Month: September 2020

Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa.

Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao bar jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu da bi te smatrali “civilizovanim”.

Otac Arsenije Jovanović (56), monah Srpske pravoslavne crkve, prošao je dug put od Senjaka, elitnog dela Beograda u kojem je odrastao i proveo deo mladosti, do Ostroga, gde danas sa bratijom služi Bogu.

Kao mladić, koji je u vreme osamdesetih “imao sve”, a opet osećao neizrecivu prazninu i besmisao, bio je svedok tragične sudbine kruga vrhunskih umetnika, muzičara, slikara stare SFRJ koji su, zajedno sa njim, beg od tog istog besmisla potražili u još većem ništavilu – drogi. Većina je umrla. Ili su se predozirali, ili su ih pokosili hepatitis i sida.

O životu pre monašenja napisao je knjigu “Bog i rokenrol”, svedočenje i uspomenu na preminule prijatelje i poznanike. Neki su mu zamerili, nekima je knjiga spasila život.

Danas monah Arsenije odiše nenametljivim mirom čoveka koji je “probao sve i prošao svud” i na kraju se vratio u svoj dom, tamo gde je oduvek pripadao, a da toga u početku nije bio svestan.

Iako živi i moli se u ostroškoj vrleti, u kontaktu je sa mnogim mladim urbanim ljudima koji kod njega dolaze po savet, mučeni istim onim besmislom sa kojim se i sam kao momak borio.

– Sve je gore i gore. Ludnice su sve punije, zatvori prebukirani. Dileri, narkomanija, seksualne mutacije u odnosu na ono što je prirodno. Tu su i moderni komunikacioni uređaji, brzina, sve je na dugme, sve je dostupno, a opet smo prazni. Izloženi smo megaprilivu informacija, a kultura nam je nula. Do skoro su još neke vrednosti i postojale, ali ulaskom u Treći milenijum i one polako nestaju. Na delu je surovo robovanje megakorporacijama i manjini koja vlada svetom i pravi globalni biznis zabave. Potrebno je što banalnijim i lascivnijim sadržajem privući decu, mlade. Tu istu našu decu koja imaju sve površnije vaspitanje i sve manje opšte kulture. Takvi su prijemčivi za najbanalnije sadržaje koji stimulišu najniže porive – kaže sagovornik Ekspres.net.

Hedonizam se, objašnjava otac Arsenije, promoviše kao vrhunska vrednost.

– Ne prođe ni 24 sata bez stimulansa, od slabijih, poput kofeina i nikotina, preko alkohola, do droge i seksa. Moji preživeli prijatelji mi pričaju da je u Njujorku blam da kažeš da nisi imao barem jednu gej vezu. Neka si hetero, ali moraš da imaš i neku gej avanturu, makar i seksualnu da bi te smatrali za “civilizovanog”. Čovek ide ka materijalnom progresu, a propada duhovno. Sve više se govori o kraju sveta, ali mislim da ovo nije kraj. Čovek je sposoban i za gore stvari – kaže ostroški monah.

Brzina koju živimo i koja nam je nametnuta vodi, kaže, na psihijatriju, kod dilera, u javnu kuću ili u – restorane:

– Zašto su na Zapadu ljudi predebeli? Zato jer im je duša beskrajno gladna, a telo im je sito. Oni jedu da utole glad, ne fizičku, već duhovnu, a ona ne može da se utoli hranom u fast fudu.

Uzrok ovakvog stanja je, prema rečima našeg sagovornika, nedostatak ljubavi.

– Nema ljubavi. Društvo odvlači roditelje van kuće, preopterećeni su, nemaju vremena za decu. Vaspitavani smo bez ljubavi. Zato imamo epidemiju psihičkih bolesti. Od lakših, poput anksioznosti, strahova i depresije, pa do najtežih stanja. To sve potiče od uništavanje žene koja gubi dva svoja najmoćnija oružja: ženstvenost i ljupkost. Izgubivši kontakt sa Bogom i onim što joj je Bogom dano takmiči se sa muškarcem. Deca odrastaju u tom ambijentu i kada majke izgube svoju crtu žene, onda i devojčice, njihove ćerke, postaju još gore. Muška deca počinju da mrze majke koje ih nisu vaspitale da vole ženski rod i to stvara ambijent nasilja u kojima muškarci maltretiraju žene i decu. Gubi se svaka mera – kaže otac Arsenije.

On objašnjava zašto se koplja najviše lome oko omladine i zašto se i na globalnom niovu pokušava perfidna kontrola mladih.

– Na Pravnom fakultetu u Podgorici redovno je održavana tribina koja je zatvorena posle mog predavanja na kojem sam govorio o narkomaniji i rokenrolu. Rekao sam da nam je omladina zombirana, nadrogirana. To se nekima nije dopalo. Zašto? Zato što je omladina najzdraviji deo društva. Čovek srednjih godina je ucenjen poslom, decom. Omladina je rasterećena i može da pokrene promene. Sistem to zna i ne želi da se istina čuje. Sećam se mog vremena. Vođe najvećih rokenrol bendova bile su izmanipulisane od sistema. Mislili su da su borci, neki buntovnici, ustvari, sistem je preko njih kontrolisao omladinu. Dođu klinci na koncert, izduvaju se, izmitinguju, kažu: “Kako nam je dobro u ovom mekom komunizmu”, i ne bune se. Onda im još ubace drogu i završe posao.

