Month: November 2020

BUBNjAR Bojan Zlatanović, član “Amadeus benda”, preminuo je u 45. godini od posledica korona virusa, a na jednom od poslednjih snimaka vidi se kako je svojim glasom dirao pravo u srce sve koji su ga slušali.

Bojan je pre mesec dana podelio poslednji snimak na svom Instagram profilu, na kojem se čuje kako izvodi numeru pokojnog Ljubiše Stojanovića Luisa “Kad me jednom ne bude”.

– Kad me jednom ne bude, zauvek kada sklopim oči, kada se sa ovog sveta kao sneg istopim. Da li ćeš se setiti da sam tebe voleo, od velike ljubavi razboleo. Kad me jednom ne bude, kada nebo postanem, da li ću u tebi kao ljubav da ostanem – glase stihovi ove numere.

Bojan je izgubio bitku u 45. godini života, a muzički svet ostao je u šoku nakon ove tužne vesti.

Njegove kolege iz benda emotivnom porukom oprostile su se od preminulog prijatelja.

– Dragi prijatelji, sa velikim bolom i neizmernom tugom u srcu obaveštavamo vas da nas je danas, 24. novembra 2020. godine, prerano napustio naš Bojan Zlatanović Tokan. Tokanov neizbrisiv trag nastaviće da živi kroz Amadeus i sve nas, kroz sve ono čime nas je zadužio kao veliki čovek pre svega, kroz ritam koji je utkao u naša srca i kroz uspomene kojima je oplemenio naše duše. Vole te zauvek tvoji Amadeusi – napisali su članovi benda i dodali:

– Zahvaljujemo se kompletnom osoblju bolnice “Dr Dragiša Mišović” na njihovom nesebičnom požrtvovanju i trudu u borbi sa ovom opakom bolešću. Držite se i čuvajte se!

Danas je Srbiju zatekla vest da je jedan od omiljenih članova poznatog muzičkog sastava ” Amadeus bend” Bojan Zlatanović izgubio bitku sa koronavirus i preminuo u 45. godini života. 

Od ovog muzičara se počeli mnogi da se opraštaju putem društvenih mreža a na fejsbuk stranici ljubitelja i poštovaoca ove grupe osvanuo je dirljiv i tužan status povodom iznenadne smrti bubnjara koje su mu uputili članovi njegovog benda.  

Dragi prijatelji, 

Sa velikim bolom u srcu obaveštavamo vas da nas je danas prerano napustio naš Bojan Zlatanović Tokan. Tokanov neizbrisiv trag nastaviće da živi kroz Amadeus i sve nas, kroz sve ono čime nas je zadužio kao veliki čovek pre svega, kroz ritam koji je utkao u naša srca i uspomenama kojima je oplemenio naše duše.

Vole te zauvek tvoji Amadeusi

Zahvaljujemo se kompletnom osoblju bolnice “Dragiša Mišović” na njihovom nesebičnom požrtvovanju i trudu u borbi sa ovom opakom bolešću.

Bojan Zlatanović Tokan, bubnjar “Amadeus benda” preminuo je nakon borbe sa opakim koronavirusom. On je bio nekoliko dana u veštačkoj komi, nakon što su mu otkazala oba plućna krila, a sada je ovu borbu nažalost izgubio.

Pre samo nekoliko meseci ništa nije slutilo na ovu tragediju koja je pogodila popularni sastav.

Poslednji put kada su se momci iz “Amadeus benda” sastali nastao je selfi koji će vam naterati suze na oči. Na ovoj fotki svi članovi benda nose zaštitne maske, što je samo još jedan dokaz da su vodili računa o svom zdravlju, a tada niko nije ni mogao da pomisli kakva će ih nesreća pogoditi kroz samo nekoliko meseci.

Bubnjar popularnog muzičkog sastava “Amadeus bend” Bojan Zlatanović poznatiji pod nadimkom Tokan preminuo je nakon borbe sa opakim koronavirusom.

Bojan je izgubio bitku u 45. godini života, a muzički svet ostao je u šoku nakon ove tužne vesti.

Muzičar je 10 dana proveo na respiratoru, ali je bolest nažalost pobedila.

Od Tokana se putem svog Fejsbuk profila među prvima oprostio pevač Darko Filipović koji je okačio crno-belu sliku svog dragog kolege.

Pevačica Ana Bekuta podelila je na popularnoj društvenoj mreži Instagram šta joj leži na duši.

Ona ne krije da joj je dosta loših vesti u jeku pandemije korona virusa, koja je zahvatila čitav svet.

