Month: October 2020

Kraljica meraka mnogo je propatila u životu

Pevačica Šemsa Suljaković karijeru je počela sedamdesetih godina, a sa “Južnim vetrom” napravila je veliki uspeh na muzičkoj sceni tadašnje Jugoslavije. Samostalni album “Pristajem na sve“, koji je snimila 1986. godine, prodat je u 850.000 primeraka, a Šemsa do danas ima reputaciju jedne od najboljih pevačica narodne muzike.

Legendarna Šemsa danas proslavlja 69. rođendan, a ovo je njena životna priča…

Šemsa Suljaković je rođena 1951. godine u malom mestu Maglaj u Bosni i Hercegovini. Odrastala je u velikoj porodici, te je već u ranim tinejdžerskim godinama morala da počne da radi. Prvi posao imala je već sa 13 godina u Izvršnom komitetu u Maglaju.

Pevačica se veoma rano udala, još pre navršenog punoletstva. Sa 16 godina sklopila je brak sa svojim godinu dana mlađim prijateljem i iz ove ljubavi dobili su sina Almira. Ipak, ovaj brak dvoje veoma mladih supružnika potrajao je samo dve godine. Nakon ovog kraha, Šemsa se potpuno distancirala od svih i sama nastavila da odgaja sina. Tada još uvek nije ni slutila da će započeti muzičku karijeru i biti jedna od legendi narodne muzike.

Šemsin talenat bio je otkriven kada je jednom prilikom sa prijateljima otišla u kafanu i opustila se uz muziku i zapevala. Nije primetila da se na njenom stolu nalazi mikrofon i da svi mogu da je čuju. Oduševljen njenim glasom, gazda kafane pozvao ju je da peva u ovom lokalu.

“Nakon tog izlaska gazda mi je rekao da odlično pevam i da hoće sutra da me vidi s mikrofonom u ruci. Pristala sam i taj dan, dobro se sećam, tada najslušanije pesme napisala sam na jedan papir, kako se ne bih obrukala na prvom nastupu. U početku sam pevala sa sveskom u ruci i, mic po mic, moja karijera je napredovala”, rekla je Šemsa svojevremeno za Nezavisne novine.

Svoje novo zanimanje dugo je krila od porodice. Nakon sedam godina pevanja u kafani snimila je i prvi singl “Otišla je ljubav s našeg kućnog praga”. Pesma je u to vreme bila dosta popularna, međutim mnogi nisu ni znali da ona peva. Veliki uspon u karijeri zapravo doživljava 1981. godine, kada se priključuje “Južnom vetru”. Nastupali su širom Evrope i punili dvorane. Hitovi ovog benda i danas se mogu čuti u gradskim kafanama i na slavljima.

“Bilo mi je žao kada smo se raspali jer su mi svi u ‘Južnom vetru’ bili podjednako dragi. Nisam mogla da zamislim da ne postoji taj orkestar. Napravila sam pauzu od pet godina posle toga i nisam se bavila muzikom.  To je najteži period u mom životu”, rekla je pevačica za pomenuti medij.

Ploču za koju kaže da je bila najuspešnija u njenoj karijeri Šemsa je objavila 1986. godine pod naslovom “Pristajem na sve”. Skoro svih devet pesama su za kratko vreme postale veliki hitovi. Na tom albumu, pored naslovne, našle su se i numere “Zar za mene više sreće nema“, “Mi se volimo“, “Stegni me bar još jednom“, “Što me pitaš“, “Svako me proleće na tebe seti“, “Dokle da se kradom sastajemo“ i druge.

Iako je u muzici nizala uspehe i pomerala granice, ipak, one druge, koje su zapisane u atlasima, ostavile su joj veoma bolne uspomene.