Otac Arsenije kaže da u ovom vremenu naša pravoslavna crkva, odnosno sveštenici moraju da budu spremniji da daju odgovore omladini

– Mi i ne znamo šta je to pravoslavlje. Čak i mnogi naši sveštenici ne znaju kojom silom raspolaže pravoslavlje. Dođe im mlad čovek sa problemima, oni ga pošalju na psihijatriju. Ne znaju da je molitva ta koja ima silu isceljenja. Toga i neki u Crkvi nisu svesni. Kada kod mene dođe neki mlad čovek sa problemima, molitva je vrhovna terapija. Mi imamo fiziološki i duhovni imunitet. Duhovni imunitet brani nas od demonskih sila, kao što nas fiziološki brani od virusa. Molitva izbacuje zlo i priprema nas za vrhovni susret kada srce prestane da nam kuca, kada se naš duh, duša i ličnost spremaju za novo rođenje. Molitva menja zakonitosti vremena i zakonitosti fizike. Usporava starenje. Pustinjaci su živeli po 100-120 godina.Molitva je najbolji botoks – objašnjava otac Arsenije i dodaje da je Crkvi potreban aktivniji misonarski rad, ali ne ka onima koji su već u Crkvi, nego kao onima koji su van nje.

– Kada sam objavio knjigu “Bog i rokenrol” neki su mi zamerili. Pitali me ko će to da čita. A mladi su je delili između sebe, koliko njih se skinulo s droge posle moje knjige. Moramo da živimo u ovom vremenu, a ne u srednjem veku – konstatuje naš sagovornik.

Ima, kaže, i savremenih, obrazovanih sveštenika, sposobnih da se urbanim mladim ljudima obraćaju njihovim rezikom.

– Moraš da znaš o kulturi, umetnosti, muzici, nauci, da sagovornik vidi da ti znaš kroz šta on prolazi. Nedovoljno je samo da pričaš kako je Hristos vaskrsao – pojašnjava monah Arsenije

Lek za sve je ljubav, poručuje na kraju sagovornik našeg portala.

– Ljubav se, nažalost, sve više poistovećuje sa pohotom. Ljubav je kada volimo čoveka onakvog kakav jeste i ne trudimo se da ga menjamo. Ljubav je žrtva. U ljubavi najviše treba da tražimo od sebe, ne od drugog. Treba više da razmišljamo kako se odnosimo prema voljenoj osobi i ona će ona isto tako da se odnosi prema nama. To je uzajamno i sa voljenom osobom i sa decom i sa roditeljima, prijateljima. A, dešava se suprotno. Tražimo za sebe, ne dajemo, prigovaramo onome pored nas da nam ne daje ono što mislimo da nam pripada i dolazi do razlaza. Ako znamo da je i Hristos između dvoje ljudi koji se vole, onda je ljubav, po mom mišljenjum potpuna – poručuje otac Arsenije.

SAMI PRAVIMO PAKAO, A NE BOG

Otac Arsenije objašnjava kako to sami pravimo pakao sa kojim se suočavamo i za života, ali i kada naše srce prestane da kuca.

– Sami stvaramo pakao. Nije Bog stvorio pakao, mi ga stvaramo. Autodestruktivnim životom, zlim pomislima i delima uništavamo dušu, srce, um koji suočavanje sa božanskom, netvarnom svetlošću posle smrti doživljavaju kao mučenje i pakao. Kao što se bolestan čovek sklanja od sunca, tako i bolesnoj duši smeta i muči je svetlost božanske ljubavi sa kojom se suočava posle smrti tela – kaže otac Arsenije.

Gotovo da ne postoji slavlje na kojem se ne čuje pesma “Zmaj” koju u originalu izvodi pevačica Indira Radić. Njoj je ova pesma donela slavu i uspeh, ali postoji legenda o tome kako je nastao ovaj hit.

Po legendi koja kruži internetom, pesma je nastala oko 1990. godine kada je mlada devojka saznala da umire.

– Tekst ove pesme nastao je po istinitnom događaju. Ljubav dvoje mladih nije uspela jer ih je sprečila smrt nakon duge bolesti. Folk hit “Zmaj”, koji je svojevremeno otpevala Indira Radić, krije u sebi zaista potresnu životnu priču koja će rasplakati i one “kamenog srca”. Dečko i devojka iz pesme su se zavoleli u srednjoj školi. Deset godina zabavljanja rezultiralo je zakazivanjem svadbe. Devojka je, međutim, tada saznala da ima rak pankreasa u poodmakloj fazi. Venčanje je otkazano, a ona je dečku napisala pismo u bolnici (od reči do reči ove pesme) i zamolila ga da pročita kad ona umre. On se, međutim, napio to isto veče i otvorio pismo. Ujutru, kada je došao u bolnicu, ona je umrla. Dečko je čuvao pismo 15 godina, a onda rešio da ga proda Marini Tucaković. Ona je prvo pesmu htela da nameni Ceci Ražnatović, međutim, numeru je, na kraju, otpevala Indira – piše u jednom od komentara ispod pesme, a potom se navodi da se ovaj događaj odigrao u periodu između 1988 i 1990. godine.

