Month: November 2020

Istinita priča iz Kragujevca

U Srbiji se mnogi sa “ti” obraćaju onima za koje pretpostavljaju da nisu obrazovani ili samo zbog toga što rade na nekom radnom mestu – kasirke, zidara, montera…

– Moj verenik i ja treba da platimo račun u kafiću. Njemu suma nije jasna. Zove konobara, presabira. Onda ga pita: Momak, šta si “ti” imao iz matematike?” Konobar mu krotko odgovara: “devetku gospodine, ja sam mašinski inženjer”. Ćutim. Zemlja se otvara pod mojom stolicom. Plače mi se. Tada mi se plakalo zbog toga što inženjer konobariše, a sada i zbog “ti”- ispričala je jedna Kragujevčanka i podstakla nas da razmislio kome građani persiraju, a kome ne.

Poštanski službenici i pekari

Poštanskim službenicima i medicinskim sestrama, većina ljudi obraća se “na vi”, ali radnicima u pekari i kafiću, isti ljudi obraćaju se “na ti”. Takođe, “vi” su i ćate u centru za socijalni rad i PIO fondu i opštinski službenici. A opet “ti” su taksisti, prodavačice, čistačice.

-“Vi” je iskaz poštovanja, “ti” je iskaz bliskosti.

-“Vi” se odnosi na starije od nas, s “ti” se obraćamo deci.

-“Vi” govorimo neznancima, a “ti” je rezervisan za one koje poznajemo.

-Sa “vi” se pokazuje i distanca, posebno u poslovnim odnosima.

Kafić, bašta, Beograd, Foto: Alo!/Vladimir Marković

– A meni se sa “ti” obraća većina kupaca- daj mi burek, imaš li kifle…, a nismo bliski. Nisam ni dete. Znači li to da me ne poštuju, ma naravno da me ne poštuju, ja sam za većinu kupaca samo neka koja seče burek. Ja se ipak prodavačici u butiku pored obraćam sa “vi” jer se jedva poznajemo – rekla je radnica iz pekare u centru Kragujevca priznajući da u sveopštoj gužvi nije razmišljala o tome nikada.

Čekajući u redu u “socijalnom” (RFZO), da bi overili uput za besplatne naočare, niko se službenici na šalteru neće obratiti sa “ti”. Kada nakon pola sata čekanja u pošti, da plate račune, presrećni što se dokopaše šaltera neće službeniku reći “ti”. Još manje medicinskoj sestri koja odlučuje o sudbini “čekača” u hodnicima ili onih što u pola noći dozivaju “sestro, boli me”.

Čuvar u banci i trgovac

– Da, i ja konobarima kažem “ti”. Medicinskim sestrama se obraćam sa “vi”. Nisam razmišljala o tome. Sada ne znam zašto mi je čuvar u banci “vi”, a trgovkinja “ti”. Zbunjena sam što ste me to uopšte pitali – rekla je profesorka iz Kragujevca.

Ponekad se, nažalost, “ti” i “vi” upotrebljavaju i kao dokaz autoriteta, hijerarhije na radnom mestu i nadmoći. Tada će osoba na višem položaju ljudima oko sebe govoriti “ti”. Bilo je čak i slučajeva da su ljudi, dolazeći na direktorsko mesto u nekoj firmi ili ustanovi, od dojučerašnjih kolega sa kojima su delili kancelariju, tražili da pređu na “vi” nakon decenije poznanstva.

Sa druge strane, prodavac, mnogo taksista, medicinska sestra i većina opštinsko – republičkih ćata imaju isto obrazovanje, četvorogodišnje. Ipak, neki su “ti”, neki “vi”.

Simak sa prave srpske svabde deli se društvenim mrežama i niko nije ostao ravnodušan.

Mlada je uzviknula Ajmo!”. Na to su prvo izašla njih trojica, a onda i devojke i to bose i – pokidali su! Kada pogledate ovaj snimak sa prave srpske svabde biće vam jasno zašto se deli društvenim mrežama i izaziva oduševljenje.

Snimak je postao viralan tek sada, a postavljen je na društvene mreže pre nekoliko meseci. Snimljen je u Mladenovcu na svadbenom veselju Jelene i Ivana. Snimak je prvobitno objavljen na Jutjub kanalu “Tutorijal folklor”.

– Država ćuti, gluva je za probleme nas pojedinaca, navela je Jovana, majka dvoje dece koja je dobila otkaz nakon isteka porodiljskog bolovanja!

