Month: November 2020

Ubraja se u Sveta tri jerarha, a nadimak Zlatousti dobio je zbog svojih retoričkih sposobnosti.

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju praznik posvećen Svetom Jovanu Zlatoustom, velikom svetitelju i reformatoru koji je poznat i kao najčuveniji propovednik u istoriji crkve.

Rođen je u Antiohiji, gde je studirao bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. U Antiohiji je rukopoložen u čin đakona i sveštenika.

Kao đakon piše “O sveštenstvu”, delo neprevaziđeno do danas, a kao sveštenik posvetio se propovedničkoj službi.

Propoveda svakodnevno, na određene teme, ali naročito o ličnoj i društvenoj etici, braneći siromašne i izrabljivane, osuđujući bogate i one koji drže vlast.

Ubraja se u Sveta tri jerarha, a nadimak Zlatousti dobio je zbog svojih retoričkih sposobnosti.

Godine 397. izabran je za episkopa carigradskog, nakon čega ulazi u sukob sa Evtropijem, ministrom dvora cara Arkadija, i sa caricom Evdoksijom, jer je predlagao potpunu reformu načina života, kako u crkvi tako i na carskom dvoru.

Zbačen je sa prestola 402. godine, a carica Evdoksija ga progoni u Kukuz, gde je umro 407. godine. Odatle piše najveći deo pisama, među kojima i onih sedamnaest Pisama Olimpjadi.

Njegove svete mošti su krstaši 1204. odneli iz Carigrada u Rim (Vatikan), gde su počivale sve dok 2004. dogovorom nisu ponovo vraćene u Carigrad (Istanbul).

Sveti Jovan Zlatousti imao je veliko poštovanje prema Svetome pismu i Svetoj liturgiji. U svojoj društvenoj etici, Sveti Jovan Zlatousti je dokazivao da je ljubav prema bližnjem i siromašnom prava tajna.

Smatra se jednim od najučenijih svetitelja, pa se veruje da na današnji dan valja uzeti neku knjigu i iz nje pročitati makar deo.

U nekim krajevima Srbije još se veruje da na današnji dan žene ne treba da u ruke uzimaju vunicu, konac ili igle.

U mnogim srpskim porodicama ovaj svetac slavi se kao krsna slava.

U subotu, 28. novembra, počinje Božićni post, drugi po dužini u pravoslavnom kalendaru. Trajaće šest nedelja do 7. januara, do praznika u slavu rođenja Isusa Hrista.

Počelo je suđenje bračnom paru iz Viskonsina i njihovom 15-godišnjem sinu, koji su optuženi za ubistvo sedmogodišnjeg dečaka kojeg su čuvali.

Timoti i Tina Haušulc i njihov sin, navodno su hteli da kazne dete zato što nije naučilo napamet stihove iz Biblije.

Dečak po imenu Itan morao je dva sata dnevno da drži knjigu tešku 20 kilograma tokom nedelju dana, a na kraju ga je tinejdžer šutirao i udarao pesnicama (najmanje 100 puta) da bi mu potom stavio tešku knjigu na grudi. Posle svega mu je stajao na leđima i na glavi, dok je dete ležalo u bari s glavom okrenutom nadole.

Kako je preneo kanal “Foks”, mališan je sahranjen u “vlastitom kovčežiću od snega”.

Itan je preminuo u aprilu prošle godine od posledica hipotermije i teških povreda glave, abdomena i grudi, uključujući i prelom rebra.

Nije poznato u kakvom su srodstvu bili Haušulcovi i Itan, ali se zna da su Timoti i Tina bili njegovi staratelji.

Petnaestogodišnji tinejdžer rekao je da je trebalo da kontroliše Itana i njegovog brata blizanca (o kome su se Haušulcovi takođe starali), koji su morali da drže teške knjige za kaznu što nisu naučili napamet 13 stihova iz Biblije.

– Kada sam stigla, Itan nije imao puls i imao je temperaturu od 23 stepena Celzijusa – izjavila je posle detetove smrti u aprilu dečakova biološka majka Andrea Everet.

– Tražim pravdu za svog sina, a odgovorna osoba zaslužuje dugogodišnju kaznu zatvora – rekla je majka.