Potom je prema komentarima sa ove muzičke platforme, dečko od prodaje pesme kupio avionsku kartu i otputovao za Boston, a devojka je sahranjena u Nišu, nakon smrti u tamošnjoj bolnici.

Prvi put o ovome progovorila je Marina Tucaković, vlasnica velikog broja hitova na muzičkoj sceni. Kako kaže, istina je potpuno drugačija.

– Svih ovih godina slušala sam brojne legende o pesmi “Zmaj”, toliko da bi mogao film da se snimi na osnovu ove pesme. Nema veze ni sa jednim događajem, pogotovo ne sa ovim tragičnim kako se navodi. Pesma je nastala tako što je Goran Ratković Rale doneo kompoziciju koja je mene povukla da napišem tekst. Pesma je objavljena tek 2003. godine, što je više od deset godina od događaja koji se dogodio kako tvrde. Blage veze sa mozgom nema ta priča. “Znam da je to bila legenda, ali moraću sve da razočaram. Istina je potpuno drugačija, reči u pesmi se ne zasnivaju ni na jednom događaju – istakla je Marina nekada za medije.

Emina Adrović, koja se tereti da je izazvala saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo državljanin Srbije Miloš Vukomanović dok je njegova verenica Snežana Rudinac teško povređena u Bečićima 2018.godine, više nije optužena za izazivanje te nesreće.

Osnovno državno tužilaštvo u Kotoru odustalo je od optužnice protiv Emine Adrović (25), kojom je teretilo da je 2018. izazvala nesreću u kojoj je poginuo državljanin Srbije Miloš Vukomanović (25), a njegova devojka Snežana Rudinac (24) teško povređena.

– Ovaj sud je doneo rešenje o obustavi krivičnog postupka, a nakon odustajanja Osnovnog državnog tužilaštva u Kotoru od ranije podnete optužnice – piše u dopisu Osnovnog suda u Kotoru, u vezi sa pitanjima u kojoj je fazi postupak protiv Emine Adrović koja je bila optužena za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Porodica Snežane Rudinac, međutim, nije se saglasila sa odlukom tužilaštva, već su odlučili da sami nastave da krivično gone budvansku slikarku. Bila je osumnjičena da je upravljala “audijem” koji je pokosio državljane Srbije na pešačkom prelazu.

Iz Opštine Budva tvrdili su da taj “pešački prelaz više nije u funkciji”, da je “novi iscrtan dvadesetak metara dalje, a tragovi zebre na starom pešačkom prelazu zato nisu podebljani”. U pritvoru je provela malo više od mesec dana.

Koji su razlozi zbog kojih je kotorsko tužilaštvo, koje je tvrdilo da je Adrovićeva 18. jula 2018. godine 45 minuta posle ponoći, iako je bila svesna da može počiniti krivično delo ali je olako smatrala da do toga neće doći ili će to moći sprečiti, upravljala svojim “audijem” 60 kilometara na sat na deonici gde je ograničenje 50, odustalo od daljeg postupka, nije poznato.

Tužilaštvo je takođe tvrdilo da ona “nailazeći na raskrsnicu i pešački prelaz na kojem su bili Vukomanović i Rudinčeva nije prikočila”, navodilo je tužilaštvo u optužnici, “već je prednjim delom automobila udarila u njih”. Od siline udara, oboje su odbačeni uvis i pali na kolovoz. Vukomanović je zadobio povrede od kojih je ubrzo preminuo, dok je Rudinčeva teže povređena.

Pogibija mladića iz Žitkovca kod Zubinog Potoka i teške povrede njegove verenice, Kraljevčanke Snežane Rudinac, koji su otišli u Bečiće, gde su se zaposlili u hotelu “Ibero star Belvi” i zaradili novac i dugogodišnju vezu ozvaničili te jeseni, od početka je bila u centru javnosti i crnogorske i srpske javnosti.

Posebno posle hapšenja Emine Adrović, ćerke tamošnjeg biznismena, osumnjičene da je upravljala “audijem” koji se kretao iz pravca Budve.

Puštena je kada je njena porodica stavila hipoteku nad nekretnine, u vrednosti od 200.000 evra. Nepuna tri meseca kasnije, 13. novembra, počelo joj je suđenje na kojem je izjavila da “nije kriva”.

– Jako mi je teško, ovo mi je totalno promenilo život. Želim da porodici Vukomanović izjavim iskreno saučešće i nadam se brzom oporavku Snežane. Stalno se raspitujem za njeno zdravlje. Međutim, ja ne osećam krivicu jer nisam nikako mogla da izbegnem nezgodu, niti da predvidim njihovo kretanje i naglo vraćanje unazad – iznela je u svojoj odbrani Adrovićeva.

U sudnici je iznela odbranu, ali nije želela da odgovara na pitanja državnog tužioca Ljiljane Milić, svog branioca, kao ni suda.

Branka Sovrlić bila je jedna od najpopularnijih pevačica devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima.

Danas uživa u bogatstvu sa suprugom Pajom, ali žali što nemaju decu.

Branka ovo leto provodi u svojoj luksuznoj vili na Ilidži koja je pod zaštitom države. Ona je bila zadužena za unutrašnjost kuće, a suprug za spoljašnost.