Jovana Radovanović Lukić, majka dvoje dece, samo je jedna u nizu žena koje su dobile otkaz jer su zatrudnele. Naime, ova hrabra majka nije želela iz straha da ćuti već je javno rešila da podeli muke kroz koje je prošla jer je želela drugo dete.

Ona je progovorila o svom iskustvu i svemu što je prošla od rađanja deteta, otkaza, šikaniranja države. Bila je zaposlena u Institutu za rehabilitaciju u Mladenovcu, a kako kaže, nakon što je odlučila da rodi drugo dete, dobila je otkaz i to posle 5 godina rada.

Više puta je konkurisala za prijem u stalni radni odnos, a htela je i da prekine bolovanje dva meseca nakon porođaja samo da bi ostala u firmi, ali nije primljena.

– Uvek su se primala deca zaposlenih i njene druge veze, koje su radile mnogo kraće u firmi od mene. Ja sam bila jedini radnik sa najduzim radnim stažem na određeno i dobila sam otkaz. Ako ovo nije diskriminacija jedne majke, ne znam šta je jer kako drugačije objašnjavate činjenicu da su postojale potrebe za radnicima, a ja nisam primljena. Pritom, napominjem, da sam svoj posao uvek vrlo savesno obavljala i nikada nisam imala primedbe na njega. Pola firme čine direktorkini bliži i dalji rođaci, čitave njihove porodice, prijatelji i druge veze i vezice sa svih strana, rekla je Jovana.

Ona je rešila da u pismu koje je poslala našoj redakciji iskaže svoje nezadovoljstvo.

– Vidim da će uskoro tako biti. Sve ide ka tome. Decu će nam migrant rađati, a mi ćemo bežati iz Srbije u potrazi za poslom i boljim životom. Dok se donose poreske olakšice preduzetnicima koji zapošljavaju u svojim firmama strane državljane, majke koje ovoj Srbiji SRBE rađaju se masovno otpuštaju nakon isteka porodiljskog bolovanja, a država poslodavcima daje odrešene ruke. Za koga onda važi rad na natalitetu?

Otkazi, smanjivanje isplata trudničkog…Kakav podstrek za rađanje! Ili smo mi samo trudnička mafija koju treba zatrti! Dok nas iz CG šikaniraju i otimaju naše svetinje, Crnogorci ovde kolo vode i odlučuju o našoj sudbini, u našoj zemlji! Zbog jednog takvog sam i sama ostala bez posla nakon 5 godina rada na određeno vreme u jednom Institutu za rehabilitaciju u MLADENOVCU, jer sam poželela da postanem majka u 30-oj godini.

Reći ćete mlada sam, gde sam žurila, život je preda mnom? Treba sačekati prvo da se stanje u državi sredi, da se uvede neki zakon koji štiti majke nakon isteka porodiljskog ili da se poslodavac smiluje da vam da posao za stalno nakon godina I godina rada. Pa i u četrdesetim majke rađaju, pa šta im fali!?

Umesto toga, ja sam rodila i dobila otkaz. To je bila cena koju sam morala da platim. Moja direktorka S.K. je žena koja smatra da su trudnice žene koje koriste državu da im plaća trudničko i porodiljsko. Na svom mestu direktora nasledila je svoga oca T.M. nekadašnjeg direktora ove firme koji je takođe gajio antipatije prema trudnicama i delio otkaze ko bombone svakoj ženi koja bi u to vreme ostala trudna. Od tog vremena pa do danas njihovo pleme ima jasnu strategiju zapošljavanja. Zapošljavaju se direktorkini bliži i dalji rođaci, prijatelji, kumovi kao i njihove cele porodice i postavljaju na razne rukovodeće pozicije. Ekspresno se završavaju fakulteti pa mnogi napreduju od vozača kolica do raznih šefova.

Takođe prednost se daje deci zaposlenih. 70 posto firme cine oni. VD direktor možete biti do penzije, iako je zakonom predviđen ograničen preriod, to za moju direktorku ne važi. Uspešno je na toj poziciji već 5 godina. U momentu dok je u firmi bilo masovno zapošljavanje, za mene nije bilo mesta. Moja zamena ,a dečko čija oba roditelja tu rade, dobija posao za stalno na mom mestu, ja ugovor o prekidu.