“Prvi put sam u Jugoslaviju posle rata došla tek 1996. Do tada sam već celu svoju porodicu izbavila i odvela u Švedsku. Tako je Bog hteo, a Bog je veliki… Bog je najveći. Moj sin nije mogao da izdrži u Švedskoj, brzo se vratio u Sarajevo. Rekao mi je: ‘Majko, uvenuću ti ovde kao biljka’. U ratu sam dva brata  izgubila, brata od strica u Brčkom. Mnogo mi je teško da o tome pričam… Sin mi je isto bio ranjen, ali slučajno. Neki zalutali metak ga je pogodio i prošao mu kroz glavnu arteriju. Moj sin jedinac, nije mi bilo nimalo lako. Eto, hvala Bogu, dočekala sam unučad i snaju, koja je divna”, rekla je Šemsa jednom prilikom za Kurir.

Šemsa svoje rane godinama vida, ali neki tragovi uvek ostaju. Pevačica je pre 12 godina kao posledicu svega pretpljenog u životu doživela i infarkt.

“To je posledica bolnih i neželjenih trenutaka. Infarkt sam doživela u Australiji. Dalekoj, predalekoj od moje porodice. Bog dragi je dao da se tu slučajno zadesio najbolji kardiolog klinike. Snimio je celi zahvat premoštavanja sa stentom i dao mi snimak na CD-u da imam. Priuštili su mi apartman s prekrasnim pogledom, puštali na razglas moje pesme, govoreći da je u njihovoj klinici operisana muzička zvezda iz BiH. Eto, samo dragi Bog može sve to tako da posloži”, kazala je Šemsa tada za medije.

Ipak, uprkos svim životnim nedaćama, uvek je tu muzika koja joj pomaže da sve loše zaboravi i porodica koja joj budi najlepše emocije.

Amir Rešić Nino sahranjen je u rodnoj Bosanskoj Dubici 2007. godine, a samo nekolicina pevačevih fanova danas obilazi njegov grob

Kako se ranije pisalo, stanovnike Dubice pogodila je činjenica da niko od pevača, a još gore niko ni od članova porodice od koje neki danas toliko govore o njemu, ne posećuju njegov grob.

– To je tužno. Bilo je tužno gledati to, a mi znamo kako jeste i šta je istina. On je sahranjen ovde, u Bosanskoj Dubici. Niko od porodice ne dolazi. Spomen ploču podigao je njegov ujak, a ne deca i bivše žene. To i piše na spomen ploči – ispričala je gospođa iz Bosanske Dubice.

Kasnije, pre oko dve godine, Ninov prijatelj Neša na spomenik je postavio i knjigu na kojoj je ispisana emotivna poruka. Takođe, najvjerniji fanovi postavili su zvezdu koja se jasno vidi. Sve to nije učinio niko od njegovih, nije čak učinila ni najbliža porodica.

Ninov grob bio je zapušten sve dok njegovi prijatelji nisu na sebe preuzeli njegovo održavanje. Tako je mikrofon koji je stajao na spomeniku zarđao. Kako su ranije otkrili žitelji Bosanske Dubice, njemu deca, ćerke Tamara, Amela i Sandra ni na sahranu nisu došle, a kada mu je bila godišnjica, opet niko nije bio tu.

Podsetimo, Amir Rešić Nino preminuo je u oktobru 2007. godine, u bolnici u Bijeljini, od perforacije pankreasa, izazvane alkoholizmom.

Kada čekamo u redu, dovoljna je jedna sitnica da nas dovede do ključanja od besa, a kenjkavo dete može vrlo lako da bude ta prelomna tačka. A šta da radite kada dete stalno kuka a vi ste osuđeni na to da ga redovno vodite u radnju? Ispovest ove mame baca drugačije svetlo na takve situacije.

– Konačno se dogodilo. Dok sam stajala u redu na kasi kako bih predala ček da platim kolica puna namirnica i malo vina, Sofi je stajala, pa sedela, pa skakala u tim istim kolicima, kukajući zbog toga što sam joj zabranila da kupi kesicu čipsa jer mi je dok smo stajale u redu uvredila. Ona je nemoguća i ja to znam.

