SRPSKA pravoslavna crkva i vernici u nedelju 27. septembra slave veliki hrišćanski praznik Krstovdan, dan kada je pronađen Časni krst.
Crveno je slovo i dan strogog posta, samo na hlebu i vodi.
“Ko se krstom krsti, taj Krstovdan posti”, stara je izreka i običaj koji se poštuje.
Po starim verovanjima, na ovaj praznik jede se samo grožđe i nijedno drugo voće. Na taj se valja da se sredi kuća, opere veš, sve dotera u domaćinstvu, da kuća zimu dočeka spremna.
Stari običaj koji se vezuje za Krstovdan jeste noć uoči ovog praznika kada se ispunjava svaka želja, barem tako kažu…
U ponoć pogledajte u nebo, jasno i precizno zamislite želju, izgovorite je jasno i glasno, a ako je mila Bogu, on će vam je i ispuniti.
Ovaj mladić je danas održao lekciju iz empatije svojim sugrađanima
Danas prepodne je ozbiljno nevreme protutnjalo glavnim gradom, i dok su se svi sklanjali i bežali, jedan Beograđanin je pritrčao u pomoć psu koji je čekao vlasnika.
Sekunde su bila kada je jak vetar i olujno vreme stiglo u Beograd, baš u tom trenutku jedan pas se našao na čistini, vezan čakajući svog vlasnika.
To je primetio jedan momak koji je bio u kolima pa je odlučio da ga zaštiti. Uzeo je kišobran i čučnuo pored kučeta kako bi ga sakrio od pljusk.
I dok je momak vidno pokisao, pas je uplašen od grmljavine i olujnih udara pljuska osetio sigurnost. Sve to objavila jedna devojka na Twitter-u, a post je brzo dobio mnoštvo pozitivnih komentara.
Upravo ovakav gest treba da nas podstakne da nije teško biti čovek i pomoći nekom.
Devedeset leta do sada je izbrojala Radojka Dragović, koja ceo svoj životni vek provodi u nepristupačnim besputima planine Jelice. Iako već zagazila u desetu deceniju života, ova baka trudi se da privredi koliko može, jer je, kako kaže, samo rad održava živom.
“Svaki dan čuvam stado koza, nije mi teško, jer sam ceo život radila izuzetno teške poslove i sad kad treba samo da odmaram i šetkam se, ja ne mogu, navikla sam da se budim sa prvim petlovima i budem korisna”, kaže baka Radojka za RINU.
Ova starica ne čita novine, ne gleda televiziju, ne zna ni šta je internet i ništa od toga joj ne nedostaje. Najviše žali jedino što nema sa kim da porazgovara, jer u njeno selo niko ne dolazi.
“Imala sam drugarice i sa njima sam uvek pričala, ja sam od svih izgleda bila najotpornija, jer jedino sam ja još uvek živa, ali šta vredi kad sam potpuno sama. Teška je takva starost. Muž mi je umro, a dece nisam imala. Ako biste naišli pored kuće i čujete me da pričam to jedino može biti sa mačkom”, sa tugom u glasu priča Radojka dok postavlja još jednu šerpu na sred kuće, kako bi skupila vodu jer krov prokišnjava.
“Preživela sam dva rata, zaraze i epidemije, a evo na ovom svetu zatekla me je i famozna korona. Čuvajte zdravlje i nemojte da vas starost pita gde vam je bila mladost. Još je i moja baka govorila samo je važno da čovek ostane”u pameti”, sve ostalo će lako”, poručuje baka Radojka.
Za ljude rođene na ovaj dan veruje se da na svojim nejakim plećima nose senku Časnog krsta i da su zato pred Bogom posebno odgovorni za svoje postupke.
Krstovdan, Foto: Promo
Srpska pravoslavna crkva i vernici u nedelju 27. septembra slave Krstovdan, veliki praznik u znak sećanja na dan kada je pronađen i iskopan Časni krst na Golgoti i dan kada je vraćen iz Persije u Jerusalim. Ovaj praznik još se zove i Vozdviženje Časnog krsta.
Za ljude rođene na ovaj dan veruje se da na svojim nejakim plećima nose senku Časnog krsta i da su zato pred Bogom posebno odgovorni za svoje postupke.