– Najdraža moja Srbijo… Kad ćemo ponovo da pevamo zajedno? Kad ćemo da se grlimo i ljubimo? Kad ćemo o ovom vremenu pričati u anegdotama? Svaki dan hiljade zaraženih, stotine na respiratorima, uvode se nove mere. Kao da danima nisam čula lepe vesti. Dajte mi neku lepu vest. Da li je neko dobio dete? Neki dobar nalaz u bolnici? Neko položio težak ispit? Neko spremio zimnicu? Neko se zaljubio? Pišite mi lepe vesti u komentarima, ajde da se nečemu radujemo večeras. – napisala je Ana Bekuta.

Jako puno pevača jeusled križe sa pandemijom pronašlo spas u neki drugim poslovima jer ne nastupaju vec skoro godinu dana i većini to teško pada.

Viši sud u Negotinu osudio je danas na 40 godina zatvora Zorana Albića (25) zbog prebijanja na smrt pastorke, dvoipogodišnje Lune F. u maju 2019. godine, prenose mediji. Ovo je maksimalna kazna za teško ubistvo.

Albić ima pravo da uloži žalbu na ovu presudu. On je optužen da je u noći izmedu 26. i 27. maja 2019. do smrti pesnicama tukao Lunu, nanevši joj čak 39 povreda, pošto je pobesneo jer je zaplakala, nakon njegovog povratka iz provoda.

Majka devojčice Vesna Firulović je pre godinu dana priznala krivicu za nepomaganje svojoj ćerkici i zaključila je sporazum sa tužilaštvom, prema kojem je osuđena na maksimalnu kaznu zatvora od osam godina.

Tanjugu je u Višem javnom tužilaštvu u Negotinu rečeno da je sporazum sa okrivljenom zaključen povodom kririvčnog dela napuštanje nemoćnog lica na maksimalnu zakonom zaprećenu kaznu od osam godina.

Albić je tukao devojčicu koja je zadobila prelom nadlaktice i višestruke prelome lobanje od čega je preminula na licu mesta. Za to vreme majka je bila ispred kuće i kako je priznala, ništa konkretno nije uradila kako bi spasila dete.

Nakon smrti deteta, majka je dva sata sa očuhom razgovarala o tome šta se dogodilo, potom su sakrili tragove i odveli dete u dom zdravlja gde su dežurnim lekarima saopštili da je dete palo sa terase, ali su istražni odrgani utvrdili drugačiju sliku celog događaja.

Otac Tijane Jurić je prokomentarisao suđenje muškarcu koji je ubio ćerku svoje nevenčane supruge

Igor Jurić, Foto: Alo / Nenad Vujanović

Povodom slučaja ubistva male Lune, koje se dogodilo u noći između 26. i 27. maja 2019. godine kada je Zoran Albić brutalno do smrti pretukao ćerku svoje nevenčane supruge, oglasio se na društvenoj mreži Facebook Igor Jurić, osnivač fondacije “Tijana Jurić”:

“Danas su izrečene završne reči u slučaju ubistva male Lune. Ne pamtim da sam bio potrešeniji i da sam se gore osećao. Reči tužioca, naše Maje a posebno ubice ću pamtiti dok sam živ. Dokazano je da je ubica besomučno udarao dete, slomio joj nadlakticu, čupao kosu…
Na sve dokaze, ubica je rekao:”Za šamare mogu da odgovaram, za ubistvo neću…” Još je mnogo toga rekao samo da bi ubedio sudiju i sve nas u sudnici kako je žrtva u stvari on i kako bi maksimalna kazna bila nehumana. Nije ni jednom spomenuo dete, niti je rekao “žao mi je”.
Od Tijanine smrti i suđenja Draganu Đuriću bio sam prisutan na nekoliko suđenja ubicama i zlostavljačima dece. Model ponašanja im je isti. Ni trunke kajanja, ali ogroman strah za sopstvenu kožu. Kukavice! Upravo zato i zlostavljaju bespomoćnu decu.

Sutra je izricanje presude. Sudi se po starom zakonu jer se zločin desio pre izmene krivičnog zakonika.

Ne mogu, ne smem i nemam prava da pomislim da je moguća manja kazna od maksimalne. Ni 39 godina i 11 meseci. Ne pristajemo ! Samo 40. I zbog ovakvih ljudi je uvedena doživotna kazna. I ako je neko zaslužuje to je upravo Zoran Albić”, napisao je Igor Jurić na društvenoj mreži.

Priča koja je rasplakala internet

Ova dirljiva priča rastužila je internet.

