac dolazi tri meseca kasnije. Njihova nada da će se vratiti u Zadar raspršila se početkom rata 1991. Useljavaju se u kuću izbeglih Hrvata kod Knina. A njihova kuća u Zadru? U nju se useljavaju Hrvati, izbeglice iz Slavonije.
Prva sećanja Sergeja su upravo iz tog četvorogodišnjeg kninskog razdoblja: “Kuća je bila trošna, odmah uz magistralu, imali smo veliko dvorište… I ogromno drvo sa velikom krošnjom koje smo zvali Kuštelić. To je bio centar našeg dečjeg sveta”. Živi se teško, mnogo toga nedostaje. Pomaže im tetka koja radi u Šajcarskoj, piše Dojče Vele.
Na televiziji su mrtvi ljudi, spominju se Bihać, Grahovo, Glamoč, roditelji su uznemireni. Otac je mobilisan, ali ima sreće što nije na bojištu, stražar je na ulazu kninske kasarne. Pred samu operaciju „Oluja” nalažu mu prekomandu na položaj na Dinari. Majka je to otplakala. Ali „Oluja” je brža od prekomande. Za četvrti avgust 1995. Sergej kaže kako je jedan od datuma koji su obeležili njegov život: „Ranog jutra tog dana probudile su me detonacije jer me je silina jedne izbacila iz kreveta”.
Brat je sa njim u sobi, a sestra kod tetke na drugom kraju grada. Otac je u kasarni. Majka pod granatama ide po sestru, ali ona je sa tetkom već napustila Knin. Majka se vraća po sinove. Oni čuče na paletama u podrumu komšije koji je bio pod vodom. Majka se uspeva sa decom ukrcati na kamion, stari „tamić“ u kojem su svi želeli samo prema Srbiji: „U meni su se smenjivali tuga, bes, osećaj pretrpljene nepravde i ponajviše osećaj bespomoćnosti, neizvesnosti i – strah”.
Banjalučki mesni narezak
Sledeća stanica je Banja Luka, naselje Paprikovac gde tetka iz Švajcarske ima kuću. Najpre su se u nju smestili majka, brat i on. Sestra im se kasnije pridružila. Nisu znali šta je sa ocem. U centru Banja Luke se delila humanitarna pomoć za izbeglice: “Sećam se nekog mesnog nareska koji sam dobio, ništa lepše u životu nisam probao”. Sergej kaže kako su neka sećanja blijeda, a neka živa. Ponekad nije siguran je li je nešto video ili mu je to neko ispričao. Ali postoje i ključne slike: “Momenat kad su se vrata otvorila, na njima je bio moj otac koji je zagrlio moju mamu, a nas troje smo mu dotrčali u naručje”. Porodica se ponovo okupila. Nisu imali ništa, ali su imali jedni druge.
Svi zajedno odlaze dalje, u Beograd kod rođaka. Potom u Grocku, a neko vreme su boravili u Obrenovcu. Unajmili su trošnu kuću sa poljskim WC-om Sergej pamti nepodnošljivi smrad. Dobijaju izbegličke legitimacije. “Kada sam išao kod lekara i naslažu se zdravstvene knjižice na nekom šalteru, moja legitimacija je štrčala Bilo mi je neugodno zbog toga što sam i ja hteo imati istu knjižicu kao i ostali”. Sergej kaže da je isto osećao i kad bi učiteljica, iz njoj znanih razloga, zatražila da izbeglička deca podignu ruke. Stideo se jer je mislio da ga ostala deca sažaljevaju. Zahvaljujući zidarskom zanatu za oca ima puno posla: „Sećam se da je ustajao rano ujutro i da mu je mama spremala `varenike i kruva` (prokuvano mleko sa hlebom – op. ur.) i da se vraćao kasno uveče”.
Obrenovačka osnovna škola je za Sergeja bila već druga koju je pohađao. Ali ni ona neće biti poslednja.
Beogradski život – i opet rat
Poslije dve godine porodica se seli u Beograd, na Petlovo brdo. Ulica se zvala Mrakovačka. “Mom bratu, sestri i meni je preseljenje teško palo jer smo izgubili prijatelje koje smo do tada stekli. Plakali su oni, plakali smo i mi”. U jednosobnom stanu u zgradi, porodica počinje beogradski život. Deca su komunikativna, brzo stiču prijatelje u susedstvu. Ali ubrzo dolazi 24. mart 1999. Treći put od rođenja desetogodišnjem Sergeju rat svom silinom ulazi u život: “Ponovo doživljavam onaj osećaj koji sam imao četiri godine ranije, samo je sad mnogo intenzivniji, jači, možda zbog boljeg razumevanja reči rat”.
