U januaru 2015. Ričard Džonson je postao otac devojčice Persefone. Nakon samo mesec dana, majka ga je ostavila i pobegla s ćerkom u Kaliforniju. Ubrzo je promenila mišljenje i odlučila je da je da na usvajanje, ako Ričard ne dođe po nju.
SAMOHRANI TATA ČIJE JE PISMO RASPLAKALO SVETFOTO: FACEBOOK
Ričard Džonson (24) nije puno razmišljao. Ukrcao se na avion i vratio sa ćerkom kući. Majka ih je ostavila sasvim nenadano, a on je uveren da je to rezultat postporođajne depresije. Iako je bio nepripremljen, sam i prestravljen, čvrsto je odlučio da se posveti odgajanju svoje ćerke, a s očevima okupljenima oko stranice “Life of Dad” podelio je svoje iskustvo kako bi motivisao druge koji se nađu u sličnoj situaciji.
– Dani su bili teški i ponekad nisam bio siguran da li ću izdržati pritisak. Proveo sam dosta besanih noći plačući, i držeći svoju ćerkicu dok je spavala jer nisam bio siguran da li ću biti dovoljno dobar tata – samo su neke od stvari koje je podelio ovaj hrabri mladić.
– I dalje ne znamo ZAŠTO je otišla ali sumnjamo da je postporođajna depresija imala velikog udela u tome – napisao je on.
Danima nakon njenog odlaska, Ričard je priznao da se osećao izgubljeno i uplašeno.
– U porodici iz koje ja dolazim svi su ili razvedeni ili samohrani roditelji. Otac nas je napustio i nikada nisam želeo tako nešto za svoju decu. Kada smo ja i Persefonina mama odlučili da imamo decu, želeo sam da im pružim život koji ja nikada nisam imao – iskren je Ričard.
Otkrio je i da što je više mislio na to, više ga je obuzimala panika. Nije znao šta to znači biti otac koji je zadužen za sve, osim onoga što je video na TV-u i na filmovima.
U nameri da ublaži strah koji je osećao, ovaj mladić je pomoć potražio na Internetu i raznim priručnicima za roditelje. Pročitao je svaku knjigu o roditeljstvu koju je mogao da nađe i pregledao stotine videa na Jutjubu od pravljenja kikica, mazanja noktiju do saveta kako sa se izborite sa najčešćim roditeljskim problemima.
A onda je naišao na Fejbuk stranicu „Life of Dad“ koja mu je bila od ogromne pomoći. Njegov post sada ima više od 60.000 lajkova, a mnogi su ga pohvalili zbog hrabrosti i iskrenosti i pružili mu ogromnu podršku.
Ričard je nakon pisma postavio još jednu fotografiju gde je otkrio da je jako iznenađen pozitivnim reakcijama.
Ričard i njegova ćerka danas su srećni, a prijatelji od njega često traže savet. Njegovo pismo postalo je viralni hit pre nešto više od tri godine, a i dan danas se širi društvenim mrežama kao podsetnik da ništa nije nemoguće pa čak ni odgajati dete popuno sam.
Kad sam poslednji put video svog sina Denisa, plakao je i molio da ga ne ostavljam sa majkom.
– Bio sam presretan kad smo dobili Denisa. Deseto sam dijete od majke, živio sam u patnji i boli. Njemu sam želio sretan život.
Kad je imao tri dana iznio sam ga u benkici na kišu da ga učvrstim, stavio sam ga na studen da bude jak. Do 2 i pol godine nikad nije bio bolestan. Bio je jak, na tatu svog – govori nežno za “100posto.hr” Rešid Pašić (41), otac dečaka Denisa kojega je u dobi od tri godine ubila vlastita majka.
Ekipa ovog portala Rašida je posetila u zatvoru u Bihaću. On tamo služi kaznu u trajanju od dve godine zbog nekoliko prestupa, između ostalog i napada na ljubavnika svoje tadašnje supruge. Njihovu priču uz saglasnost, kao i fotografije prenosimo u celosti.
VOLEO SAM GA NAJVIŠE NA SVETU
NIKAD NIJE BILA NASILNA PREMA DENISU, KAŽE REŠIDFOTO: PRIVATNA ARHIVA
– Pun sam muke, otkad se desila tragedija ne znam ni što radim ni gdje sam. Najviše sam ga na svijetu volio”, kaže nam, ogorčen na bezbroj nepravilnosti zbog kojih njegov sin nije bio zaštićen od majke, koja se kasnije pokazala kao njegova krvnica.