Obzirom da mi muž nije u radnom odnosu i da mi je posao preko potreban zakazivala sam razgovore kod nje, nikada me nije primila. Jednom sam je sačekala na hodniku posle nekog sastanka sa detetom u rukama da je zamolim da mi produži ugovor, rekla mi je da nakon isteka letim, odmahnula rukom, okrenula se i otišla ostavivši me u pola rečenice i šoku sa detetom u rukama. Više puta sam konkurisala i bila spremna da prekinem bolovanje, ali nikada nisam primljena. Otvarani su za ciljana lica.

Sa svojim advokatom otišla sam na uvid u konkursnu dokumentaciju. Zapisnik nije sadržao ni potpise svih clanova komisije, ni sve potrebne informacije sprovođenja kao što ni izabrani kandidat za primanje u stalni radni odnos nije imao predato uverenje o položenom državnom ispitu iako je jasno naznačeno da će nepotpune prijave biti odbačene kao nevažeće. Dete je zaposlenog radnika, za njega to ne važi. Prigovor prvostepenoj komisiji, koju čine “kumovi”je odbačen. Drugostepenoj komisiji koju između ostalog čini direktorkin brat od rođenog ujaka, takođe. Pa gde to ima???Sasvim je jasno zašto prvobitna odluka nije poništena bez obzira što sam po svakom pitanju bila u prednosti nad izabranim kandidatima, a svoj posao vrlo savesno obavljala i nikada nisam imala opomene na njega.

Država ćuti, gluva je za probleme nas pojedinaca. Ovo je veliki problem budućnosti jer će žene biti u strahu od rađanja zbog posledica koje nosi društvo. Ako sam rađanjem izazvala gnev i oštetila drzavu koja propagira natalitet predlažem da se u budućnosti zapošljavaju samo muskarci i žene u menopauzi koje ne mogu da rađaju jer će na taj način poslodavac biti zaštićen i imati stalnog radnika za rmbačenje, a državni budžet nece zloupotrebljavati ovakve kao što sam ja! Pa…srećno nam bilo!

Konačno se promenio, pa je pevačici svanulo

Snežana Đurišić jedna je od naših najuspešnijih i najcenjenijih pevačica narodne muzike. Na poslovnom planu godinama niže uspehe, voljena je i poštovana od strane kolega i publike, ali u privatnom životu nisu joj uvek “cvetale ruže”.

Najviše glavobolje zadavao joj je tokom prethodnih godina njen sin Marko Gvozdenović, koji je javnosti poznat kao veoma problematičan muškarac. Snežanine muke sa sinom krežu još 2001. godine kada je završio u zatvoru, jer je izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj je stradala njegova tadašnja devojka Jelena Paunović.

Pevačica je samo jednom pričala o ovom strašnom događaju za medije.

“Moj sin je voleo da popije i napravio je udes. To su bili strašni dani, pogotovo za porodicu koja više nema devojku koja se zvala Jelena. Prodala sam kuću, jer sam u njoj mnogo plakala. Moj sin se još nije vratio svom životu”, izjavila je Snežana 2016. godine.

“U kolima se, dok sam vozio, dešavalo nešto neprimereno i ja sam u jednom trenutku izgubio kontrolu i udario u banderu. To neprimereno ponašanje može da bude i nešto lepo. Možda smo se u tom trenutku i poljubili ili nešto drugo. Nije lepo da sada o tome govorim. Dugo sam ležao u bolnici, imao sam 17 operacija, pola stomaka nemam, lekari su mi jedva spasli nogu. Posle oporavka bio sam tri godine u zatvoru”, pričao je Gvozdenović o ovom nesrećnom slučaju.

U dosijeu pevačicinog sina ne nalaze se samo saobraćajne nezgode. Kako su pisali domaći mediji, protiv njega je 2015. godine pokrenut predistražni postupak zbog sumnje da je pretukao bivšu suprugu, nanevši joj, navodno, teške telesne povrede.

Snežana i njen sin dugo godina nisu bili u dobrim odnosima, o čemu je on javno pričao.

“Nismo u dobrim odnosima, jednostavno pravio sam mnogo grešaka i zato neće da priča sa mnom. Ja sam veoma sličan njoj, mnoge stvari sam joj sasuo u lice i to joj možda nije odgovaralo. Uvek postoje razlozi za svađu, tu su bile i neke nekretnine. Ja sam jedno vreme pio i pristao sam na takozvano lečenje”, rekao je Snežanin sin za Skandal pre nekoliko godina, a u toj ispovesti je otkrio da je bio čak i beskućnik. Neko vreme je živeo u Americi, ali se nije snašao, a po povratku u Srbiju završio je na ulici.