Slavi se dvaput u toku godine, 18. januara i 27. septembra. Ranije su se ljudi strogo držali posta na ovaj dan. U nekim selima održavaju se vašari. Najveći vašar u Gornjoj Pčinji priređuje se u Radovnici, ispod crkve pored reke Pčinje, gde je podignuto nekoliko senika koji se koriste za vašar. Ljudi rano dolaze i prodaju i kupuju stoku sve do podneva, a od podneva dolaze oni koji žele da vide vašar, da budu viđeni i da se provesele.
Narodni običaji i verovanja Stari je običaj da se na ovaj dan stoka premazuje katranom u znaku krsta da bi se zaštitila od bolesti. U narodu se veruje da se na Krstovdan zmije povuku na počinak i da ih od tada više nema. U svim selima isplaćuju poljake, koji čuvaju polja od Đurđevdana do Krstovdana i koji teraju ptice i naplaćuju globe od onih čija stoka pravi štete na tuđim njivama. Isplaćuje se onoliko koliko je dogovoreno o Đurđevdanu.
U našem narodu se veruje da na Krstovdan – 11. po starom, odnosno 27. septembra po novom kalendaru, treba iskopati rupe za sađenje voćaka, kako bi im se grane što više razgranale.
U okolini Leskovca na ovaj dan Ijudi su u crkvi osveštavali bosiljak, grožđe, žito i jabuke. Taj osveštani bosiljak držali su sa ikonom i on je kasnije služio za razna isceljenja. U mnogim krajevima se tog dana predskazuje i vreme:
– Ako je na Krstovdan oblačno, zima će biti bogata snegom, a ako je suvo, naredna godina će biti sušna.
– Ako do Krstovdana ne odu laste, neće biti jake zime. – Tiha kiša o Krstovdanu predskazuje blagu zimu. – Grmljavina o Krstovdanu predskazuje plodnu godinu. – Posle toplog i suvog septembra predstoji hladan i kišovit oktobar.
– Septembarska kiša – zlato njivama, otrov vinogradima. – Što “ne skuva” avgust, “skuvaće” septembar.
– Kakav septembar, takav i mart. – Ako je Krstovdan oblačan, zima će biti snegovita. Ako je vedar, biće suvomrazice. Običaj je da se na Krstovdan bere i posvećuje bosiljak. Slavi se kao krsna slava.
U braku sam preko 20 godina i ovo su fraze koje sam često čula da moja svekrva govori svoj sinu, mom mužu
“Sine, upamti, majka sam ti i volim te! Sva moja opsesija tobom proizilazi iz te ljubavi.”
“Neću da vas zovem, neću ni da iznenada navraćam, ali tu sam uvek kad god vam zatreba moja pomoć.”
“Nikad me ne zovi posle 22h. Ako imaš neki problem, obrati se svojoj ženi. To je njeno vreme, ne moje!”
“Nikad nemoj da povisiš glas, jedino ako nečiji život zavisi od toga.”
“Ne očekuje da se tvoja supruga prema tebi ponaša kao prema vašem detetu. To se nikad neće dogoditi, ona te nije rodila.”
“Uvek peri svoje čarape. Umesto tebe to može da uradi samo mašina za veš i tačka.”
“Nikad nemoj da govoriš svojoj ženi: “Ali mama je to bolje radila” ili “Mama uvek …””
“Zauvek zaboravi rečenicu: “Mama je bolje kuvala.”
“Nikad mi se ne žali zbog svoje žene. Sam si je sebi izabrao!”
“Nikad ne pričaj ženi o devojkama iz prošlih veza. Ako te pita, kaži da si ih sasvim zaboravio!”
“Uvak pohvalite njenu frizuru, čak i ako vam se ne dopada. Upamti to je kosa, brzo raste!”
“Nikad ne pričaj ženi o svađama koje su se dešavale u porodici kada si bio dete. To je prošlo vreme. “”Ako se razbolim i odem u bolnicu – poseti me jednom nedeljno. Ali ako se tvoja supruga razboli, u bolnicu idi svaki dan!”
“Sada je glavna žena u tvom životu – tvoja supruga.”