ŠTA SE DOGODILO?
Hrvatska je zanemela pred tim događajem koji se desio 2017. godine. Kjara Rojnić Pašić (32) iz Pule je oko pola devet uveče s maloletnicom koja je nedugo pre toga pobegla iz doma, počinila čedomorstvo.
Dok je Kjarin i Rešidov sin Denis ležao u sobi na krevetu s licem okrenutim ka plafonu, maloletnica mu je stavila jastuk na lice a Kjara mu je držala noge. Kako je dete i dalje davalo znake života, Kjara je na kraju sela na jastuk.
Majka i maloletnica nakon toga su bacile telo deteta u more. Prvo je lagala da je dete nestalo, ali je brzo potom priznala šta je uradila.
Kasnije je na sudu priznala da je “samo htela da se reši dečaka”. Za stravičan čin čedomorstva dobila je 33 godine zatvora.
A Rešid za “100posto.hr” kaže da nikada nije mogao ni da nasludi da bi takva tragedija mogla da se desi.
– Rekao sam svojoj majci da bih volio da sam poginuo prije nego sam Kjaru upoznao. Da sam znao što će napraviti, preokrenuo bih zemlju da joj uzmem dijete – kaže Rešid u ekskluzivnoj ispovesti za portal 100posto.hr.
Novinarima priča da je jako voleo Kjaru. Brzo se doselila kod njega iako su se njeni roditelji protivili njihovom braku i insistirali da se ona vrati u Hrvatsku. Ona je, međutim, htela da ostane.
Kasnije se saznalo da je Kjarina porodica još nekoliko godina pre svega tražila psihijatrijsku pomoć za nju. Njena majka, Rita Rojnić, rekla je da je naslućivala da njena ćerka ima psihičke probleme još dok je bila tinejdžerka, uglavnom zbog učestalog laganja i promiskuitetnog ponašanja.
REŠID I KJARAFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Ne samo to, Kjara je prošla kroz psihijatrijsko veštačenje 2011. godine i tada je utvrđeno da je zaista bolesna i data joj je preporuka za smeštaj u psihijatrijsku ustanovu. Izbegla je odlazak na lečenje i otišla u Bosnu i Hercegovinu.
– Nije se moglo primijetiti da je bolesna. Ona je tvrdila da nije – govori Rešid, dodajući i da, kada su dobili dete, Kjara je bila brižna prema njemu.
– Bila je lijepa i sposobna. Držao sam je kao kap vode na dlanu, radi nacionalnosti i radi djeteta – priča Rešid, po struci poljoprivredni i šumski radnik. Danonoćno je radio po šumama za svoje dete.
– Ruke su mi se tresle od motorke, toliko da dok je bio mali nisam ga se usudio držati – kaže. Prošao je svašta kroz život – sa 16 godina prošao je rat u BiH.
– Svašta sam prošao, dvaput sam ranjen. Dočekivao sam neprijatelje bez puške. Volim Hrvatsku, imponiralo mi je što je ona Hrvatica, zato sam ju posebno pazio – kaže, a onda se Kjara, kaže, poslednjih šest meseci pre nego što će on završiti u zatvoru, Kjara “pokvarila”. Kaže, bila je sklona skitanju i imala druge muškarce, ali sve joj je opraštao iz ljubavi.
Kada je denis imao dve i po godine, Rešid je morao da odsluži zatvorsku kaznu od 2 godine i 8 meseci. Ostavio je Kjari 2.500 evra.
– Nisam htio da ostane u Bosni dok me nema. Da tu ne skiće okolo. Došao sam u kontakt s njenim djedom Ivom u Puli i zamolio ga da ih primi. Mislio sam, ako već i neće biti kod kuće da dijete ima tko pričuvati. Sjeo sam s njom da porazgovaramo i molio je da odu u Pulu, da naše dijete spasi. Plakao sam i kukao. Rekao sam joj da sve radi, samo nek mi čuva dijete – priča.
REŠID I DENISFOTO: PRIVATNA ARHIVA
NIJE BILA NASILNA PREMA DETETU
Rešid kaže da Kjara nikad nije pokazivala neuobičajene znake agresije prema Denisu.