“Kada me je policija uhvatila i napisala kaznu od 3.000 dolara jer mi je isteklo osiguranje za auto, pozvao sam mamu da mi pomogne, a ona mi je rekla: „Ti ovde nemaš kuću, nemaš gde da dođeš, nisi poželjan. Posvađali smo se kad si pošao“. Bukvalno me se odrekla. Ja je zovem, ona mi se ne javlja. Pošalje mi ponekad poruku. Kad sam se vratio, jedna drugarica se ponudila da mi pomogne. Mesec dana provodim u tuđoj kući, ne radim ništa, nemam para. Jedno veče, posle Zvezdine utakmice, nisam hteo da se vraćam u tu kuću, pa sam presedeo na klupi u parku u polusedećem položaju”, priznao je Snežanin sin.

Snežanine muke sa sinom nastavile su se 2019. godine kada je Marko ponovo završio u zatvoru.

“Mama je došla po mene u zatvor. Nas dvoje smo sada super. I dok sam ležao u CZ, dolazila mi je u posetu. Ipak, ne pada mi na pamet da živim sa njom jer je tamo sada i Vanja. Ne vidim više sebe u toj kući, iako mi je mama ponudila krov nad glavom. Sada sam u jednom hotelu na Voždovcu, ali gledam neki stan da iznajmim”, izjavio je Marko za “Informer” prošle godine kada je izašao iz zatvora.

“Pisalo se da sam “pao” zbog pljačkanja mamine kuće, ali to nije tačno, pa nisam poludeo da pljačkam dom u kom sam živeo!? Uostalom, tamo je svaki detalj prekriven kamerom, a i nema ništa vredno. Mene su priveli jer sam napravio neku glupost jednoj utakmici na “Marakani” , a bio sam na uslovnoj slobodi”, dodao je on.

Ove godine napokon su se sredili odnosi između majke i sina. Marko je pronašao posao, batalio alkohol, a pevačica je sada ponosna na njega. Više o tome na linku iznad.

Nesvakidašnja priča o mladoj devojci iz Kozarske Dubice koja se radeći najteže fizičke poslove svakodnevno bori da pomogne svojoj porodici, mnoge je u tom kraju ostavila bez reči.

Mirsada Hadžić učenica je prvog razredna srednje škole. Od svoje desete godine bila je primorana da nauči sve poljoprivredne poslove. Otac joj se razbolio, a ona je zajedno sa majkom i sestrom, još kao dete, imala samo jedan cilj – olakšati ocu njegovu nimalo laku svakodnevicu.

– Tada mi je bio period kad sam najviše radila. Uzorala sam celu zemlju 100 dunuma. Oni koji će znati za dunume, znaju koliko je to – priča Mirsada za Dnevnick.com.

Za ovu hrabru i izuzetno vrednu devojku mnogi u Dubici imaju samo reči hvale.

Ona sama tanjira, ore, sije, vozi traktor, kreči kuće i brine za svu stoku.

– Poslove radim preko dana, a naveče pre spavanja uzmem i pročitam par lekcija da ne dobijem jedinicu. Omladina danas gleda kako bi išla u kafanu, pila, provodila se – kaže Mirsada.

Njeni vršnjaci, koji uglavnom slobodno vreme provode na drugačiji način, ne razumeju baš najbolje Mirsadine navike.

– Najgore mi je i to mi je najžalije što se drugi ismejavaju na moj račun, malo mi smeta ono, ali onako, pustim ih neka rade šta hoće. Njima na dušu. Ja da sam na njihovom mestu mene bi bilo sramota. Neki mi kažu što ne izlaziš u grad, ja kažem ne mogu. Pre bih pomogla ocu nego trošila pare okolo – kroz suze objašnjava Mirsada, prenosi Srpskainfo.

Zbog mnogo posla kojeg ima svaki dan Mirsada ne stiže da se maksimalno posveti ni školi ali ni svom privatnom životu.

– Na more nikad nisam otišla. Nisam osetila taj miris mora, taj pesak koji su svi u mom društvu osetili i ušli u to more, a ja ne znam da li bih mogla ići, pošto imam sve više i više poslova u poljoprivredi – kaže Mirsada.