Mnogo njih ne znaju šta da očekuju u ovim radnjama…

Jedna od mušterija, priseća se da je najjeftiniju polovnu stvar platila svega sto dinar.

“To je bio ekskluzivni top od svile koji je imao neku pokidanu kopčicu. Ovde faktički nalaziš unikat, ne možeš da nađeš dve iste stvari”, kaže Tatjana, naučni radnik. Zaista, na rafovima ovih prodavnica cene se kreću od 100 do 1.500 dinara. 

Zbog minimalnih cena, mnogi kupovinu u trgovinama ovog tipa povezuju sa najnižim slojevima društva. Da li je to zaista tako govori vlasnik jednog “second hand-a” na Voždovcu:

“Ovde kupuju pretežno ljudi koji imaju novca. Siromašni i ne ulaze. Očigledno ne znaju šta ovde mogu da nađu. Obrazovan čovek zna da je kupio originalnu Bossovu košulju za 500 dinara. I on zna šta je kupio. Ovaj drugi to ne zna.”

Radnja polovne odeće, Second Hand, Foto: Profimedia

On ističe da “second hand” prodavnice uglavnom posećuju lekari, advokati, profesori, umetnici, studenti, kostimografi, novinari ali i estradne ličnosti. Njegove reči potvrdili su gotovo svi radnici prodavnica koje smo posetili.

“E svašta ima dole da se nađe, obavezno uđite”, iz čista mira reče nam presrećna devojka ispred prvog “second hand-a” na koji smo naišli.

“Ja stvarno nisam neki ljubitelj ovih prodavnica ali ovde stalno dolazim”, govori pokazujući punu kesu stvari.

Kaže da je najpre imala barijeru prema ovoj vrsti kupovine.

Second hand, Foto: Masanori Jošida

“Kada sam videla na prijateljici kožnu jaknu, oduševila sam se. Ona mi reče da ju je kupila ovde za nekih hiljadu dinara. Onda sam došla i ja da vidim šta sve ima tu i našla pantalone koje nedeljama tražim da uklopim sa jednim blejzerom”.

Sa brendovima ovi prodavci nikada nisu imali problema, ali kažu, etikete “jačih” marki ipak moraju da se iseku. 

Pa eto, ako ste nekada kupili u “second hand shopu” možda ni sami ne znate da ste obukli Armanijevu haljinu ili odelo.

Najpoznatije svetske marke

Prodavačica novootvorene radnje na Autokomandi kaže da kod njih uglavnom dolaze stranci i ljudi koji su putovali po svetu pa zaista znaju šta znači “second hand”.

“To znači kvalitet i marka. Ovde možete naći stvari koje su još uvek sa etiketom, ali i dobro očuvane nošene stvari. Provlače se marke i brendovi kao što su: Zara, H&M, Nike, Hugo Boss, Benetton, E Spirit, Versace, Calvin Klein….”

Na Tviteru je osvanula priča iz porodilišta u Pančevu koja je u isto vreme ljude ganula i nasmejala, ali i skrenula pažnju na važan problem, onaj za koji svi znamo ali ga svi ignorišemo, a to je da sve majke u porodilištu ipak nisu iste. Po čemu se “razlikuju”? Na to pitanje odgovara ova priča.

Priču je na Tviteru podelila žena iz Pančeva (ime poznato redakciji), dodavši i da se radi o izolovanom slučaju.

– Osim u ovim, izolovanim slučajevima, napominjem da je generalno kolektiv u porodilištu fantastičan. Ipak, želela sam da skrenem pažnju na diskriminaciju koju Romi svakodnevno doživljavaju – kaže za Žena.rs autorka, a mi vam priču prenosimo u celosti.

Pošto sam u ovo vreme pre 4 godine ležala u bolnici čekajući da dete broj dva odluči da dođe na svet, bila sam jedno vreme sama u šestokrevetnoj sobi, ona prva šestokrevetna soba je već bila puna trudnica koje su probile termin kao i ja. I onda dovedu Snežu, Romkinju.

Snežu tako zakace na infuziju pa zaborave ona leži zove ih oni ništa onda ja izađem da ih zovem oni dođu onda Sneža kaže: “Ku*ac bi vi bili takvi da sam bela”

Ne zna da li nosi devojčicu ili dečaka ali ako bude dečak biće Leonardo.