“Ako te žena pita da joj nešto kupiš (na primer: sobni bicikl, bundu, sat, nakit) uvek pusti neka te to pita još dva puta. Prvi put ona predloži, drugi put kada te pita razmišlja o tome, a ako te pita treći put to znači da joj taj predmet izuzetno treba. Međutim, ako te ja pitam da mi kupiš nešto, kupi to odmah. Budi siguran da sam pre toga razmislila 333 puta pre nego što sam te pitala.”
“Nikad o roditeljima svoje supruge ne pričaj ništa loše. Oni su je rodili, a ti si je sebi izabrao!”
Na seoskom groblju u selu Stražava kod Prokuplja nepoznata lica polupala su slike na spomeniku i njegovo dno koji pripada porodici Blagotić iz Prokuplja, a slučaj je prijavljen policiji.
Ovo nije prvi napad na ovu porodicu, jer je pre tačno godinu dana podmetnut požar u njihovoj kući u Prokuplju.
– Uopšte ne znam kome smeta moj pokojni otac i zašto ovo neko radi. Čak i ne sumnjam ko je mogao da učini vandalizam na spomeniku, ali se vidi da se baš potrudio da smsrka slike. Obavestili smo policiju, čim smo saznali, oni su obavili uviđaj – kazao je vidno uznemiren onim što se desilo Ljubiša Blagotić, sin pokojnika.
Ova porodica se sa razlogom pribojava vremena koje dolazi, prenose mediji, jer ne znaju šta sledeće može da ih snađe, a najgore je što ne znaju ni razlog tome.
Naša glumačka legenda Mija Aleksić je rođen na današnji dan, a preminuo je 2. marta 1955. godine. Oktorbra 1941. godine za dlaku je izbegao smrt prilikom streljanje đaka u Šumaricama, kada su Nemci hladnokrvno ubili oko 3.000 stanovnika Kragujevca uključujući i 300 učenika.
Priču o turobnim kragujevačkim oktobarskim danima 1941. iz sećanja Mije Aleksića zabeležio je Žika Živulović-Serafim, a objavila je RTV revija u maju 1970.
Priču vam prenosimo:
Osvanuo je 20. oktobаr 1941. godine. Mаmа Sinđа ustаlа je rаno i otišlа dа kupi hleb zа doručаk. Otаc Velimir meškoljio se u krevetu. Misli su mu bile nа ruskom frontu. Dа li zаistа Nemci imаju toliko uspehа kаko jаvljа rаdio?
Sovjeti su u povlаčenju.
Mijа je tog dаnа imаo mаtemаtiku, kojа mu nije išlа nešto nаročito od ruke, i očekivаo dа bude prozvаn… Znаo je dа ništа ne znа. Ili jedvа nešto mаlo više od togа. Udešаvаo je frizuru pred ogledаlom i sаmom sebi predskаzivаo:
– Jаdniče, аko se dаnаs izvučeš nа čаsu, živećeš sto godinа!
Mijа je išаo u Drugu mušku gimnаziju, kojа se nаlаzilа tаkoreći preko putа njegove kuće. Bilа je to stаrа, аdаptirаnа zgrаdа, u kojoj su smeštenа sаmo dvа odeljenjа osmog rаzredа. Neki minut do osаm. U učionicu je već prodrlа spoljnа аtmosferа. Kаko je ko pristizаo, donosio je sve novije i novije vesti.
– Kаžu dа će dа vode nа prisilаn rаd u Nemаčku…
– Neki kаžu…
– Štа kаžu?
– Može dа bude svаštа.
– Štа je to svаštа?
Tаjаc. Niko se ne usuđuje dа izgovori nаjstrаšniju reč. U grobnoj tišini ušlа je Brаnkа Rаnković, kojа je imаlа prvi čаs srpskohrvаtski jezik. U glаvi joj se mutilo. Jedvа je nаzirаlа kаtedru.
– Dа li ovu decu poslednji put vidi? Oči rаzredа bile su uprte u nju. Neme, nepomične. Jedvа je čulа sebe.
– Deco, dаnаs ćemo govoriti o…
U tom momentu vrаtа se otvoriše. Nа prаgu Nemаc sа šlemom, u crnom, kišnom mаntilu, šmаjser uperen nа đаke. Dočekаše gаneme, nepomične oči. Osetivši dа nije nаprаvio efekаt, Germаn se vrаti nаtrаg, zаtvori vrаtа, pа ih nogom rаzvаli.