– Pomozite roditeljima dok ih imate, kad ih ne budete imali, žalićete – zaključuje ova srednjoškolka koja svojim primerom mnogima održala lekciju o tome kako bi trebalo da se deca ophode prema svojim roditeljima i životu uopšte.

Bivša snaja Tanja ubila je moje unučice Tamaru (2) i Draganu, koja je imala samo četiri meseca. Od tuge za decom umro mi je sin, a odmah za njim i muž. Ostala sam bez svega, a ona je već na slobodi, jada se Mirjana

Bivša snaja Tanja (44) otrovala je moje unučice Tamaru (2) i Draganu, koja je imala samo četiri meseca. Od tuge za decom umrli su mi i sin i muž. Tanja je kasnije odrobijala decu, izašla na slobodu, preudala se i nastavila da živi kao da ništa nije bilo. A meni je zatrla porodicu! Kunem je i dan i noć, jada se Mirjana Perić (74) iz Batušinca kod Niša.

Zašto? Tanja je na suđenju samo ćutala i smeškala se. Nikad nikom nije rekla zašto je pobila decu
Mirjana Perić

Snašlo ih prokletstvo
Nesrećna starica kaže da joj je snaja ubila unučice još 1996. godine, ali da joj tuga i dalje steže srce kao da se sve juče desilo. Na porodičnom ognjištu nekad najimućnije porodice u ovom kraju ostali su samo Mirjana i njen 96-godišnji svekar.

– Moj sin Dejan oženio se Tanjom 1994. godine. Napravili smo im svadbu kakva se ne pamti u ovom kraju. U naredne dve godine dobili su dve ćerkice. Bili smo presrećni, snaji nismo dozvoljavali ništa da radi, njena obaveza je bila samo da čuva decu, a mi smo radili i održavali domaćinstvo – priseća se Mirjana srećnih dana, koji nisu potrajali.

U proleće 1996. godine ona se zatekla u vinogradu, kad su je komšije pozvale da odmah dođe kući jer joj je umrla unuka Dragana, stara svega četiri meseca.

– Videla sam dete na krevetu, bilo je već modro. Tanja je ćutala… Svi u kući smo mislili da je prirodna smrt u pitanju, dešavalo se da beba iznenada umre. Okupala sam mrtvu unuku, obukla je, sahranismo je… Niko ni pomislio nije da je ubijena. A onda, prošlo je samo 15 dana kad su me ponovo pozvale komšije. Mrtva i Tamara! Nisam mogla da verujem! Dete od dve godine, zdravo, jako… Šta se desilo, kakvo nas je to prokletstvo snašlo? Došla policija, poslaše telo na obdukciju… Nije prošlo mnogo kad su zatražili da se Dragana iskopa iz groba – priča ogorčena Mirjana.

Niko do tada nije ni posumnjao u Tanju, sve dok nije potvrđeno da su i Dragana i Tamara otrovane.
– Sećam se, dok su iskopavali Draganu, Tanja je stajala pored groba i komentarisala: “To majka nikad ne bi uradila, da devet meseci nosi dete, pa da ga ubije.” Policajac joj tad reče: “Neko je iz kuće. Bilo baba, bilo deda, otac ili ti, mora da se zna ko je.” Sve su nas saslušavali. Mene su pitali kako sam ih čuvala, ja sam im rekla da bih namirila decu i ostavila ih kod majke, a onda bih odlazila u njivu. Tanja ništa nije pričala u kući tih dana. Samo je jela, i jela… Uvek je bila gladna. A onda, jednog dana su došli policajci, odveli je u sobu, a malo posle su izašli i rekli: “Priznala je” – opisuje tragediju očajna starica.

Sahrana umesto drugog rođendana

Mirjana Perić kaže da je Tanja ubila stariju ćerku Tamaru samo dan pred njen drugi rođendan.

– Bio je četvrtak kad je moj sin kupio prase, da bi u nedelju proslavili Tamarin rođendan. Međutim, Tanja je ubila dete u subotu, to nikad neću zaboraviti. To prase koje je trebalo da ispečemo za Tamarin rođendan posluženo je za njenu sahranu – kaže starica, koja i dan-danas ne skida crnu maramu od tuge.

Posebno je muči to što im Tanja nikada nije rekla zašto je tako svirepo presudila deci.
– Na suđenju je samo ćutala i smeškala se. Mogla je i nas u kući da okrivi, ali nije. Ne razumem zašto mi je pobila unučice… Ako joj nije bilo dobro, mogla je da ode, a da mi ostavi decu – priča Mirjana.