-A nije ti nešto?

– Pa i nije.

– Znam, ni meni, ali ako tako kažu kumovi iz Beča onda će tako i biti.

Posle dan, dovode još jednu devojku u sobu, Romkinju, nije se dugo zadržala već se porodila ali dok je bila tu došla je još jedna Romkinja, na održavanju trudnoće je jako dugo i mora da leži skoro stalno.

U jednom trenutku mi sestra prilazi i kaže:

– E, u onoj prvoj sobi se oslobodilo mesto. Hoćeš da te prebacim tamo? Rekoh: nema potrebe. Kaže: “Ali znaš u prvoj sobi su žene…” Šta? Bele? Ućuta.

Poslednju Romkinju koju su doveli, ta što je na održavanju trudnoće okače tako na infuziju i zaborave, bude večera a ona ne može da ustane pa propusti večeru i onda me pita da li imam nešto za jelo jer je mnogo mnogo gladna oni skroz zaborave na nju niko joj ni u sobu ne donese.

I delile smo tako i klopu jer su mene zatrpavali istom i dođe dan tj veče kad su mi rekli u 6 idemo na sto pa šta bude – bude Njih dve me bodre, budne smo u 4 ujutru, ja odlazim, porodim se sve kul, kad eto i Sneže u sobi posle porođaja Rodila i ona – devojčicu.

Beba je sitna pa su mislili da zato nije vreme za porođaj ali eto ipak je sve prošlo ok Kako se beba zove kaže ona ne znam moram da se čujem sa kumovima iz Beča da odluče Dolazi kasnije do sobe kaže odlučili su biće – Leonida.

 *O PORODILIŠTU U PANČEVU DANAS SE PRIČA / FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA

– Pa lepo.

– Pa jeste. Nego je l’ imaš ove uloške? Imam.

Dolazi opet Sneža do mene. Vrzma se po sobi, vidim nešto bi da kaže ali ćuti. Rekoh: Reci Snežo?

Kaže: Paaaaaa zaboravila sam kako mi se dete zove.

– Leonida

– LEONIDA JE*EM MU MATER ČEKAJ DA UPIŠEM U TELEFON! .

Ja sam izašla iz bolnice ona je ostala još dan, niko joj nije bio u poseti sve vreme, niko joj nije doneo uloške, hranu, sok. I ostala mi je u predivnom sećanju i nadam se da su ona, Nikola, Manuela i Leonida dobro.

Ismail. S i Nina R. uhapšeni su i zatvoreni zbog teškog slučaja zlostavljanja njihove sedmomesečne bebe.

Stanovnici nemačkog grada Ludvigshafen na Rajni u Nemačkoj ostali su zapanjeni kada je policija lišila slobode Ismaila S. (24) i Ninu R. (26) zbog teškog slučaja mućenja, premlaćivanja i seksualnog zlostavljanja njihove sedmomesečne bebe dečaka.

Par se upoznao krajem 2017. godine, a dečak se rodio u avgustu 2018. godine, a prema rezultatima iz istrage, tortura i seksualno zostavljanje su krenuli nedugo posle toga.

Kako se navodi, oni su bebu doveli u bolnicu u teškom stanju i sa brojnim povredama, frakturom lobanje, cerebralnog krvarenja, frakture rebara, iz očiju joj je tekla krv, a imala je povrede pluća, pa čak i srca. Ono što je posebno šokiralo doktore jesu brojne stare povrede, ali i povrede u predelu anusa i polnog organa.

Tužilac Hubert Stroeber izneo je monstrouzne činjenice o zlostavljanju dečaka koje je počelo sa njegovih šest nedelja.

– Majka je htela da se seksualno zadovolji tako što mu je nanosila brojne unutrašnje povrede – rekao je on, dodavši da je otac, Ismail takođe učestvovao u zlostavljanju, i da je bebi tom prilikom izazvao krvavu ranu u genitalnom području, koja je ostala vidljiva u vidu modrice i podliva.

– Beba je tokom prijema u bolnicu morala hitno da bude operisana i tada joj je zbog monstrouznih povreda ugrađen veštački anus. Čak su i profesionalci u mojoj službi ostali nemi i u šoku od brutalnosti koju su ispoljavali roditelji tokom seksualnog iživljavanja nad bebom- doda je on.