– Znala ga je ošinuti po guzi, ali nisam znao da ga hoće ubiti. To mi nije bilo na kraj pameti. Žena kod nas ponekad fizički kazni dijete, to je nešto oko čega se ne postavljaju pitanja – kaže.
Ona i Denis su ga i dopratili u zatvor u Bihaću.
– Dječak je krenuo za mnom, vikao je ‘Tata, nemoj me ostaviti’. Da sam tada znao…”, kaže nam sa suzom u oku.
Kjara i on su se rastali s poljupcem i zagrljajem. Čuli su se svaki drugi dan. Slala je Rešidu i njegovoj porodici slike deteta na kojima je dečak izgledao tako srećno da nikakva nesreća nikome nije bila ni na kraj pameti.
Ipak, Rešid se iz zatvora čuo sa Kjarinom mamom, koja je bila zabrinuta zbog Kjare i želela da Denisa uzme kod sebe.
– Bilo mi je žao da ostane bez oca i bez majke. Molio sam Kjaru da naše dijete ima oca i majku. Govorila mi je ‘Dobro je. Nahranjen je, čist. Pitao bih Denisa ‘Jel’ te tuče mama?’ Govorio je ‘tuče’. Mislio sam da nije to nešto toliko ozbiljno iako sam brinuo – kaže Denis, a Kjarina majka Rita kaže medijima da je upozoravala Centar za socijalni rad u Puli da Kjara ne može da se brine ni za sebe, a kamoli za dete.
Ipak, Kjarin jedini susret sa Centrom za socijalnu zaštitu u Puli bilo je pitanje starateljstva nad Denisom nakon razvoda. Starateljstvo je i dobila, a Rašid samo pismo. Iz zatvora ništa nije mogao da preduzme.
– Centar je Kjari uzeo prvo dijete, trebali su joj uzeti i drugo. Zadnje rješenje koje sam dobio je bilo da su Chiari dodijelili dijete, bez mog potpisa i prisustva. Dobio sam samo iznos alimentacije koju joj moram slati – objašnjava.
– Molio sam da ga stave u dom ili bilo gdje drugdje dok se ja vratim iz zatvora i kad i ako budem spreman da mi ga daju da ga odgajam. A vratili su mi ga ovakvog – sašivenog – kaže i vadi potresnu sliku beživotnog tela Denisa nakon obdukcije. Vadi i još jednu, na kojoj je dečak nasmejan u njegovom zagrljaju. Obe slike uvek drži u džepu.
Kaže i da mu je Kjara nedelju dana pre ubistva obećala da će dovesti dete.
– Prolazili su dani 10., 11., 12… Brojao sam pločice, htio sam se ubiti… Tražio sam tablete za smirenje, sanjao strašne snove… Bio sam jako zabrinut. Denis je stradao 19. maja”, priseća se. Stravičnu vest javila mu je njegova majka preko telefona. Policajci su mu odmah pružili pomoć i bili su 24 časa uz njega. Bio je pušten iz zatvora na pogreb svog sina.
– Neki dan mi možda i bude lijep, a onda… Svake noći vidim svog Denisa. Najteže mi je zbog njegove strašne boli i što ga je mučila. Sve znam što je bilo, pročitao sam sudski spis. Noge mi se oduzmu kad odem k njemu na grob – kaže.
S jedne strane mu je, kaže, žao što nije mogao da bude na suđenju Kjari, da je pogleda u oči.
– Možda i bolje da sam bio u zatvoru, tko zna što bih napravio – zaključuje.
Nekad se čuje s Kjarinom majkom, uglavnom o praznicima. Izbegavaju da pričaju o svojoj tragediji.
– Pitam ju kako je. Kaže dobro. Ona pita mene. Kažem dobro. Ne ulazimo u detalje, ne pričamo o njoj. Nije ona kriva što je Chiara takva. Imam potrebu javiti joj se. Želio bih jednom sjesti s njom i popiti kavu. Ipak je njezino dijete bilo u mojoj kući šest godina – kaže.
NE MRZIM KJARU. DAO BOG DA DOBIJE ŠTA JE ZASLUŽILA
– Samo molim Boga da ne pijem, da nemam poroke pa kad izađem da nađem posao, možda odem u Hrvatsku. Samo da budem ispravan.”