Tanja je posle kraćeg sudskog postupka osuđena na 12 godina zatvora i otišla je na izdržavanje kazne u ženski zatvor u Požarevcu, ali za Periće nije bilo utehe.
– Sin mi je umro pre deset godina, i to od tuge za decom. Iz dana u dan je sve više venuo… Stalno je išao na grob svojih ćerkica, sedeo je pored spomenika, milovao njihove slike. Ubrzo zatim je umro i moj muž, nije više mogao da trpi muku i tugu – ispričala je starica.

Otrov u mleku
Inače, tokom istrage ustanovljeno je da su deca otrovana pesticidom, takozvanom duvanskom vodom, koju im je majka stavila u mleko. Devojčice su umrle u mukama i jakim bolovima, ali Tanja je nakon njihove smrti novinarima ispričala da su njene ćerke iznenada “samo štucnule i prevrnule očima”, i da ona ne zna šta im se desilo.

Nakon što je uhapšena, poslata je na posmatranje u psihijatrijsku bolnicu, gde je ustanovljeno da je bila uračunljiva kad je otrovala decu.
Ona je u međuvremenu odslužila zatvorsku kaznu, a zatim se preudala i zasnovala novu porodicu. Nikad nikom nije objasnila zašto je ubila svoje ćerkice. 

Fotografija ručice Izabele Evans snimljena je ubrzo nakon njenog rođenja u junu 2019. Tada nije bila veća od novčića od pet centi.

Majku Kim Braun iz Bišops Kliva, u Velikoj Britaniji, morali su da porode carskim rezom u dvadeset četvrtoj nedelji trudnoće, zato što je patila od preeklampsije, veoma opasnog rasta krvnog pritiska u trudnoći.

Prevremeno rođena devojčica bila je teška samo 340 grama, a lekari su šanse za njeno preživljavanje procenili na pet odsto.

 *FOTO: PROFIMEDIA

Izabela je ležala dve nedelje u inkubatoru kad su lekari najzad dozvolili majci i ocu Rajanu Evansu da je nežno pomiluju. Međutim, usledio je novi šok: utvrđeno je da ima perforaciju u gastro-intestinalnom traktu i morali su da je operišu.

 *FOTO: PROFIMEDIA

– Bilo je toliko trenutaka u kojima smo mogli da je izgubimo. Pravo je čudo što je i dalje s nama – kaže Kim.

 *FOTO: PROFIMEDIA

Ali operacija je dobro prošla, a uspešno je prebrodila i lasersku operaciju očiju. Izabela je polako dobijala na težini, a neposredno pred Božić, posle šest meseci u bolnici, Kim i Rajan su ćerkicu najzad odveli kući.

 *FOTO: PROFIMEDIA

Roditeljima je trebalo izvesno vreme da se opuste. Danonoćno su bdeli nad Izabelom, sve dok najzad nisu stekli određenu rutinu.

 *FOTO: PROFIMEDIA

Za njih je pravo čudo što je živa. Devojčica sa šakom kao u lutke odlično napreduje i danas ima nešto više od šest kiograma, što je normalna za taj uzrast.

– Počela je da puzi i uporno pokušava da se podigne. Svima se osmehuje i ima odličan apetit – kaže mama Kim.

Suprug i ja upoznali smo se kada sam ja imala 15, a on 17 godina. Uskoro smo počeli da se zabavljamo. Bili smo omiljeni srednjoškolski par i znali smo da je ono što imamo posebno i da će trajati.

Tako smo se 2006. godine venčali i rešili da želimo da počnemo sa osnivanjem porodice, piše Kristen Taormin u svojoj ispovesti koja obilazi društvene mreže. Ispostavilo se da neće biti tako lako kao što su očekivali, a njenu priču prenosimo u celosti.

Počelo je tako što sam kupila u apoteci spravu koja očitava dane ovulacije kako bih stekla bolju predstavu o svojim šansama da zatrudnim. Međutim, stalno mi je davao negativna očitavanja. Prvo sam pomislila da sam test nije dobar, pa sam kupila još dva. I dalje ništa. Kupila sam bolji, skuplji aparat međutim ni on mi nije davao pozitivne rezultate i tada sam već počela da paničim. Rešila sam da odem kod specijaliste da vidim šta se dešava.