Bila jednom jedna slabašna starica koja je, kada je njen voljeni muž umro, otišla živeti sa sinom, snahom i unukom.

Svakog dana njen vid i sluh su se pomalo pogoršavali. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanira otkotrljao na pod, a supa bi se prosipala iz kašike.

Sin i snaha joj nisu mogli pomoći, ali ih je živcirao nered koji je pravila. I jednog dana su rekli što je mnogo, mnogo je, pa su za nju postavili jedan poseban s gde sama jede sve obroke. Za vreme jela, ona bi ih prosmatrala s drugog kraja sobe, očiju punih suza, ali oni teško da su razgovarali s njom, osim što bi je grdili kad bi joj ispala kašika ili viljuška.

Jedne večeri, upravo pre večere, mala devojčica je sedela na podu igrajući se sa kockama. – Šta spremaš? – upitao je otac u znatiželji i ozbiljno. – Spremam mali sto za tebe i mamu.Tako da možete sami jesti u ćošku kada ja budem velika. Otac i majka su ostali bez teksta i to je izgledalo kao da traje celu večnost. A onda su počeli da plaču. U tom trenutku su postali svesni onoga što su uradili i tuge koju su prouzrokovali. Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mjesto za velikim stolom i od tog dana ona je uvek jela s njima. A kad bi komadić hrane pao na sto ili bi viljuška zalutala na pod, izgledalo je da više niko ne mari za to.

Monstrum iz Belorusije, Viktar Sjarhel (48), na Vrhovnom sudu je izgubio žalbu koju je podneo nakon što je osuđen na smrtnu kaznu zbog ubistva osmomesečne devojčice kojoj je odrubio glavu.

 To znači će biti pogubljen metkom u glavu, a egzekuciju će obaviti državni izvršitelj.

Sjarhel je na sudu samo odmahnuo rukom nakon što mu je ponuđena i poslednja opcija da izbegne smrt zbog monstruoznog zločina, a reč je o pravu da zatraži pomilovanje od beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka. To je značilo da neće tražiti pomilovanje, a taj je trenutak zabeležen je i na snimku.

Podsetimo, monstruozno je ubio devojčicu Hanu, a majka Natalija Kolb bi zbog saučesništva trebalo da dobije 25 godina zatvora.

Njih dvoje su bili u alkoholisanom stanju kada su ubili dete, a Hanin otac Leonid je zatekao užasan prizor kada se vratio kući.

Po beloruskom zakonu, samo muškarci mogu da dobiju smrtnu kaznu, a ovo je jedina država u Evropi koja još izriče smrtnu kaznu za teška krivična dela. Od 1991. godine do danas, u Belorusiji je pogubljeno 400 muškaraca.

Na društvenim mrežama možete pročitati svakakve situacije koje na dnevnom nivou zadese ljude. Neke su krajnje trivijalne, neke vas nasmeju, a neke na vas ostave toliko dubok trag, da o tim pričama i sudbinama razmišljate danima.

Takve karakteristike ima priča jednog fakultetskog profesora, ovo su njegove reči:

– Sedeo sam u kafiću u kome sedim skoro svakog dana. Poručio sam kafu i uzeo da pročitam novine. Kelner mi je doneo kafu i dosta glasno rekao: „Komšija zašto čitate to đubre?” Nije bilo zlobe u njegovom glasu. Osećala se čak iskrena zabrinutost za moje mentalno zdravlje. „Oni objavljuju samo laži i obmane”, to je već rekao povišenim tonom. Ljudi u kafiću su se okrenuli prema meni. Odjednom se atmosfera promenila. Ili se meni tako učinilo. Ljudi su me gledali nekako drugačije. Nisam bio uplašen, ali mi je bilo neprijatno, u meni se pojavio nekakav osećaj krivice, bez razloga i bez povoda. Shvatio sam koliko se suzio prostor opšte i lične slobode. Pomislio sam: danas mi propisuju šta da čitam, sutra će šta da govorim, prekosutra šta da mislim…. kao spas zazvonio je mobilni telefon. „Ja sam doktor iz psihijatrijske ustanove ’Laza Lazarević’. Da li ste vi gospodin P.?” – „Da.” – „Imamo ovde jednog pacijenta koji tvrdi da vas poznaje i da vi da garantujete za njega ako ga pustimo.” – „Kako se zove?” – „Đorđe V.” – „Ne poznajem čoveka.” – „Tako smo i mi mislili… On umišlja razne stvari, pa je tako verovatno izmislio i vaše ime. Izvinite na uznemiravanju.”