Inače, Branka i njen muž poseduju nekoliko nekretnina u više gradova, ali su i vlasnici dva restorana u Sarajevu.

Branka je pričala jednom prilikom da nije strog poslodavac.

“Nisam stroga. Moj suprug se malo izgalami kad dođe, ali ga to prođe. On je bučniji. Ja kad dođem, tišina je, ali nisam stroga”, priznala je ona.

Branka je takođe nedavno rekla da bi rado menjala materijalno bogatstvo za potomstvo.

“Paja, odnosno Sadik Pašić, moj muž, i ja smo stekli mnogo. Bez lažne skromnosti, mi smo milioneri, ali volela bih da imamo mnogo manje,a da nam je bog, odnosno ta neka viša sila, sudbina, podarila decu, odnosno, bar jedno dete. Ovako bi neko rekao džaba sve. Jednostavno nam se nije dalo da u savršenom braku sa mnogo ljubavi i poštovanja postanemo i roditelji. Bog izgleda ne da sve”, ispričala je pevačica za “Srpski telegraf”.

Dok je trajala ceremonija venčanja u crkvi, lopov je najpre prišao jednoj ikoni, poljubio je i prekrstio se, a zatim je kumi krišom ukrao novčanik iz tašne i pobegao je!

Ojađena žena je primetila da je opljačkana tek po završetku ceremonije, pa je odmah o svemu obaveštena policija. Potragu za lopovom trebalo bi da olakša to što je pljačka snimljena sigurnosnim kamerama sa crkve.

Ova žena je svoje nezadovoljstvo podelila i na društvenim mrežama, gde je opisala kako je ostala bez novčanika.

“Nepoznati muškarac mi je ukrao novčanik iz torbe u crkvi u Čačku, gde sam bila kuma na venčanju. U pitanju je čovek koji je nosio bermude i belu majicu, a došao je biciklom do crkve. Prišao je prethodno ikoni i prekrstio se, a kada je završio krađu, izašao je i otišao ka pošti. Bitna su mi dokumenta, novac ne. Možda ih je usput negde i bacio”, napisala je ova Čačanka na svom Fejsbuk profilu.

On je u svom obraćanju na Fejsbuku rekao da mu se javljaju ljudi iz čitave Srbije koje tvrde da se bebe odvajaju od majke zato što su ,,navodno zaražene koronom”

Problematikom krađe beba već godinama se bavi Vladimir Čičarević koji je ujedno i predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Srbije.

Iako mnogi pozdravljaju ono što radi, kontraverzne su njegove izjave u vezi sa korona virusom. Naime, on je u martu ove godine na svom Fejsbuk profilu napisao kako su karantin i policijski čas samo pravljenje prostora da se na kvarno postave 5G repetitori po Evropi.

Sada je otišao korak dalje. On je u svom obraćanju na Fejsbuku rekao da mu se javljaju ljudi iz čitave Srbije koje tvrde da se bebe odvajaju od majke zato što su ,,navodno zaražene koronom”.

Prvo što ću vam reći, to je da korona zvanično kao virus ne postoji. Postoji samo kao forma. PCR test nije tačan test, to smo, vidim, apsolvirali, i ne može da se ustanovi da li je neko oboleo od korone i da li je neko zaražen od korone. Ovog momenta se dešava jedan takav javašluk, jedan takav kriminal – da se bebe odvajaju od majke. […] Ova cela ujdurma je napravljena da bi mogli da uzimaju organe, da bi mogli da otimaju decu, da bi mogli da naplaćuju ogromne kazne i slično.

Dodao je da korona nije virus, već projekat, kao i to da mere koje se preduzimaju nisu zbog korona virusa, već služe da se ljudi ,,ustroje i vaspitaju”.

Globalisti upravo to hoće – da se mi bijemo po prodavnicama, da upucavamo jedni druge, njima je potreban haos. Kada je haos, oni mogu lagano da vladaju.

Prvo je mislila da umišlja stvari, a onda je prihvatila sudbinu!

Jedna majka je na Tviteru rešila da podeli u javnost kroz šta je sve prošla s detetom koje nije kao ostala deca.

Dok su se njegovi vršnjaci menjali i napredovali, ovaj dečak još nije mogao da priča. Iako je majka u početku mislila da umišlja kako nešto nije u redu sa njim, uskoro je saznala gorku istinu. Rodila je dete s autizmom. 

Sada, ovaj dečak čita piše i razume, a od ove mame, ponosnije nema.

– Gledam ga kako spava. Sutra kreće u 3. razred a šta smo sve prošli do sad. Kad sam shvatila da je u spektru iako zvaničnu dijagnozu nismo imali prvo sam plakala, onda govorila sebi da umišljam. Onda sam opet plakala pa smo krenuli da tražimo terapeute, specijalistički pregledi. Pa onda sedim na tretmanima, gledam kako vrišti i plače, kako ne može, kako ne razume. Suzu ne pustim tu. Onda to isto radim kući sa njim, on ne može da ispuni svaki zahtev, pa se ljutim na njega, na sebe, na Boga, na komšinicu koja ima troje zdrave dece. Svi su mi krivi, navela je ova majka.