Prema rečima porodice i prijatelja Nine.R ona je od malih nogu pokazivala znakove okrutnosti, pošto je mučila svoja dva zamorca do smrti.

Srđan Šabić (24) iz Kozarske Dubice diplomirani je hemičar, koji je magistrirao na Prirodno – matematičkom fakultetu u Banjaluci sa prosjekom 9,7.

Uprkos tome, dobio je čak 50 odbijenica za posao, a borba za egzistenciju natjerala ga je da radi kao šanker.

Čovjek se razočara kada mnogo truda i vremena uloži u nauku, uspije u tome i onda iza sebe ima 50 odbijenica za posao priča Srđan Šabić. Trenutak kada je morao roditeljima reći da je dobio posao šankera bio mu je posebno težak. To je kaže naročito pogodilo njegovu majku.

– Bila je razočarana jer ipak ja sam hemičar sa 9,7 prosjekom, sa brojnim priznanjima, sve što sam ostvario i zna i ona koliko sam teško došao do ovog svega nije bilo svejedno. Bilo joj je jako teško, jer ipak kome bi bilo lagodno da kaže je slušaj dijete mi radi, on je izvrstan hemičar ali radi za šankom. Malo je apsurd ali Bože moj – priča Šabić za portal dnevnik.

Srđan Šabić ne dolazi iz imućne porodice. Bio je primoran da se i u toku studija koji nije bio nimalo jednostavan, snalazi na različite načine kako bi zaradio za kiriju i školovanje. Iako je posao šankera daleko ispod njegovih kvalifikacija, nije mu ispod dostojanstva da to radi, ali osjeća gorčinu jer bi na nekom drugom mjestu kaže bio mnogo korisniji.

– Rekao sam da ću naći svoj način da se zaposlim, da ću naći način da sam sebe uzdržavam da ne opterećujem svoje roditelje jer ipak imam mlađu sestru o kojoj se oni trebaju brinuti. Ja sam već dovoljno odrastao, uveliko i naučio sam raditi, tako da meni to nije strano – rekao je Šabić.

Iako mu je uvijek prioritet bio da ostane u svojoj državi, nakon odbrane master teze, dao je sebi rok još mjesec dana da u Srpskoj pokuša pronaći posao u struci. Ukoliko opet ne uspije kaže otiće preko granice, kao i mnogi drugi.

– Imam ponekad osjećaj da se borim sa vjetrenjačama kao Don Kihot, ali niti sam ja Don Kihot niti imam snage da se borim sa tolikim vjetrenjačama. Do jedne određene granice da, ali onda jednostavno spustiš koplje i okreneš se, odeš dalje – razočarano objašnjava Šabić.

Srđan je 2017. godine učestvovao na Stes – naučno stručnoj konferenciji, gdje je pobijedio sa najboljim radom iz oblasti prirodnih nauka. Želja mu je da, ukoliko bude u finansijskoj mogućnosti upiše doktorske studije.

Ispovest koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Muslimanka sam i udala sam se za Srbina, za mene te verske razlike ne postoje, tačnije to su velike gluposti.

Moji roditelji nikada nisu prihvatili to, godinama sa mnom čak nisu ni razgovarali. Danas imamao komunikaciju, ali moj muž je i dalje za njih ONAJ DRUGE VERE. Moj muž ih bez obzira na sve poštuje i nikada ništa loše nije rekao za njih.

Za mene on je najbolji muž na svetu. Lep, zgodan, pažljiv, obrazovan, poslovan… Trenutno je profesor na jednom fakultetu. Letos zove me majka da me pita može li moj muž pomoći da neka ćerka od rođake dobije posao u kompaniji čijeg direktora on lično poznaje i sa kojim je dobar prijatelj.

Mama mi je, ali je taj potez odvratan. Kada sam ga pitala on je rekao da može i da će mu biti zadovoljstvo da pomogne svojoj tašti, ali ja sam mami nakon par dana rekla da ne može pomoći.