Posle bombardovanja roditeljima uspeva prodati kuću u Zadru, sa ušteđenim novcem kupuju kuću u Sremskoj Kamenici pored Novog Sada. Postaju državljani Srbije. Otac i majka se zapošljavaju u lokalnoj bolnici, tu će dočekati penziju. Sergej ide u već treću osnovnu školu. Posle srednje škole upisuje agroekonomski smer novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. Sestra je tad već na Pravnom fakultetu, a brat kao budući sociolog na filozofskom. Seljenje je prestalo.
Studije su se odužile jer Sergej od 2016. radi u Novosadskom humanitarnom centru. Počeo je da radiu ovoj organizaciji na distribuciji pomoći izbeglicama koje prolaze kroz Srbiju. “Viđao sam majke sa decom i u njihovim očima strah, zebnju i neizvesnost. Razumeo sam ih i bilo mi je drago da im mogu na neki način pomoći. Video sam sebe u licima tih dečaka od pet ili šest godina iz Sirije, Iraka, Avganistana…”
Sergej se oženio pre godinu dana. Njegova supruga je Novosađanka čiji su roditelji iz Glamoča došli na studije u Srbiju. Kaže kako je njegova generacija potpuno integrisana u društvo, ne razlikuju se ni po govoru, ni po ponašanju od starosedelaca. Ali dodaje da se niti posle 20 novosadskih godina ne oseća potpuno Novosađaninom. Nešto nedostaje.
Strah od šahovnice
Godine 2006. išao je u Banja Luku na svadbu brata od tetke, one tetke iz Švajcarske koja im je pomagala u teškim danima. Putovao je preko Hrvatske. Ovaj „povratak” posle jedanaest godina ga je uznemirio još nadomak granice. Kad je video „šahovnicu“ na uniformama granične policije uznemirio se još više. Ali pri povratku sa svadbe u Hrvatskoj ih zaustavljaju sobraćajni policajci. Opominju ih kako su pojasevi obavezni i za putnike na zadnjim sedištima, puštaju ih bez kazne. Izrazito su ljubazni, piše Dojče Vele.
Kasnije je u okviru projekta Novosadskog humanitarnog centra boravio u Zagrebu i Osijeku. Doživeo je gradove kao lepe. U povratku iz Zagreba posetio je Jasenovac. Među obeleženim žrtvama ustaškog režima pronašao je dva Kanazira, jednog iz sela svog oca, a drugog iz Vinkovaca. Osetio je u Hrvatskoj ono što smatra paradoksom srpsko-hrvatskog odnosa – bliskost i nepoverenje koji se prepliću: „Ma koliko racionalno promatrao stvari i shvatao kako su ljudi i tamo i ovde isti, uvek mi je negde u podsvesti osećaj kako treba da budem `na oprezu`. Ne mogu se opustiti, ako se tako može reći“. Mnogo opušteniji je bio na primer za vreme studijskog boravka u Sjedinjenim Američkim Državama nego u zemlji u kojoj je rođen. Mogu li to razumeti njegovi vršnjaci iz Hrvatske? „Mislim da ne mogu. Ne mogu ni Srbi iz Kragujevca ili nekog drugog grada u Srbiji”.
Vozač je uhapšen i protiv njega će biti preduzete zakonom predviđene mere i radnje
U saobraćajnoj nezgodi, koja se danas oko 13 sati dogodila u ulici Ruždije Islamagića u Goraždu, pričinjena je materijalna šteta na dva vozila, a povređenih osoba nije bilo, javlja Avaz.ba.
U nezgodi je učestvovalo vozilo auto-škole “Eso”, čiji je vozač E. U. imao 3,3 promila alkohola u krvi.
“Vozač je lišen slobode, smešten u prostorije za zadržavanje i protiv njega će se preduzeti zakonom predviđene mere i radnje”, kazao je šef Odseka za zaštitu tajnih podataka i analitiku MUP-a BPK Goražde, Mirsad Kamenica.
Tokom obavljanja uviđaja saobraćaj se u ovoj ulici odvijao jednom trakom, uz naizmenično propuštanje vozila.