– Pa opet plačem, pa kažem možemo mi to. Pa guglam, pa čitam, pa radimo. Nekad uspeha ima, nekad nema. Onda sreće kad počne da razume, pa se javi pokazni gest, mahanje, slanje poljupca. Mi smo to sve morali da učimo. Ali se govor još ne razvija. Učim ga da pokaže. Šta ga boli, jer mi je to noćna mora, saznanje da ga nešto boli a ne može da mi kaže. Sa 5 god. shvatim da čita. Niko mi ne veruje, učim ga da kuca poruke u nadi da bar imamo neverbalnu komunikaciju. U školi mu uvode gest, možda da nauči znakovi jezik. A on raste, sazreva, uči. I sve je tu negde. A nikako da izađe. I onda kad sam se pomirila sa tim da će ostati neverbalan on krene da priča. Iznenadi i mene i sve. Moje čudo. I bila sam mnogo ljuta što baš ja imam dete sa autizmom a onda sam to prihvatila jer ako negde postoji taj Bog, neke sile, anđeli, nešto u ovom univerzumu znali su da nikad neću odustati od njega. Čeka nas još borbe, još teških dana, znam da neće biti lako ali moramo, rekla je ona iskreno.

Ona je navela kako je njeno dete progovorilo sa sedam godina, a sa šest nije znao ni olovku da drži.

Takođe se osvrnula na to da mnogi ljudi ne razumeju njeno dete, kao i da im nedostaje ljudska empatija.

“Potrudi se da mi napiše čestitku za 8.mart nađe se neko pametan da kaže “ovo slovo mu nije baš najbolje. Ljudi su ponekad takva govna”, napisala je izrevoltirano.

Kada je, u svojoj 23. godini, na Fejsbuku dobila poruku da su je osobe za koje je do tada mislila da su joj biološki roditelji, navodno, ukrale tokom rata, Senka Buro iz Zenice bila je zaprepaštena i zatečena.

Akada je tu prepisku pročitala osobi za koju je cijeli život mislila da ju je rodila, uslijedilo je šokantno priznanje.

O svojoj životnoj priči, ali i o tome kako je, zahvaljujući Hanasu Kovačeviću, zeničkom Šerloku Holmsu, pronašla biološkog oca, sada 29-godišnja Buro detalje je ispričala za Avaz.

– Sve je počelo kada mi je od jedne osobe stigla poruka: “Reci svojoj mami da mi ne dosađuje.” Upitah za profil te žene, pogledam i vidim da se radi o ženi crne kose. Odgovorim da to nije moja mama, pošaljem sliku svoje “mame”, a onda dobijam šokantan odgovor: “Oteta si od nje u ratu, ti ljudi su te ukrali, to nisu tvoji roditelji” – započinje svoju priču Buro.

Odmah je pozvala ženu koju je cijeli život zvala majkom, pročitala joj poruku, a ono što se potom dešavalo je “skamenilo”.

– Oči su joj zasuzile, nije ništa progovarala. Rekoh, istina je, znači. Rekla sam joj da zove i tatu. Došao je, pročitala sam i njemu poruku. Zagrlio me i rekao: “Kćeri moja jedina, htio sam ti reći kada si napunila 18 godina, ali ona je u Americi i bojali smo se da ne odeš za njom, pa smo odustali“ – prepričava Buro.

Potom su joj objasnili da je zakonski usvojena iz Doma kada je imala tri godine, a da sve papire čuvaju u aktovci koju joj nikada nisu dali da dira.

– Nakon što su me usvojili, dvije godine su slali detektive da pronađu osobu koja me rodila, da odobri njihovo prezime. Da me ona tražila nazad sebi, ne bi mi mogli dati svoje prezime. S pet godina postala sam zvanično Buro, a ime mi nisu željeli menjati jer im se dopadalo – objašnjava Zeničanka.

Stupila je u kontakt sa ženom koja ju je rodila i pristala je sastati se s njom. Susret se desio 2014. godine, kada je ta žena došla u BiH. Senki je, kako kaže, posebno ironično to što je nije zanimalo ni to kakvo je djetinjstvo imala.

Našle su se još jednom, nešto kasnije, kada je Senka rodila kćerkicu, da bi ta žena upoznala svoju unuku. Međutim, Buro ne krije da nije imala previše emocija ni prema njoj. Susreta više nije bilo, a danas se rijetko čuju.

Senka na kraju kaže kako je na neki način zahvalna toj ženi što ju je ostavila, jer je odrastala uz divne ljude koji su joj pružili svu ljubav.

Tokom susreta sa ženom koju ne želi nazvati majkom, već je oslovljava kao osobu koja ju je rodila, pitala je za biološkog oca. Potom je uz pomoć Hanasa Kovačevića saznala više informacija o ocu.

– Rekla mi je njegovo ime i prezime, ali ime njegovih sestara, mojih tetki, nikada nije htjela reći. Zahvaljujući Kovačeviću i njegovoj ekipi, pronašla sam tetke. Upoznala sam ih obje. Nažalost, biološki otac je ubijen 1996. godine – priča Buro.

Majka rekla da je umrla

Kada se Buro priključila grupi na Fejsbuku koju vodi Kovačević, a na kojoj se ljudi ponovo spajaju s rodbinom i prijateljima s kojima su davno izgubili kontakt, dobila je poruku.