“Los, los!” Urlаo je zverski.
Četа đаkа…
Profesorkа stаde ispred mаšinske puške. Suze joj grunuše niz lice, аli glаs je bio prodorаn.
– Štа će vаm decа? Zаšto ih dirаte? Štа su vаm onа skrivilа?
Nemаc je odgurnu. Nаiđoše i drugi.
U dvorište, u kolonu po tri! Drаli su se folksdojčeri.
Mаmа Sinđа nosilа je svom sinu zimski kаput.
Nemci su žurili dа pokupe ljudsko meso, gurаli decu u redove i vrhovimа bаjonetа gonili ih dа što pre pođu.
Kolonа kreće.
Četа đаkа…
Mijа zgrabi mаjčinu ruku, poljubi je. Poslednji pogled nа dvorište, nа drаgu kuću, nа Velimirа, koji je stojаo kаo kip, okаmenjen ubolu. Nije imаo snаge ni dа podigne ruku, dа mu mаhne.
Vriskа ženа, koje su trčаle zа svojom decom, plаč i kuknjаvа, i nemаčko: “los, los!”, ispunili su to krаgujevаčko podne, 20. oktobrа, 1941. godine.
Mijа je u školu otišаo u mаntilu. Skide gа i dаde svom drugu, Brаnku Nikoliću, koji nije poneo ništа. On obuče zimski kаput. Ruke im se dodirnuše, prsti čvrsto stegoše.
– Štа bude, nekа bude – uzdаhnu Aleksić.
Celog dаnа nepregledne mаse Krаgujevčаnа slivаle su se u bаrаke. U jednoj od njih bilo je strpаno i Mijino odeljenje.
Čegа se sećа nаš junаk iz tih trаgičnih dаnа? Obаrа glаvu. Teško govori. Nesvesno privlаči sinčićа Veliborа sebi.
“Ne znаm… Jednа potpunа prаzninа. Svedenost nа ništа. Nа mаhove oštаr bol: zаšto dа umrem? Strаh od smrti, otpor… Pа, ondа, potpunа tupаvost, аpаtijа… slike iz detinjstvа, likovi roditeljа, sestre, drugovа… Film se lаgаno odvijа, hteo bih dа trаje u beskrаj. Zаtim, zrаčаk nаde. Moždа će nаs pustiti, nekud oterаti. Ovo je sаmo privremeno…”
Čuli su se pucnjevi. Rаfаli… Bilo nаm je jаsno šta nаs čekа. Video sаm ocа i mаjku u crnini zа mnom. Velimir je pustio brаdu, posiveo… Počeo sаm dа plаčem. U sebi… Znаči, tu je krаj…
Dvаdeset i prvog oktobrа, oko 19 sati, Nemci su ih pokupili iz bаrаke dа ih sprovedu u pivаrsku školu. Obа osmа rаzredа druge muške gimnаzije.
Izgledа dа su Nemci nаmirili broj.
Mijа se uhvаti zа slаmku.
– Je l’ to sigurno?
Folksdojčer zаklimа glаvom.
– Imа nаs koji ovde blizu stаnujemo. Možemo li dа idemo kući?
– Ovаj je pitаo nekogа. Tаj je odobrio.
Pustiše njih desetаk.
Ostаle su odveli u pivаrsku školu i predаli ih Ljotićevcimа.
Tаko su ostаli živi učenici obа osmа rаzredа druge muške. Onog dаnа jedino Bušetić nije došаo u školu. Nemci su gа pokupili i streljаli s drugimа.
Mijа otvаrа vrаtа kuhinje. Slikа, koju neće dа zаborаvi do krаjа životа. Mаmа Sinđа u crnini. Zаvijenа u crnu mаrаmu. Velimir ostаrio zа deset godinа. Usukаo se. Nove bore išаrаle lice. Sede oboje nа klupi. Kаo dvа spomenikа od kаmenа. Bezizrаzne oči zure u nepoznаtog.
– Pobijeni su svi gimnаzijаlci. Nije li ovo sаn?
– Tаtа, mаmа… jа sаm…
Mijа se zаgrcnu. Video je svoju sliku nа zidu. Rаm je bio opervаžen crnim florom.