Te noći iznenada sam se probudio… i setio… Đorđe V je moj drug sa Fakulteta. Prokleta starost. Prokleti zaborav. Đorđe V je bio briljantan student svetske književnosti, paralelno je studirao i Fakultet dramskih umetnosti. Bio je aktivni učesnik studentskih nemira ’68 godine, držao vatrene govore u Kapetan Mišinom zdanju, pisao za „Student” i „Vidike”, držao tribine u Studentskom kulturnom centru o književnosti i politici. I onda iznenada nestao iz javnosti. Šta se dogodilo sa njim? Gde je nestao? Nisam imao pojma, nisam ga video, dvadeset, trideset godina…

Ujutru sam seo u auto i krenuo prema „Lazi”. Zagrlio sam svog druga i pitao: „Otkuda ti ovde? U čemu je problem?”

Govorio je tihim, jedva čujnim glasom: „Sinoć oko ponoći izašao sam iz stana da bacim đubre. Obukao sam na golo telo bade mantil jer je kontejner ispred moje zgrade. Bacio sam đubre u kontejner i sa kesom đubreta bacio i ključeve od stana koje sam držao u ruci.. Bila je noć, padala je kiša, nisam znao šta da radim. Popeo sam se i ušao u kontejner prepun đubreta… nisam uspeo da nađem ključeve. U blizini je policijska stanica. Otišao sam onako sav prljav u stanicu i zamolio da mi pomognu, gledali su me prilično sumnjičavo. U međuvremenu dok sam objašnjavao šta mi se dogodilo, naišao je kamion, ispraznio kontejner i otišao. Poludeo sam, počeo da urlam, da vičem… Policajci su me zatvorili i ujutru prevezli u ’Lazu’. Da maler bude veći bio je vikend, opet sam se drao i besneo jer su mi rekli da će doktor doći u ponedeljak, tako da su me zadržali i dali mi sredstva za smirenje. Kada me je pregledao, doktor je tražio da navedem nekog prijatelja ili rođaka koji bi garantovao za mene. Nećeš mi verovati: nisam mogao da navedemo ni jedno ime. Žena mi je umrla. Ćerka mi živi na Novom Zelandu, znaš gde je to? Na drugom kraju Zemljine kugle… ja ne znam kada je tamo ponoć a kada podne? I uvek zovem u pogrešno vreme kada oni spavaju, tako da sam prestao da zovem i ja njih i oni mene. Odjednom sam shvati da sam sam na svetu, da nemam nikoga…

„Ma daj svi smo u ovim godinama sami, pa živimo…”

„Nemam razloga da živim. Nikome ne trebam. i nikome neću nedostajati kada me ne bude bilo. Kada sam se našao u nevolji odjednom sam shvatio da nemam kome da se obratim za pomoć. Ceo život pomagao sam drugima, a kada je meni potrebna pomoć nema nikoga. Tebe sam se setio slučajno. Čitam tvoje tekstove u novinama. Hvala, što si došao.”

„Ja ću sutra otići u tvoj stan sa bravarom. Promeniću bravu, doneću ti ključ i biće sve u redu”

Sutradan sam otišao sa bravarom u stan svoga prijatelja. Stan mi je delovao kao da je neko upravo izašao: na stolu novine i šoljica napola popijene kafe, upaljeno svetlo i uključen televizor. Promenili smo bravu, uzeo sam novi ključ i krenuo u bolnicu. U sobi sam zatekao prazan krevet.

„Gde je moj prijatelj”” pitao sam. – „Umro je noćas”, odgovorio je doktor. „Jel’ bio bolestan? – „Nije..” – „Pa od čega je umro?” – „Od samoće i tuge..” – „Zar može da se umre od samoće i tuge?” – „Kao što vidite, može.”

Organizovao sam sahranu. Na sahrani smo bili samo pokojnik i ja.. Od njegove ćerke sam dobio poruku da ne može da stigne sa Novog Zelanda jer je razvedena i nema ko da joj čuva decu. Javiće mi se kada dođe u Beograd da proda očev stan. Zamolila me je da snimim sahranu i da joj pošaljem sliku da stavi na „Fejsbuk”. Odgovorio sam da ne znam kako se to radi…

Dao sam čitulju za svoga prijatelja, Došao sam u kafić i raširio novine da svi vide šta čitam. Konobar mi je doneo kafu. Nije ništa rekao. Samo me je čudno pogledao. Kafa je bila hladna i gorka…

Autor: Predrag Perišić, profesor Fakulteta dramskih umetnosti