Njegova bol za jedinim sinom nimalo ne popušta. Ali on ima veliku veru iz koje crpi snagu.
– Kao da mi je metak u prsima i gnjili. Kaže mi u džamiji ‘stegni srce, bit će bolje’. Držim se toga, nema mi druge. Istina i pravda se ionako pokažu. Kjaru će stići njezina kazna. Pitate me da li je mrzim. Ne mrzim je. Ne. Što god je Bog dao ja ne mogu mrziti. Dao Bog da dobije što je zaslužila – zaključuje.
Ovo je moto jednog mladića koji je na društvenim mrežama objavio fotografiju jednog deke, koji ima više od 80 godina, a kog je častio obrokom u jednom lokalu. Kako je rekao, svako ima pravo da bude sit, a zahvalnost u starčevom pogledu se ne zaboravlja.
Njegov status vam prenosimo u celosti:
– Razmisljao sam da li da objavim post, jer znam da može se protumačiti pogrešno, ali moja namera je bezuslovno dobronamerna, pa neka razume ko kako ga pamet navodi…
– Sedim malo pre u komšijskom restoranu, kada pored mene seda dekica od preko 80 godina. Iskreno, jedva je seo, koliko je bio iznemošten – konobar prilazi, a deka pita ‘jel služite mleko?’…konobar sav zbunjen potvrdi, a deka na to tiho i usporeno pita ‘a jel mogu da dobijem nešto uz mleko, neki keksić mozda, nisam jeo, pa da se malo zasitim’. Ja sam se zaledio, konobar isto…konobar, super momak, kaze mu da će ‘mu srediti’ neki keks, pa se deka očigledno obradovao. Ode konobar, deka se okrene ka meni i gleda moju kucu (Mrvu), nasmeje se pa kaze ‘lepa kuca, lepa’. Ja ga pitam da li je gladan i kaže ‘pa daaa, ali sad cu da pojedem malo mleka i keksa’. Zamolio sam ga da mi dozvoli da ga počastim obrokom, jedva je postiđeno odobrio.
– Gospodin deda je lepo i kulturno jeo, s vremena na vreme bacivši mi po neki osmeh u znaku zahvalnosti. Osetio sam tugu i sreću istovremeno – ko ume, razumeće.
Majka blizanaca starih 5 meseci objavila je fotografije svojih dečaka koji se, kako kaže, trenutno nalaze u Klinici za infektivne bolesti Fran Mihaljević u Zagrebu.
Na fotografijama se mogu videtiuplakane bebe nogu zavezanih za krevetić, odeće mokre od urina i crvene i nadražene zadnjice, dok oko ruku imaju rolne toalet papira.
Dječaci se zovu Fran i Filip, a njihova majka Ana Treščec Indexu je ustupila fotografije za objavu. Kako kaže, dječaci su rođeni tri mjeseca prije termina, a u KB-u Fran Mihaljević završili su nakon što su dobili gripu. Za vrijeme bolesti dobili su i rota virus. Majka ih je posjetila jučer u bolnici, a tamo je zatekla ovakvo stanje. Pokušala je razgovarati sa sestrom, ali ona je, kako majka kaže, za to vrijeme bila na kavi.
Osim blizanaca, Ana je majka djevojčice koja ima epilepsiju i zahtijeva posebnu skrb.
Zavezana, mokra djeca
Razgovarali smo s majkom.
“Dijete koje mi je doma je prehlađeno. Razgovarala sam s doktoricom, a ona ima odgovor na sve: da oni ne mogu samo stajati oko moje djece, da su oni nedonoščad, oni su rođeni tri mjeseca ranije… To je kažnjivo, zar ne?” pita nas majka.
“Pitam ju je li ona majka, nemojte mi govoriti da se radi o pet minuta, jeste li vidjeli slike? Ono dijete u žutome, kad sam došla kod njih, vidjela sam da je mali zavezan. Ok, zavezan je jer mu je bilo spojeno na nozi, vjerojatno da mu se ne pomakne. Nisam ga uzimala u naručje, nego drugoga. Dobrih 15-ak minuta je prošlo. Prvo sam se pozabavila s drugim, presvukla ga, vidjeli ste kako mu guza izgleda. Tri kreme su bile gore, nijedne nema”, dodaje.