Izvor: Avaz.ba
Od samog početka proglašenja pandemije korona virusa, pripadnici srpske estradne scene sve češće javno pričaju da smatraju da su upravo oni u najvećem finansijskom problemu jer su, kako kažu, jedini koji nemaju nijedan drugi zanat u rukama.
Nakon što se javno oglasila Goca Tržan i rekla da pevači i muzičari nemaju od čega da žive, a da se mnogi slade “njihovoj propasti”, Ivana Peters za “Blic ” objašnjava da je i ona u veoma teškoj sitauciji u kojoj je.
– To je jedini prihod koji imam u životu. Ništa drugo ne radim. Samo sam pevač. Hranim sebe i svoje dete i članove porodice kojima treba da pomognem. Nedostaje mi i posao kojim se bavim jer je to moja ljubav. Potpuno sam izgubila sebe i ne znam šta ću da radim ako ne budem našla neki način da zaradim novac na drugi način- priča Ivana i dodaje da su u najvećem problemu oni koji nisu velike zvezde.
– Sve ovo što nam se dešava najviše utiče na muzičare koji nisu mega zvezde, zvezde folk muzike, i nemaju karijeru dugu pedeset godina kao što su Zdravko Čolić, Lepa Brena . Ja stvarno nisam uspela da u životu steknem koliko oni. Bavila sam se nekom muzikom koja mene podizala, mislila sam da doprinosim domaćoj muzičkoj sceni sa kvalitetnom muzikom. Ne želim da se sada osećam krivom zbog toga što se ne bavim nekom lakšom muzikom ili komercijalnijom. Sve nas je sada zadesila ista stvar, s tim što neki uz mere zaštite mogu da rade…doktori, zubari, frizeri.
Ivana ističe da nisu tačni navodi tviteraša da pevači zarađuju na hiljade i hiljade evra.
-To nije tačno. Ne zarađuju svi toliko. Nisu svi velike zvezde. To mora da se shvati. Nemaju svi iste prihode. Ne vrednuju se svi muzičari isto.
Pop zvezda za “Blic” kaže da ona svoj posao voli i da bi mogla i besplatne koncerte da drži ali da ne može da živi bez primanja koje sada nema. Morala je otkazuje koncerte.
– Mi smo čak otkazali koncert “Negativa” na otvorenom, pomerili ga za septembar, zato što smo osećali potrebu da moramo da podižemo svest da ljudi moraju da brinu o sebi i drugima. Tada je to procenjeno visioko-rizičnim i rekla sam ja ne želim da nastupam. Ne želim da se neko pojavi bez maske i zarazi nekog. Međutim, mora da se nađe neki model rada za nas. Ja mogu da pevam za džabe što se tiče mene, meni nedostaje pevanje, ali ja jednostavno ne znam od čega ću da živim. To je lično moj problem, moja stvar. Moraju ljudi da shvate, to što smo mi na televiziji i što smo poznati, ne znači da idemo svuda preko reda i ne znači da dobijamo stvari na lepe oči, već isključivo na naš rad i trud – kaže Ivana.
Ispred Instituta za majku i dete na zadnjem sedištu automobila juče ujutro se porodila žena, a brzom reakcijom lekara i medicinskog osoblja instituta sve se završilo na najbolji način.
Kako je rekao načelnik instituta Radoje Simić, ispred službe ginekologije parkirala su se kola u kojima se žena na zadnjem sedištu porađala, a beba je bila skoro potpuno izašla. On je naveo da je odmah izašao i ginekolog instituta primarijus dr Zoran Aleksov, koji je završio porođaj i presekao pupčanu vrpcu.
– U pitanju je devojčica i, prema prvim analizama, nema anomalija niti bilo kakvih poremećaja zdravstvenog stanja. Majka je takođe zbrinuta na najbolji način i dogovoren je transport u Narodni front – rekao je načelnik Simić.
On je naveo da je adresa roditelja u Sremčici, a da su poreklom iz Prizrena.
– Saznali smo da je to treće dete majci. Oni su najpre krenuli iz Sremčice u porodilište u Zemun, ali nisu znali da ono nije u funkciji jer je Zemunska bolnica sada KOVID bolnica – dodao je Simić.
Jedan od izvora bliskih zaposlenima na institutu kratko je prokomentarisao za Srpski telegraf da se cela situacija odvijala veoma brzo.