Uostalom, ja živim sa njom i njenim hiperaktivnim poremećajem koji joj ne da mira ni na trenutak, sve dok ne zaspi ili se desi nešto tako dramatično da joj skrene pažnju sa onoga što trenutno radi. Stajale smo u redu nekoliko minuta, ona je kukala i plakala a ja je ignorisala. Ne mogu da joj popustim jer ću tako ohrabriti to njeno nemoguće ponašanje. Mnogo puta sam izašla iz radnje ne kupivši ono što mi je trebalo, i to zbog nje. Zapravo, zbog nje nikada ne kupim baš sve što mi treba kako bismo što brže izašle napolje.

Ali ovog puta sam rešila da izdržim do kraja. Deseti put sam joj rekla da sedne u kolica da ne bi pala, i u toku rasprave je žena u redu iza nas vrisnula „Aman više, daj joj neki keks i neka začepi više“. Mogla sam na to da odgovorim uljudno, mogla sam lepo da joj objasnim da moja četvorogodišnja ćerka ima težak slučaj hiperaktivnog poremećaja, da sama podižem dvoje dece, da dajem sve od sebe i da sada nemamo drugog izbora osim da čekamo da nam kasirka otkuca račun. Umesto toga, rekla sam „ona ima četiri godine a ti gledaj svoja je*ena posla“.

Jedva sam čekala da platim i da pobegnem iz radnje a da ne moram da pogledam nikoga u oči jer sam postala „ona osoba“ koju svi preziremo – osoba sa nesnosnim detetom zbog koga pate svi u radnji. Osoba za koju svi mislimo da je prosto lenja i neodgovorna jer ignoriše vrištanje deteta. A ta osoba zna da ukoliko uradi bilo šta osim ignorisanja, stvar će biti još gora. Dok sam izlazila, plakala sam. Ljuta sam, povređena, uvređena i prosto tužna jer bukvalno nemam ni jedno jedino lepo iskustvo iz kupovine sa decom. Dok u jednom trenutku, dok sam pakovala stvari, ka nama nije prišla žena i počela da priča sa Sofi.

– Ne, danas ne možeš da dobiješ čips. Moraš da budeš dobra zbog mame, treba joj da budeš dobra. Imam i ja devojčicu, velika je kao i ti. Koliko imaš godina? Koliko tvoj brat ima godina? – ispitivala ju je i zabavljala. Iskreno, da je glavom i bradom antihrist, bila bih joj podjednako zahvalna za tu ljubaznost i saosećanje kakvo još nisam doživela. Samo jedan komentar je dovoljan da vas slomi i nikad ne znate kroz šta prolaze ljudi oko vas. A isto tako je dovoljan i jedan mali komentar da mami ulepšate dan i pokažete dobrotu. Hvala što ste nas ispratili. Hvala što ste stali na moju stranu. Mi mame moramo da se držimo zajedno – kaže Tejlor u svojoj poruci.

Jadranka Barjaktarović postala je glavna tema medija u regionu kada je otpevala u Crnoj Gori “Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije!”.

Jdranka je time navukla bes javnosti, i ostala je bez tezgi, dobijala je pretnje i na kraju ugasila Instagram nalog.

Sada, prenosi domaća štampa, “gasi” i karijeru?!

Barjaktarovićeva navodno planira da otvori butik i da se izdržava prodajom garderobe, jer tezgi nema.

– Nije pevača nekoliko meseci, dobila je par tezgi i onda je sve stalo zbog skandala. Imala je dosta zakazanih nastupa po Srbiji, ali su joj sve otkazali. Počela je da moli prijatelje, uticajne menadžere, da joj zakažu koncerte u Bosni i Hercegovini, ali je tamo mnogo vlasnika lokala srpskog porekla i ne žele da čuju za nju – kaže izvor blizak pevačici.

– Ona sada razvija plan da nešto radi privatno, butik joj je na pameti, to će krenuti kada prestane korona. Pričala je sa nama kako bi volela da radi nešto sa ‘krpicama’, prati modu i tu će valjda imati više sreće. Paralelno će raditi veselja samo po Crnoj Gori, jer njena muzička karijera staje, sve pesme je snimala u Beogradu. Posle svega, postaće butikašica – rekao je Jadrankin prijatelj koji je želeo da ostane anoniman.