“Oni su primljeni s gripom tipa A. Taj maleni je prije tri dana bio na kisiku i onda usput pokupio rota virus. Ja sestru tražim po odjelu, a ona pije kavu. I još dobijem po nosu”, kaže nam majka.
Rođeni tri mjeseca prije termina
Pitali smo ju jesu li oba dječaka istovremeno odvedena u bolnicu.
“Jedan dječak je malo manje u bolnici jer mu se nije ništa čulo na plućima, borio se. I kao beba je bio jači. Nakon par dana sam odvela i njega. Dječaci su rođeni tri mjeseca prije termina. Imam još jednu djevojčicu s teškoćama. Ima teški oblik epilepsije i rijetko tko se usudi čuvati je”, rekla je Ana Treščec u razgovoru za Index.
Poslali smo upit KB-u Fran Mihaljević, a njihov odgovor ćemo objaviti čim ga dobijemo.
Što kaže ravnateljica?
Ravnateljica Alemka Markotić za Index je kratko komentirala slučaj.
“Osoba koja nema hospitaliziranu djecu kod nas je napravila tu objavu. Poslat ćemo vrlo brzo službeno priopćenje”, rekla nam je.
Javilo se i Ministarstvo
O slučaju se oglasilo i Ministarstvo zdravstva.
“Ministarstvo zdravstva je upoznato sa slučajem i odmah je zatražilo očitovanje bolnice. Svaki pacijent zaslužuje dostojanstven tretman, a pogotovo oni najmlađi. Nakon očitovanja Ministarstvo će donijeti odluku o daljnjem postupanju”, napisali su na Twitteru.
Vlasnik firme iz Sarajeva poklonio je “audi A8” automobil svom, kako je rekao, najboljem radniku, u znak zahvalnosti za sav posao koji je ovaj obavio.
Malo je reći da je ovakav odnos gazde prema zaposlenom oduševio ceo region, a ponajviše zatečenog Emraha, koji ovo očito nije očekivao.
– Jedna firma opstaje samo sa dobrim timom! Radnik koji sarađuje i moje ideje sprovodi u realnost zaslužio je ovaj poklon. Ovaj gest je od srca, jer ja sam zadužen da dovedem investitore u Bosnu i Hercegovinu, da prenesem svoje znanje na moje ljude. Nekada ima i dobrih i loših dana, ali dobri radnici koji veruju u sebe i vas jesu dobitak koji se novcem ne može platiti. Ovaj “audi” je poklon mom radniku Emrahu, da mu pokažemo da je deo nas i da ima budućnosti u ovoj državi, da zajedno možemo sve da pokrenemo i okrenemo – izjavio je Semir Kozić, vlasnik firme, za Crnu hroniku.
Emrah Rogo ponosni je vlasnik “audi A8”.
– Za mene je ovo bio danas ogroman šok od kojeg se još uvek oporavljam. Nisam očekivao da namerava da mi pokloni automobil o kojem smo na sastancima, kafama, pauzama pričali. Ovaj poklon prevazilazi materijalnu vrednost koju ima, jer on je nešto za šta jednostavno “hvala” nije dovoljno – izjavio je Emrah.
On je dodao da je više ponosan na svoju firmu, nego na sebe, jer je njegov uspeh – timski uspreh.
– Mi smo relativno mlada firma koju je pokrenuo moj pre svega prijatelj, pa onda šef Semir, u nadi da nam mladi ljudi ne odlaze iz države i da dokažemo da je uspeh moguć. Ja sam prvi uz Semira stao za tu ideju, da prkosom i našim inatom pokažemo da smo u pravu, da smo vredni i da možemo pronaći uspeh – izjavio je Emrah.
Kada dođu juli i avgust, moje selo se napuni ljudima koji decenijama žive preko grane – piše ova devojka
Odlazak iz Srbije je tema koje se sve češće čuje među mladima, svako ili zna nekoga ko je otišao, ili i sam razmišlja o tome.
Svako ima neke svoje razloge ili opravdanja, ali ono što ljude koji ostaju da žive u Srbiji često iznervira je kukanje kako je tamo negde ipak teže. O tome je iskreni komentar dala jedna devojka iz Srbije pišući ovako:
“Potičem iz sredine iz koje je većina ljudi „zapalila preko grane“ u potrazi za boljim i sigurnijim životom. Moji roditelji, sestra i ja imali smo tu (ne)sreću da ostanemo u Srbiji. S jedne strane, zavidim gastarbajterima koji ne moraju da brinu o tome da li će imati sredstava da prežive mesec, a sa druge strane, drago mi je što nisam postala kao oni, bahata i površna.