– Iz bolnice si došla u moj stan. Čuvala sam te mjesec, zavoljela kao svoje rođeno dijete. Jedan dan mama te odvela u šetnju, a kada se vratila, rekla je da si u bolnici. Sutradan je došla i rekla da si umrla. Plakala sam. Kasnije sam saznala da si data na usvajanje. Srećna sam što si živa, ali i tužna, jer da je rekla da te ne želi, uzela bih te ja sebi. Uživaj u životu i ne tuguj za prošlošću – napisala joj je tada tetka.

Kragujevčani Ana i Darko Spasić imaju kuću punu radosti, jer podižu čak sedmoro djece. Priznaju svi, uželjeli su se škole u koju su danas krenula četiri đaka, a priprema nimalo nije bila jeftina.

Autor Dubravka Čolović01.Sep,2020.18:4619:03FacebookTwitterWhatsAppViber

Ana i Darko vjenčali su se prije 18 godina i već nakon godinu dana dobili prvo dijete, Milicu, koja sada ima punih 17 godina. Naredne godine dobili su Teodoru, a dvije godine potom i Anastasiju (14). Sljedeća prinova bila je Marija (11), a za njom je stigla i Đurđija (5). Gavrilo, jedini dječak, ima tri godine. Najmlađa, Vasilija je još beba, jer je došla na svijet 14. januara ove godine, piše Blic.

Obaveza u ovoj mnogočlanoj porodici ima puno. Ali početak školske godine je poseban događaj, jer imaju čak četiri đaka. Dva srednjoškolca i dva osnovca. Milica ide u treću godinu gimnazije, Teodora je drugi razred u Drugoj tehničkoj školi na smjeru za dizajn. Anastasija je osmi razred, a Marija ide u peti razred osnovne škole.

Đurđa i Gavrilo kreću u obdanište. Samo Vasilija ostaje kući sa mamom.

– Jedva čekam da krenu u školu jer mislim da je to mnogo bolje nego onlajn nastava. Prije svega, zbog njih, jer treba da se druže sa djecom i da direktno slušaju nastavu. Za nas je period kada su slušali nastavu od kuće bio jako komplikovan. Četiri učenika koja treba da prate nastavu od kuće. Gužva oko televizora i oko kompjutera, ne može se u isto vrijeme, i bilo je nemoguće to uskladiti. Cijelog dana čitanje, pisanje, praćenje – priča Ana Spasić.

Da je bolje da djeca krenu u školu, misli i Darko.

– Za vrijeme izolacije i zabrane kretanja svi smo bili u kući, imamo i dvorište, pa su tu djeca izlazila. Ali važno je da se kreću, da se druže sa svojim vršnjacima. Ako su već uvedene neke mjere predostrožnosti i zaštite od zaraze, onda će da se poštuju. Normalno je da se održava higijena, da se peru ruke sapunom. Pa to je bilo i kada smo mi bili đaci. Većina roditelja je u anketama htjelo da djeca idu u školu. Teško je motivisati djecu u ovo vrijeme da uče od kuće – kaže Darko.

Za ove đake je potrebno obezbjediti udžbenike, pribor, sveske. Za Mariju i Anastasiju udžbenike dobijaju besplatno, jer su one treće i četvrto dijete. Ali za Milicu i Teodoru kupuju. Sveske za sve. Sve to košta oko 60.000 dinara (oko 1.000 KM).

– Kupujemo knjige na rate, i izađe nam oko 5.000 dinara mjesečno. Ono što može da se kopira od knjiga, to radimo da uštedimo. Za Teodoru je to malo specifično, jer su potrebne boje, papyri. Štafelaj smo dobili na pozajmicu – objašnjava Darko.

Spasići kažu da treba da se bude pravi finansijski akrobata da bi se podmirile sve potrebe za mnogočlanu porodicu. Darko radi kao medicinski tehničar u Hitnoj pomoći, a svira i u jednom rok bendu. Ana je ekonomista, i radi u jednoj privatnoj firmi za minimalac, i to u proizvodnji, ne u svojoj struci.

Najveći izdatak je za hranu jer treba svaki dan napraviti 27 obroka, a preko toga obezbjediti i užine, voće, pa i poneki slatkiš.

– Imamo ideju da nabavimo neki plac u blizini grada, da možemo da proizvedemo hranu, da zasadimo baštu, jer su nam troškovi veliki. Nama treba kilogram mesa dnevno, i to je minimalno jer spremamo uglavnom kuvana jela. Naša djeca su skromna, nemaju velike prohtjeve, ali kada ih ima puno i kada se sabere koliko radnih dana im treba za užinu, dobije se velika suma – kaže Ana.

Kćerke atletičarke

Četiri djevojčice se bave atletikom, i sport iziskuje troškove. Sprinterice nasljeđuju jedna od druge, ali opet je potrebno ulagati u opremu, jer par patika za skakanje koštaju oko 100 evra.

Bojanu Mutić hiljade ljudi gleda svakog dana. Beksrajno šarmantna i bolno iskrena stekla je veliku popularnost kao blogerka koja kroz blog „Moda i Tako To“ dokumentuje ljepšu stranu života kao umjetnost, a težu stranu života kao realista i borac.

nogi njeni fanovi ne mogu ni da zamisle šta se ovoj ženi događa tamo gdje prestaje kadar a počinje realnost. Sve je počelo 2012. godine kada je rodila prvo dijete, piše Blic.