Kada ga ni nakon 10 godina braka ne mogu zvati ZETE onda neka ne traže pomoć od ONOG DRUGE VERE, kako ga zovu.“

U razgovoru za Espreso Ferhat otkriva kako je došao na ovu ideju, kakve su reakcije ljudi, ali i do kada će njegova zamisao trajati

Još ima dobrih i humanih ljudi koji osećaju empatiju prema svojim sugrađanima. Ferhat Hođaj iz Prijepolja je momak koji je to dokazao.

Ferhat je vlasnik četiri pekare u Prijepolju i došao je na fenomenalnu ideju kako da pomogne onima koji nisu u mogućnosti da priušte hleb ili pecivo. 

U razgovoru za Espreso Ferhat je otkrio kako je došao na ovu ideju, kakve su reakcije ljudi, ali i do kada će njegova zamisao trajati. 

Naime, Ferhat je od svojih zaposlenih čuo da u pekaru često dolaze građani koji nemaju dovoljno novca za hleb ili neko pecivo, te je rešio da svima njima hleb pokloni besplatno. 

– Često dođu ljudi pa ostave 10 dinara umesto 40. Znam da im je teško kada nemaju ni za hleb. Zato sam rešio da im poklonim. Ta ideja mi se motala po glavi još od prošle godine. Stalno sam se konsultovao sa nekim i svi su osećali neku bojazan. Ove godine sam rešio da sve sprovedm u delo sam – priča nam Ferhat i dodaje da je prošlo malo više od nedelju dana od kada je okačio natpis na svoje četiri pekare. 

Ovaj mladi momak naglasio je da je Prijepolje puno dobrih ljudi i da je siguran da će se priključiti i ostali. 

– Važno je da napomeniem da ovo nije akcija, već dobra volja. Ja bih više nazvao nekim aktom jer planiram da traje na duže – objašnjava ovaj momak koji je mnogima u Prijepolju vratio osmeh na lice svojim humanim činom. 

Prema njegovim rečima, još uvek nema puno ljudi koji traže hleb bez plaćanja, ali kako kaže, siguran je da će kada se još malo pročuje po gradu, situacija biti drugačija. 

– Jako je bitno da pomognemo svojim prijateljima i sugrađanima koji su u lošijoj situaciji. To nije mnogo, a njima puno znači. Konsultovao sam se i sa inspekcijom kako ne bi došlo do zloupotrebe, ali ja ne brinem za to – navodi Ferhat i dodaje da je njegova odluka kod radnika koji su zaposleni u pekarama čiji je vlasnik, naišla na pozitivne reakcije. 

Prema njegovim rečima, sa nadležnom inspekcijom se konsultovao kako bi sve bilo po propisima. 

– Oni su me uputili na to da stavim određeno vreme kada će moći da se preuzme hleb. Iako hleb ne naplaćujem, ja moram da platim PDV za svaki. Ali i pored toga, ne plašim se zloupotrebe jer verujem svojim sugrađanima i znam da ovo neće iskoristiti. 

Za kraj, Ferhat je rekao da bi ovo trebala da postane praksa svuda. 

– Svi pekari na kraju dana imaju minuse na kraju dana. Dosta peciva se baci. Zar nije bolje dati onima koji nisu u mogućnosti da kupe?

Mi ti skidamo kapu momak, svaka čast!

Svedoci ove nesreće kažu da je prizor u Prvomajskoj bio potresan.

Vozaču JKP GSP “Beograd”, R. D. (49), osumnjičenom da je u utorak uveče u Prvomajskoj ulici u Zemunu, pregazio četvorogodišnjeg D. M., koji je od zadobijenih povreda preminuo dva sata posle nesreće u Univerzitetskoj klinici “Tiršova”, određeno je zadržavanje od 48 sati.

Kako su saopštili iz beogradskog Trećeg osnovnog javnog tužilaštva, njemu se na teret stavlja teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i on će u četvrtak biti priveden na saslušanje.

Nesreća se dogodila u utorak oko 18.30 u Prvomajskoj ulici, na stajalištu “Bosanska”. Prema prvim informacijama, kada se autobus na liniji 18, kojim je upravljao R. D. zaustavio na stanici, među putnicima koji su izašli na zadnja vrata bili su i stradali dečak i njegova baka, koja ga je držala za ruku. Baka je izašla prva, a dečaku se zaglavila noga taman kada je trebao da kroči na trotoar. Uznemirena žena je mahala vozaču i vikala da stane. Međutim, niko je nije čuo. Šofer je nastavio sa vožnjom, a mališan je ispao iz vozila i pregazio ga je zadnji točak zglobnog autobusa.