Mislim da imam pravo da govorim o ovoj temi, jer sam okružena takvim ljudima, većina mojih rođaka živi u Francuskoj ili Švajcarskoj, i svake godine moram da trpim njihovo kukanje, jadikovanje i prenemaganje.
Kada dođu juli i avgust, moje selo se napuni ljudima koji decenijama žive preko grane.
foto: Printscreen/Google streetview
Ulice zauzmu besne limuzine, mi, „seljaci”, padnemo u drugi plan a naseljem se čuje strani, uglavnom francuski jezik.
To sam uvek mrzela kod njih!
Kao klinka sam i htela da se družim sa njima, da igramo košarku ili odbojku u školskom dvorištu ili vozimo bajs po selu, ali sam se uvek ja osećala kao stranac i gledala kao „tele u šarena vrata“ dok oni međusobno pričaju na meni nepoznatom jeziku. Uvek sam mislila da me ogovaraju. Realno, viđali bismo se jednom godišnje i sa njima zaista nisam imala zajedničkih tema za razgovor.
Svake godine bi dolazili drugim kolima, na sebi bi imali sve firmirane stvari, najnovije patike i mobilne telefone. Na kilometar možete da skontante da su u pitanju gastarbajteri.
foto: Promo
Kao što sam već napomenula, većina mojih rođaka živi u nekoj zemlji na zapadu. Priznajem, uvek se jave kada dođu na godišnji odmor u selo, posle nekog letovanja na egzotičnoj destinaciji.
Da, oni uvek imaju para za letovanja, zimovanja, besna kola, firmiranu garderobu. Iako se tamo „veoma teško živi“ (od ovog mi se diže kosa na glavi), „teško se dolazi do posla“, „i oni zavide nama u Srbiji, koji uživamo, možemo da izlazimo, da pijemo kafu kad god poželimo“. Ma nemojte! Zašto ste onda ostali tamo? Zašto se ne vratite u svoju zemlju?! Istina je da ne izlazimo tako često kao što vi mislite, ne visimo po kafićima, splavovima, ne ispijamo kafe po ceo dan… jer prosto nemamo para!
foto: Aleksandar Jovanović Cile
Naravno da nećete da se odreknete sigurnog života, plate na kraju meseca, putovanja i svega onoga što mi u Srbiji nemamo. Idemo i mi na more, daleko od toga, ali biramo termine van sezone, najjeftinije aranžmane i smešne smeštaje. Ali ne možemo da se opustimo ni na moru, jer znamo da nećemo imati para da živimo kada se vratimo u „realnost“.
Ako mislite da je nama uživanje to što smo završili fakultet a nemamo posao, to što prihvatamo bilo kakve poslove jer nam treba novac da platimo račune, kupimo deci jakne ili cipele, to što radimo za 25.000 dinara, što kupujemo po pola hleba, onda dobro, mi najviše uživamo!
foto: Twitter, @belisamojako
Jer ovo je prava slika života, ma preživljavanja u Srbiji, zato prestanite da kukate, jer da vam je loše, odavno biste se vratili.
foto: Profimedia
– Mislite da mi ne volimo egzotične destinacije, skupe stvari i dobar automobil? Ali o njima možemo samo da maštamo. Ili da gledamo vas kako uživate u njima i trošite „teško zarađenu platu na zapadu”.
Zato, samo vas molim, prestanite da KUKATE i da nam „ZAVIDITE”, od toga nam bude samo gore!” – navodi ona.
Okačila sam sliku svog tek rođenog sina, a onda otkrila da se ceo svet ruga sa njim.
Modna dizajnerka Patriša Vilijams iz Jute u Americi okačila je na internet sliku svog novorođenog sina Rokvela, a onda doživela šok, tugu i razočaranje kada je otkrila da se ceo internet sprda sa njenim detetom.
Mali Rokvel, naime, rođen je sa albinizmom. Njegova neuobičajena kosica izaziva mnogo čuđenja, a na internetu je ubrzo počela da kruži slika ove bebe pretvorena u mim koji glasi: “Ono kad zatrudniš sa matorim sponzorom”.