– Sve se desilo odjednom, doktor Aleksov je brzo reagovao, cela situacija je bila krajnje neobična, a njemu svaka čast na brzoj i dobroj reakciji. I beba i trudnica su dobro, na institutu su boravili oko dva sata, a onda su vozilom Hitne pomoći prevezeni u GAK Narodni front – navodi naš izvor.
Goran Stanković (39) iz sela Negosavlje kod Medveđe ubio se u sobi jednog hotela na periferiji Leskovca u kojoj je boravio sa devojkom koju je naredne nedelje trebalo da veri!
Najverovatnije u nervnom rastrojstvu, Stanković je u ponedeljak uveče zamolio izabranicu da mu donese nešto iz automobila na parkingu. Kad je ona izašla, iz pantalona je izvukao kaiš, obmotao ga oko vrata i ubio se!
– Policija je pored njega našla kabl, a visio je na kaišu. Čuo sam da je taj kabl našao u sobi i pokušao njime da se ubije, ali mu to verovatno nije pošlo za rukom, pa je uzeo kaiš – ispričao je izvor Srpskog telegrafa.
Goran je danas u 14 sati sahranjen u rodnom kraju. Njegovom poslednjem ispraćaju je prisustvovalo oko stotinak ljudi.
– Sanduk sa Goranovim telom roditelji su odmah preuzeli iz tog hotela i dovezli ga pogrebnim autom u svoju kuću. S njima je stigla i Goranova devojka koju niko ne može da smiri, čak ni njena porodica, koja je doputovala na sahranu nesuđenog zeta. Muk i kuknjava su se smenjivali iznad porodične grobnice nesrećnika. Devojka je grlila sanduk i kukala da ne može da živi bez njega i zapomagala da se Goran vrati. Sestra, majka i tetke su isplakale suza koliko ima vode u Jablanici – rekla je jedna od meštanki za Srpski telegraf po povratku sa sahrane.
Prema nekim glasinama, tragediji u hotelu je prethodila Goranova svađa sa roditeljima. Njihove komšije i prijatelji kažu da su Stankovići izuzetno pošteni i tihi ljudi koje su svoje troje dece izveli na pravi put i život podredili njima. Samo reči hvale imaju i za Gorana, te nikome nije jasno zašto se odlučio na ovakav korak.
– Goran već godinama živi i radi u Beogradu kao građevinski radnik. Krajem prošle nedelje doputovao je sa devojkom sa kojom se zabavlja dve godine kod svojih roditelja u Negosavlje. Planirao je da se uskoro venča s njom, što je i bio povod njihovog dolaska u rodno mesto – kaže izvor našeg lista.
Najverovatnije u nervnom rastrojstvu, Stanković je u ponedeljak uveče zamolio izabranicu da mu donese nešto iz automobila na parkingu. Kad je ona izašla, iz pantalona je izvukao kaiš, obmotao ga oko vrata i ubio se!
– Policija je pored njega našla kabl, a visio je na kaišu. Čuo sam da je taj kabl našao u sobi i pokušao njime da se ubije, ali mu to verovatno nije pošlo za rukom, pa je uzeo kaiš – ispričao je izvor Srpskog telegrafa.
Goran je danas u 14 sati sahranjen u rodnom kraju. Njegovom poslednjem ispraćaju je prisustvovalo oko stotinak ljudi.
– Sanduk sa Goranovim telom roditelji su odmah preuzeli iz tog hotela i dovezli ga pogrebnim autom u svoju kuću. S njima je stigla i Goranova devojka koju niko ne može da smiri, čak ni njena porodica, koja je doputovala na sahranu nesuđenog zeta. Muk i kuknjava su se smenjivali iznad porodične grobnice nesrećnika. Devojka je grlila sanduk i kukala da ne može da živi bez njega i zapomagala da se Goran vrati. Sestra, majka i tetke su isplakale suza koliko ima vode u Jablanici – rekla je jedna od meštanki za Srpski telegraf po povratku sa sahrane.
Prema nekim glasinama, tragediji u hotelu je prethodila Goranova svađa sa roditeljima. Njihove komšije i prijatelji kažu da su Stankovići izuzetno pošteni i tihi ljudi koje su svoje troje dece izveli na pravi put i život podredili njima. Samo reči hvale imaju i za Gorana, te nikome nije jasno zašto se odlučio na ovakav korak.