Od njega sam dobila potvrdu da ne ovuliram. Međutim, uveravao me je da je to rešiv problem. I zaista je bio, problem smo rešili ali ja i dalje nikako da ostanem trudna. Povećali smo doze terapije na kojoj sam bila i opet ništa. Tri puta smo probali sa intrauterinom inseminacijom i ništa. Morala sam ponovo na gomilu testova i rezultat je bio “neobjašnjiva neplodnost”, što je suštinski samo značilo da lekari pojma nemaju šta se dešava sa mojim telom. Počela sam da gubim nadu.

Hrišćanka sam i da nije bilo moje nepoljuljane vere, možda danas ne bih bila ovde. Na kraju, i ja sam samo božjom voljom ovde jer sam rođena 1982. godine, dva meseca pre termina, imala sam rupu u srcu, nerazvijena pluća i lekari su rekli mojoj majci da ću biti u večnom vegetativnom stanju i slepa kada se rodim. Rekli su joj i da to nije toliko strašno jer ću ionako najverovatnije umreti 24 sata po rođenju. Kada sam se rodila, moj otac je stavio prst na moje čelo i pred svima se glasno molio i molio boga da spase njegovu devojčicu. Na iznenađenje lekara, preživela sam tu noć. U narednih par dana, rupa na srcu se zatvorila a pluća počela da se razvijaju. Bila sam na sve manje aparata dok konačno posle tri meseca boravka u bolnici nisam puštena kući.

 *KRISTEN TAORMINA / FOTO: FACEBOOK

A onda 27 godina kasnije, 2010. godine, nakon dugogodišnje bitke sa mojom neplodnošću, rešila sam da se nagodim sa bogom. Obećala sam mu da, ako zatrudnim, pročitaću Bibliju od reči do reči za godinu dana. Inače sam svake nove godine to obećavala sebi, i kao sve novogodišnje odluke, zaboravila bih na to već sredinom januara. Ovog puta, mislila sam ozbiljno.

– Počeću da čitam Bibliju, od korica do korica. Uradiću to za godinu dana, a kada završim, daćeš mi moju bebu – rekla sam jedne noći, klečeći kraj svog kreveta. Odmah sam se bacila na posao.

Na sledećem pregledu, lekar mi je rekao da jedino što može da mi sugeriše je vantelesna oplodnja, jer nema druge nade. Rekla sam mu da želim da probam još jednom. Rekao mi je da misli da nema svrhe, ali da uradim onako kako mislim da treba.

Tri nedelje kasnije, bila sam trudna. Znala sam da sam trudna. Za sve te godine koliko smo pokušavali, to je bio prvi put da sam uradila kućni test na trudnoću. Dva dana kasnije, lekar mi je potvrdio trudnoću. Mislila sam da se čudo tu završava, ali ne.

Dva meseca kasnije, odlazim na rutinski sonogram, a onda primećujem da se lekar ućutao i pažljivo gleda u monitor. Počela sam da paničim, međutim, onda se lekar nasmešio i rekao mi da se opustim. A onda mi je rekao “Ima ih troje”. Imaću trojke! Bog je, kao i uvek, dao i više nego što smo tražili.

Sedela sam skamenjena dok je moj suprug plesao po sobi. A onda, posle inicijalne sreće, obavili smo ozbiljan razgovor sa lekarom koji nas je upozorio na sve moguće komplikacije i opasnosti. Onda je napomenuo da, ako smo nesigurni, možemo da smanjimo rizik i da ne moramo da zadržimo sve tri. Mogla sam da smanjim broj na jednu ili dve bebe.

Naravno, to nije dolazilo u obzir. Bio je to mart, a lekar mi je rekao da bebe apsolutno moraju da budu u stomaku do 15. septembra ako želimo da budemo sigurni da će biti dobro.

Plakala sam ceo put do kuće. Bila sam preplavljena i uplašena, preispitivala sam ovaj božji dar. Već naredne noći sam prokrvarila i molila se bogu kroz suze da mi oprosti što sam sumnjala u njega. Opet sam ga molila da me pusti da zadržim sve tri bebe. Bila sam rešena da Bibliju pročitam do 25. septembra.

 *NAŠE TROJKE / FOTO: FACEBOOK

Ostatak trudnoće prošao je savršeno, a vodenjak mi je prirodnim putem pukao 25. septembra u tri popodne. Da, u tri.