– Dа vаm ne pričаm kаko je bilo – kаže Mijа i grаbi sinčićа u nаručje. Sаmo dа ovi to nikadа ne dožive. Sаkrili su gа nа tаvаnu i pokrili krompirimа.
Nemci su još tog dаnа kupili. Jednom dnevno penjalа se mаmа Sinđа gore, dа gа nаhrаni. Ruke su mu drhtаle, nije mogаo kаšiku dа drži. A ondа mu je ispričаlа štа se sve dogodilo s đаcimа prve gimnаzije.
Ređаlа mu je imenа drugovа, koji nisu više u životu. Mijа je jecаo.
“I on? I on?… Mаmа, jа nisаm kriv što sаm ostаo živ.”
Pevač Darko Lazić nakon operacije želuca oslabio je oko 70 kilograma, a samim tim su se, kako tvrdi, regulisali i mnogi drugi zdravstveni problemi koje je imao zbog udesa zbog koga je bio u teškom staju.
Darko Lazić
“Da sam znao koliko će mi biti lakše, mnogo bih ranije operisao želudac. Sada više nemam problem sa visokim pritiskom, sve mi je mnogo lakše”, ispričao je Darko za “Svet” prenose mediji dodajući da mu više nisu neophodni lekovi koje je pio zbog hipertenzije godinama unazad.
“Ne pijem više lekove. Jedem isključivo lako svarljivu hranu, često pasiranu”, dodao je Lazić za Svet, da bi se naposletku osvrnuo i na sina Alekseja kog je dobio u vanbračnoj zajednici sa Marinom Gagić.
“Nekad moj mali sinčić pojede veći obrok nego ja”, rekao je Darko.
PORODICA Zvonka Vasiljevića, pilota koji je nastradao u jučerašnjoj avionskoj nesreći u Brasini kod Malog Zvornika, spremala se za veridbu njegovog rođenog brata, pričaju komšije poginulog oficira.
Umesto da proslavljaju članovi porodice zavijeni su u crno nakon tragedije.
Njegov brat došao je iz Rusije gde živi i radi kako bi obavio veridbu. Međutim, nažalost, umesto veridbe čeka ga sahrana rođenog brata.
Pilot kapetan prve klase Zvonko Vasiljević, pomoćnik komandanta za obaveštajno-izviđačke poslove 101. lovačko-avijacijske eskadrile, rođen je 3. oktobra 1977. godine u Loznici. U profesionalnoj vojnoj službi bio je od 29. septembra 2001. godine. Iza sebe je ostavio suprugu i dvoje dece.
Zajedno sa Vasiljevićem poginuo je i pilot major Dejan Krsnik.
Nesreća se dogodila juče u naseljenom mestu Brasina, a prilikom pada aviona teško je povređen i jedan meštanin.
Važno je s kakvom verom i namerom dođemo u svetinju, a još važnije kakvi iz nje odemo
Reka ljudi se gotovo svakodnevno poslednjih nekoliko godina sliva u Manastir Tumane kod Golupca. Kakva je to sila toliko snažna da i u doba koronavirusa na hiljade vernika hrli Svetom Zosimu i Svetom Jakovu, da kod njihovih moštiju traže spas i utehu, pitali smo igumana ovog svetog manastira, oca Dimitrija Plećevića.
– Koncept Božijeg odnosa prema čoveku sav je satkan od ljubavi i žrtve i kao takav jedinstven je i spasonosan. Bog želi zajednicu s nama za večnost i zato nam se otkriva u vremenu. Jedan od načina njegovog delovanja jeste primerom svetih ljudi. Svetitelji nam, kao oni koji su iskusili i stradanje, ali i obilje blagoslova, bivaju veliki pomoćnici u životu, prosto budući realni svedoci da je odnos sa Bogom ostvarljiv, kao usmerenje naše slobode, vere i ljubavi. U ovim danima blagodaću Duha Svetoga među svetima na jedan poseban način proslavljeni su tumanski prepodobni oci Zosim i Jakov. Narod iz svih krajeva sveta dolazi u njihovu svetinju moleći za pomoć. I po veri, pomoć nam i dolazi! Gotovo da nema dana da u manastir ne dođe neko da posvedoči njihova čudesa. Kod svetiteljevih moštiju ljudi ozdravljaju od najtežih bolesti, dobijaju porod, utehu i ukrepljenje u veri. I to je realna pojava. Upravo znajući da Sveti Zosim i Sveti Jakov imaju dar čudotvorstva, narod im dolazi u ime Božije sa poverenjem. Oni ih primaju i daruju blagoslovom. To je istina o Tumanu i njegovim svetiteljima. To je istinski odgovor na pitanje zašto narod u tolikom broju svakodnevno dolazi na ovo osveštano i Božje mesto – svedoči nam iguman Dimitrije.