– Goran već godinama živi i radi u Beogradu kao građevinski radnik. Krajem prošle nedelje doputovao je sa devojkom sa kojom se zabavlja dve godine kod svojih roditelja u Negosavlje. Planirao je da se uskoro venča s njom, što je i bio povod njihovog dolaska u rodno mesto – kaže izvor našeg lista.
Goran S. se obesio u tuš kabini hotelske sobe koju je iznajmio sa svojom verenicom sa kojom je uskoro trebalo da se venča. Nesrećni mladić je u rodnom selu proveo nekoliko dana.
Pre malo više od godinu dana, u februaru 2019. godine meštane ovog sela zadesila je nezapamćena tragedija, kada je dvanaestogodišnji dečak izvršio samoubistvo u porodičnoj kući tako što je očevim pištoljem pucao sebi u usta. Dečak je ostavio i oproštajno pismo.
Meštani Negosavlja su u šoku zbog ovih tragedija.
Događaj je potvrdila leskovačka policija, a prema nezvaničnim informacijama, mladić je pronađen u tuš kabini hotelske sobe na periferiji grada
Nesrećni Goran S. je rodom iz sela Negosavlje u opštini Medveđa, ali se pre mnogo godina odselio u Beograd gde je živeo i radio. U rodni kraj je došao na odmor sa devojkom sa kojom je planirao venčanje.
Nezvanično saznajemo da ga je ona i pronašla u kupatilu hotela, ali su lekari Hitne pomoći, kada su stigli na lice mesta, mogli samo da konstatuju smrt.
Nesrećni mladić je u rodnom selu proveo nekoliko dana, a na dan tragedije je sa svojim roditeljima i verenicom boravio u Leskovcu gde je buduća snajka od njegovih roditelja dobila na poklon zlatni nakit.
– Bili su veseli i ništa nije ukazivalo da bi Goran mogao da se odluči na to da sebi oduzme život. U utorak je trebalo da bude na poslu, a sobu u hotelu je iznajmio kako bi se odmorio pred put u Beograd – pričaju meštani Negosavlja.
Goran je, navodno, poslao svoju devojku do automobila, koji je bio parkiran ispred hotela, da mu donese neke stvari, a kada se ona vratila u sobu zatekla je stravičan prizor.
Njihovi članovi da kada sledećeg puta dođu u Goranov radni kraj, u jednom od restorana u Medveđi, zvanično proslave veridbu okončani su odlukom nesrećnog mladića da sebi oduzme život. Motivi za tragičnu odluku nisu poznati niti u Goranovom rodnom kraju mogu da ih naslute. Opisuju ga kao vrednog, poštenog i veselog mladića i ističu da baš ništa nije ukazivalo na to da bi on uopšte mogao i da pomisli da sebi oduzme život.
– Imao je sve u životu. Bio je uspešan u poslu, a konačno je i odlučio da se oženi i da stvori svoju porodicu. Sa devojkom se lepo slagao i bili su skladan par. Šta se to desilo to niko ne može da vam kaže, pa ni njegovi najbliži, jer se baš ni na šta nije žalio – pričaju u Goranovom selu.
Predrag M. uhapšen je zbog sumnje da je u Prnjavoru brutalno pretukao svoju suprugu I.M. i nanio joj veoma teške povrede, saznaje Srpskainfo.
Ovaj nasilnik je satima suprugu držao zaključanu u kući i tukao je s čim je stigao!
O kakvoj brutalnosti je riječ najbolje pokazuju fotografije pretučene žene, a njen brat kaže da je zadobila takve povrede da je ni bliski rođaci nisu mogli prepoznati!
Na slikama se može vidjeti da su joj oba oka „zatvorena“ od podliva, teške povrede i modrice ima po rukama, glavi i drugim dijelovima tijela.
Slučaj je otkriven kada ju je drugi dan odveo u bolnicu, poslije čega je obaviještena policija. Nasilnik je tada uhapšen.
Porodica pretučene žene ogorčena je na odluku Osnovnog suda u Prnjavoru da Predraga M. pusti na slobodu i ne donesu odluku da mu zabrani prilaz žrtvi!
Takođe, iz porodice žrtve strahuju da bi se on moga izvući s malom kaznom, zbog svojih poznanstava.
Više o ovom monstruoznom slučaju možete pročitati u sutrašnjem broju „EuroBlica“ i na portalu Srpskainfo.