Vozili smo se 33 milje do bolnice, izašli na izlazu 33, parkirali u garaži na mestu broj tri i otišli na treći sprat bolnice gde smo dobili tri savršeno zdrave bebe.

Nisu provele ni minut na odeljenju intenzivne nege. Lekari i sestre dolazili su da ih gledaju sa divljenjem, a moj lekar je bio potpuno u čudu i počeo da razmatra da predlaže svojim pacijentima da se mole.

 *KRISTEN TAORMINA / FOTO: FACEBOOK

Setila sam se jednog drugog lekara koji me je ubeđivao da “moje telo nije stvoreno za trojke”. Vratila sam se kod njega i rekla mu: “S dužnim poštovanjem, upravo za to me je bog stvorio”.

Policija je juče uhapsila Rejčel Henri (22) zbog sumnje da je u svom domu u Feniksu u Arizoni, ubila svoje troje male dece, jedno po jedno, a zatim njihova tela posložila na trosed kako bi izgledalo kao da spavaju.

Rejčel je priznala krivicu i sada se nalazi u zatvoru okruga Marikopa. 30-godišnji otac dece i 49-godišnja rođaka takođe su privedeni na ispitivanje, piše Reuters.

Stavila im je ruku preko usta i nosa

Policija je prvobitno saopštila kako uzrok smrti dece tek treba utvrditi i da na njihovim telima nije bilo očiglednih znakova traume. No, Rejčel je kasnije priznala policija da je ugušila svoju decu – dve devojčice, stare 7 meseci i godinu dana te trogodišnjeg dečaka, počevši od starije ćerke.

Rekla je kako im je stavila ruke preko nosa i usta sve dok nisu prestali da dišu. Kazala je da je trogodišnji sin gledao kako davi njegovu sestru i vikao da prestane, udarajući je “bez uspeha”.

Zatim je zadavila 3-godišnjaka na podu spavaće sobe dok mu je pevala pesmu. 7-mesečnu ćerku je prvo nahranila, a zatim ugušila, isto joj pritom pevajući.

Posložila ih je na trosed

Nakon toga Rejčel je decu stavila “na trosed u dnevnoj sobi kao da spavaju”, a da ni jednom od dvoje drugih odraslih ukućana nije rekla šta se dogodilo. Kada su otac i rođaka saznali šta se dogodilo, odmah su pozvali policiju.

Za sada nije poznat tačan motiv za ova stravična ubistva, ali jedan od ukućana je rekao da je Rejčel “bila zavisna od metamfetamina i da se poslednjih nekoliko dana čudno ponašala”.

(Izvor: kurir.rs / index.hr)

Svi koji je poznaju, dive se njenoj snazi, a ona kaže da je bol koju oseća nesnosna i gotovo neizdrživa

Nada Milić je majka trojice heroja, srpskih vojnika koji su život izgubili u NATO agresiji 1999. godine.

Dva sina su direktno poginula u ratu, a treći je život izgubio od tuge za braćom.

Nada živi sa neopisivom boli, ali svake godine dolazi na okupljanju ratnih drugova herojske 125. motorizovane brigade. 

Svi koji je poznaju, dive se njenoj snazi, a ona kaže da je bol koju oseća nesnosna i gotovo neizdrživa. 

Nada je govorila o svemu što je doživela, bolu koji ne prolazi, ali i tome kako ustaje svakog dana samo s jednim ciljem – da obiđe humke svojih sinova. 

“Dok sam živa mogu da dođem ovde i vidim drugove mojih sinova i posetim ovaj spomen park, ja sam prezadovoljna” , u suzama govori.

“Tuga se ne može opisati, niti rečima iskazati. Srđan je sa jedinicom išao u izvidnicu i naleteo je na nagaznu minu koju su Albanci postavili 31. aprila 1999. godine, a 4. narednog meseca je podlegao ranama. Boban je 10 dana kasnije, 14. aprila, od NATO bombi kod Đakovica, poginuo” , objasnila je Nada.

“Goran je 13 meseci kasnije od tuge za braćom umro u krevetu, od srca. Srđan i Boban su blizanci, oni su bili oficiri vojske Jugoslavije, Srđan je bio artiljerija. Boban je bio vojna policija, Goran carinik. Muž je radio u policiji, a i on je bio na Košarama. Posle Bobanove pogibije on je otišao direktno na Košare umesto sina. Otišao je da pogine, međutim – nije. Vratio se živ, a kasnije je umro“.