Zadobio je teške, ispostavilo se, po život kobne povrede glave i tela, uprkos trudu lekara u Tiršovoj. Svedoci ove nesreće kažu da je prizor u Prvomajskoj bio potresan, da je baka jaukala naglas, a plakali su i prolaznici.

Iako se o okolnostima ove tragedije još uvek nagađa, prema nezvaničnim informacijama, mališan se sa bakom, vraćao iz njenog stana u Ulici Pariske komune u Novom Beogradu. Od stajališta u Prvomajskoj do zgrade u Ulici Milana Uzelca u kojoj je dete živelo sa roditeljima, delilo ih je svega pedesetak metara.

Ispred zgrade u Ulici Milana Uzelca u Zemunu, gde je živeo četvorogodišnjak, u sredu ujutro vladao je muk. Reporteri “Novosti” sreli su ožalošćene oca i majku, kako uplakani napuštaju zgradu i sedaju u automobil. Njihova ulica je paralelna u odnosu na Prvomajsku, gde se nesreća dogodila, a zgrada bukvalno gleda na stajalište gde im je sin stradao.

– Nemojte, molimo vas, nemamo snage. Imajte razumevanja – kroz suze su nam poručili i odvezli se u pravcu grada, verovatno kako bi dogovorili vreme i mesto sahrane nesrećnog dečaka.

U njihovom stanu na poslednjem spratu, tokom celog dana dolazili su rođaci, prijatelji, komšije kako bi izjavili saučešće.

JKP GSP “Beograd”, u kojem radi R. D. izjavilo je saučešće porodici nastradalog deteta. Oni su pokrenuli i svoju internu istragu, kako bi se utvrdilo ko je odgovoran za nesreću.

– Sa najdubljim žaljenjem izjavljujemo saučešće – navodi se u saopštenju ovog preduzeća. – Vozač o ovom nesrećnom slučaju nije imao nikakvo saznanje, ništa nije video, niti mu je iko od putnika u autobusu signalizirao da se nešto dogodil. On je nastavio vožnju i za nesreću je saznao tek kada ga je policija zaustavila. Vozač je u šoku zbog saznanja šta se dogodilo.

GSP “Beograd” počelo je istragu unutar preduzeća povodom tragičnog događaja, a vozač je suspendovan.

“BAKINO UNUČE” NA VRATIMA

Ni baka nastradalog mališana, koja je u sredu bila u svom stanu u Ulici Pariske komune, nije bila u stanju da razgovara sa novinarima. Žena u crnini, koja nam je otvorila vrata svog doma u višespratnici, bila je nema usled bola i šoka koji ju je zadesio. Na njenim ulaznim vratima stoji nalepnica “bakino unuče”, što se može protumačiti kao samo mali znak velike bliskosti i ljubavi koju su imali baka i unuk.

ČUVENI pevač narodne muzike Milan Radosavljević (76), znan po nadimku Milanče, zaražen je virusom korona i priključen je na kiseonik u KBC “Bežanijska kosa”, u Beogradu.

– Ležim u bolnici i imam teži oblik korone – rekao je Radosavljević. – Primljen sam kao hitan slučaj i mislio sam da mi je došao kraj, međutim, uspeo sam da se vratim iz mrtvih. Izvukao sam se zahvaljujući lekarima.

Milanče je naveo da je imao tešku upalu pluća, i da se sve vreme gušio. Medicinske sestre su ga molile da udahne vazduh, a on nije mogao:

– Drže me na kiseoniku, bez kog ne mogu da dišem. Više ne razmišljam o tom da li ću pevati, nego da li ću preživeti.

Radosavljević priznaje da se nije čuvao. Radio je neku ogradu oko kuće, pa je bio sa majstorima i kontaktirao sa dosta ljudi.

– Onda sam dobio temperaturu, ali sam mislio da je neka prehlada – objašnjava Milanče. – Hteo sam da najpre sve završim sa majstorima, pa tek onda odem kod lekara. Virus me je, međutim, pokosio. Rekli su mi u bolnici da bih sigurno umro da sam stigao samo dan kasnije.