Mutićeva radi 20 sati dnevno, a spava samo dva sata. Nije u pitanju nikakav radoholizam. Pitanje je života i smrti.

– Imala sam urednu trudnoću te 2012. godine kada mi je rođeno prvo dijete. Prirodni porođaj je bio težak, a dijete je provelo neko vrijeme u inkubatoru. Tada smo počeli da primjećujemo neke čudne stvari, odstupanja u razvoju. Poslije dve godine pakla i dijagnoza rečeno nam je da dijete ima cerebralnu paralizu usljed perinetalne asfiksije, to jest gušenja na porođaju. Dijagnoza je, ispostaviće se, bila pogrešna. Nakon godina maltretiranja djeteta, pogrešili su dijagnozu. Prava dijagnoza tek će nam biti rečena – priča za Blic poznata blogerka.

– Misleći da je stanje prvog djeteta uzrokovano cerebralnom paralizom – iako u vrlo teškim okolnostima – suprug i ja smo se odlučili na drugo dijete, nadajući se da će nam to dati snage da se borimo sa nesrećom koja je zadesila našeg prvog sina. Ali, nakon rođenja drugog muškog djeteta, 2015. godine, po pojavi prvih simptoma ispostavilo se da je posrijedi isto oboljenje, za koje smo – čekajući skoro godinu dana na rezultate iz genetske laboratorije iz Barselone – saznali da je jedno od najtežih genetskih oboljenja, Paelizeus Merzbacher, i da ne postoji lijek – kaže žena.

„Dan koji je nemoguće preživjeti“

– Moji sinovi ne mogu hodati, stajati, sjedeti, ni samostalno držati glavu, ne mogu pokretati ruke ni noge, imaju nistagmus i ne vide dobro, ne mogu pričati, ne mogu jesti, ne mogu gutati rođenu pljuvačku, imaju refluks (često povraćanje), hranimo ih na gastrostomu, imaju otežano disanje, neprestano koristimo aspiratore, inhalatore, bocu sa kisikom. Imaju na desetine epi napada dnevno, uprkos terapiji. Mislim da, uprkos svemu nabrojanom, ne mogu objasniti šta znači 24 sata dnevno brinuti o dvoje bolesne djece. Da vam i objasnim, ne bi mi vjerovali da je takav jedan dan moguće preživjeti – kaže žena čija odlučnost je vidljiva u svakoj riječi.

– Brojim peti epi napad jednog djeteta i uključujem treću mašinu isprovraćane odjeće

Izbrojaću u jednom danu peti epi napad jednog deteta i deseti epi napad drugog deteta, i procjenjivati da li je za klizmu (koje se u RS više ne mogu nabaviti, osim milošću dobrih ljudi koji nam ih kupe u inostranstvu i poklone) ili spremiti lijek čiji jedan štrc u nos, za zaustavljanje samo jednog napada košta 500 dolara (slovima: petsto). Jer ne pomaže ništa drugo.

Uključiću treću mašinu ispovraćane odjeće, posteljine ili navlake za sjedalicu (tako od milja zovemo invalidska kolica). Jedna koštaju 9000 KM. Pa puta dva. Navodim cijene, jer me za njih nikad ne pitaju, uglavnom se jogune kad kupim novu torbicu – kaže Mutićeva i nastavlja precizno, disciplinovano, majčinski.

– Dobijaju četiri obroka dnevno podijeljenih u par šprica, jer hranimo ih na PEG (od milja, rupa u stomaku), plus tečnost na svakih pola sata, plus po četiri lijeka ujutro i naveče, vitamini, antibiotici, probiotici,… sve to dobijaju na stomu, to je otprilike 50 šprica NEČEGA za jedno dijete. Dakle 100 šprica ukupno. Pripremiti i dati. Presvući ću im pelene 7 puta dnevno, puta 2.

Iskašljati, treskati, skakati, nosati, udarati po leđima, na svakih desetak minuta, jedan pa drugi.

Inhalirati. Ako to ne pomogne, držati cjevčicu sa kiseonikom na nosu. Jer nemamo aparat, samo pozajmljenu bocu koju neko mora držati. Aparat ne možemo dobiti od fonda, jer moja djeca nisu dovoljno bolesna da ga dobiju. Umiti, oprati ruke, zube, počešljati, izljubiti – kaže sa bezgraničnom ljubavlju Bojana.

„Ne smijem da se udaljim više od nekoliko metara“

– Kada neko čita moje tekstove na blogu ili gleda fotke i video snimke, sigurno izgleda kako je to sve urađeno lako, i kako je to stvorio neko besposlen, ko nema pametnija posla ni veće brige od biranja ruža za usne, haljine i cipela, ali, primjera radi, tekstovi nastaju tako što otkucam jednu rečenicu, pa inhaliram dijete, pa otkucam pola druge rečenice, pa se dijete zakašlje i počne daviti, pa otkucam treću rečenicu, pa moram dati terapiju, i tako unedogled 24 sata svaki dan.