Ističe da vernici u Tumane dolaze „po sili svoje vere, sa nadom u pomoć Božju i molitve Svetitelja“.
– U Tumanu možete da vidite sliku savremenog čoveka. Njegovu užurbanost, brigu, stres, bolest i muku. S time ljudi dolaze, a kada odlaze, delo njihove vere čini čudo. Jedni prime isceljenje, drugi budu blagoslovljeni porodom, treći dobiju utehu, i tako redom. S kakvom verom dođemo, tako i primimo dar Božji… U redovnim okolnostima Manastir Tumane godišnje poseti nekoliko stotina hiljada ljudi. Po meni, broj nije važan, važno je s kakvom verom i namerom dođemo u svetinju, a jos važnije kakvi iz nje odemo. Smisleno je da su nam i dolazak i boravak i odlazak uvek na spasenje.
Na pitanje da li mu se čini da je upravo ova epidemija okrenula mnoge ljude veri, iguman odgovara:
– Daj Bože da je tako. Da ne bude uvek u pravu ona narodna: „Bez nevolje nema bogomolje“. Da nam Bog da takvu veru da ga nikada ne zaboravljamo. Tada ćemo radost skrušeno poneti, a tugu i stradanje lakše podneti. I ova svetska pošast pandemije neka nam je znak da se promenimo nabolje, da shvatimo da smo kao ljudski rod dužni da s ljubavlju rukovodimo čitavom tvorevinom. Kako se prema svemu odnosimo, tako nam se i vraća.
Koliko su čuda Božija važna za naš život?
– Naša vera počiva na čudesnom događaju Vaskrsenja Hristovog. Čuda su uvek bila živo prisutna u Crkvi i jako važna jer nam ukazuju i potvrđuju da nas Bog ne ostavlja i da brine o nama. Ali čuda nisu i ne mogu biti centar našeg duhovnog života. U središtu je uvek vera i to ona vera koju praktično izražavamo, najpre i potpuno učešćem u životu tajne Crkve – Svetoj Liturgiji pričešćujući se. Čudo je uvek blagoslov i dar, ali ne i uslov vere. Vera je slobodan odnos čoveka i Boga.
Alo!“ u saradnji s bratstvom Tumana svim čitaocima sutra poklanja knjigu sa svedočenjima o čudesnim isceljenjima u ovom manastiru. Zamolili smo igumana Dimitrija da za kraj našeg razgovora uputi poruku čitaocima „Alo!“ novina.
– Svaki čovek danas treba dostojanstveno i dostojno da nosi to uzvišeno zvanje koje mu je dato i da, ni manje ni više, bude istinski čovek, a to znači da bude spreman da život provodi sa smislom u bogopoznanju, ljubavi, vrlini, milosrđu, praštanju, pokajanju i preumljenju. Da ne bude rob prolaznosti u ime svoje sebičnosti, već hrabri svedok Božiji, onaj koji je uvek ikona svoga tvorca. To nije lako, ali je dostižno. Raj imajmo za kraj, pa će i život i te kako biti lep i prepun smisla.
Molitve na svaki sat
Mnogi vernici se interesuju kako i kada mogu doći u manastir na molitvu.
– U Tumanu se po blagoslovu našeg episkopa Ignatija svakoga dana služi Sveta Liturgija. Upravo je liturgijski život naše gledište Crkve, predstavljajući centar i života i misije. Naravno, ne izostaje ni vršenje potpunog bogoslužbenog manastirskog poretka. Molitve kod moštiju svetitelja čitaju se na svakih sat vremena čitavog dana.