Patriša i njen suprug Dejl bili su van sebe od besa i šoka, i pokušavali svim silama da skinu tu sliku sa interneta. To je, naravno, nemoguća misija. Pisali su svim stranicama na kojima su nalazili sliku svog deteta i molili ih da ih skinu, ali uvek bi se negde pojavile.
Zato su, kažu, digli ruke i rešili da iskoriste neželjenu slavu svog deteta da podignu svest o albinizmu.
Patriša i Dejl imaju četvoro dece, od čega dvoje pate od albinizma – stariji Red i mlađi Rokvel.
Red danas ima sedam godina. Rođen je avgusta 2012. i Patriša je primetila da mu oči stalno vrludaju levo desno. Pregled je pokazao da dete pati od albinizma prvog tipa, nevoljnih pokreta očiju i strabizma. Pored toga, Red je slep. Zbog toga ga deca često zadirkuju, a Patriša strahuje da ista sudbina čeka i Rokvela.
– Kad se Red rodio, izašao je sa punom glavom divne bele kose i predivnim plavim očima. Trebalo je da pretpostavim da nešto nije kako treba, ali umesto toga, svi smo se divili njegovoj lepoti. Tek kasnije shvatili smo da pati od albinizma – kaže Patriša.
Danas na svojoj stranici pokušava da dopre do što više ljudi i uputi ih u to kako žive ljudi sa albinizmom i sa kojim se problemima susreću.
Majka troje dece koja je bila u vegetativnom stanju mesec dana nakon teške saobraćajne nesreće, probudila se kada ju je njeno najmlađe dete pitalo da je nahrani!
Devojčica je, naime, majci Mariji Lauri Fereiri (42) došla u posetu u bolnicu kada je tražila da je ona podoji. Iako je bila u komi 30 dana i lekari joj nisu davali nikakve šanse, ona se probudila, zagrlila svoje dete i počela da je doji.
Majka je nesreću doživela u argentinskom gradu San Francisku, a tokom pada sa motocikla teško je povredila glavu. Lekari su verovali kako je moždano mrtva, pa su čak porodici savetovali da doniraju njene organe, no oni nisu hteli da je isključe sa aparata.
Martin Delgado, njen suprug, kazao je kako su te reči bile jako teške za čuti, ali i da je verovao da će sve biti u redu i da će se njegova supruga probuditi.
Petnaest dana kasnije testovi su pokazali da žena ima neurološku aktivnost, no i dalje se nije budila iz kome.
Prošloga vikenda, najmlađa ćerka je sa ocem posetila majku, sedela je kraj nje i govorila da je gladna. Žena ju je povukla prema sebi i počela dojiti.
– To je bio magičan, jedinstven trenutak. Svi smo plakali. Videti kako su se zagrlile, taj majčinski instinkt, bilo je neverovatno – ispričao je suprug.
Par inače ima troje dece starosti od 2, 13 i 17 godina. Zbog nesreće u kojoj je 42-godišnjakinja stradala, uhapšen je 23-godišnji mladić.
Kina od prošle godine ne uzima plastični otpad iz SAD i Evope pa odbačena plastika guši Filipine, Indoneziju, Vijetnam i Maleziju.
Situacija na Filipinima je haotična, smeće se nalazi svuda, ugrožavajući ljudsko zdravlje svakog dana sve više, a siromaštvo tera ljude na drastične mere.
Ranijel je 13-godišnji dečak koji je napustio školu kako bi mogao da izdržava svoju porodicu. Nažalost, osim što nema priliku da se školuje, nema priliku ni da radi negde gde mu zdravlje neće biti ugroženo. On, naime, svakog dana roni u zagađenim vodama kako bi prikupio plastični otpad koji potom prodaje za reciklažu.
Estero de Vitas je jedna od najzagađenijih reka u glavnom gradu Filipina, Manili, a većinu otpada čini jednokratna ambalaža koja uništava okolinu. Lokalna deca prisiljena su da skupljaju plastiku u tim zagađenim vodama u nadi kako će naći plastiku za reciklažu.
– Moje ime je Ranijel Mirador. Imam 13 godina. Kad se probudim umijem lice i popijem kafu. Nakon toga skupljam smeće. Tražim plastiku koja vredi nešto novca i komadiće metala. Zarađujem oko pola dolara na dan, a ako mi se jako posreći, dobijem gotovo tri dolara – rekao je dečak za BBC.