Njihovo je stanje jako teško, zato i zahtijeva neprekidni nadzor (ja se zaista ne smijem udaljiti od njih više od par metara) kada smo sami ne mogu ni u toalet, čak i to moram planirati kao i bilo koju drugu obavezu u danu, ja spavam u prosjeku dva sata svaki dan, u intervalima od po 15ak minuta, jer su oni u neprestanoj životnoj opasnosti i nikada, ni u toku dana ni u toku noći ne postoji period duži od 15 minuta a da nekoga ne moram spasavati od gušenja, bukvalno je tako. Često ne spavam danima, kada se njihovo osnovno stanje pogorša nekim dodatnim oboljenjem.

– A samo osnovno oboljenje je jako teško – kaže majka.

Pored toga što skoro bez prekida brine o djeci, jedva stiže da brine o sebi.

– U minutama između ne jesti bez preke potrebe, ne piti, ne ići u wc, ne tuširati se a kamoli kosu prati, već pisati, editovati, montirati, odgovarati ljubazno na “besposlena rahitična ćurko lako se tebi pečiti i slikati po cijeli dan, neznaš ti ništa o životu”.

Lako, da. Ta konačna nepromjenjivost mojih životnih okolnosti, priznajem, vrlo je utješna spram neizvijesnosti, tog divnog luksuza običnih životā, koje valja otaljavati istim onim entuzijazmom kojim ja dopunjavam “templejt” svog ljubaznog odgovora “Poštovani, zahvaljujem se na komentaru, ali piše se odvojeno, „ne znam“, lijep pozdrav.”

Suočena sa teškim životnim problemom, mnogi bi rekli nesavladivim –ona je uspjela da nađe snagu ne samo da brine o djeci i zadrži duh, već i da od nule napravi posao.

Kada dođe srijeda

Bojanina satnica izgleda kao vojna disciplina, pa je čak i opuštanje strogo organizovano. Ono što ljudima ne pada na pamet je da ona za posao i za sebe ima samo srijedu.

– Stanje moje djece je jedan od razloga zbog kojih sam se počela baviti ovim poslom, raditi blog i kanal „Moda i tako to“jer u tim uslovima ništa drugo nisam mogla raditi. Kad kažem „tim uslovima“ mislim na činjenicu da se svaki dan 24 sata dnevno brinem o djeci, i jednom sedmično izađem par sati iz kuće, kada zapravo i obavljam snimanja koja objavljujem na stranici. Svo preostalo vrijeme, sjedim kući, pazim i njegujem djecu, i u kratkim pauzama između svojih mamskih zadataka, pišem tekstove, editujem fotke, montiram video zapise, odgovaram na komentare (a mnogo ih je, prati me preko 150 hiljada ljudi na društvenim mrežama), telefoniram, pišem mail-ove – kaže Bojana.

Svaki dan je gleda na hiljade ljudi

Mutićeva kaže da se cijeli njen život koji je počeo u Banjaluci vrtio u krugu od 500 metara, a odatle je uspjela da pokori jedan dio interneta. Njen blog Moda i Tako počeo je kao Fejsbuk stranica na kojoj je dijelila stvari koje su njoj zanimljive, a od toga su nastali i Instagram profil i sajt koje danas prati preko 15.000 ljudi.

– Moda i Tako To je danas tzv modni blog (iako ja mislim da nije, više mu paše pridjev građanski servis) je sam sebe stvorio, sve je počelo slučajno, bez namjere da ikada postane to što jeste danas, WEB blog, FB stranica, IG profil, YT profil, zahvaljujući kojima pričam i prepričavam (promovišem i recenziram) korisne stvari i informacije iz svijeta mode, ljpote, kozmetike, zdravlja, domaćinstva, ali i apsolutno sve druge kategorije koje se mogu „uglaviti“ u sufiks I TAKO TO – diskutujem sa pratiocima o filmovima i serijama, preporučujemo jedni drugima knjige i recepte, najbolja sredstva za čišćenje kuće… bukvalno ne postoji tema kojom se ne bavimo, jer ja sam žena koju zanima SVE, od video igara do mješenja domaće pogače – kaže žena.

Kako se postiže – nemoguće

– Bitno je reći da ja stvarno uživam u šopingu i iskreno se radujem svakoj sitnici. Ja vjerovatno imam neki blaži oblik opsesivno kompulzivnog poremećaja i to se odražava i na moju organizaciju. Na planiranje i organizovanje, čini mi se, trošim više vremena nego na realizaciju, i mišljenja sam da je dobar plan zaista važniji od samog posla. Plan u bilo kojoj aktivnosti. Okružena sam sa desetinama spiskova, napomena, rokovnika, ali to je jedini način da sve uradim bez greške i na vrijeme. Mislim i na posao i na obaveze mimo posla.

Tako izgleda svaki moj dan, osim srijede kada izađem na par sati da snimim materijal potreban za stranicu, često nakon par dana nespavanja, i nakon što napravim frizuru i našminkam se (u pauzama između gušenja i inhalacija) i izađem iz stana, u paničnom strahu za djecu i paničnoj želji da ne zaboravim da postojim.

Tada moju dragu djecu, Nikolaja i Maksima, pazi njihov tata, moja mama i teta, a ja budem Moda i tako To“, kaže Bojana.

Nakon svega pročitanog, bude Bojana i mnogo više od toga. Još jedan dokaz da nikada ne treba suditi o tuđim životima po onome što vidite na internetu i podsjetnik da heroji nose svoj plašt van svakog kadra.