Ponekad Ranijel roni po reci da bi naišao na vredan otpad.
– Ne možemo ništa da vidimo u reci jer je voda jako mutna. Zbog toga kad nešto osetimo pod nogama, zaronimo sa zatvorenim očima kako bi to izvadili na površinu. Ponekad se posečem na krhotine stakla – otkrio je dečak.
Napori da se umanje količine otpada na Filipinima rezultirali su smanjenjem količine smeća, ali nedavna studija je pokazala kako su reke daleko od čistih, pa su kao takve opasne za zdravlje.
Ranijel je pokazao svoje rane i ožiljke koje je zaradio roneći u reci. On se često razboljeva, što nije ni čudo s obzirom na zaraznu vodu u kojoj svaki dan boravi.
– Kad sam bolestan, spavam celo popodne i ne izlazim iz kuće. Teško je ovde biti dete. Čak i kad je jako prljavo, moram to da radim. Nema veze što smrdi, mojoj porodici treba novac – objašnjava dečak, čija porodica dok on na taj način zarađuje novac, redovno kupuje proizvode s jednokratnom ambalažom, što je popularna “pay as you go” opcija za porodice koje žive na rubu siromaštva.
Istovremeno je jedan od najvećih zagađivača vode na Filipinima.
Pevači Saša i Dejan Matić danas su veoma popularni, a gotovo svaka pesma koju oni naprave postane hit.
Svima je dobro poznato to da su njih dvojica blizanci, kao i to da su slepi. Međutim, mnogi ne znaju to da su oni, zapravo, rođeni sa izvanrednim vidom.
Naime, braća Matić rođena su 1978. godine u Bihaću i to u šestom mesecu. Zbog toga su neko vreme morali da provedu u inkubatorima, a kako porodilište u Bihaću nije bilo dovoljno dobro opremljeno, premešteni su u Zagreb.
Ipak, posle samo par dana došlo je do komplikacija i oba dečaka su oslepela. Nije poznato šta se tačno dogodilo, ali se spominjalo to da je u pitanju bila greška medicinske sestre, koja je dovela do trajnog slepila beba.
Kako je i sam Dejan rekao za Srpski Telegraf, nečija greška je bila, ali nikada se nije raspitivao o tome čija.
“To je nepažnja. Sada, koga… Nisam nešto detaljisao i raspitivao se čija. Da li je lekar, da li je medicinska sestra, nisam ulazio u to. Bilo je rođenje pre vremena. A, da je bila nepažnja, bila je”, ispričao je on za pomenuti medij.
Iako im je sudbina oduzela vid, podarila im je neverovatan talenat za muziku, ali i vedar duh. Njih dvojica su veoma uspešni u svom poslu, a danas imaju i svoje porodice sa kojima uživaju u ljubavi i pažnji.
Pričalo se i o tome da Saša ima mogućnost da povrati vid, ali da zbog Dejana ne želi da se operiše. Međutim, on je to demantovao.
“Ma ne, to je bezveze priča. Oni su hteli na nama da rade nekakve ekperimente. To nisu dozvolili roditelji, a ni mi. Ja tako ne volim što se godinama priča o toj temi, da vi nemate pojma! Dve najgore teme, one koje najmanje volim su: da li sam u svađi sa bratom i šta je bilo sa mojim vidom. Moji prijatelji i ljudi koju su sa mnom u stalnom kontaktu znaju kako ja živim i znaju da ovaj život volim najviše na svetu. Da li sam se ja lečio i kod koga sam se lečio, to je moja privatna stvar. Ima jedna priča kada je jedan moj prijatelj nazvao taksi, a oni su ga pitali: ‘U kom pravcu idete?’, a on je rekao: ‘Koga to zanima osim mene?’”, izjavio je Saša za Srpski Telegraf.
Nikada nisu smatrali da zbog svog nedostatka treba da imaju poseban tretman, niti su sebe doživljavali drugačije od drugih. Kroz život koračaju uzdignute glave i jedan drugom su oduvek bili najveća podrška.
Da nemaju komplekse i da ne smatraju sebe nikakvim žrtvama, dovoljno govori i to što se često šale na sopstveni račun.
